Home‎ > ‎

Петар II Петровић Његош

Петар II Петровић Његош је био један од највећих српских песника, владар Црне Горе и владика. Његошево најславније дело „Горски вијенац“ у Бечу је оцењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Владика Петар II Петровић Његош родио се 13. новембра 1813. године на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра И, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и И уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.

Раде је провео детињство у Његушима. Владика Петар И, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Светковић и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве песме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, где га је старешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено певање, псалтир и друге предмете. Његош је често посећивао службе у оближњем манастиру Савина. У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.

Стриц је, раније, за насљедника спремао Ђорђија Савова, Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Владика Петар га је за свог наследника прогласио 20. јануара 1827. Желео је да и Рада пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, немачки. енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. После му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлија. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.

После стричеве смрти, 1831, Његош се закалуђерио врло млад и примио управу над Црном Гором. Петар И је у тестаменту одредио Рада за свог наследника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.

Године 1833, путовао је у Петроград, где је завладичен.

Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.

Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоценог накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.

Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања уметничких споменика, али и ради лечења.

Владика се у прољеће 1850. разболео од грудне болести којој је узалуд тражио излечење у Италији, и од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу. На три дана пред смрт пожелео је поћи до Котора ради лечења, али није имао ни толико снаге. Лекар по којег је послато у Котор је на пола пута примио вести да је болесник већ преминуо. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој посљедњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према суседима а нарочито са Боком которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћену.