САХАРА АМАЗОН

САХАРА АМАЗОН

 Ако напишем: Пустиња мојих рукописа, хранила је прашуму Амазона, то би било само донекле тачно, јер да нисам сусрео Сликарку, и њене слике, можда би Змија бела као снег заувек остала испод брда песка и прашине? Дакле, каталог осујећеног сликара био је окидач, или – још боље – прекидач. (Тешко изрецива  осећајност, и дух понајбољих слика су извршиоци прекидања у природном току  пустиње. ) Пустиња и прашума су  повезане планетарном и нераскидвом везом...

Све до јесени 2010. године, када сам, дошао у додир са једним каталогом слика, у којем су ми одмах привукле пажњу две: Ђаво Бога и Бог ђавола, једног сасвим непознатог, и одмах треба рећи -  и осујећеног сликара. Све до споменуте јесени, понављам, гомилале су се пешчане дине, суша у пустињама наше савремене поезије и уметности уопште, претила је катастрофом која ће мало кога дирнути. Сликарку која је деценијама прикривала свој дар, гушећи у себи жену и звер, могао сам и мимоићи, да се није умешала судбина, анђео, чаролија игре која излази из тамне матрице. Тако је почело, неописиво и непредвидиво: ухватили смо се у тајно оро дејства, пустиње и прашуме. Између слика и речи, песама и загонетке разапетог трајања и крикова слеђених на платнима, биле су  велике раздаљине као између  Сахаре и Амазона, двојник и двојница, змија бела као иње и анаконда, велика прашина и велика вода. Удубљујући се у каталог слика једног осујећеног сликара, осећао сам неки непознат страх или ужас – можда је то била патња проузрокована приближавањем једне будућности, о којој никада раније нисам ни помишљао? Шта је једну пустињу поезије, могу то написати, зар не, отрпавало и хранило, ако јесте – геометрија сна, дух сна који буди тело и дух уметника који се одлепио од свога ја? Осећајност чије су пируете осујећиване суштином прашуме, нагонећи сликарку у окамењену неодлучност, да буде нека друга, подајући се повремено подлој смирености? Прашума Амазона никада не би била таква каква јесте да којим случајем престане наклоност олуја и далеких пустиња. Прашума у себи носи пркос против учмалости и пустоши, па ипак њено Друго Ја је пустиња, Сахара која је храни. У тим прашумским потребама  било је потајних искушења још дубљих него задње мисли. Енергија прашуме и њених потајних искушења моћнија је од врхова свих познатих цивилизација. Крајности, имају велику јачину својих разлика, које велике олује и вртлози, преносе с времена на време, мешају, како би настало неко ново значење.

Посматрао сам слике пустиње у тренутку када је отпочео повољни кишни период, и суочио се са далеком прашумом коју узнемирују - косе смрти. Неки нови ветрови су  дували и одували брда песка са папируса и рукописа, пробудили белу змију, мит, сирово памћење.

(Из једне загубљене књиге)


MOARA OCASKA

поставио/ла Miroslav Lukić 11.10.2018. 06:23   [ ажурирано 11.10.2018. 06:37 ]

Због чега копам
по овом великом трапу?

Зар је ту сакривено Деспотово тело
и зар су испод свега тога смрада
темељи хајдучке воденице?

Ја копам
док други износе на видело
нешто ново,
помешано са трулом сламом
пергаментима и заштитним повељама
грбове и зарђале мачеве
усољене и неусољене државне чиновнике
судије и тужиоце
билтене државне агенције
бајате најтиражније дневне новине
клинове,
који ничему не могу да послуже
јер се сада клин клином не избија

Црне као буве!

 

Буве су скочиле у тањир!

Црне и крупне, псеће!

 

Електричар нам је

довео у Стару Кућу

Николу Теслу -

инсталирали су струју

и засијала је прва сијалица.

 

И мајка је изнела на лопару

врућ качамак

и стари овчији сир...

 

Док смо јели

однекуд су искочиле буве,

буве! Праве буве!

 

Не , нисам појео те буве,

а нисам их ни убио,

а не бих могао рећи

да ли су их видели

мој отац, електричар

и Никола Тесла...

 

Били су заузети разговором

и слушањем првог Радија,

треперењем зеленог магичног окца,

пљускањем радио - таласа

и песме Марина, Марина...

 

Забио сам нос у столњак

(из Будимпеште),

у свој тањир

и сир...

 

*

Где су нестале те буве,

где су одскочиле?

Све што човека изнутра сатире, као стид,

што руши његов мир,

налик је на те буве!

 

Мора да су са белог тањира

скочиле право у Вечност,

јер се опет однекуд враћају

као мрачна и никад неизречена срамота.

 

Никада их нећу заборавити!

 

И никада им нећу опростити

што су ме завезале и спречиле

да питам Николу Теслу

о трговцима светлости,

о светлости самој која је засијала...

 

*

Нема више ни те куће,

ни конзоле на крову,

ни оних тањира,

ни оног лопара,

ни столњака из Будимпеште,

ни електричара -

оног што је научио занат

на омладинској акцији,

ни оних трешања и вишања

под прозором

ни крушке караманке

испод које је пузала

помрчина и понеки вампир...


MOARA OCASKA*

 

Коме се у сну, заиста, објавило

и ко је видео сакривено Деспотово тело?

Онај ко је смислио

Ламент над Кућом светих ратова?

 

Или пауни и паунице,

купци кобила,

вуци и бауци,

циркусани

и мајстори

вукобаукомобила?

 

Почео сам да копам ТРЕЋИ ТРАП

у недељу, кад је шибала поларном репином студ...

