Григорије Божовић

ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ
(Придворица, 15.02.1880 — Београд, 04.01.1945)


Григорије Божовић (1880—1945), књижевник, професор призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, првенствено у Битољском одбору српске четничке организације, а потом и посланик Народне скупштине у Скопљу. Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време када је Косову и старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута, непосредно пред Балканске ратове и ослобођењу ових крајева.


ПИСАЦ

Григорије Божовић је један од значајнијих српских међуратних писаца. Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. Почетак његовог рада обележен је збирком Из Старе Србије (1908), а крај Приповеткама (1940), у издању Српске књижевне задруге. 1935. године издао је збирку приповедака Тешка искушења а 1939. године збирку приповедака Под законом — те две збирке, уз ону из 1940, садрже највредније Божовићеве приповетке. Божовићеве приповетке су тематски усредсређене на Стару Србију (највише на Косово и Метохију, једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао). Најзначајније приповетке су му: Чудни подвижник, Мучних дана, Тиваидска напаст, Кад се царства мијењају, Злате из Слатине, Њен суд и Оклопник без страха и мане.


СМРТ

Пред сам крај рата комунисти су га стрељали у Београду а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици.


РЕХАБИЛИТАЦИЈА ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА

Захтев за рехабилитацију поднео је јануара 2008. Божовићев даљи рођак, професор Филозофског факултета у Косовској Митровици, др Маринко Божовић. Одељење за рехабилитацију Окружног суда у Београду донело је маја 2008. решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Григорија Божовића, угледног књижевника, националног радника и репортера Политике пре Другог светског рата.

 

ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ — Заостали ждрал


Тешко се наваљујући на окраћу дреновачу, и поткошено гегуцкајући, Тома Мијајловић из Велике Хоче, често прилазише прозорима своје одаје час на једну, час на другу страну. Погледиваше на исток пут Суве Реке и на југ, пут Града, како Подримци само и зову стари царски Призрен. Послао је он на обе стране још јутрос две старије жене из своје куће да му уходе наступање Бугара и известе га шта бива са нашим поломљеном војском. Јер сам није могао да пође. Био је рањен у ногу још у Кончулском кланцу, некако га донели дома да сад муку мучи и са својим јуначким срцем.

А кроз прозоре се преко дворишта ништа не виђаше. Прошло је јесење подне шеснаестога дана новембра по старом бројању. Свуд унаоколо падаше крупан мокар снег, да би се ваљда јаче осетила сва страхотна коб над призренским пољем, које су тога дана остављале и последње заштитнице. Не снег и лапавица, но права грозота. У сивој магли саставило се небо и земља да се не виде ни најближе хочке куле, а камоли пут који води ка Граду, а камоли велико поље и она сутеска између Коритника и Бистрика којом војска и избеглице јаве у незнану даљ.

Напреже своје орловске очи кроз прозоре Тома Мијајловић, а види да је све узалудно. Из сивога теста нико не избија да му штогод каже, а не чују се нигде ни пушке ни топови. Са полуотвореним устима стоји он беспомоћно и осећа да наступа онај час кад ће се замаглити и у његовој души, кад ће све притиснути тама, јер тако увек бива, причали су му стари, кад се "царства мијењају". Хтеде да уздахне, хтеде да јекне, али се трже, стиште зубе и кроз душу му као грмљавина протутње покор и према судбини и према Богу који је тако намешта. Љутито се окрену од прозора, приђе и спусти се покрај огњишта, проклињући љуту пушку арнаутску што га као и многе друге није још на време покосила, те да после највеће радости ослобођења не дочека поново страхоту ропства и срамоте...

