НАОЧАРИ ФЕРНАНДА ПЕСОЕ


.....Аутобуси кашљуцају и зауставе се усред завејаног ивика. Србија је њено наличје:не оно о чему сам сањао и сањам. Не познајем довољно ни оца ни мајку ни брата рођеног, ни најближу родбину. Суседе. Крвна сродства су страшна. Вештачка су смисленија, оправданија и пожељнија. Изабрана! Студен је све оковала.
Овде је мој краљевски престо сасвим скроман.
Овде где се Дух мој ужилио. Овде, где су се у мом одуству почели сушити листови
фикуса, Христовог венца. Биљке овде не напаја и не храни вода и ђубриште већ мој Дух.
                                           (Среда, 9. јануар 2002. Београд, Јованова 22)

СПРУД СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

поставио/ла Miroslav Lukić 12.10.2018. 03:57   [ ажурирано 12.10.2018. 10:59 ]


СПРУД СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА


Дошли су ми спрудови под нос,
Допузали до дворишта очеве куће, хеј,
Златна река је, у сну, ток променила,
Као  што смрт  смер промени.
Па се бели платно, дуго бело платно.
То не тече вода, него дуго бело платно.
Силно и чудесно, ко водопад, са севера,
Што ширином хоризонта  на југ,
снагом водопада великога гура
Спрудове Св. Јована Крститеља,
На којима је некада крштавао сукурђела
Нашег, чукундеда, прадеда и дедове,
И многе бабе чија смо имена и заборавили.
Сад на тим спрудовима дочекује
Оне што се прешли из свет у свет.
Ох, колико има жабље свиле у сновима
И  слутњама.!У умору – овог лета.
Отишле су наше мајке, после стричева,
Све по спруду ка долини.
Сад се тамо спрема да иде и наш отац,
Да иде по спруду ка долини, на доле.
Да оде до црвене јабуке, до црвеног обзорја.
По путу на коме нема прашине,
Већ само титраји врелине…


*
Умор

Зле мисли рађају зле.
Беспарица беспарицу.
Туга тугу.
Понижавали су ме
Блиски,
Туђи,
Рођени, Својта.
Зле мисли рађају зле

 

(31. јул 2012)

 

 

 

   БЕЛА ПОМАНА


Изађите на светлост сви покојни – умрли без свеће!
Изађите, као што Сунце излази!
На брегове, на падине, на обале, на спрудове.
Доста сте лутали по мраку не сналазећи се.
Изађите на светлост!
Приђите белуцима, белој трпези, белим застиркама, белим
пешкирима, белим корпама, белим јајима, белим лебовима, белим свећама, белом пламену…
Наједите се белог, напијте се белог, огрејте се на
светлости!

 

      *   *   *

…Златан је покров покрио лице Куће светих ратова, и лице истине.
- Одмакни га, Господе, тај златни покров праха преко свега,
да душа Русаље, Истини одана, угледам њезин сјај!
Не љубав, не страст, као да јој говораше лакоћа са којом је
савладавала бескрајан простор.
Не небо : све док људи не одеру небо као кожу са животиње, све док лажног бога за њим не открију, све дотле неће
бити краја злу и невољи!…
Већ – дух. Дух може да се одрекне онога што је пред њим,
да се одрекне онога што је за њим, да се одрекне онога што је
између, кад хрли на другу обалу постојања. Ако је дух потпуно
слободан, душа више неће упасти у рођење и заробљеност.
Онај ко се приближава потпуности духа, ко не дршће, у
кога више нема жеђи и нема греха, он је сломио све бодље и
несавршенство живота пролазног…
Истина је води напред, сећање на судбину човекову и
људске животе који се пале и гасе. Све болове које је одболовала некада беху себични, и страх од смрти беше себичан. Јер смрт је свим људима заједничка, па ипак кроз те страшне јазове води пут према Господу.
Највећа срећа коју смртник може замислити јест женидба
по којој се сједињују два срца у љубави. Али има једна још већа
срећа : то је сједињење с истином.
Смрт раздвоји мужа и жену, али неће наудити онога ко се
венчао са истином…
Свет је највероватније саздан од крви и измета богова, а
Кућу светих ратова је сазидао Господ уз помоћ анђела и неких
праведних душа вере јаке, сакривши је ко непознату планинску  биљку чудотворна дејства од живих људи, да би је откриле душе преминулих , скривену као птичје гнездо у стени, међу хрпом камења, у обручу бусења, или у различитости неизмерног простора, у барама и језерима, где није мање блистава од расцветаног локвања у загрљају корова…
Једна је стаза, без краја, којом хрли душа.
Једна је Кућа светих ратова, иако је називају разним
именима.
Од земље потиче дах и крв, одакле потиче Душа?
Ко заиста мисли да зна и ко ће души рећи које то стазе
воде ка Господу?
Душа види његову најнижу основу, а он живи у тајним
врховима.
Први човек, Адам, постао је и први покојник, први мртвац.
Као првом у Кући светих ратова није му запала и круна тога
света. Круна је запала оном што беше у почетку, а то је Дух.
Онај радосни дух што рече: “Хајде да начиним светове из
себе сама!”
Јер дух пожеле да буде многострук и стога се задуби у себе
свемишљу и снагом те свемисли он створи све видљиво и
невидљиво. И у све што је створио, дух у то уђе, и ушавши у то, он поста оно што јест (тамо – на Земљи) и оно што се чини да јесте ( овде – у Кући светих ратова), и оно што се чини да није
(у највишим сферама – где влада Младост без старости и живот без смрти).
Дух поста оно што је зацртано и оно што нема црте; он поста оно што има облик и оно што је безоблично ; и поста знање и поста незнање, и поста истина и поста лаж.
Да: Господ поста свеколика истина, он поста све што постоји, видљиво и невидљиво.