Кордони и студенти,

археолози, бивши официри,

новинари,

четири човека са именом и презименом

шефа државе

и две жене са именом и презименом

супруге истога шефа државе

 

Због чега копам

по овом великом трапу?

 

Зар је ту сакривено Деспотово тело

и зар су испод свега тога смрада

темељи хајдучке воденице?

 

Ја копам

док други износе на видело

нешто ново,

помешано са трулом сламом

пергаментима и заштитним повељама

грбове и зарђале мачеве

усољене и неусољене државне чиновнике

судије и тужиоце

билтене државне агенције

бајате најтиражније дневне новине

клинове,

који ничему не могу да послуже

јер се сада клин клином не избија

репове гуштера и гајбе пуне сасирене крви

велике очи

и један пањ пролистао усред зиме

густ и плодан национални муљ

свежњеве доушничких списа

писаних са жаром

и занимљивије од тзв. пискарала

који се оглашавају новим лажима

што журе да се на време прикључе

литији.

 

Ископао сам неколико вампира

и доста вампировића

и нових јањичара

 

Помаже ми магла, помаже ми иње

 

Велики је трап овај, Трећи, и дубок

 

Вау, вау, вауу!

Бау, бау, бауу!

 

    *    *

Месечина се слива низ сулундар

из истог правца из кога урлик

вукова и баука

 

Вау, вау, вауу!

Бау, бау, бауу!

 

Уууууууууу!

 

Нек дува ветруна!

Нека поломи суве гране!

 

Нек веје снег.

 

Ја сам снег и вејавица.

Ја сам ветар и цепаница.

Ја сам цепаница и ја сам пламен.

Ја сам ватра и ја сам снег.

Ја сам пепео и из њега се поново рађам

друкчији и подмлађенији.

 

Упаљен сам, не укресан огњилом о кремен

већ на пламену Бадњака

Не може ме угасити никакав ветар

 

Нека дува, и нек и даље пада снег

Нека све прекрије снег

ВАША ПОСЕТА, Снови моји

поставио/ла Miroslav Lukić 11.10.2018. 05:15



Десетак дана пре него што је
преминула, показала ми је у свом врту кукурек и
љубичице и бршљан, који сам пре неколико година
донео из брда и пресадио : примили су се!

Цветале су љубичице и кукурек!

ВАША ПОСЕТА, Снови моји

  

Наталијин сан животни

украдоше блиски, својта

Не и Врт

Путањицу преко брежуљка

према Главичици

 

Благо под прагом

 

Презрели патлиџани

 

Књижевници и садукеји из Јудеје

саблазнитељи

не просвећују не заслепљују

откуд они овде

у овој шумовитој малој земљи?

 

Харају по Наталијином врту

за себе и за пријатеље своје

јер знају да неће дуго

 

Чупају цвеће, бостан

ломе гране оскоруша

због неколико плодова

газе бокоре нарциса

хризантема.

сујетни, изроди

 јесен, пухор пепела

 

Горди лопов; провинцијско мазало

 

Ко хармонику, згњечиле су га године

амбиције, па не може да узме ни даха

ни да јекне

 

*

 

Ваша посета, Снови моји, доноси

претек и отвара ризнице

никад необасјане светлошћу.

 

Још не долазе мртви

да узму немоћи живих на себе,

али неки већ разговарају са мртвима

као са живима, у Твоје име, Господе!

 

Ко жели живота, сновима се мора хранити.

Донесе нам Бог снове у долу мучевну;

донесе нам Бог и неком нејасне а другом

јасне слике показује;

неком играње слика поједе душу.

 

Гробари су пијанице.

 

Гробари закопавају и ћуте.

Господ откопава и виче.

 

Синови мајку закопавају, Господ откопава;

бољи је син Господ од синова.

 

Муж жену загрће, Господ одгрће;

бољи је муж Господ од мужа.

 

У дроњама праведника крије се Бог.

 

Крв праведника једино је писмо на земљи

које нико никад не може избрисати!

 

Где је Наталијин врт, тамо је царство...

 

И сваки струк је у њему здравље и снага,

пуноћа здравља и снаге.

 

Безгрешност не вене.

 

Безгрешан има много живота. И даје.

 

Живот је поклон,

и само се може поклањати,

и поклањањем умножавати.

 

Ех, отмичри, узалуд насрћете и харате

Наталијин врт; што више будете отимали,

све ћете мање имати.

 

Све више ћете се смањивати

док не ишчезнете.

 

Никад не узми, него поклони.

 

Не додируј туђе.

 

Додируј Бога, јер то чисти од греха,

лечи од болести,

избавља од смрти.

 

Ко уђе у Наталијин врт, упознаће истину

Уселиће се она у њега и постаће једно

са Вртом и Истином

и неће више бити полован, већ цео човек.

 

Истина уцељује, и чини целим, док обмана ситни

у комаде и меље човека у пепео.

 

Просуо си светлост по тами бујног Наталијиног

врта, Господе, и произашле су боје и облици.

 

Наднео си се лицем Својим над бездан,

коме је име овакво или онакво,

и бездан се мучи у грчевима и заплиће

у сенкама. Сенкама изражава лепоту лица Твога.

 

Не вреди огледало у тами, не можеш ништа видети.

 

Светлост је потребна лику, огледалу, и свакој

биљци....

 

Не једем у Наталијином врту презреле смокве

ни диње, већ светлост. Бога једем.

