Херман Хесе

Немачки књижевник, нобеловац Херман Хесе рођен је 2.јула 1877.године у Калву, Виртемберг, у породици хришћанских мисионара. По жељи родитеља, од 1891. похађао је Евангелистичку Богословију, коју је већ следеће године напустио. Исте године двапут је покушао самоубиство и неко време провео у душевној болници. Кренуо је потом у гимназију, али је и то напустио и са шеснаест година дефинитивно завршио са службеним образовањем.

Запослио се као шегрт у књижари, и почео пуно да чита, углавном теологију, грчку митологију, као и Гетеа и Шилера. Почео је помало да пише, и 1903.године објављује први роман “Петер Каменцид”, који га је прославио и омогућио му да се посвети само писању. Оженио се Маријом Берноули и преселио на фарму, крај језера Констанца. Објавио је још две књиге, а онда се заинтересовао за теозофију и будизам. 1911. отишао је на пут у Индију , а по повратку се са породицом преселио у Швајцарску, у Берн.

Почетком Првог светског рата декларисао се као пацифиста и позвао своје сународнике да се уздрже од национализма, што је наишло на негативне критике у немачкој штампи. У то време кренуо је на психотерапију и упознао Јунга, који је на њега имао велики утицај. За само три недеље, 1917. Хесе пише свој чувени роман “Демијан”, повест о сазревању, о релативности свих ствари у животу, који ће објавити по завршетку рата. Разводи се од супруге, са којом је имао три сина, и одлази у Монтањолу. 1923.године добио је швајцарско држављанство и објавио “Сидарту”, причу о Буди. 1924. године оженио се певачицом Рут Венгер. Овај брак од почетка није функционисао и брзо се распао, а Хесе тада пише „Степског вука”, и објављује 1927. године. У овом делу се бави духовном само-реализацијом појединца.

Убрзо након успеха са овим романом, Хесе се одриче усамљености и жени се по трећи пут, Нином Долбин Ауслендер, са којом остаје до краја живота. Увидевши какве ужасе може донети нацизам, он поново подиже свој глас, а 1933. године помаже Томасу Ману и Бертолту Брехту да оду из Немачке. Хесеова дела убрзо су била забрањена у нацистичкој Немачкој.

1943. године објављује свој последњи и најдужи роман „Игра стакленх перли”, утопијски роман о будућности у којој нема ратова ни беде, за који ће 1946. добити Нобелову награду за књижевност. По завршетку Другог светског рата, Хесе пише углавном кратке приче, есеје и поезију.

Умро је 9. августа 1962. године.

За собом је оставио око 40 књига: романа, прича, поезије, есеја…Своје књиге често је сам илустровао. Изразити романтичар у својим првим књижевним радовима, Хесе је у прозним делима био под утицајем психоанализе и будистичке и хинду филозофије, као резултат његовог интересовања за егзистенцијалне, духовне и мистичне теме. Његова популарност је обновљена крајем 1960-тих, када његове романе открива нова, хипи генерација, која у њима проналази упориште за своје идеје и потрагу за личним просветљењем, што је била и Хесеова преокупација,

У животу не постоји никаква дужност
осим дужности: бити срећан.
Само смо зато на свету,
а са свим дужностима,
свим моралом
и свим заповедима
ретко чинимо једно другога срећним,
јер и себе тиме не чинимо срећнима.
Ако човек може бити добар,
може то само онда
када је сретан,
када у себи има склада
дакле када воли.
То је било учење,
једино учење на свету.
То је рекао Исус,
То је рекао Буда,
То је рекао Хегел.
За свакога је на овоме свету
једино важно
његово властито најунутарњије,
његова душа,
његова способност да воли.
Ако је она у реду,
онда је свеједно
једе ли се просо или колачи,
носе ли се драгуљи или рите;
онда свет звучи заједно с душом,
онда је добро.

Comments