Пролеће, Мишљеновац; Звижд – лето, Београд, 1999. (2013)    (Околина Свракиног језера, Шведска, октобар (2018.)                         



                           _________________________


УМЕСТО  ПОГОВОРА. НАОЧАРИ ФЕРНАНДА ПЕСОЕ

 

«27. новембра 1935. године, као и обично, шетао је доњим градом, ушао у кафану Мартињу да Аркада, попио кафу, попричао са Алмадом Негреиросом, смејао се карактеристичним грохотним смехом, испрекиданим нападима кашља. На повратку кући, као сваке ноћи, свратио је у кафану на ћошку своје улице и наручио кутију шибица, пакло цигара и чашу јабуковаче. Затим му је власник кафане наточио ракију у једну црну флашицу коју је Песоа редовно носио са собом и пунио пред одлазак на спавање.
У ноћи између 27. и 28. новембра нагло му је позлило. Смештен је сутрадан, 28. новембра, у француску болницу Свети Луј, са дијанозом «цироза јетре». Крај његове самртне постеље, где је лежао у агонији, дежурале су само три особе: капелан, болничарка и лекар. У једном тренутку, 30. новембра, отворио је очи и «видевши да ништа не види», промрмљао је: «Додајте ми наочари». Биле су то његове последње речи. Сахрањен је у породичној гробници на лисабонском гробљу Празереш…»

(Из Животописа песника)


1

Мит – опет се суочавам са митом.
Под креветом, у плакарима.
Иза ормана; под орманом.
Као хидра је. Муљ породичних предања.
Мит ме чека у остави.
Пред вратима стана.
Мит ми је поставио многе замке.
(Бол бубрега. Опет.)
Мит је – имање неограђено.

Један поток, који хоће да тече између ових речи и реченица.

Узалуд сам чекао да ми стигне једно писмо, четредесет година; узео га је мит. Као што је узео и многа друга писма.
Мит ме је затрпао многим стварима. Одвукао ме у шипражје.

Некад је мит имао облик америчке фарме, прерије, Индијанца.

Живот и мит су као четвртак и петак.
Спојени су као спојени судови…
Док сам се ја борио са митом, мит ми је децу васпитавао.
Одрастали су уз митове, као што сам и сам.
Када се чинило да мит уграђујем у оно што обликујем,
да га прежем у облик, он је мене упрезао
у стихију, неред, безобличност.

Мита једино нема на гробљу,
али ја тамо ретко одлазим,
знајући да ће доћи час када ћу тамо бораваити заувек.
И једино се тамо може увести ред. Једино тамо има Реда…
Све остало припада миту и нереду.

Повратак из мита изгледа да није могућ: припада миту.

Кроз наочари Фернанда Песое
видим сазвежђе митова Фернанда Песое.
Све што је написао, главнина, остало је у једном сандуку,
као што сам и ја однео на једно скровито место
необјављену грађу једне стравичне повести
стрпану у неколико великих најлонских џакова!
Сад то тамо читају мраз, ухолаже, бубашвабе,
мишеви и кућни духови!

Ха, читају! Ко овде уопште и шта чита?

Звери и друге животиње не читају. Звери њуше
само рукописе. Као хермелини лешине укопаних.
И као понеки радозналци, после педесет година и више,
рукописе песника, мртвих песника, посмртно штампане…

 

2
Оставите неком другом илузије и ту причу о поштењу
и хепиенду: нема срећних завршетака.
Живот је по суштини трагичан!

Пробудио сам се – тренутак пре граје вране.

Кад, како и зашто почиње дегенерација?

Док чекам да проври млеко, чујем неког гаврана;
да, тихо прича сам са собом на неком од кровова.
Гра, гра, гра! Шта то гавран гракће?
Тај црни старац старији од Мустафиног
турбета на Дорћолу? Гра, гра, гра!
Агресиван је као најмлађа генерација склона дроги;
или ја то тако осећам – зато што старим?

Нужда. Прљавштина, неимаштина воле да се друже…

Јутро, подне, поподне, вече. Цео дан. Личе једно на друго.

 


 





3
Оловна тежина и боја пепела година долазећих.
Крађе рукописа, постаће уобичајена ствар.
Зато треба објављивати, чим нешто завршите макар у 50 прим. библиофилска издања су песницима наметнута….

Мецене су изумрле после Колумбових открића
и Америке и јењавања европске ренесансе…
Не краду само песме, необјављиване, већ и есеје : штампане.
Фернандо Песоа знао је да је ништа.
Да никад неће бити ништа.

За разлику од та четири балканска песника
које сам ископао недавно, који умислише да су нешто,
што живот проживеше лагодан и камелеонски…


4

Не само памет, душу а ни пут  нашао није

онај  што с ђаволом тикве сади. Залутао

је у  свој  живот, шипражје сујете, амбиције.

Био је јарац, као млад, лепојкама гугутао.

 

Чиме је, у ствари, песник тај бивши, себе спутао?

Потписник многих књига; песник који то није више?

Ко утопљеник је, на површину мора поезије, исплутао.

 

Био је, кад се размисли боље, горд (ташти избирач).

Завејаће га снег заборава, дуга, неописива зима.

Нашао је, у позним годинама, сасвим прикладан отирач.

 

Никад се није винуо до ретких, музикалних рима.

Никада, у ствари није био, балкански шамански врач.

Да слушао је жуне после кише, друговао с чешљугарима,

складовима, памтивеком, горчином – обичан је трач…

 

Писао је између редова саструганих палимпсеста,

у најбољим тренуцима мрмљао себи у браду, ко јуродив.

Другом је руком склапао срамне пактове, садио тикве

с ђаволом. Ницали су му рукосади : модерни уплив,

 

спрао га је  обилнији пљусак, као прашину, прашину, суварке…

Први обилнији пљусак га је понео, као труло лишће, смеће.

А био је угледан песник, члан ђаволове странке…

 

Шта с толиким његовим писанијама, књигама?Ни сапун

не би могла од тога да скува Будућност, а не чварке!

Није испунио дужност – не зато што није имао среће :

 

мимоишао се са њом као са вољеним бићем.

Друговао је са погрешним људима, премисама,

химерама. Да је друговао са зебом или детлићем,

да је уместо толиких песама написао  пар искрених писама;

 

можда би се примакао миц по миц тајни апсолутног песника?

Да ли је Бог слеп?  Шта анђели раде. Није се питао.

С Богом и Србијом је он свео рачуне – циције! -

још док је  – дрчан,  сав важан  – континетима скитао

 

о туђем руву : о трошку  тзв. тајне полиције!

Уклопио се, доспео на ударне стране,

постао академик, књижевник у футроли, у ливреји.

 

Научио је занат кукавица, подметање јаја.

Научили су га ујдурмама, његови шефови : фарисеји.

Научили су га од почетка, од младости ране.

 

Пало му је, што се каже све могуће, све награде.

Опробао је све ужитке, плус станови и путовања: фрај!

За њега је, и њему сличне, још на земљи и још

поодавно започе, славан живот, и срећа и Рај.

 

5

Зовем.
Одзива се… магла.
- Отишла је пре једног сата!
Где?
Поплава у купатилу
Конкубина на леђима бика
Мишљење и певањеизвиру из варнице,из Сева.
Питања нису случајна,закључци, изван контекста
(прошле среде), откривају оно скривено,
наслућивано(врх ледене санте)…
Волео сам монструме,а нисам знао…

Јутрос (у поштанском сандучету) Писмо.
Желимо да апелујемо на преиспитивање ваших савести.
Откуд данас међу нама толико неповерења,оскудице љубави, завађености, осамљености,одрођености…

Пише за управу парохије Те и Те
Протонамесник Тај и Тај.
Пред Велики пост 1999. године (телефон Храма, кућни).
Једанаест питања:Да ли су крштена ваша деца
и деца ваших сродника? Да ли посећујете гробове
својих покојника и да ли пратите задушне годишње дане?…итд. Срдачно вас Надлежни Душебрижник поздравља,
позива на сарадњу и жели свако добро од Господа…Лепо.
И попови организују верски бизнис.
Сви траже, али нико ништа – не да.


На послу – хијена,љути се и показује зубе,
што други одбијају да раде њен посао!
Двадесет и једну годину радим у државој служби
и никад ни од кога не затражих да ми помогне
у делокругу мога посла.


Онај протонамесник је донекле у праву:многи су се озверили. Увредама прибегавају садисти.
Најгоре су жене које су све промашиле
професију, брак, живот.
Курве се бране плачем, не заборави.


И кад би сви овде искрено почели да призивају Господа,
двадесет година би било потребно да се Он одазове!


Фијуче! Пљушти!Американци бомбардују Ирак,Турска треби Курде… Фијоке су пуне безвредних ситница, као уосталом и живот у последње време…Већина тзв. писаца мисли о себи много боље, иако је не један продао душу ђаволу.


Није моја трка овде, говорећи спортским речником. Не!
Али ни тамо усред сјаја развалина Вавилона.
Ни у оном шпајзу у којем је једна Мађарица провела
закључана месец дана. Ни у Шпанији где и даље бацају
козе са највишег црквеног торња…

Стихови, који у себи не садрже само искуство и истину,
пресипање су из шупљег у празно.
Сетио сам се нечег важног.Нагло сам устао и окренуо
шест бројева.Огласила се телефонска секретарица.
Па, изволи, разговарај са мртвом ствари!


Сетио сам се влашке п. (Примадоне!) ;
сетио сам се шетње парковима,једне уображене будале (Говорим о Примадони!)
И кад се сетим ко је све солирао у том табору
(онај сликар, и онај песник с јарећом брадицом – жилава сорта што се снашла у свету и која продаје неупућенима муда за бубреге) – какви песници!Каква поезија!Најдубље у оном што су нашкрабали и одштампали о туђем трошку  
јесте – не Истина: Амнезија!Мртви су.

Иако се копрца још по неки дављеник и хвата се за сваку сламку.Толике посвете!

Биће потребно много контејнера за то (одштампано) смеће!

 

                                   _______________________


ЗНАМ који је то град, која улица, и девојка која одмиче тротоаром крај окречених багремова даље и даље. Такву је фризуру имала само једна сјерих очију. Не знам да ли је подне или поподне (можда поподне, касно поподне?) Можда сам је некада видео с леђа када се враћала из очеве радње, издалека?
Али зашто с а д а, б а ш  с а д а, много година касније та
силуета која одлази, одлази, одлази?