 

Већ годинама душа моја Бога једе

ум мој Бога једе

 

нека га и тело моје једе

 

нека га сви које знам и не знам једу

 

Једем Бога

да би оживеле моје кости

мртве кости

_ _ _ _ _ _ _ _

 

 

ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ

 

Кад умре човек, не остаје ништа друго иза њега,

само дела која је урадио.

 

На Наталијин гроб

носили смо нарцисе и руже и друго свеже цвеће,

које је она засадила за живота.

Иако је Наталија умрла, дела њена се памте,

и ми живи познајемо умрлу по делима...

 

Доказивати да Бог постоји није занимање

за умне и верујуће. Бог се не појављује у овом

свету, али дејствује преко добрих људи.

 

Бог помаже!

 

Који тврде да га нема зато што га никад

нису видели својим очима, нека помисле на своје

срце : никад га нису видели ни опипали, али оно

куца у грудима и пумпа крв.

 

Десетак дана пре него што је

преминула, показала ми је у свом врту кукурек и

љубичице и бршљан, који сам пре неколико година

донео из брда и пресадио : примили су се!

 

Цветале су љубичице и кукурек!

 

Кад су је обукли на ВМА и понели на

колицима да је пребаце у ковчег, видео сам је

последњи пут...

 

Свилени бели јастук ставили смо јој под

ноге, да јој греје ноге; а јастук цветни, који је сама

извезла за вечну кућу, ставили смо јој под главу,

према њеној изричитој жељи.

 

И на једну од руку сам јој придодао изаткану

торбицу са њеним личним стварима;

чешљем, огледалцем (нисам се усуђивао

да све то прегледам - сад ми је жао што

нисам)...

 

Иако је Наталијина смрт била прерана,

неочекивана за нас њене најближе,

она се за њу била припремила!

 

- Донели су ми мати и отац трешње и шумске

јагоде, говорила је недељу дана пред смрт.

Рекла је то брату. А он, знајући, да су деда Воја и баба

Мица преминули пре низ година, отишао је у другу

собу и заплакао.

 

Дакле, привиђали су јој се покојни.

Комуницирала је са покојнима.

Тежак израз. Али, тако је било.

 

И кад је неколико месеци, пре него што ће преминути,

пала на степеништу, опет јој се привиђало.

 

Сагла се да покупи дукате, које је купио

Чеда Дзрдзда (давно преминуо),

али нико то није узео за озбиљно...

 

Ко је Наталију позвао - тамо?

 

Судбина? Суђени час? Анђео? Сатана?

 

Проклетство?

 

Нема сведочанства о томе у Наталијином

врту. Или, и ако их буде, непоуздана су.

 

 

ПОСЛЕДЊЕ БЕЛЕШКЕ БОРЕ МИШЉЕНОВИЋА (1919 - 1977)

 (између редова садрже акорде последњих  Бетовенових, тзв. Руских квартета)

 

II

Слушао сам ту музику, не више човека јер је аутор умро,

него духа по чијој мери није био ни свет, ни земља,

ни доба, ни комесари.

 

И видео ршум светских ратова и

неопозиви учинак историје, смрти. Агонију

и неред, монструме и бојазни што се с несаницом

паре магнетизмом змијског клупка.

Партитуре писане за нерођене слушаоце.

Стихове срочене за нерођене читаоце.

 

Ништа не беше по мери тога духа,

ни брак - успешан и несупешан. Осим пепела феникса.

 

Чеслав Милош мисли како је Гаврило Принцип,

читајући песме Волта Витмена, те стихове схватио

озбиљно и убио надвојводу Фердинанда и разбуктао

Први светски рат.

 

Ако заиста постоји неко проклетство Принципа (и Срба),

онда следи и освета Европе; Милош је, вероватно, имао намеру

да упозори Србе на све консеквенце Првог светског рата,

комунизам, фашизам, губљење биолошке масе и идентитета...

 

Пепео Феникса.

Био је топао још увек тај пепео...

 

* *

Док је "Титаник" тонуо, или који час пре тога,

у утроби брода, у мраку (ухватила је целулоидна трка),

дешавало се нешто што голица машту

девојака... Катастрофа на тв екрану, и мачка на канабету...

То је било више него мачка,

и положај тела који се брзо укотви у подсвести.

 

Човек је дубљи и исконскији од онога што је у њему

психолошко и биолошко...

 

Под Јорган планином одвијало се, као у успореном филму,

исто оно што и утроби брода, у мраку,

који тренутак пре катастрофе.

 

Слутња пробија границе природног света. Сан.

Оженио сам се у сну неком плавом кнегињом

коју не познајем, коју никада пре не видех.

 

Душевна стихија откривала је обрисе

читавог света. Свих написаних повести.

Спевова.

 

Изазов, несумњив, дискретан, више него дискретан,

пословао је у тами, не као црв утрулој јабуци,

не. Енергија је киптела и била близу тога

да се прелије у слућени, тајанствен облик.

 

У сну је то био врели, тесни прстен

шкрга вулве. Узан мрачни процеп.

 

Свет је пун маски и образина, лажи.

Конвенција. Све је друкчије.

 

Декор матријархата има своје кулисе.

 

Накурњак је већ исплетен.

 

Свилом из сна неизрецивог.

 

У дубинама океанским. Мрачним...

 

* *

 

Фалус се подигао као рампа, у сну.

Напоном енергије и чежње не више сасвим

затворене у себе, и не тако далеко.

 

* *

Он је био бољи него његов живот.

Тај приповедач, обичан човек из народа наизглед.

У земљи несреће он није био најнесрећнији,

његова је несрећа била најплеменитија.

 

Диктирао ми је у перо Логос, не Лаж...

 

Он је подигао мостове између пасова.

