Алекса Шантић

Као песник Алекса Шантић (27.05.1868 — 02.02.1924) формирао се на прелому два века, деветнаестога и двадесетога, и више него и један други припадник свог песничког нараштаја повезао је у свом делу идејне и песничке тежње једног и другог. Рођен у Мостару, он се, после завршене трговачке школе у Трсту и Љубљани, вратио у родни град и у њему остао до краја живота. Прву песму објавио је 1886. године, а прву збирку песама 1891. Осим песама, писао је и поетске драме, међу којима су најважније "Под маглом" и "Хасанагиница" (последња је рађена по мотивима из познате народне песме). У Шантићеву песничком формирању, од домаћих песника, поред Војислава, највећи удео имао је Змај, а од страних — Хајне и други њемачки романтичари. За разлику од већине песника свог доба, нарочито Дучића и Ракића, који су се све више европеизирали, Шантић је до краја остао веран националним и социјалним идеалима прошлог века. Он је певао о слободи, српству, социјалној правди. Његова муза бежала је "из луде вреве" сувременог живота, тражила лица "без лажи и маске", у тежњи да се сва посвети народу који јој је вазда најближи срцу (види програмске песме "Хајдемо, музо" и "Муза"). Та њена "служба" изражена је често помоћу хришћанских симбола, који чине важно обиљежје Шантићеве родољубиве и социјалне поезије.

Сав заокупљен том високом улогом коју је намено поезији, Шантић, нарочито у почетку, није поклањао већу пажњу песничкој форми, те су његове песме често наилазиле на неповољан пријем критике. Б. Поповић је приметио, поводом треће збирке Шантићеве (1901.), да његове песме "показују све мане некоректног китњастог стила". Неугодно дирнут том критиком, Шантић је у даљем свом раду настојао да пише што боље, да му стил буде што коректнији и што једноставнији. Као и други тадашњи писци, радо се прихватао строге и концизне форме сонета и у тој врсти дао неке од својих најбољих песама. Пуну стваралачку зрелост достигао је у раздобљу између 1905. и 1910. године.

Поезија Алексе Шантића креће се у целини између два традиционална опредељења, између личних и колективних осећања, љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.Као љубавни песник развио се под утицајем севдалинки, муслиманских народних песама. У његовим песмама дочаран је оријентални амбијент башта, шедрвана, бехара, шарених лептира; девојка која се у њима појављује сва је окићена ђерданима, бујне, изазовне, али ипак скривене љепоте. У некима су толико погођени тон и дух севдалинке да су и саме ушле у народ и почеле се певати као народне песме ("Емина", "На извору"). Песник је занесен тим раскошним светом, али он никада није у њему, већ га посматра прикривен, с бојажљиве удаљености. Чежњиво, чулно расположење прелази у тугу због неостварене љубави, промашености у личном животу  и усамљености као у песми "Једна суза", за коју је речено да "спада међу најдирљивије љубавне песме у нас, по тону патријахалне и честите искрености" (Пера Слијепчевић).

Шантићева песничка интима прожета је снажним породичним осећањем, њу обасјава пламен домаћег огњишта. У великој елегији "Претпразничко вече", оловну тежину усамљености у опустелом дому олакшава сећање на детињство и на идиличне вечери око распламсале ватре на огњишту када је цела кућа била испуњена смехом, песмом и причом, али и утеха коју му доносе песме, и своје, "и другова свију". Осећање братске љубави шири се у његовим песмама у све већим и већим круговима — на породицу, на пријатеље и другове, на живе и мртве српске књижевнике, којима често посвећује своје песме, на цео српски народ, на природу.

И његова социјална и патриотска  поезија, у којој је постигао највеће уметничке домете, обасјана је светлошћу домаћег огњишта и прожета његовом топлином. У сонету "Моја отаџбина" песник отаџбину поистовећује са народом. Она је свуда где се његов народ налази. Учесталост употребе облика личне заменице и придевске заменице у првом лицу открива интензивност песниковог поистовећења с отаџбином и народом. Цела отаџбина је као родни дом, а сви припадници народа као рођене браћа.

Везаност за родну груду и домаће огњиште дубока је и трајна; њено кидање изазива бол у песниковој души. У некима од својих најпотреснијих песама Шантић пева о патњи оних који заувек напуштају своју домовину и одлазе у туђ свет("Остајте овде", "Хљеб"). Више него други песници он наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа. У песми "Ми знамо судбу", за коју је речено да је "сонет наше историје", тема мучеништва народа прожета је осећањем његове непобедивости: чак ни смрт не представља крај борбе за слободу него само њен наставак ("И кад нам мушке узмете животе / гробови наши бориће се с вама"). Ова песма је заснована на његошевском схватању слободе и жртвовања за народ и у свом изразу има нечег од Његошеве високе сентенциозности и патоса.

У низу песама Шантић је исказао патњу и величину радног човека, сељака и радника. Међу њима су неке од најбољих које је написао: "О класје моје", "Моји очеви", "Ковач", "Песма подземна". Ова последња је посвећена радничкој класи, у њој се осећа победнички ход револуције. У исти круг спада и најбоља Шантићева песма и једна од најлепших у нашој поезији "Вече на шкољу" (1904.). Занимљива је подједнако и спољашњим обликом и тематски. Песма се састоји од четири строфе, од којих је последња делимично понављаље прве. Строфа није типска, већ створена специјално за ову песму. Она се састоји од две идентичне ритмичке јединице. Сваку чини: један петерац+двосложна рима+један шестерац. Римовање је аабццб, с тим што су б риме увек мушке, док су остале увек женске:

Пучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

"Читава та ритмичка структура веома импресивно преноси ритам тихог таласања мора пред залазак сунца" (Драгиша Живковић). Песма је ванредно оркестрирана, а богатим асонанцама, алитерацијама и римама. Доживљај уклетости судбине сиромашних, који је у њеном средишту, дат је на посредован, модеран начин, у вишезначним симболима.

Ова песма наишла је на неподељене симпатије критике. У целини, пак Шантић је, попут свог великог узора Змаја, доживео популарност код ширих слојева читалаца и стекао ласкав назив народног песника, док су његове чисто уметничке вредности неретко оспораване како у критици његовог доба, тако и у познијој критици.

Comments