Данте Алигијери

Данте Алигијери (мај/јун 1265. – 14. септембар, 1321.) је био песник из Фиренце, Италија. Његово највеће дело, Божанствена комедија (Ла дивина цоммедиа), је кулминација средњoвековног погледа на свет и основа модерног италијанског језика.Када је Дантеу било 12 година (1277.) верен је Ђемом Донати. Уговорена венчања у раним годинама, у то доба су била уобичајена.

У осамнаестој години Данте је срео Гвида Кавалкантија, Лапо Ђианија, Ћина да Пистоја и нешто касније Брунета Латинија. Они су заједно постали вође литерарног покрета "Слатки нови стил" (Долце Стил Нуово). Брунето је касније добио посебан помен у Божанственој комедији због онога чему је научио Дантеа.

У том периоду је срео и Беатриче Портинари, кћерку Фолка Портинариа. Тешко је одгонетнути од чега се састојала ова љубав, али се догодило нешто веома битно за италијанску културу. У знак ове љубави Данте је оставио свој траг помогавши песницима и писцима да открију тему љубави која никада до тада није била толико наглашена. Љубав према Беатриче је очигледно постала разлог за поезију и живот.

Када је 1290. Беатрис умрла, Данте је покушао да нађе спас у латинској литератури. Познато је да је у то доба читао Ботетиусова филозофска дела и Цицеронову Де амицитиа. Његова страст за филозофијом је касније била критикована у "Чистилишту" кроз лик Беатрис.
Данте је такође у једном периоду био војник и 1289. године учествовао у бици код Кампалдина (11. јуна), са фиорентинским витезовима против Ареца. Такође је постао и љекар и фармацеут. Он није желио да се бави тим професијама, али је закон донесе 1295. године захтијевао да племићи који желе да раде у јавној служби морају бити чланови неког еснафа, тако да је Данте приступио апотекарском еснафу да би се могао бавити политиком. Изабрао је апотекарски еснаф јер су се у то доба књиге продавале у апотекама.

Бавити се политиком није било лако када је папа Бонифације ВИИИ планирао да војно освоји Фиренцу. 1301. године Шарл де Валоа, брат Филипа ИВ краља Француске, је посјетио Фиренцу јер га је папа именовао миротворцем за Тоскану. Али градске власти су одраније папине амбасадоре лоше третирале, тражећи независност од папиног утицаја. Такође могло се очекивати да ће Шарл де Валоа добити и друга, незванична наређења. Градски савјет је послао делегацију у Рим, са намјером да дознају папине намјере. Данте је био вођа ове делегације.Бонифације је отјерао остале представнике и тражио од Дантеа да сам остане у Риму. У исто вријеме (1. новембар 1301.) Шарл де Валоа је ушао у Фиренцу са Црним Гуелфима. који су у сљедећих шест дана разорили град и убили скоро све своје непријатеље. Нову власт су чинили Црни Гуелфови, а Канте де Габриели ди Губио је именован за градоначелника. Данте је осђен на двогодишње изгнанство и велику новчану казну. Пјесник је још увијек био у Риму гдје му је папа сугерисао да остане. Он није био у могућности да плати казну и на крају је осуђен на доживотно изгнанство.

Пјесник је учествовао у неколико покушаја да Бијели Гуелфи стекну моћ коју су изгубили, али су сви покушаји пропали. У то вријеме је почео да пише скицу за Божанску комедију.

Данте је отишао у Верону као гост Бартоломеја дела Скале, затим отишао у Сарцану у Лигурији, а након тога је неко вријеме живио у Луки са госпођом Ђентука, која је његов боравак учинила удобним и касније је поменута у Чистилишту. Неки извори кажу да је боравио у Паризу између 1308. и 1310. године. Други извори кажу да у то вријеме у Оксфорду.

Хенри VII од Луксембурга је 1310. године напао Италију. Данте је у њему видио шансу за освету, тако да му је написао неколико писама жестоко га подстичући да разори Црне Гуелфе. Мјешајући религијске и приватне разлоге дозивао је божији бијес на Фиренцу, предлажући неколико одређених мета које су директно биле и његови лични непријатељи.

У Фиренци Балдо д'Агуглионе је помиловао већину Белих Гуелфова и дозволио им повратак у град. Данте није био међу њима и његово изгнанство је продужено.

Ариго је 1312. године напао Фиренцу и поразио Црне Гуелфе, али нема доказа да је Данте био умијешан. Неки кажу да није желио да учествује у нападу на свој град на страни странаца, други да није био радо виђен ни међу Бијелим Гуелфима и да је сваки доказ о његовој умјешаности у напад пажљиво уклоњен. 1313. године Ариго је умро и са њим и свака нада за Дантеа да ће поново видјети Фиренцу. Данте се вратио у Верону гдје му је Кангранде дела Скала омогућио сигуран и угодан боравак. Кангранде се помиње у Дантеовом "Рају".

Фиренца је 1315. амнестирала људе у изгнанству. На листи помилованих је био и Данте, али Фиренца је тражила да помиловани буду третирани као јавни грешници у вјерским церемонијама. Данте је одбио овакав повратак и одлучио да остане у изгнанству.

Данте се и касније надао да ће бити позван у Фиренцу под часним условима. За Дантеа је изгнанство представљало облик смрти.

Наравно да се то никад није догодило. Његове кости су још увек у Равени, а не у Фиренци.

Гвидо Новело да Полента, принц Равене, га је позвао у Равену 1318. године, и Данте је прихватио понуду. У Равени завршава Рај и недуго након тога умире, претпоставља се од маларије. Сахрањен је у цркви Св. Пјера (касније преименованој у Сан Франческа).

На гробу се налази стих Бернарда Канаћиа, Дантеовог пријатеља:
парви Флорентиа матер аморис
"Фиренца. мајка мале љубави"
Comments