 

Он никада није зборио упразно,

чак и кад се шалио на свој начин.

 

Никада није спомињао оловну стабилност живота.

 

Његово тело није било заседа душе његове.

 

Душа његова није истрчавала на друм

да поздрави лажју јачега, а слабога пљачком.

 

И када је ишчезнуо,

његова доброта је гребла Савест.

 

* *

Пошао Танасије Милојевић

небеским стублама на Божију милост.

Стигао пред врата која су закључана

и до прозора који су затворени.

 

Дошла је са кључевима Шумска Девојка

и отворила му врата - врата и рајеве.

 

Добар дан, о Боже!

 

Бог ништа не рече.

 

- Зар сам узалуд дошао?

Зар сам џабе превалио пут

преко брвна танког као влас женске косе,

преко атара?

 

Зар ме вишња сила није натерала

да кућу оставим?

Да оставим жену, ћерке и унуке?

Зар ми време није стигло?

 

- Ако ми, Боже, не верујеш,

тргни покров са мога образа

да видиш смрт невољну!

 

- Иди, Танасије, иди путем широким

и дугим - најдужим путем

до Свете Марије.

 

Иди и моли је да те у Књигу упише

и да ти страну одреди.

Упиши се поред живих.

Не уписуј се у лист црни!

 

- Добар дан, света Маријо!

- Зашто си, Танасије, дошао?

- Дошао сам да Те молим,

упиши ме у Књигу живота,

упиши ме поред живих!

 

- Не могу, Танасије, да те упишем поред живих,

јер сам лист већ испунила, а перо изгубила.

Мастило сам потрошила.

Могу да те упишем у лист поред мртвих,

ту све уписујем, нови лист сам започела...

 

И уписа Танасија Милојевића, уписа га и заведе.

 

Ту је место за одмор заувек и Амин!

 

Нека ти је просто, Танасије,

од нас и од Бога,

од Мишљеновца и од жена,

песмом, што смо певале,

душу смо ти олакшале

и у рају је оставиле...

 

 

III -  IV

 

О мртвим песницима треба говорити

кад из њихових гробова никне трава,

јоргован и дивља трешња, не држећи се

неписаних правила парастоса, парохије.

Ниједан од њих није схваћен на прави начин.

Нико од њих није оно што пише у историјама

књижевности најбољих историчара књижевности.

 

Могућа је једино кратка историја мртвих песника.

 

Не читајте песнике којима су за живота

штампали Дела: Изабрана, Сабрана,

чак и кад су за десет копаља надвисили своје

савременике и своје време.

 

Мртви песници су живи више него стварно живи,

они чији су опуси прошли кроз фина и честа сита

потомака којима су мере Свечовек и Свевреме.

 

Што је живот више одузео неком мртвом песнику,

вратиће му Свевреме.

 

Чергари под шаторима

добиће кућу којој никада неће наудити

игра влаге под разним температурама!

 

Живи песници су још зелени,

још - зеље земљино!

 

Мртвом песнику је смрт сабрала душу његову,

и он се може осмехнути

са облака у залазак, са звезда,

из дубине и висине,

из треће димензије неба.

 

По томе колико живи песници беже и избегавају Смрт,

може се просудити колико су несабрани, несавршени.

 

Мртви песници се баве најозбиљнијим бесконачним,

зидањем, зидајући од комада душе своје

Свечовека, да би туђина постала дом бездомним,

а туђинци чељад.

 

* *

Да се све ласкаве речи кажу,

све почасти укажу и сви престоли даду

највећем барду, макар у старости,

ништа не би могло смањити жалост његову

осим душа, које би се додале души његовој,

које би се слиле с душом његовом,

и душу његову удвостручиле, утростручиле,

усвечеловечиле... Такав се још није родио у ХХ веку!

Било је оних који су бегали од себе,

да би избегли неизбежно,

и на крају су догуравши до извесних успеха

падали од умора и клонулости,

у својој старој постељи.

 

Нико није умро у пуној снази,

ни они које су називали "принчевима поезије".

 

Ко су они били?

 

Зрикавци што зричу са зрикавцима,

бумбари што бумбарају с бумбарима,

кукавице што кукају с кукавицама.

 

И онај који је имао снаге да се продере,

да надјача гласом зрикавце, бумбаре и кукавице,

од њега су правили идола себи.

 

Где су?

 

Уселили су се у маховину поларну

и у гљиве барске.

 




Ходили су кроз биљке и минерале,

кроз гвожђе и живу,

кроз угаљ и радијум,

улазили су у коже људске

у зверске бунде,

умотавали се,

умотавали, стално облачили

јер им је била зима,

уместо да се свлаче,

до коже,

да скину своју кожу,

да виде себе крваве и јадне,

да сагледају себе,

кроз бол ако не може другачије,

да се врате себи.

 

Да буду близанци свега постојећег,

среће и несреће,

бола и радости.

Могли су да раде неки посао, сазидни,

и од њега живе,

не од речи и мисли

Јер речи и мисли нису занимање

већ животворна музика сваког

занимања...

 

Свечовека, који има одличан слух,

не могу преварити.

 

Тако има мало животворне музике

у том занимању о којем тек треба написати

праву, макар кратку историју!


V

ТАПИЈА СА ДЕВЕТ ЗМАЈЕВА И СЛИКОМ ПСЕЋЕ СВАДБЕ


(Неко ово може читати и као грађу за роман, иако је реч о

КАМЕЛЕОНСКИМ ИГРАМА на Ђубришту, и најразличитијим

видовима мимикрије)

 

Херојима су названи боксери, као и аждаје боговима. Лепо име

је најопаснија хаљина. Чувајте се ствари са лепим именима....

