Фјодор Михајлович Достојевски

Фјодор Михајлович Достојевски је био један од највећих писаца свих времена. Рођен је 11. новембра 1821. године у Москви. Преминуо је 9. фебруара, 1881. године у Санкт Петербургу.

Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији био је осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.

Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму, он је био светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму, јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма.

Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Породица Достојевски вуче порекло од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића који су се касније вратили у оквире православља. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837. године, он и брат Михаил су послати у Војну академију у Санкт Петербургу. Године 1839. умро му је и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници за сиромашне „Марински“ у Москви. Претпоставља се да су Михаила убили његови кметови, за које је познато да су у више наврата били огорчени Михаиловим понашањем у пијаном стању.

Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Санкт Петербургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, те је 1843. чак превео једно од његових највећих дела, „Евгенија Гранде“, на руски језик. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време и 1846. се појавио његов први роман у форми епистоларне прозе, „Бедни људи“, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је дао чувену карактеризацију: „Рођен је нови Гогољ!“. Прогон у Сибир и књижевно стваралаштво Споменик Достојевском у Омску, месту где је био заточен.

Достојевски је ухапшен и затворен 23. априла 1849. под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цара Николаја И. На дан 16. новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. Пресуда је гласила: „Инжињерски поручник Ф. М. Достојевски, стар 28 година, због учешћа у злочиначким плановима и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији - осуђује се на смрт стрељањем“.

После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац одреда за стрељање, Достојевски је помилован и упућен на присилни рад у радном кампу „Каторга“ у Омску, у Сибиру. Осуђен је на осам година робије.[2] Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854. је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео наредних пет година као поручник у седмом батаљону, који је био стациониран у тврђави у Семипалатинску, у данашњем Казахстану.

Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то време је упознао и Марју Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио.

Године 1860. се вратио у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузетно потресен смрћу супруге 1864, а одмах затим и смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацији, а морао је да издржава и удовицу и децу свога брата. У то време је потонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се.

Достојевски је имао проблем са коцком. Тако је и једно од његових најпознатијих дела, „Злочин и казна“ написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без новца. Роман му је донео славу, али га није спасао беде. Издавач Стеловски га уцењује, нуди три хиљаде рубаља за право да издаје његова дела, али уз обавезу да напише још један роман. Немајући избора, Достојевски је пристао. У исто време је написао и књигу „Коцкар“ да би задовољио уговор са својим издавачем.

Достојевски је у ово време путовао по западној Европи. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинаријом Сусловом, младом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенографкиња, којом се оженио 1867. У том периоду је написао своја највећа дела. Од 1873. до 1881. издаје, овај пут успешан, месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуелним дешавањима — Пишчев дневник. Пишчев дневник се издавао у новинама кнеза Мешчерског „Гражданин“, где је Достојевски био уредник. Часопис је доживео огроман успех.

За време српско-турског рата 1876-1877. више пута је писао о Србији и Црној Гори, Черњајеву и добровољцима. Тих година почиње рад на роману Браћа Карамазови.

Достојевски је 1877. одржао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контроверзе, а године 1880. одржао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви. Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области, недалеко од Санкт Петербурга.

Преминуо је 9. фебруара 1881. године у Санкт Петербургу од последица крварења узрокованог епилептичним нападом. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа, монаштва и свештенства. Сахрањен је на гробљу „Тихвин“ при манастиру Александар Невски, у Санкт Петербургу, у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани, махом омладина и студенти, а сам се погреб претворио у демонстрације против царизма - упркос пишчевом недвосмисленом ставу према целом том питању. Таква почаст одавана је једино телима преминулих руских царева. На његовом надгробном споменику пише: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану XII, 24), што је и епиграф његовог последњег романа, „Браћа Карамазови“.

Comments