Видео сам и лишће прашњаво, зелено, и неко двориште.
Да, склопљених очију лежећи у кревету, видео сам столетне
горуне, и пропланке испод њих, и бициклисте који су долазили из даљине, возећи по трави. Не коње.
У другој соби мој млађи син буљио је у телевизијски екран.
Баш је била нека музичка нумера коју као да је поручило моје сећање; тонови су се окретали као точкови бицикла, али ти бициклисти никако да приђу. И они су нестали као силуета оне девојке. И искрсло је дрвеће у магли, магла. Иако само био уморан (само што сам стигао са посла и прилегао), одмах сам почео да бележим… ово…
(Не знам ни сам због чега.)


Можда је било боље да сам наставио да лежим склопљених
очију и да пустим да ме в о д е с л и к е које су навирале ко зна одакле, из којих дубина заборава, изазивајући непоновљивом лепотом као блистање јутарње росе на ливадама…


(Среда, 22. новембар 1995. Око 18 ч. Лабудово брдо- јул 2012)


Бела Тукадруз, 12. 10. 2018. Шведска....
          
            Бела Тукадруз, песник, снимљено Torpa Stenhus, 
                (Околина Borasa, Južna Švedska, 12.10. 2018)

ПЕТ СВЕДОЧАНСТАВА

поставио/ла Miroslav Lukić 12.10.2018. 03:02   [ ажурирано 12.10.2018. 03:35 ]

Погледај, Господе и види, коме си овако учинио. Еда ли жене
једу пород свој, децу коју носе у наручју? еда ли се убија у светињи Господњој свештеник и пророк?

Леже на земљи по улицама деца и старци, девојке моје и младићи моји падоше од мача, побио си их у дан гњева својега и поклао не жалећи. Сазвао си као на празник страхоте моје од свуда, и у дан гњева Господњега нико не утече нити оста. Које на руку носих и отхраних, њих ми непријатељ мој поби…
Погледај, Господе, неправду која се чини!
Плати им, Свевишњи, по делима руку њихових – господарима неба и земље, рата и мира: савезницима сатанским!
Подај им упорно срце, проклетство своје. Гони их гњевом, и
истреби их испод небеса Господњих!…

АПОКАЛИПСА. ПЕТ СВЕДОЧАНСТАВА

 

1

Путеви до Дубоког Потока су пусти, нико не иде њима; нема
девојака ни пастира за лек, само жабе и пуноглавци у локвама и по нека змија притајена у жбуњу крај пута, копља калабука и врпце павити што су повезале багремове најчешће.
Тешко сагрешише око Дубоког Потока, зато што посташе као нечиста жена, што пружи уточиште својим упропаститељима.
Сви који ту живљаше и поштоваху сваки пањ, кладенац, тор,
капију, међе и извор живи, моје обале и вирове, мој ток и ракове, поток, купине и лешће – презиру Дубоки Поток, јер видеше привлачност плићака лакшег живота; а ја уместо да жуборим звонко радије уздишем и помишљам да потечем узводно…
Одселише се и ишчезоше у туђини; ако је који потомак и
претекао, не налази мира у свету.
Погледај, Господе, муку Дубоког Потока, јер се непријатељ
понео. Непријатељ је посегнуо руком на све драге ствари, и задовољно гледа, као гурман после обилног обеда, како се остатак народа приклања лажним светињама и празним речима.
Помрли су сви који су зидали, орали, копали кладенце: синови њини, зато плаче Дубоки Поток, очи моје, очи моје лију сузе, јер до народа не допире сазнање, које би окрепило душу моју и њихову; потомци пропадоше, јер надвлада чупање корена.
Видиш ли, анђеле, ову дивљину и неописиву пустош и
пропадање којим уцвели Господ Дубоки Поток у дан жестокога гнева својега?
Дубоки Поток шири руке своје, нема никога да га потеши;
Господ је послао мене, али ме не опаса довољном снагом; и Дубоки Поток је препуштен самоме себи као нечиста жена…
Погледај, Господе, каква је то лепота и туга: оном који види
утроба се усколеба, срце му се преврће у грудима, јер присуствује епилогу једне цивилизације, последицама проклетства и лаковерности…
 
2


Господ потире немилице станове Савиних потомака, бачије,
салаше, засеоке, и анђели огњени с неба високога, зар? Разваљују у гневу свом градове, и на земљу пуштају гвоздену и камену кишу; обијајући рогове овнова предводника, распаљују земљу огњем пламеним, који прождире све око себе. Разваљују земљу као ограду
врту, потиру место сабора и речи, посвећена дрвета и мале богоугодне планинске цркве од камена, суботу и недељу. Господ науми да раскопа земљу, да ојади опкоп и зид, да изнемоћа народ свој?
Ишчилеле су очи сведоку од суза, утроба се његова
усколебала, просипа се на земљу јетра његова од погибли недужних, јер нејач и деца која сисају обамиру по градовима као ситна риба избачена на роштиљ врелог шљунка.
- Где су жито и вино, вода и млеко? – обамирући мали
рањеници на трговима градским, испуштају душу своју у наручјима пламена и дима.
Ноћу обастрје у гневу своме Господ небо облацима изнад којих језде јахачи апокалипсе што сеју неузоране њиве не семеном пшенице, јечма и кукуруза већ Смрћу. Дечак се буди и по мраку бауља лавиринтом соба управљајући се усађеним сећањем најранијих дана.
Ово је доиста Ноћ коју чекасмо, дочекасмо, видесмо…
То ли је крај из кога утекосмо?То ли је град, из кога
побегосмо, за који говораху да је права лепота, радост на земљи? Учини Господ што науми, испуни реч своју; разори град из кога побегосмо, и многе друге градове, развесели непријатеља…
Авакси трепере на небу, на истоку, западу и југу, и звезде
лисичијих репова, како верују сељаци. Разваљен је зид сионски, почетак рачунања времена и постојања…Ноћу крекећу жабе, и преврће очима славуј, а тишина призива слутње и призоре језиве…
-…пролевај срце своје као воду пред Господом, подижи к
њему руке своје за душу деце своје која обамиру на угловима свих улица. 
Погледај, Господе и види, коме си овако учинио. Еда ли жене
једу пород свој, децу коју носе у наручју? еда ли се убија у светињи Господњој свештеник и пророк?
Леже на земљи по улицама деца и старци, девојке моје и
младићи моји падоше од мача, побио си их у дан гњева својега и поклао не жалећи.
Сазвао си као на празник страхоте моје од свуда, и у дан гњева Господњега нико не утече нити оста. Које на руку носих и отхраних, њих ми непријатељ мој поби…
 