Чувајте се од оних који су самачки упали међу људе, и самачки

побегли од људи.

И самачки изнели из кућа тапије дедова. И самачки направили

нове тапије са девет змајева и сликом Псеће свадбе...

Ви морате умарширати у живот као војска, са много ногу но са

једном и истом лампом у души...

 

 

ФРАГМЕНТИ УМЕСТО ПОГОВОРА

 

Постојао је један Манастир за спаваче, у коме је живео и спавао један човек. Спавао је десет година, и онда се будио и затицао свет, исти онакав као пред спавање. Не говорим о том манстиру, већ о једном сличном. Вепар је у том свету ратар који свагда оре, а раоник никад не купује. Јагње које сиса, у том свету је, цар који вечера и коме сабља игра. Палилеј који води пије, а копље му се тресе. Змија је у том свету Штап подписан, бог рече : Остави га, то је мој подпирач.

Пепео је у том свету Небојша : У ватри гори,ватре се не боји. Петао пева као човек а није човек. Пчеле су раја искочила из букова гаја, бисаге носе и у бога просе...Зеница у оку је : Усред мора проклета земља. Језик : Лајав делија у процепу режи. Сабља без гвожђа а јунак без костију. Највише зла чини а нико га не кара ...

Пун торањ кокала (људи). Ћорави зеца видеше, кљасти га ухватише, а голи сакрише и дома однеше (лаж).

Шта је жуто у беломе? Бела кула без прозора. Паде буре са тавана, сто мајстора

дођоше да га поправе, и никако не могоше (Јаје).

Или : Шта је то што не може на клин да се обеси? Или : Шта у кући без клина виси? (Паучина)...

Или : Ко то живи без тела, говори без језика, плаче без душе, смеје се без радости,

нико га не види а сви га чују? (одјек).

Да ли се, барем неко, од оних за које се сматрало да су најбољи српски песници, икад, у најсрећнијим тренуцима, винуо ( макар) до одјека овог језгровитог народног стваралаштва?

Да ли је ико, икад, са именом и презименом, досегао чаролију облака, високог и лаког, слађана даха, што ил сузе лије, ил сеје прах, или понекад сипа све у исти мах? Ко?

Пред народом је било на хиљаде загонетки : варница, ватра, ватра и дим, ветар, ветар и магла, вода, земља и трава, време, година и месеци, недеље и дани, гнездо, годишња доба, грмљавина, ноћ, дим и огањ, дим и палмен, дуга, звезде и месец, зима, зрак, извор, излазак сунца, киша, лед, коњски траг, кртичњак, месеци, мехур, месечина, мрак, муња, мраз, сви дани седмице, четвртак, поток, река, роса, пролеће, лето, ливада,помрчина, свици, снови, сенке, снег, пепео, стрњике, сунце, бели лук, броћ, врба, глог, бостан,жир и свиња, јаблан и крушка, дивља јагода,клипови кукуруза, житно класје, кромпири, коприва, конопља, лоза, грозд и вино,  навиљци сена и стог, орах, шљива, пасуљ, печурка, паприке, откоси, смоква ( Пуна пица гњидица) , раж кад сазрева, стог сена, стог и стожерник, стрниште, тикве, сицокрети, купине, шипурак, бува, бубамара,јеленак, мрав, во, вук, глиста, гусан, зец, змија, ждралови, жабе, јагњад и овце, пси, јежеви,квочке, коњи, козе, кокошке, корњаче, ласте, лептири,мачке, овце и брабоњци,, курјаци, трла, осињак, вуна, паун, паук, пчеле, свилене бубе, свраке,свиње, рибе у мрежи, слепи мишеви, црви у зубу, вимена крава, вашке...

И све је било загонетка, а нарочито човек и све на њему и у њему; судбина, живот и смрт; глава човекова, мозак; пупак, очи, уши, нос;дете у колевци...Руке, зуби, језик и грло. Прсти.Сан , срце и суза.

И све су ствари загонетке биле око човека : брашно, бријач, ексер, восак, дуван и лула,метла, кресиво, млеко и минђуша, огледало, опанак, оловка, новац, рукавице, прсетн и ракија и вино, сунђер, сукња, сир у чабру, штап, шубара, кућа и све ствари у њој : бакрач, бачва, барометар, бисаге, вага, вериге, вреће и врпце, вратила на разбоју, разбоји, јастук, кандило, катанац, кућа и рогови, лапмпа и кламфе, кључ,кључаоница, кревет и крчаг, реза, свећа, сновутак, столица, кревет, поклопац на лонцу, сито,тигањ, тестија, таван, фуруна, црепуља, сач,чибук, чешаљ и четка. Ам, брана, весло, воденица, вратила, вретено, гребени, ђерам, жљебови, сврдао, секира, точкови и кола, чекрк и бубањ, гајде, гусле, гоч, звоно, књига, писмо, мисао и говор, пут, пушка и свирала, сандук мртвачки,хармоника, Циганка и црква, фрула и нити...

И народ је одгонетао, ко нож кад сече бостан : Златан кључ врата отвара...Од памтивека је народ одгонетао све. Имао је хиљаду очију и видео је очима муње, севом, блеском.

Није народ плитак и површан као његови уображени учени песници и књижевници, не! Загонтке и одгонетке су најстарији и неисцрпни златни мајдан.

Народ је у овим умотворинама најјезгровитије уобличавао своја искуства и запажања о природним појавама, феноменима, обичним стварима, животу, смрти и васиони. Ретки суимали златан кључ што врата отвара. Тим незнаним појединцима знани песници нису ни до колена. Не знам ни једног таквог : ни међу живима ни међу мртвима....