Подрима је имала више чувених породица са пушке и јунаштва. Све за песму и причу. Имала Грковиће, Леденичане и Јовичиће. Није се могло рећи чија је пушка боље одвајала. Велика Хоча била је још гласитија. Ниједно село, ниједан крај није дао толико јунака, ни толико невероватних подвига у Турском царству. Маниташевићи су и презиме добили што Арнаути нису њихово јунаштво и њихову средњовековну борбеност могли друкчије објаснити. Али међу свима њима најотменије јунаштво било је у породици Мијајловића. Каогод што су и сами то били, као цекини међу талирима. Гледни витезови, господски домаћини, па метни и мудри на збору, непрзнице и неубојице. Тад, кад је човек цењен поглавито по томе колико је каквих људи побио, урођено је овој породици било да се не заноси том опаком таштином, нити да са галамом и показношћу пребројава главе кад су се други при вину пијано тиме поносили. Али су зато дивно умирали и окретали пушку увек кад је требало било селу, било крају, било части или оној притајеној негде дубоко у души заповести да се под наслеђеним именом остане живо или умре. Мијајловићева пушка пуцала је само кад је требало. И вазда са чашћу и невероватном срећом. Господски, витешки. То су признавали и Арнаути. Кад би се ко од њих нарочито наљутио на свога непријатеља, па би хтео да га омаловажи и понизи, обично би му овако објављивао непријатељство: "Но знај, витеже, да на ову мобу против тебе не морам звати ни преклињати Мијајловиће из Велике Хоче! ..."

Гинули су као за спомен. И за арнаутску песму. Увек лепо и отмено "као Мијајловићи". Томин отац погинуо је усред Острозуба, убивши најпре самога барјактара и два његова сејменина кад је овај хтео да га осрамоти и разоружа.

Опет његов брат Крста пао је усред Ораховца у најчуднијем двобоју. Срео га у чаршији злица и силник Чантрић:

— Ља, Влашче, а кога си питао да носиш ту пушку!

— Себе, Чантрићу, тако ми крста!

— Што не узмеш липов штап бре?

— Што ми је вера срчева, Турчине!

— А?

— А, валаа, и тако ми крста! ...

Брзо су разумели један другога. Кад су се други наоружани људи окупили око њих, Крста је примио двобој под погодбом да се левим рукама ухвате, а десним да пуцају из револвера: — остала је сведоџба у Подрими да су обојица пала мртва, али да је Крста опалио тек после трећега Чантрићева пуцња...

Овако су гинули Томини рођаци, његова браћа. Још давно пред ослобођење остао је он један са ситном децом и безбројним удовицама. И увек поносан, достојанствен. Мирно је срачунавао дужне крви као дугове који се у његову селу плаћају у кесама о Ђурђеву и Митровудне и храбро чекао да и сам плати главом, поручујући Арнаутима крвницима да у његовој кући расту мушкаћи и да имају стрпљења за обрачуне:

— Немојте се омрзнути; дани су пред нама а Мијајловића ће до страшнога суда бити и да се задуже и да плаћају дугове наше куће: јак је Господ и тврда је моја порука! ...

Такла је Арнауте ова витешка реч. Пред ослобођење они су дигли руке од њега. Некако су сматрали да је грешно и недостојно да га и даље вребају док му у кући не стигну "мушкаћи". А он им се лепо по слобођењу одужио. Чим је првога српскога војника угледао у својем селу, отпасао је оружје, изуо опанке, натукао плитке ципеле као какав хаџија и узео штап у руке. Својим крвницима постао је пријатељ и није допустио да их ико такне. Тако за све три године.

Јер је мислио за децу, за будућност, за нови благослов, који треба да прати његову државу. На патњама подигнуту, од бога измољену, крваво стечену: нека она на правди и добру расте и почива... Било и не повратило се. Нова колена нека не осете старо проклетство. А био је уверен да ће тако бити кад и он, стари крвник који ће изићи пред Господа са више од тридесет душа о врату, овако мисли и овако жели... Па данас узалудно. Искрснуо светски рат. Две године неједнакога рвања донели му сломљену ногу на Кончулу, пролом и одступање, ову страшну слоту овога дана кад је он везан за собу да ишчекује како Бугари још нису заузели Суву Реку и Град. Он, Тома Мијајловић, последња пушка некад чувене куће, дочекао да га, ето, жене утеше и обрадују: да ако неће Бугари стићи! ...