3


Човека који виде муку од шиба Господњи, одведе га у таму а
не на видело. Учини те му остари тело и кожа, потре кости његове.
Испуни га жучју и муком. Посади га у таму као умрле одавно…Огради га да не изађе и метну на њ тешке окове. Кад виче и вапи, одбија молитву његову. Загради и помете путове његове… Устрели га у бубреге каменим стрелама. Насити га горчином, напоји пеленом.
Повади му зубе, уваља га у пепео. Удаљи му душу од мира, да заборави добро…
Господ је део ваш, осећа душа моја: зато се у њега уздајте.
Милост је његова што не изгибосте сви, јер милосрђе његово није пресахнуло. Господ не одбацује за свагда.
Несрећа је велика стигла, погибао, али колико их је пошло да претражи путеве и поврати се правим ка Господу? Колико их је подигло срце своје и руке к Богу на небесима?
Сам седим и мучим, јер Бог метну бреме на ме. Подметнућу
образ свој ономе ко ме бије, биће сит срамоте!
Начини Господ сметлиште и отпад усред толиких племена.
Разваљују на житеље Земље Недођије уста сви непријатељи њихови.
Пошаст и помор, пустошење и затирање! Непријатељи их
свалише у кратере и бацише камење на њих… Ал’ не чух да неко призивље Име Господње из јаме најдубље… 

Погледај, Господе, неправду која се чини!
Плати им, Свевишњи, по делима руку њихових – господарима неба и земље, рата и мира: савезницима сатанским!
Подај им упорно срце, проклетство своје. Гони их гњевом, и
истреби их испод небеса Господњих!…
 
4


Завршише у септичким јама, дични синови и кћери нашега
Сиона. Који одрастоше у изобиљу и богатству, ваљају се по буњишту.
Содом је арлаукао веселећи се, и неста… Излио је Господ жестоки гнев
свој, расуо огањ од југа, запалио темеље, и посвећена стабла
хиљадугодишњих храстова… Нико није веровао да ће непријатељ
ударити на она врата с најјачом одбраном…
Трговци и најамници бране само свој интерес и плату…
Одступите, проклети, одступите, убиоци, одступите! Идите,
скитајте се, и не враћајте се! Доста је проливене крви и ваљања по
крви!
Нека вас гнев Господњи расеје, нека више не погледа на вас!
Јер нисте били жалостиви на старце, децу, младиће, девице и нејач…
Очи ће нам ишчилети гледајући у небеса и ишчекујућу помоћ која неће доћи…
 
5


Погледај и види судбину оне мале скупине испод шљива,
Господе, опомени се што их задеси!
Посташе сирочад, без оца, матере њихове као удовице.
Своју воду пију за новце, своју земљу купују: на врату им је
јарам.
Продали су јефтино, купују скупо.
Оци им згрешише, и нема их, и они носе безакоња њихова.
Слуге им господаре, нема никога да их избави из окова њихових.
Гвоздена лоза се истопила са песком у легуру крту. Огањ је прогутао њихов Сион, девојке, куће и кнезове, младиће и аутобусе претворио у угљен…Пао им је венац с главе. Сион њихов опусте, сад лисице станују
у њему, и орлови…
- Ти , Господе, остајеш до вијека,
престо твој од колена до долена.
Зашто хоћеш да нас заборавиш до века, да нас оставиш за дуго?
Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како бијаху прије. Јер еда ли ћеш нас са свим одбацити
и гњевити се на нас веома?
 
*

А Господ иде уз брегове, кроз дубраве, чипавице и мекоте,
шибове и брложине, церје и трла, и овако поручује:
- Овде је ваш Јерусалим који поставих на бреговима и опточих га шумама непрегледним. Што постасте гори од народа који су око вас, што се не управљасте по мојим уредбама и не извршавасте моје законе, па ни уредбе закона народа који су око вас не поштовасте: зато сам
дошао на вас, да извршим усред вас судове на видику народима.
И учинио сам што сам још једном морао над народом
Израиљивијем…Трећина је народа помрла од помора, и од глади и луде памети изгину их много, а друга трећина је пала од мача и од огња, а трећа трећина је расејана у све ветрове.
Јер гнев мој беше велики.И оставих вас испод шљива, као
коштице, за семе, како сам поручио у своје време преко
гласноговорника, пророка којима не поверовасте. Никада ме више нећете ни чути ни видети…Будалама што сте веровали, лажним мудрацима и изродима, сад се крвав порез плаћа. Нисте поверовали толиким ратовима које послах на вас само у једном веку, иако сам вас опомињао и говорио вам преко пророка: погинућете, а ви се не
повратисте од безбожности и са злога пута својега, и зато многи погинуше с безакоња својега, и постасте руг и срамота, наук и чуђење народима што су око вас…
Козе имају више бибера у глави од вас! Козе које сте
потаманили као непријатељи ваши 
ваше синове и кћери.Нека вас козе поведу, не говеда, стопама мојим уз брегове кроз дубраве, чипавице и мекоте, рудине и нерезине, шибове, брложине, церја…

 


                           __________________________

 

ЗАГОНЕТНО ПРОЛЕЋЕ АPPASSIONATA

 

Или грми, ил’ се земља тресе, ил’ динамит разара брегове?

