Анатол Франс

Анатол Франс (фр. Јацqуес Анатоле Франçоис Тхибаулт) (Париз, 16. април 1844. - Тур, 12. октобар 1924.), француски књижевник.

 

Рођен у породици познатог паришког књижара, рано улази у свијет књига, међу којима ће као књижевник и библиотекар провести сав свој живот. Алфред Драјфусова афера, у којој се оштро заложио за ревизију процеса, значи прекретницу у његовом животу и стварању - излази из књишке изолације, приступа социјалистима и прелази на идеолошки ангажовану књижевност.

 

У првом раздобљу свог књижевног рада Франс је прије свега естета и дилетант, те објављује стихове у духу Парнаса, импресионистичке критике и романе, у којима, без обзира третира ли савремену („Злочин Силвестра Бонарда“, 1881.) или историјску тематику („Таис“, 1890., „Печењарница краљице Педик“, 1893. и др), доминира скептицизам и естетицизам.

 

Након Дрејфусове афере даје оштру друштвену критику у „Савременој историји“ и у низу филозофско-сатиричких романа („Острво пингвина“, 1908., „Богови жеђају“, 1912, „Побуна анђела“, 1914.). Написао је и неколико дјела аутобиографског карактера („Књига мога пријатеља“, 1885, „Мали Пјер“, 1918. и др.).

 

Мада није никад постигао широку популарност, Франс је био један од најистакнутијих књижевника на размеђу векова и глас свијести своје генерације, а скептицизмом, духовитошћу и иронијом, рафинираним смислом за љепоту и изванредним стилом, привлачи и данас интелектуалну књижевну публику.

 

Добитник је Нобелове награде за књижевност за 1921. годину.

 

Остала дјела:

 

    „Црвени љиљан“

    „Живот у цвату“

 

Члан Француске академије постао је 1896, на позицији број 38. био је у периоду 1896-1924.

Comments