ЗОРАН КОСТИЋ

поставио/ла Ivan Shishman 18.07.2010. 06:07   [ Ажурирао/ла 25.04.2016. 12:39 Miroslav Lukić ]

ЗОРАН КОСТИЋ , добитник повеље ''Карађорђе'' за 2006. годину, објавио је следеће песничке збирке: Првине (1984); Делта оца (1986); Соњети (1987); Ко смо (1988); Задушни репови (1990); Казан (1992); Огњени трозубац (1997); Кућни пламен (2002); Одрастаљка (2006). Штампао је и: Драме (2003), Пут за Цариград и друге драме (2005) и роман Вијенац за Трепетову (2003). Преводи пое- зију са руског и пољског. Добио је, између осталог, и награде: Вито Николић, Лаза Костић, Повеља за велики допринос српској поезији... Члан је Удруже- ња књижевника Србије, Удружења књижевника Републике српске и Савеза писаца Руске Федерације.  

ОСИП

 

            ''Пиј шербета из чаше свечеве,

            Ал` сјекиру чекај међу уши''

                                                (Његош)

 I

 

Отац, на Конгресу,

иза говорнице

(док о задругама

извјештај подноси),

мој пол,

за се, кришом,

чита с цедуљице

и шаље телеграм:

''Дај му име Јосиф,

стоп, честитам – жено,

поносим се сином,

тек за седам дана

крај ће ове трке,

хоћу да, с момчином,

толико чеканом,

помијешам брке.''

Кума Историја

(или сама судба),

узима под своје

ПТТ и мене:

нема сумње, то је

тада ревна Удба

скренула депешу

од очеве жене –

да је обрадује

садржајем друге:

''Хвала ти на сину,

дај му име Зоран,

стоп –

објасни дјеци –

отварам задруге,

стоп –

прилично дуго

одсуствоват морам.''

 

Тако, тај телеграм

што не стиже до нас,

кроз пола године –

у реторти суда,

оби се о главу

оцу, као доказ

(у низу доказа),

да је гнусни Јуда,

те и ја задужих

своју Отаџбину,

творцу врат ломећи

вољом насљедника,

да сам бира име

што приличи сину

цијелог народа

(а не издајника).

Истовремено сам,

уз услугу роду,

показао како

за идеју треба:

отпором ближњему

заслужих слободу

(сва срећа,

бркове,

бријах, као беба).

 

 

II

 

Рођен сам у кући

Ратнога Изрода –

Томажа Тавчара,

Главног Инжењера,

кратицом названог

РИГИТ, јер смо онда

скраћивали људе

и оштрицом пера.

 

Уважени стручњак,

нешто испред рата,

за себе сагради

на Цетињу дворац

(како су тад звали

здање преко спрата).

То што кућевласник

није Црногорац –

облаке прашине

диже око виле,

сумња чак захвати

и баштенске руже,

чим су мирисније

и једрије биле

(к томе и трајаху

од комшијских дуже),

а да не причамо

о свакаквом воћу,

штоно, над жељезном

висећи оградом,

сусједство скупљаше

испод себе, ноћу.

 

То обиље није

тумачено радом

Словенца, дођоша,

вјечито у послу.

Још и прије војне

градом је кружило

да је по сриједи

врло мутан дослух

овог инжењера

с нечастивом силом,

а Слобода у то

и увјери људе –

пошто са Њемцима

одмаглиња,

шпијун,

ни не сачекавши

наше, да му суде

и да под мач правде

сам подметне шију.

 

Напротив, РИГИТ је

приступио трику:

с циљем да изигра

неискусне власти,

на мансарди куће

остави Мицику

(своју, да не кажем

шта, у пуној цвасти) –

 

остави наивну

Штајерку под кровом,

па је будна Служба

посумњала зато,

како је гад РИГИТ

повјерио, овој,

да му чува (ко зна

гдје) скривено злато.

 

 

III

 

Моји родитељи

добијају здање,

свакако, с Мициком,

уз услов незнатни –

да не смичу ока

(по могућству), са ње,

не би ли на мајдан

нагамбали златни.

 

Али,

под мој јастук,

сустанарка,

дукат,

једном заборави,

или, пак, остави.

Оптужише оца

да је још и ''рукат'' –

јер тог дана баш му

почеше о глави,

јер тог дана баш нас

први претрес снађе!

Сви су ту, изгледа,

све знали, сем мене:

казаше за златник

да је доказ крађе,

а и срамне везе

оца

и те жене

(што ова, убрзо,

пред судом потврди).

Узалуд је

мајка

побијала тврдње,

штавише – и за њу

нађоше да ''смрди'',

чу тешке ријечи

и другарске грдње

и само због тога

што имаде троје

(брат и сестра већ су

смерни ђаци били),

а најприје ради

маленкости моје –

Служба,

канда,

смекну

и над њом се смили,

па јој чак понуди,

уз брз развод брака,

живот на мансарди,

запослење часно...

