Срби и српска књижевност на почетку 21. века

поставио/ла Miroslav Lukić 17.01.2019. 09:01
РУШЕЊЕ ДУЋАНА ЛАЖИ И ИЛУЗИЈА
На почетку Наметног века наметали су као главног Бога :
српског вола и српски опанак, а на крају : гаталинку и шљивов видик!…  
Између ђавола и Бога, приволевали су се царству ћесаревом и ђаволовом.

РУШЕЊЕ ДУЋАНА ЛАЖИ И ИЛУЗИЈА


Двадесети век се завршио, а када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте би се обе руке могли избројати ваљанији есеји – тумачења појединих песама појединих песника. Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике. Јер они треба да дају добар пример. Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Киш је то лепо показао. Живи песници, доиста, који су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан  некакву милост од официјелне књижевне критике. Она ће бити заборављена и потиснута, ма колико се то неком чинило невероватно и сумануто. Биће!

Нисам очекивао никада да ми признају да сам песник песници 20. века, ни критичари, па чак ни блиски пријатељи.

Целокупну књижевност друге половине Наметног века треба процедити кроз најфиније цедиљке, одбацивши огромне количине одштампаних страница диктираних страхом изнуђеног прилагођавања; можда ће преостати нешто?

Срби и српска књижевност на почетку 21. века немају у кога да се надају, поготово не у мудрост, преображење и старачку памет најистакнутијих књижевника српских друге половине 20. века и књижевних критичара, осим у Бога и у своје сопствене снаге. Већ су се родили и постоје песници који су у себи пронашли  неопходну за борбу и стварање снагу и умеће; они су усамљени, најусамљенији у овом друштву, јер су се одбили од свих, осим од Господа. Они обнављају православну веру, дух православног реализма, као тајанствени и живи извор духовног живота. Како ћемо их препознати? њихове слике на објављују у тиражним новинама, нису чланови академије, директори електронских медија, уредници моћних издавачких кућа. Не објављују им државна предузећа сабрана (не)дела. Они су усред беспомоћног очаја нашли само једну апсолутну потпору – искрену и невину веру, која са собом носи силу молитве и силу покајног очишћења.

Живећи у сталној изопачености атмосфере негативне утопије Наметног века, увидео сам да је вредност једне мале националне књижевности као и вредност измета  „дубоко скривена у његовој структури“. Мале националне књижевности чезну са структуром глобализације и стандардизације човека и књижевности, а то је пречица да се стигне до ствари које су надживеле своје мајсторе и сопственике, да се стигне до „модерног калупа“, до „безличног калупа“, до „нашег калупа“, до „светског калупа“, до „метафизичког калупа“, до „функционалног калупа“. Међутим, за једног песника и песника – критичара, НЕМА КАЛУПА!    Он осматра са видика, са којих се отварају најшири хоризонти, а то су, да поновим – хоризонти књижевне полиграфије. Истина и Лепота, немају друге стајне тачке…

Написао сам преко 25 књига УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА, и више од половине наслова објавио, између осталих и антологију „Несебичан музеј“. Рад на антологији, као и читање многих и различитих књига песничких и писање о њима, била је пожељна вишегодишња и стрпљива вежба, и припрема за критичара – песника.


1

У српској култури и поезији 20 века, и на почетку и на крају, диванили су позвани и непозвани, „официри“ и песници, критичари и најмљеници, залутали, о модерној поезији, о боговима и краљевима, светилима и вођама. На почетку Наметног века наметали су као главног Бога : српског вола и српски опанак, а на крају : гаталинку и шљивов видик!…

Између ђавола и Бога, приволевали су се царству ћесаревом и ђаволовом.




