Габријел Гарсија Маркес

Габриел Јосé Гарцíа Мáрqуез (6. 3. 1928 - 17. 4. 2014) је био колумбијски писац, новинар, издавач и политички активист. Добио је Нобелову награду за књижевност 1982.

Рођен је у граду званом Арацатаца, обалном граду у сјеверној Колумбији (у Магдалени). Одрастао је с дједом и баком по мајци. Дјед му је био пуковник Ницолас Рицардо Мáрqуез Мејла, либерални ветеран, један од оснивача тог града и жестоки противник свих облика тираније. Сваки читатељ Мáрqуезових дјела препознаје детаље његова дјетињства које је уткао у своје књиге.

 

Дјед, који је имао изванбрачну дјецу, судјеловао у биткама и двобојима, који га је учио ријечи из рјечника, показивао му лед, и његова бака Транqуилина Игуаран Цотес, која је била јако празновјерна, причала о духовима, предосјећајима и судбинским знаковима, дали су значајан допринос чудесном свијету његових дјела. И како је сам рекао да је све његово писање било о искуствима из времена које је провео с њима, а приче мора писати на начин да и сам вјерује у њих и с истим изразом као што је то радила његова бака: потпуно равнодушна лица, увјерена да је оно што говори, ма како чудно звучало, потпуна истина.

 

С осам година, након смрти дједа, отишао је живјети с родитељима у град Суцре и тада почиње његово формално образовање. Срамежљив али интелигентан, добива касније школарину у исусовачкој школи за надарене ученике. На наговор родитеља кренуо је студирати право на Универсидад Национал. У то је вријеме упознао своју тада тринаестогодишњу супругу Мерцедес, која му је обећала да ће се удати за њега када заврши школовање. Вјенчали су се четрнаест година касније. Предавања га нису претјерано занимала, али је заволио књижевност и прочитавши Кафкину »Преобразбу« схваћа да се на тај начин може писати и како је сам рекао да је то знао почео би и сам писати много раније.

 

Живио је прилично биједно, прикључио се књижевном клубу "ел групо де Барранqуилла", те почео читати Хемингwаyа, Јоyцеа те Фаулкнера, који је постао његов литерарни херој. Путовао је по Колумбији, 1954. године се скрасио у Боготи, те почео радити као новинар у листу "Ел Еспецтадор".

 

Због једног новинског чланка у којем је описао догађаје јединог преживјелог морнара колумбијског разарача који је потонуо због немара, а влада то све покушавала преокренути и заташкати, Мáрqуезу је живот био у опасности, те је морао напустити домовину. Путовао је по Еуропи, Венезуели, а рискирао је само једном, вратио се како би се вјенчао с Мерцедес.

 

У то доба је боравио и у Хавани, започевши пријатељство с Цастром које траје и дан данас те изазива бројне негативне политичке реакције. Потакнут кубанским догађајима Мáрqуез је помогао при оснивању уреда Цастрове извјештајне агенције Пренса Латина у Боготи, а затим и у Неw Yорку. Због својих ставова увриједио је Американце, па му је све до 1971. године био забрањен улазак у земљу.

Књижевна каријера

 

Своје највеће успјехе као писац доживио је у Меxицо Цитyју , гдје се са супругом и синовима Родеригом и Гонзалом доселио 1959. године.

 

Прва успјешна књига била му је »Пуковнику нема тко да пише«, објављена 1961., а слиједио је »Погреб велике маме« годину дана касније.

 

За своју најславнију књигу »Сто година самоће« причао је како му се док је прилазио Ацапулцу догодило својеврсно откривење и није знао ни сам зашто, али је знао да треба написати ту књигу. Доживљај је био тако цјеловит, да је на том мјесту могао издиктирати прво поглавље, од ријечи до ријечи.

 

Вратио је обитељ кући, затворио се у собу, почео писати и то свакодневно осамнаест мјесеци. Пушио је шест кутија цигарета на дан, продао аутомобил и готово све електричне уређаје у кући како би могао прехранити обитељ и купити довољно папира за писање и заложио преостале ствари у кући да пошаље рукопис издавачу.

 

Његово је најпознатије дјело и једна од најчитанијих књига свјетске књижевности угледало свјетло дана у липњу 1969. Књига »Сто година самоће« (Циен аñос де соледад) продана је у више од 10 милијуна примјерака и освојила многобројне награде, те је изњедрила цијелу школу "магичног реализма" (занимљиво, сам се Мáрqуез увијек ограђивао од тог назива).