Тома Мијајловић после овога као невољник тарну угарке на огњишту и опет погледа кроз прозоре. Бела тама на пољу бивала је све гушћа. Као и невоља на његовом срцу. Он се присети данашње посете својега суседа Љаме Метинога:

— Држи се, бре Томо, немој се плашити!

— Ето, држим се, Љамо, што да чиним...

— Не бој с, крајан му зуб? ... Човек си бија и јунак. Ми Турци нећемо те оставити... Кад паднеш на наше руке, видећеш што је Турчин, тако ми вере! ... А за вашу руку и неје држава. Не љути се, бре Томо, а неје. Одавно сте изгубили државу, пет стотина година, па и неје сагена за вас. И за Турчина је и за Швабу, па и за поганога Бугарина, али за вас, за Влаа — јок, џанум! ... Јок! ... Јок! ... А ти за твоју кућу не бој се, ево ти вера и беса! ... Ништа: бићеш опет раја, бре Томо...

Жацнуло то Тому Мијајловића и страховито заболело. Не што може погинути, не што му кућа може отићи у дим, не што му сусед каже да ће опет бити раја, но што тврди да за њега и није држава, и да, ето и сама судбина не трпи да рајетин буде слободан. Он осети сву неумитност судбине, сву неправду овога и тога света. Зар он није бољи и господственији од Љаме Метинога? Зар овај није дошао у Хочу из Карановца, где се обрео богзна откуда, докле се он причешћивао сваке године вином из лојза царева онамо према његовој кули? Зар Хаџи-Спаса није био већи праведник од свакога њиховога шеха од Ђаковице до Солуна? Зар поп Ђура Зочишки није већи родољуб од Мула-Зеке? Зар Трифа Леденичанин није био већи јунак од Миц-Сокоља који је Кошарама јуришао на топове самога Дервиш-паше? Зар многи наши први људи нису ни толико мудри да држе своју државу колико су били бегови и барјактари које је чак и сиромашна Црна Гора куповала? ...

— И држава је за свакога, рече мртви свама Метин, само неје за нас?! ... Ај, до бога мени и свакоме крштеному! — јаукну Тома Мијајловић и скочи без штаке к прозору.

Али у том униђе у одају његова жена. Жута и спарушена, сва убијена и са последњом снагом она приђе к зиду где су висиле пушке и пусте, њенога мужа, и оне остављене за децу док не дорасту. Ужурбано поче да их скида и да их на себе товари као какво дрвље, на раме једну до друге. Брзо, грозничаво, као свако женско кад осети да му је наступила улога и кад не треба да пита.

— Зашто то радиш? — упита је домаћин.

— Зашто? ... Зар не видиш? ... Тај снег зашто тако пада? ... Видиш ли Град? ... Видиш ли што друго? ... Свет се мења, мужу.... А знам те какав си... Бугари идев. Ево их крај села... Имамо пуну кућу деце. Не дам ти да се мешаш у божју работу — један пут и Мијајловићи нека немају пушке и нека ги та проклетица заћути... Стврдни срце за децу, мужу! ...

Он погледа на своју жену и тад, први пут од кад је у његовој кући, осети колико је измучена и колико има право да овако поступа. Благо јој приђе и тврдо се зарече да више његова пушка неће на другога пући, па јој узе један револвер и задену за појас:

— Само док дођу Бугари да ме ко не осрамоти. Иди и скупи доле децу и жене! ...

За овим примирено приђе опет к прозору и седе на једну столичицу. Сутон се спуштао. Снег нешто малаксао и кроз његово оређало прамење зашаренише се безбројне црквице некадање властеле онамо по виноградима. Тома Мијајловић се побожно прекрсти. И мушки дахну. Ни мало га не збуни чудан жагор доле у дворишту. Он мирно погледа. Неки чупави и покисли људи зову стопанку и питају где су им људи. Бугари. Опрости, боже, грешному Тому Мијајловићу! ... Он не може више да буде раја... Да га Љама Метин сажаљева, а пољак хочки помиње му опет липово дрво... Не! ...

И два револверска пуцња прекратише јуначко мучење.

(1940)

Grigorije Božović, Kosovska priča, Politika, Narodna knjiga, 2005, str. 68—72. / blogspot

Comments