Иво Андрић

Иво Андрић је био књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Добио је Нобелову награду за књижевност 1961. године за роман На Дрини ћуприја (1945). Био је члан Српске академије наука и уметности.

Рођен је 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписао је сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Дие Ентwицклунг дес геистиген Лебенс ин Босниен унтер дер Еинwиркунг дер тüркисцхен Херрсцхафт) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.

Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову где га је затекао Први светски рат.

По избијању рата вратио се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га је ухапсила и одвела у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.

По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози „Немири“, приповетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ итд. У јуну 1924. године у Грацу одбранио је докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсеју и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то време објавио је први део триптиха „Јелена, жена које нема“. У периоду између Првог и Другог светског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939). По избијању Другог светског рата, због неслагања са властима у Београду поднео је оставку на место амбасадора и вратио се у Београд. За време Другог светског рата живео је повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу), не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време написао је своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. У периоду од 1944. до 1954. обављао је више друштвених функција, што је забележено у књизи „Ангажовани Андрић 1944-1954“.Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први председник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“. Оженио се 1958. године Милицом Бабић-Јовановић (1909-1968). Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду. Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“ објављеним у Босанској вили 1911[3]. године. Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“)[3]. Прву књигу стихова у прози - „Еx Понто“ - Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године[4]. Све Андрићеве лирске песме које за његовог живота нису биле сабране у књигу објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом „Шта сањам и шта ми се догађа“.

Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.

У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Еx Понто, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је деломично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунац Андрићевог стваралаштва, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан, Андрићев земљак из средње Босне, сматра да се ради о неважним плачљивим адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.

Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мешавину у којој наратор користи српски екавски, а ликови - често фратри - говоре неким од јекавских или икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па је та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама, понајвише на еротском плану. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Бошњаци, Јевреји, Хрвати, Срби - углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.

Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија. Уз изузетак Госпођице, реалистичког психолошког романа смештеног у српску паланачку средину, радња осталих дела углавном је смештена у Босну, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.

Оцена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи“; по другима, Андрић је аутентични аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповеткама, док му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника (први је писан током Другог светског рата у Београду).

Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем - већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсећа на натуралистичку школу 19. века. Осим тих дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе, те вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издане), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.
Comments