Помрчина је гушћа од пекмеза, Београд је црњи од гаврана. Свима је на уму кошмар и Ноћ што личи на Пакао и блесак огња. Јер је Ноћ. Бршљан подрхтава и обавија се око стабла исисавајући му сокове. Бршљану су пуна уста слободе, иако никада није сазнао слободу.
Сад треба да говори Емес, онај што се умирући поново рађа.


Говори, багреме, расцветани, посечени. И ви што вапите да се заустави велико зло, а завршавате код судија за прекршаје…
Гукни, страво, што си ушла у све, у кости.
У коштану срж и у мирис пољског цвећа.
Треба да говоре мајке – на њих је дошао ред. Не странке,
потпароли странака и вође, команданти. Не цензура, неубедљива.
Говорите ви, мајке, што сте послале насмешену своју децу, синове неожењене, а враћају вам крваве масакриране лешеве.
Чак и они који ноћас нестају, или су погинули током дана, јуче и прекјуче ; војници, девојке, мајке и одојчад: Говорите својим гласом, у своје име, не муком почишћених, пре времена, као плод из материце


Сад је тренутак да проговорите и ви, што сте одувек ћутали: говорите, бескрајни редови, младо жито што си навило класове : кажите шта стварно осећате и мислите!
Док с Крстом на леђима идете према узвишењу, где ћете
умрети како се умире…
Шапућите – не телалите као Цигани што су окупирали
камену улицу; реч по реч, шапућите из рушевина и гомила пепела, из гаравих сокака, јер се свака реч уписује у Књигу живота…
Тако бих хтео да вас чујем, Сада и Овде. Говорите ви што не
читате новине, не слушате радио, не гледате телевизију.
Ви, којима нису потребни извештачи, јер гледате уживо све, и властито Распеће.
Говорите по памћењу и без страха. Ако нема речи, говорите
великим очима.
Сад треба да говоре велике очи, Емес, Онај што мене гледа и не зна да ће ускоро умрети. Кажите, ви, што сте унапред жртвовани, знате ли зашто све ово?


Ветар доноси мирис белог багрема, прозори су отворени
широм због детонација.
Моја постеља је врста сеизмографа…
Гле, видим отворено небо… 

 




*

Ко Одисеј, пловио сам морем, можда истим?
Задар – Дубровник, и свуда су се наше стазе укрштале,
љубави: на Локруму, на распуклим стенама, између јутра и пинија, између поднева и пљускова, између морске пучине и садова олеандра, између морске плавети и морског гробља. (Између једрилица и Библиотеке Валтазара Богишића, Цавтат)
Између руменкастих сенки олеандра и еукалиптуса.
Водио ме је поветарц, зефир, можда и анђео из небића у биће, до понора Медитерана, фјордова, стењања ветра у боровима изнад мора. Зар нисам био налик на инсекта чији поглед заклања травуљина?


Налик на виторогог јелена који плашљиво издалека вири кроз просек у шуми?


Љубави пуна сокова смокава, пуна сласти, пуна зрелине, као
грожђе по врбама око Скадарског језера, као распукли нарови, тежино и муко коју не могу пренети на другог, осим на анђела, на дуге године којеће уследити после лета 1976…
Стојао сам на врху тврђаве и гледао преко залива ишчекујући да те угледам у уобичајеној тишми пролазника на мосту…
Месецима сам мислио само на тебе, у Црној Гори, после,
обузет чежњом неизрецивом, сотонским болом опроштаја опојнијим од црног густог вина.
Да ли те је поплашила толика чежња, као дивота Скадарског
језера?…
 
*


Ааааааааааааааааааааа! тако се оглашавао зев велики и
незабораван као сирене бродова на мору, као треперење морске пучине…
Мислио сам да ће све бити друкчије када скинем војничку
униформу и месецима се опраштах од обале Рибнице и Мораче, јоргована и ружа, и жутих сахарских киша…
Собица изнад Цветкове механе (смедеревски пут) – собица
испуњена књигама и месечином, у којој сам опет мислио на Задар, чак и онда када су поново процветали јорговани, а у моју собу се ушуњала ћерка неког другог пуковника…
Ја сам се вратио болестан на смрт, раскомадан, а сви су ми
говорили да сам се променио, променио. Бол има особеност, као и све друго на свету, да се таложи и да застарева, и чежња исто…


Снег је завејао степениште собице; куповали смо лож уље на бензинској пумпи, док нам се ветар увлачио испод капута као псетанце; сасвим непозната девојка у бунди а ла Ана Карењина, елегантна, усамљена, несамопоуздана, дуго ме је пратила погледом, мало је фалило да јој приђем – ко ми је бранио?…
Да ли ћу икада више видети Радовче - које сада засипају
бомбама, као и аеродром на коме сам обезбеђивао долазак војних авиона из неке од база у Словенији – снег на Радовчу, где смо ишли на гађање?
Спавали смо у снегу под шатором Максути, Невен из Задра,
десетар Шаин, ја и Прво Дупе ЛПА. Телевизијски Дневник
Београда био је обавезан. Ђорђевић (Косовар) узвикивао је моје презиме испод једног од шатора.
– Шта хоће кога врага?Ништа.