Растко Петровић се запутио према том Недолет пољу, али се на крају спотакао, не стигавши на њега. Винавер се нагињао над тај неописиви бездан до последњег даха. Остале не вреди ни спомињати!

Огледало духовног живота у усменој култури, једно од најбољих, представљају - загонетке и одгонетке.

То огледало није напрсло. У том огледалу се оцртава дубока интуиција наших предака, која превазилази искуство, која превазилази подстицаје, које је требало објаснити, средити...

Осећање, посматраче твораца ових умотворина је изворно, песничко, непосредно, емоционално... Нису све записане, ни хиљадити део није сакупљен; нестао је бесповратно.

Мртви живога носи преко Непочин поља (барка).

На том пољу један песник је не тако давно покушао да отера црно куче што на ковчегу лежи ( брава). Зар га је отерао? Да ли је браву одбравио?

Чувена перјаница модернизма, како је етикетиран и цементиран, више је био налик на воденицу из народних загонетки : цео цвет је изјео, а никад се није најео...

Леле, леле њему сиромаху, све што је могао да изеде, изјео је и није се најео...Био је као брод, живео је вазда у води, а воде никад није пио... Био је бучка : тражио је од неве, инспирације и живе традиције, шандало, да пошане, да пофане, да намами - књижевне сомине!

Оно црно куче што на ковчегу живе традиције лежи у међувремену је порасло, у црну кучку, џукелу.

Модерна уметност има своју загонетку, коју одгонетнуо није ни један српски песник (живећи у 20. веку). Одгонетку њену зна онај старац што седи на огњу, ронећи сузе низ браду. Тој уметности треба припалити свећу.

Управо је припаљујем. У тмини се родила, на виделу ће умрети. Сама себе једе. Са себе живо месо једе.

То жуто маче што пред богом плаче, рођено у мраку и умирући од ватре, осветљавало ми је пут којим сам кренуо са тојагом, јер друкчије се она црна матора џукела што на споменутом ковчегу лежи, није могла отерати...

(2. март 2002)


_________________________



МЕСЕЦ ПОВРАТКА БОГОВА

 

...Од 1. до 20. августа

био је период ватре

месец опадања воћа

Господар тиркиза

Стари бог

играо се старим страхом:

да се Сунце неће поново родити.

Прождирао је народ

прождирао је мене

моје синове

 

Нисам знао шта да радим

како да избегнем најгоре

 

Други су знали

Многи други

 

– Пушиш, много пушиш!

опомињао ме је пријатељ.

 

– Која ти је то цигарета по реду?!

викала је пријатељица.

 

Нису видели мој ужас

Ништа нису видели

осим страха од повратка Мајци Земљи

 

Ја више нисам био оно што јесам

већ цвет месеца сагоревања

Ни мој млађи син више није био дете

већ цвет месеца ватре

 

Жртве смо Сунчеве, Сине,

залогај ватре –

периодичног поновног стварања.

 

*

 

Свезали су нам ноге и руке

и џелат је неочекивано зарио нож

у твоје и моје срце. Затим нам је чупао срца

подижући их према небу

док су најближи скупљали крв у чаше.

 

Наша су срца куцала,

још увек куцају

и тако спречавају

да не ишчезне Сунце...

 

Груди су нам празне

као и руке,

и у свему видимо неки знак,

неко предсказање...

 

 Од 21. августа до 9. септембра

збиле су се све слутње, предсказања

Мајци Земљи је била потребна

људска храна, патња, сузе и крв.

 

Натапали смо је крвљу и криковима

из које ће догодине нићи плодови –

за оне који преживе.

 

– Какав си ти човек?

Зар ти је жао срца?

Зар ти је жао сина?

Зашто стално пушиш?

 

Придикује ми један од идиота

који није предодређен за жртву,

подгојен. Који ће преживети.

 

Господин риђи

Господар тиркиза

Стари бог

 

–  Много, много пушиш!

Да ти купим куван кукуруз,

чоколаду? можда пиво?

Каже Господар тиркиза

 

Господин крвник

пре но што одруби главу

прво мени, па мом сину.

 

Прича ми док крварим

да је Америка "пичкин дим"

да су ритуали жртвовања

подједнако сурови

и у Букурешту и у Њујорку

у Азији и Африци, Европи...

 

*

Чекамо повратак дана, Сунца, кише, птица

одлажући онај последњи међу поврацима –

повратак Мајци Земљи

Њега се више прибојавамо него што га чекамо

пошто је неизбежан и коначан.

 

Без срца, без глава, Сине,

указујемо почаст боговима

крвавим бразготинама

Наши пререзани вратови су слепи

у нашим очима се застаклио један пејзаж

Наш дух и осећања

усмерава наша жртва

у фантастичним правцима

Другима смо дали оно што смо желели за себе,

љубав, осећајни уплив и спремност на жртву

Нико од њих није схватио

 

–  Много пушиш, много пушиш!

Видиш да ти из врата крв липти!

 

Угушиће те дим!

 

Док нестајасмо у Земљи од облака

довикивао нам је један лицемер.

Облаци нам се лепе за вратове пресечене

као за врх планине

и вода се слива низ наша рамена

као низ косине планине.

 

Богови су се вратили;

они су летели доле

ми смо хрлили Горе,

одакле сваки човек изгледа врло мали.

Овде ћемо да дижемо наш Храм кише,

јер је наша жртва и судбина, Сине,

свезана са кишом и надмоћи.