 

Роман покрива сто година повијести измишљеног колумбијског градића по имену Мацондо и прати обитељ Буендíа кроз седам генерација. Мáрqуезова генијална досјетка, коју обилно користи у роману, јест да невјеројатне догађаје приказује као нешто природно, док обичним појавама даје наднаравно озрачје. На примјер, кад грађани Мацонда први пут виде лед, чуде му се као "великом открићу нашега доба", а кад Цигани донесу летећи тепих, није им ништа занимљивији од вртуљка. Иста је стратегија примијењена на повијесне догађаје: масакр неоколонијалиста над народом приказан је као нешто мутно, тајанствено, готово као доживљај у сну, а истовремено се киша цвијећа или епидемија спавања прихваћају као конкретне, природне појаве.

 

Мáрqуез је тада имао 39 година, а добар дио зарађена новца даровао је љевичарима у Анголи, Аргентини, Колумбији и Никарагви те помогао при оснивању организације ХАБЕАС (организација посвећена спрјечавању злоупорабе власти и ослобађању политичких затвореника у Латинској Америци).

 

Излазак књиге »Патријархове јесени« 1975. године подијелило је критичаре, јер су многи очекивали наставак »Сто година самоће«. С временом је књига добила мјесто које заслужује, а неки је сматрају његовим најбољим дјелом, а сам аутор је једном приликом о њој написао да је то "поема о усамљености моћника".

 

Због својих политичких ставова, поновно је морао отићи из Колумбије у Мексико, јер га је колумбијска влада оптужила да новчано помаже герилској групи М-16. Године 1982. добио је Нобелову награду, наставио писати, поучавати и био је политички активан.

 

Романтичним се темама вратио 1986. књигом »Љубав у доба колере«, снажном, поетичном и комичном причом о љубави на дуге стазе у којој је описана и прича о љубави његових родитеља. Услиједиле су »Генерал у лабиринту«, »12 ходочасника« (збирка приповједака), »Љубав и други демони«.

Старост

 

Новцем од Нобелове награде, који је годинама стајао на рачуну Швицарске банке, Мáрqуез је купио данас врло цијењене колумбијске новине Цамбио. С петнаест тисућа примјерака, наклада је Цамбија одмах скочила на педесет тисућа, а малени је одмак направио 1996. године "новинарским" стилом написавши књигу »Вијест о отмици«, која говори о колумбијској наркомафији.

 

Почетком љета 1999. почеле су се ширити мистериозне гласине о Мáрqуезовој тајанственој болести, нетко је чак 9. српња 1999. пласирао на интернет како је писац дан раније умро у Меxицо Цитyју. Истина је била да се он почео још у прољеће лоше осјећати и да је постао толико слаб да се почео рушити и у болници је постављена дијагноза не-Ходгкинова лимфома]]. Терапија је била успјешна, а у медијима се спомињао лимфом ниске злоћудности. А за то се вријеме Мáрqуез потпуно предао послу, све у страху да своја дјела неће никада завршити.

 

У јесен 2002. објавио је свој први дио аутобиографије »Живјети да би се приповједало« и првих 50 000 примјерака продано је у свега два тједна. Први дио мемоара говори и о односима његових родитеља, а завршава 1955., односно објављивањем прве приче. Књига открива поријекло ликова и приповијести из »Сто година самоће«, »Пуковнику нема тко да пише« или »Кроника најављене смрти«. У другом дијелу пише о животу до објављивања »Сто година самоће«, а трећи о пријатељствима с неким од најпознатијих свјетских вођа, попут Цастра или бившег америчког предсједника Билла Цлинтона, о којем је написао врло интересантан новински профил тијеком скандала с Моницом Леwинскy.

 

Углавном је живио у Мексику и Еуропи. Тренутачно највећи дио времена проводи у граду Меxицо Цитy.

 

Габриел Гарцíа Мáрqуез сматра се најпознатијим писцем магичног реализма и то понајприје захваљујући роману »Патријархова јесен« који је бајковита прича о умирућем тиранину и због којег је Габриел Гарциа Марqуез постао најхваљенији и најпопуларнији представник магичног реализма.

Непотпун попис дјела

Романи

 

    Сто година самоће 1967.

    Патријархова јесен  1975.

    Кроника најављене смрти 1981.

    Љубав у доба колере  1985.

    О љубави и другим нечистим силама 1994.

    Пустоловина Мигуела Литтина 1986.

    Ливинг то Телл тхе Тале 2002.

 

Приче и новеле

 

    Пуковнику нема тко да пише  1961.

    Сахрана Велике Маме 1962.

    Зла коб Ла мала хора 1962.

    Дванаест ходочасника  1992.

    Сретан пут, господине предсједниче!

Comments