Сви су брзо заспали, а ја изађох и кренух планином снежном
у ноћ необично тиху, у поноћ тмасту…
Официр или калуђер – таквим занимањем сапиње се снага, и непрегледном дивотом белине снега…

 
*

…откуд, забога, све то испада? Из какве вреће? Тај конкурс
за причу “Политике”? Тај конкурс Удружених издавача за … срање у боји? Је ли то сачувала досада – она што ме (из)водила у велике и тихе сунчане недеље у паркове, који су задавали свирепе ударце нежно и често, и безобзирно у тихим ноћима усред града заветованог Дјеви Марији?
Одлазак у унутрашњост – Пожаревац – Мишљеновац – Кучево – Зеленик – Голубац – манастир Тумани – Мајданпек -Благојев Камен – Вуковачке Баре – са својим огромним спрудовима дрхтавим и усамљеним; прашњави пољски путеви сличним оним крај  Дрине у Мачви – био је одлазак у све дубљу, дивно устрепталу: не даљину – дубину.
Могао сам да видим на дну подморске гребене, високе стрмо одсечене обале и путељак где пландују стада, где ашикују окарине и локвањи: пуцало ми је пред очима нешто бескрајно и блештаво као летња небеса…
Могао сам да видим храм Св. Доната у Задру, Турску кулу
(у Голубцу), Рајкову пећину у Мајданпеку, где газим по сомоту од јутра боје слеза, напрежући очи надуте и уморне од несанице…
И брегове изнад Прибоја на Лиму, у октобру, кад лишће
постаје црвено…Јер је љубав налик на залуталу душу, која не налази смирај док не нађе адекватну гробницу за…
Одабрана дела Марсела Пруста…


*

На мом столу је све више књига, све мање речи, и
правих пријатеља (ако их је икада уопште и било?).
Домаћи задаци издавача нису написани.
Увалио ми је, у осињаку, пола метра шарених књига…
Треба променити друштво, постељно рубље, детерџент, место становања, радно место…
Котрљају се планине, делови планина изнад главе.
На малим се стварима одају лицемери.
Све је талог, све(т) је талог.
Познавао сам га, мислио да га познајем. Наводно, професор.
Пробисвет, доушник, кафанско њушкало…
Није једини. Има их много више, него што би човек могао
замислити у најлуђим својим помислима.

Раде важан посао уз помоћ ухова паклених…
Говорим о бетону… Ругам се… тумачима катедарским…
Бетонска плоча је иста као пре пет, десет, педесет лета…Бетонски стубови културе још се држе, бетонски лукови…
Много фини и начитани. Аналитични. Акрибични. Пробрани…
То су они…Дресирани од малих ногу…
Читавог дана околишим око бетона, око тешко ухватљивих,
већ позеленелих бетонских кошуљица…
 
*

Као пресађени фикус, примио се страх.
Киша тихо пада.
Небо је пуно знамења, гора је болесна. Киша тихо пада…
Бојим се мрака и тмастих облака, крволочних паса пуштених
са ланца…
Момци не разговарају. Не умеју. Лају.
Сиротиња све дубље улази у немост.
Сви хође џабе, али нема џабе ни код бабе!
Телефонирао сам Стени…

Лукави мали људи и песници склони
шићару нису моје друштво.
Киша тихо пада. Кишо, тихо падај!
Гракћу гавранови на западу, небески поштари…

 

 

КАД ЦВЕТАЈУ РУЖЕ

 

Сви су овде сумњиви и зато су подвргнути темељној провери Духова, не анђела..
Сад цветају руже, али и перфидност: Бога су овде разапели -
Лажна наука, Муж и жена, Лицемерје што се обукло у хаљине искрености, Страх и Т(ер)ор, Мафијаши што бране мафијаше реториком демократије, Демократе што освајају и шире слободу Крвљу, Огњем и Пепелом.
Све сам наслутио, све предосетио, у врту расцветаном од
ружа… Силвија Плат је правила песме од рецепата и пепела. Мој млађи син покушава да удахне пену проврелог млека најранијих успомена…
Чини ми се да бих имао много тога новог и важног да
саопштим и пошто никог другог нема у близини осим багремова и ружа, најсврсиходније би било да то кажем тихо једном расцветаном багрему – жутом, плавом или белом – што је могуће краће…
Признавши, да би пред набујалом травом, или прашумом у
врбаку пуном бисера росе, пужеви голаћи или козе, од мене били речитији!


- Багреме, све сам предосетио, преживео, катастрофу и
најдубљу срећу, маглу и отровна испарења, док је с твојих мирисних грана процветалих, нагнутих над виром, вејао густи мирисни снег…Детонације су навирале потмуло уз реку крај које сам одрастао, у сутон; голубови гриваши су гукали на високим тополама на другој обали; и фазанке су се оглашавале у густој трави…Бог ми је послао поруку из срца Европе, а донела ју је екстравагантна Г- ђа из Париза, причајући о својим каваљерима, не о Наполеону – о високим курајлијама. Бираним речима. Слатким.
Умазаним саћем багремовог меда…
Фотограф се труди да ухвати између плочастих белих облака
осмех Сунца, док спровод улази у гробље, спровод обасјан као крило пчеле, уливајући се између гробова, као кап кише у ружу…
Најлепше слике измичу фотографима, песницима, сниматељима, јер нису нумизматичари.