 

Одлучујемо о Судбинама

старајући се о облацима без броја и кишама.

Одевени у орлово перје,

помазани змијском крвљу,

несхватљиви, нејасни, ћутљиви,

недовршени, не улагујући се боговима,

јер они су сада испод нас,

ми стрпљиво и нежно стварамо Храм кише

универзум сачињен од држава облика,

кнежевина перја, покрајина трава,

чудеса и фантазије...

 

Не тако давно покушасмо да учинимо

велике ствари и остваримо велике идеје.

 

Били смо нагојени за велику жртву

и нисмо успели, јер...

 

Ви, што сте између богова и нас,

што долазите према боговима одоздо

да бисте учинили велике ствари

и остварили велике идеје,

да би сте успели, знајте:

успева се само у оној мери

у којој будете држали на уздама

свој ентузијазам и своју превелику сензибилност...


(22. септембра 2001. године. Субота, ноћу. 
Лабудово брдо, Београд – 31. август 2012.)



_________________________



СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА


Веје, густ и ситан.
Веје, сатима, битан.
- Затворен је Диван!
Све је завејано
и још, брате, веје!


- Знам, кажем. Нек веје,
нека све завеје знак
с неба! И овај мрак!
И једно сеоско гробље.
И један багремар, брег.
Бог је више од десет
година частио народ
благодетима зима
сиротињских. Нек’ веје!
Нека завеје путеве,
читаве крајеве, грање.
Пластове, појате. Духове
зле. Веверице и пухове.
Нека уведе ванредно стање
Господ! Нек снежна клима
преплави све у кавезима!


Господу је, Једином, дато,
врховном Мајстору,
да окречи поцрнело
платно света, лажно злато!


Нек веје, густ и ситан!
Тај што веје сатима, Битан!

 

 

РЕКВИЈЕМ

 

Тако је густ, дубок мрак.

Завија пас. Зазвони телефон.

Пропадање - у амбисе. Црне ко фрак.

Руше се коленике, леп (плафон).

 

На гробљу је ред; четири генерације; низ.

Блештали су - пламен свећа

и сјај сунца. Нарциси.

Све се испреплело : несрећа и срећа.

 

Надреално. Мајко, са нама више ниси.

Није тишина дубока од твога укопа.

Ко некад је, апсолутна, знана.

 

Туга је, осећам, густо посејана.

Отац све више на страшило личи.

И на, Боже, опрости - гаврана.

 

**

Судбина ће увек бити бржа од живог створа.

На гробљу ова мисао бива очигледна.

- Овде има још једно место; ту ме укопајте,

каже отац. Налаже нам упутства ванредна.

 

Нарциси, мирисави, бељи од снега,

убрани у кругу Наталијиног врта,

контраст су црнилу, помрчини, тузи,

лепота на ветру, виткија од хрта, али - крта.

 

Враћали смо се косином брега

са које се ширио неописив видик...

Дубока је, густа ноћ, мукла ко крик.

 

Сувишне су речи. И ниједна песма

није дубока као ова апсолутна тишина.

Дубина пуца као плик, душин плик...

 

После 22. часа (Мишљеновац; субота, 8. јун 2002.)

 

 

СУДБИНА

 

Ударац за ударцем. Мај, јун. Дупли стрес..

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.

Не верујем; не осећам ништа, ни бес.

Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ.

 

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.

Не верујем; не осећам ништа, ни бес.

Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ,

око живота, будућности, полета, зрења.

 

Опирем се, али изгледа слабо и узалуд;

судбина ме својим зупчаницима мења.

Птице су јутрос донеле упозорења;

снови пре њих (не нисам сујеверан, луд).

 

Не живим под тежином слутњи, магновења.

Је ли ме проклетство, или Бог,

дотерао до овог руба, зида, апсурда?

Немам куд?

 

Можда сам у истрчавањима претерао?

Бог, ваљда, све види? Није ми труд

био узалудан сав, о томе не вреди причати.

 

Сеоба је на видику, блиска. Не Страшни суд.

Тамо где ће барске птице кричати од свитања.

Имам, изгледа - куд.

 

Север је моја стара и коначна судбина?

 

Шта су ми суђенице одредиле кад сам рођен -

то више нико не зна. У ћутању је дубина?

Пијан сам од туге бескрајне, не од вина.

 

И изгледа да сам Усудом вођен...

Гуши ме летња спарина и тмина...


_________________________



У почетку су биле буве и светлост

Најбоље песме једва да дотичу проблем

о којем је реч. У почетку беше клица

музике наполитанске, тријумфа и краја,

и на све се надовезао роман погрешног откључавања,

који својом сложеношћу превазилази

све оно што је о томе већ написано

Нико ми не може опростити, па ни Бог

прилику коју пропустих врло рано

 

Рањени понос завезује у мртви чвор

 

Љубав никада не долази,

ако већ једном није дошла!

 

Не може се зауставити судбина

најбољим намерама, нити самилошћу...

 

Боље је ходати ивицом провалије

по резу оштре сабље.

 

Толико сам пута легао са најдубљим слутњама

и бојазни су се лепиле о моју душу као муве на мед...

 

11

 

Нисам био на његовој сахрани

Сазнао сам кад је било касно

 

Он ме је одвео до Хајдучке воденице

 

Он што је гацао бос

по српским друмовима после кише

И као апостол или Бог видео

чији зејтин у кандилу гори

 

Он је био прави пчелар

и пчеле су му били водичи...

 

12

 

И на крају ће опет бити

апостоли, крекет жаба и светлост

 

Живот је непролазан, чак и када је несавршен

и храпавији од труле коре.

