Српска елита

поставио/ла Miroslav Lukić 17.01.2019. 09:11
ФУСНОТЕ (1) Ко је код Срба у 20. веку елита? Б. Лазаревић доказује да су то – сељаци!

Б. Лазаревић је, на најједноставнији начин, показао да српски сељак у поређењу са српским комерсантом и српском интелигенцијом, “отскаче са неколико копаља над њима”. Тврдио је, у истом чланку, да је воља српских сељака “најбољи могући материјал за стварање солидне и јаке социјалне зграде”.

Српски сељак


ФУСНОТЕ (1) Ко је код Срба у 20. веку елита? Б. Лазаревић доказује да су то – сељаци!

 “(….) Прелазак преко Албаније превазилази подвиге Ханибала и Наполеона преко Алпа, прелази пустиње Александра Великог и Скобељевљеве баруштине у повлачењу.То је подвиг из чисте митологије. Кад се дневници појединаца који су прешли Албанију, једнога дана буду штампали, видеће се сав наш мит несреће, ужаса и бола. За то је требала јака воља и легендарна издржљивост. (….) Наша катастрофа је пуна докумената из којих би се извела читава једна социологија и психологија наше расе и, у њој нарочито, разних класа и примеса разних нација. Али, и ту је наш сељак био велики. његова воља и његов карактер мермерни су стубови на којима ће се моћи да подигне дивна катедрала”. – Бранко Лазаревић : Наш сељак, Крфски Забавник, бр. 4, Крф,  15  авгута 1917, 1- 3 стр. У фототипском издању М. Ненина из 2005, стр. 63 – 65.

Лазаревић је интелигентно анализирао српског сељака, комерсанте и интелигенцију. Поменуо је и једну сцену из “Сан – Ђовани ди Медуа. На пристаништу и око пристаништа Кафарнаум. Слега се, сем преболесних војника, сва Србија која није војник: све друштвене класе, све професије. Први бродови отишли, други се очекују. Пакао од псовки, грдњи и оговарања. Како који брод оде, они који остају назову се “спасиоци отаџбине”, оне који оду назову “издајницима”, и све тако наизменце. Нађем једнога високога господина који је сав усплахирен што се још није укрцао, и питам га:”Зар неће, прво, ове жене, ови болесни војници, ова деца?” Не рече ни речи, шмугну у гомилу и, после неколико тренутака, задовољна му се фризиономија приказа на мосту: уписан је за укрцавање.За све то време, они мртви сељаци, стари ратници са Нагоричана, Једрена и Цера, црно су ћутали и стојички “чекали ред” који је давно прошао. “Зар вас још не укрцавају?” упита их неко. Сви на то отмено заћуташе, сем једнога који је још имао смисла за шалу:”Нећемо да се мешамо са забушантима”, рече он.”





 “Упоређен са нашим комерсантом, као и са нашом интелигенцијом, наш сељак отскаче са неколико копаља над њима. У свему, он је од њих виши: и као морал, и као етика, и као чисто срце, и права душа, и као сигурна памет. То је, међу нашим недиференцираним класама, чисто суво злато из кога се да ковати све што се хоће. Једини који се могу поредити са њим, то је онај малени, премалени број интелектуалаца који се, оставивши сељака, што је најпогрешније, повукао из социјално – политичког живота, и отишао у науку, уметност, и тако даље. После генерација од седамдесетих и осамдесетих година које су слале бисер на село, дошле су генерације деведесетих би деветстотих које су бисер слале у уметност и науку, оставивши социјално-политички живот, јер нису могле да га издрже под условима под којима се почео да развија. Варош почиње да добија један нескрупулозан комерсантски карактер, и њен цинцарско – јеврејски карактер, у колико га је било, улази у предњи план. “Ђилкош“ са села оставља свој плуг, и долази да се формира према томе карактеру. Понеки школован долази са села да држи равнотежу, и сви из вароши чији су сви ранији са села.Али, и ипак, јако се осећао тај карактер Грка, Цинцара, Јевреја и цигана, и ако је њихов број био мален. Уз њих, који су дошли при крају Осамнајестог и у првој половини Деветнајестог Века, и дошли за време разних миграција које, у то време, крстарише Балканом, долази и по који Мађар, Румун или Немац, и ствара јаким онај део Београда, или Шапца, Ниша, па и Крагујевца, на који се наилази кад се уђе у главне трговачке улице. То је тај део једне од наших класа који даје комерсанта у свима својим видовима, и то је тај део који представља, морално-етички, па чак и интелектуално, наш најнесолиднији део вароши. Несолидан за сваку социјално-политичку и другу кризу : и за рат, и за слободу, и за борбу ма које врсте… Карактеристично је, у том погледу, једно наређење нашег Министарства Војног од 10 јуна ове године. Господин Министар Војни тражи да се извесни грађани, који избегаају војну службу, пријаве најближим војним властима, и бележи тридесет и девет имена.Међу тим именима нема ниједног сељака; сви су из вароши. То је прво. Друго: међу тим именима су тридесет и једно су оног карактера који горе поменусмо.

            Упоређен, дакле, са нашим комерсантом – да завршимо ову непријатну дигресију – наш сељак отскаче са неколико копаља над њим, па и над нашом интелигенцијом.

Comments