Како мати одби,

ми се, једног мрака,

(будућ проглашени

за сјеме опасно),

 

завезосмо, силом,

(с пола намјештаја),

главном – Његошевом,

кроз Цетиње драго

(на дан Радних људи),

првог дана маја) –

испод мирних круна,

накривљеном ''прагом''.

IV

 

 

Сву ноћ

до Никшића

соптасмо беспућем,

преко усуканих

успона и кврга,

да нас истоваре,

у само свануће,

код чесме (под липом),

у један крај трга.

 

Кад помањка човјек,

Свевишњи помаже:

стиже, око седам,

захукталим џипом,

локално божанство –

да осорно каже

како не можемо

остати под липом,

већ морамо, брзо,

наћи људски смјештај –

јер гдје би водило

да сви варошани

изнесу овако

накот и намјештај,

с намјером да живот

уприличе вани?

 

''То што ти је, тобож

(мајци суво рече),

родитељска кућа

у рату спаљена –

доживљавам таман

као да је крече.

Према таквој врсти

немам сажаљења,

 

нити уважавам

икакве разлоге

повратка у твоје

мјесто завичајно.

Ако немаш крова –

одмах пут под ноге,

не чекај ми подне,

овдје – ни случајно!''

 

Навраћаху ваздан,

разни – а све једни,

говораху исто,

но, сваки пут љуће.

С пријетње се, често,

и гладни и жедни,

срећом,

имадосмо

воду по сред куће,

 

а страх кад окошта,

негдје око подне,

и нектар за мене

пресуши у мајци,

из чесме – млијеко

(дар пјескуше родне) –

пође, мјесто воде!

С њим, крај не би бајци,

већ чуда кренуше

неким својим редом

(колико бог сами

да нам шаље помоћ) –

текло је и млијеко,

чисто и са медом,

пунило се суђе,

кад, тачно у поноћ –

 

млаз воде најави

да се стварност враћа.

Душе, што нијесам

изум твојих снова,

часни родитељи

и недужна браћа –

што нијесу твоје

ријечи и слова

 

па да зло вјековно

буде подношљиво?

Да ме раб не створи,

него пјесник (ликом),

да нијесам биће,

већ о њему штиво –

овакав крај не би

засметао ником:

дођоше у поноћ

с тешким булдожером,

нас,

липу

и ствари,

заједно са чесмом

(сматрајући, ваљда,

цио скуп – завјером),

сравнише са земљом.

Одоше са пјесмом,

 

у нове побједе... Остаде утрина,

из које сплет црних

жила и цијеви,

подсјећа, нараштај,

сабласно, јутрима,

како су збринули,

''лијеве'', ''лијеви''.

ТРОВАЊЕ ВУКА

 

 

 

 

Код укућана драгане ми (сваке),

сразмјерно чувству заблудјеле кћери,

тек што за гостом отшкљоцају кваке –

тек што ми леђа скрију кућне двери –

 

почињу тишња, злослуће и бриге,

а бивало је и завјетног плача,

јер вучју шапу (која пише књиге),

ода отисак на филу колача,

 

а жеђ – празнина попијених боца;

панџу и чељуст отишавшег створа

на кћерјем врату – по указу оца –

и смјерна мати замислити мора.

 

Али, са браће ако иста слика

у душу драге на тренутак уђе –

и њој постајем, нешто (вучјег лика),

колико блиско, толико и туђе.

 

                       

 

 

 

 

ВЕЧЕ ПОЕЗИЈЕ У ''ЗАВОДУ ЗА ПРОТЕТИКУ''

 

 

 

 

Говорили им наше риме.

Тада открисмо човјека

који није имао чиме

да учествује у аплаузу.

 

Сваки пут,

заузврат,

пустио би сузу

да му се котрља

низ литицу лица.

 

Човјек, мјесто ногу,

сад има колица,

а умјесто руку,

механичку куку

којом покреће

точак боравишта.

 

Човјек, моћни Боже,

више нема ништа

без чега не може.

 

 

 

 

РАЗЛИКЕ У ПЈЕВАЊУ

 

 

 

 

Да нестајемо – по пјесми се види,

јер ово наше пјесма је све мање,

а све је више ропац у етиди,

никако начин или поимање

 

''бијелог стиха'' (што критика учи).

Кад Орфеј кркља мјесто других, ''на дрен'',

музе му дају морфиј јер се мучи

споромријевши – који мре кроз катрен,

 

посебно катрен у сонет кад пређе

терцином, знаком тежег карцинома

са рачјом стопом до распадне риме.

 

(Бијелопојац, тиме неомеђен,

мре брзо, срећник, изабраник грома:

стих му потамни, изблиједи име).

Comments