Есејиста Миодраг Мркић (1932, професор књижевности у пензији) и аутор скоро двадесетак књига, иако се чини, на први поглед као човек са душом у носу, веома је виталан (као и отац му, који поживе скоро стотинак година). Не сустаје! Што је добро, што је дивно. Нама су одлазили најбољи људи већ у шесдесетој – неповратно. Или пре тога, остављајући у траљама много тога. Нисам наравно стигао да ишчитам све што је  Мркић  објавио, као што ни он није објавио много тога од онога што је написао. У Мркићевим књижевним радовима, огледима, есејима, има промишљања о најразличитијим темама у песништву народном и уметничком, има вртложних интерпретација и читавих серија микро – есеја. Започео је као есејиста истражујући релацију и поетике древног и модерног. Нарочито је древно у модерном препознавао преко традиционалне симболичке иконографије. Можда је његов стил писања сувише нетипичан; можда је најубедљивији када препознаје „велику поетску енергију у поетским црним рупама“… Написао је три књиге о песништву Мирољуба Тодоровића; две су већ објављене, за трећу тражи издавача…2 Па ипак, ко за овог  аутора, већ седамдесетогодишњака, осим једног ужег круга, зна?

Дакле, реч је о књижевном истраживачу, о коме ће се тек чути,  о аналитичару, подложном извесној плаховитости и понекад истинском естетском егзорцизму и ствараоцу несумњивих књижевних дарова, који је већ одавно заслужио  да му буде узвраћено – једним синтетичким портретом, који би обухватио валоризацију свега онога што је до овога тренутка написао…

ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАFИЈУ ЂАВОЛА су пример истините, или да употребим један старински израз: апокрифне књиге. У пролошким варијацијама у ову књигу, Мркић пише о заробљеном људском уму у телу животиња; о негативној утопији : Говну.3

Имао сам предрасуду у почетку према овим редовима, чудећи се зашто је овај средњешколски професор књижевности, васпитач низа генерација средњешколаца, и књижевни аналитичар изабрао међу савременим српским песницима, баш М. Тодоробовића, и његове опскурне на први поглед стихове о измету – у претходној књизи У ТАМИ ЗНАКА 2 –  и она је долазила од моје сасвим разумљиве скрупулозности према језику поганлука. Међутим, овај аналитичар је показао књижевим аргументима да су безмало две хиљаде Тодоровићевих стихова о измету никли на сасвим оправданом и личном гневу песника Тодоровића, на савести. Јер, Тодоровићеве књиге – ПУЦАњ  У ГОВНО или СРЕМСКИ ЋЕВАП – садрже стихове које због извесних скрупула није згодно прештампавати у читанкама за ученике средњих школа…4

__________________________

(2) Рођен је у Трстенику – Дреница (Косово,1932). Окусио је горки хлеба избеглиштва током Другог светског рата (породица му је избегла  у  округ пожаревачки). Век је провео као професор књижевности. Живи у Београду. Написао је више од двадесет књига есеја.

Поетика древног и модерног (Београд, 1991); Поетика древног и модерног 2 (Београд, 1992); Поглед преко песниковог зида (Београд, 1992); Поетика древног и модерног 3 (Београд, 1994); Поетско досезање бића (Београд, 1996); У тами знака (Београд, 1997); У тами знака 2 (Београд, 1998); Дивне реалне лажи (Кањижа – Београд, 1998) и Огледи о сигналистичкој песми – слици Ах+ (Ах крст) Слободана Вукановића (Подгорица, 1999), Прилози за биографију Ђавола (Београд, 2001); Рембоов двојник – огледи о романима Богислава Марковића (Београд, 2001); Магновења Жарка Ђуровића (заједно са Велизаром Бошковићем и Бранком Поповићем) – оглед о књизи лирике Раст и смирај (Београд, 2001); Неко други – оглед о роману Сага о Сагу Сава Мартиновића (Београд, 2001); Голешка богиња (Наша Велика мајка) – Београд, 2002 ;  У метафизичкој истости / оглед о Никуда Луке Прошића… Београд, 2002;  Двострука парабола (критика о прози Богислава Марковића) ( заједно са Војиславом Бубањом), Београд, 2002; АВЕТИЊСКА МЕТАFИЗИКА РОМАНА ЕСЕЈА, Београд, 2002; ПРЕВРЕДНОВАЊЕ (Три витеза рестаурације; Поноћни самопротестник), Београд, 2002
Comments