 

Оно што се догодило није најгоре

безумни су спремни и на горе.

 

13

Дух невидљиви и свемогући, свевидећи

повео ме је према хајдучкој воденици,

према црним бувама, патњи и детињој срећи.

 

Буве су искочиле из мога вуненог џемпера

међу мрве овчијег сира,

а затим одлетеле попут лептира

према пени

испод воденичног вира…

 

Буве су клин

 

Кад опет искоче,

као хајдуци,

ђаво који сада кружи

Балканом,

биће натеран

у Недођин!

....

(Среда, 21. август 1997, око 23 ч.

10. март 1998. Касно ноћу )

ПОКЛАДНИ СВАТОВИ

поставио/ла Miroslav Lukić 11.10.2018. 04:32   [ ажурирано 11.10.2018. 06:16 ]



...Адамов "пелцар" се примио,
окалемио је дивљу трешњу,
иако су му се смејали момци
и девојке и чудили се –

Ко је овај брадоња
и шта хоће?

Кућа светих ратова лупа,
пролупала је...

Трас! Дранг!
Дранге, дранге!
Уаааааааааа!

ПОКЛАДНИ СВАТОВИ

 

...Аутобус је пун балканских кенгура (торбара)!

Кишица испраћа госте, гипсани лавови,

и јабланови црни...И сутон накострешен

као длака преврнутих опаклија од медвеђе

или вучије коже...

Сви су огрнули крзна од животињских кожа

и нагаравили лица,

лупају у шерпе, у котлове,

дувају у трубе и бушене,

млате звекирима,

звижде...

 

А неки су се попели, богме,

на покладносватовски фијакеромобил

 

Из њихове перспективе

свет изгледа заводљиво

и лепше од било којег вашара

 

Геније бере смокве и наглас изговара

загонетне формуле, стихове из Библије,

или преслушава касете у великом складишту

одјекују наполитанске, циганске, грчке и турске мелодије.

 

Кад одрасте, сећаће се тога

као нечег драгоценог, налик на срећу

 

Отац је узјахао предратни стари бицикл

и кренуо у будућност

С белим шеширом, као власник хацијенде

 

Жилаво је месо овог раздобља, као у старог певца.

Као доношење важне одлуке.

 

Сеобе су вечне, као и живот

 

Што један песник није постао дипломата,

није крив председник банана републике,

ова или она партија,

већ погрешан прорачун

и можда упорна, стрпљива

сакупљачка опсесија свих снова

и свих дрангулија.

 

На једном кревету сањамо једне,

на другом друге,

на трећем треће снове.

 

Снови су овамо сазвали

све Покладне сватове!

 

 

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ


- Помоз’ Бог, слинава зимо!
- Бог ти помогао, црвљиво лето!
Уобичајени сусрет Лета и Зиме
тако је изгледао јутрос, ето.


Вејао је снег од јутра, вејао,
ал’ није мрцине снега, по тротоарима,
и по парковима, завејао.


Дечији додаци касне 17 месеци!
Томе се у ЗОО врту и мајмун,
и папагај, кисело, смејао!


Сиромаха заобилазе, док на углу
проси, или, чекајући превоз, грицка семенке.
Изашла је мечка Божана, кад огреја сунце,
и побегла назад, поплашена од своје сенке.


Захтеви за обнову кућа
у Хрватској до 14. марта!
Нове подвале пензионерима.


До Париза кошта авионска карта
више од шест плата српских професора!


Укида се на Филолошком – Б д е њ е.
У Рамбујеу искована нова реч : Рамбујеб.


Колико ће на Косово доћи војника КВОРА?


Не зна нико, ни Господње Сретење.
Ни ђаво, што ће рећи силни жреб.


Не сретох ни једну пробирљиву удавачу.
Из аутобуса видех само Маргариту.
Европу, коју је Зевс претворивши се у бика
дивног, обљубио давно на Криту…




(31. децембар 1996...)

 

...Пре ће се отопити овај прљави снег

и тај полувековни лед

- од снега који управо веје.

 

Снег ти помаже, роде!

 

И студен од кога пуца камен.

И горчина.

 

Не пуштај док они не пусте тебе!

Не могу издржати колико ти.

Нек пада снег. Нек пада снег...

 

4

 

(Петак, 3. јануар 1997)

 

... Бројгелове слике су сишле са платна

на улице,

пословице су проходале,

и ходају као ловци у снегу

 

Колона је недогледна.

Нек’ пада снег. Нека пада...

 

5

 

(Субота, 4. јануар 1997.)

 

... То је та музика, која помаже и оном који

копа све дубље, и који је стигао до куће

од плавца камена у багремару налик на малу цркву,

до дворана огромних подземног дворца

(понегде урушен зид од цигле)

 

До Учионице. И Чувара

 

Љубавница бежи уз неко степениште у таму...

 

И затим истрчава гола у некој другој просторији.

 

То је та музика, која осветљава стравични подземни град и један

планински венац, и једно бело девојачко лице из ране младости. То је

та музика која као пролеће многе пупољке расцветава...

 

6

 (Истог дана, увече)

 

...Адамов "пелцар" се примио,

окалемио је дивљу трешњу,

иако су му се смејали момци

и девојке и чудили се –

 

Ко је овај брадоња

и шта хоће?

 

Кућа светих ратова лупа,

пролупала је...

 

Трас! Дранг!

Дранге, дранге!

Уаааааааааа!

Зззззззззззз!

Ррррррррррр!

Крррррррр!

Прррррррр!

Та!та!та!та!

Бо!бо!бо!бо!

Вррр!Бррр!

1-3 of 3