Јер су порасли у тами, увијени у пелене од новина пуних лажи, гордих, умишљених, ретардираних и препарираних, навукавши на своја лица образине, које им одлично пристају у тами. Образине што су срасле са њиховим лицима, тамним, иако напудерисаним. У тој тами
није било блага, осим трулог меса за црве и воња кајмака поплаве… У том мраку не вреди расађивати ни кактусе, јер се не могу примити…Ту једино брзо расту отровне печурке и цвета перфидност несавршена…У тој тами је свака будалетина заштићена тамом и влагом савести. Почев
од оног тобожњег значајног писца налик на месара до оног маторог кокошара, што се крио по свињцима пуним бува у време метежа, до оног високог носатог песника, што је издао прво себе чим је прокукурикао, и до оног излапелог академика што жваће бурек у супермаркету чекајући у реду пред касом: сви личе на мрак и вампире, или на дебеле маторе Циганке, што су остале без речи…

Веруј ми, багреме, Руси и Кинези нису прозор у овај свет, а
о ономе с ону страну и да не говоримо…Руси и Кинези су
метафора… кинеска четврт је метафора… каубоји су метафора…
Стара Европа је метафора… слобода је метафора, и о њој се
толико прича зато што је још нигде довољно нема… Хаос је ближе онима што се спремају за напад и нападају и онима што се бране. Све личи на мит; напад је најбоља одбрана; већ виђено… Упркос свим лепим речима, упркос свему, Европа крвари, пробуражена и осрамоћена, преварена ујдурмом похотљивих богова, што се претворише у лепе
приплодне бикове: она није зачела дете, што ће кад једном порасте помирити Стару и Нову Европу, већ  монструма… 

Мит нам је дошао у походе, уместо очекиваног измирења, земљотрес беше опомена; неколико секудни: и све је доведено у питање…Хиљаде и хиљаде ратова, и више од седам ратова само у једном веку (много и за велике, а погубно за мале народе), и мит говори, гракћући као гавран, као један
од оних гавранова што имају више од 250 година, мит се оглашава из епицентра, као земљотрес. Митски градоначелник се оглашава са једног тавана сеоске куће: Ево где људи спавају!
Мештанин налик на Св. Јована.
- Шта хоће, од тих људи опседнутих митом, Бог, шта свет?
Погрешно питање, Бог се одавно не обраћа више ма коме директно, већ преко знакова. Чак ни преко посредника – пророка, јер су побијени и исмејани…


Монструми и митови, крв и пепео, они који су умрли пре
неколико минута, или јуче, прекјуче, умрли су за свагда. Европа је крвава и осрамоћена; Олимп је експлодирао и гробови су узлетели према облацима, гробља и храмови, и ако је неко преживео све то, сву ту страхоту, ако је мушко, нека се смилује земаљској наложници
врховног бога, и нека покуша да је оплоди семеном племена и нарашатаја немилосрдног према монструмима и Миту…


Веруј ми, багреме, Европа коју ја познајем је лепа. Има
брадавице боје јоргована. Дошла је у црном сатену. Спала јој је шминка у дечијој соби…Али то није поружнело њено лелујаво обличје, она од тога није постала ружна. Као намештени осмеси, развалине осмеха, шуша на првом програму државне телевизије, што немајући никаквог избора, мељу, мељу, до у бескрај, мекиње!
Монструми и мит не могу никога ни у шта да убеде…Не може
нико да им зачепи уста…
Рат је племенита метла, каже неко, тамо где има више гробља од слободе, више монструма и митова од Истине и измирења.
- Обесите га, обесите! – урлају невреме и жене у црнини…
А мртви? А побијени? Невине жртве? тако питају они што већ плаћају крвави, најскупљи данак.
Све што могу, док пролазе ноћу крај авлија пустих, и ограда
од процветалих ружа, ружа које управо цветају, то је да потону у густину мириса и мира, у дубину пролећног предвечерја, и да се помире да ће бити заборављени, као цветови кајсија и лала, и цветови ружа
који баш сада цветају, чим свену…

(….)

УВОД У „ДЕСЕТУ СИМФОНИЈУ“

поставио/ла Miroslav Lukić 12.10.2018. 01:40   [ ажурирано 12.10.2018. 02:52 ]



Лудвигу ван Бетовену

Све су веће количине страха, све је више безубих.
У све се умешао диктат(ор), у стадо, и у старење.
У брачне постеље, у црвљиво брашно, лоше варење.
У бубреге, у мозак. Не камен, него – Шок!

Ваздух је огаван од смрада лешева, узалудних жртви.
Преварио је све, и себе. Не могу му опростити
савременици, потомци, преци – живи и мртви.
Сад су му на трагу небески анђели.
Тиме је ушао у историју – побуњени анђео:
умесио је тесто крвавим квасцем
да би се погостио са својим оцем – Нероном -Прасцем.
Закаснеле су све опомене, савети, критике.
Није крив народ, већ усуд самоубилачке политике.

УВОД У „ДЕСЕТУ СИМФОНИЈУ“ 

 

 

А ви, Духови, што доносите загонетне снове и привиђења (крв, убиства, масакре; ратнике на гранама високих топола и голубове гриваше, рајске вртове…), ливаде, крила авиона сломљена, рибњаке пуне лиснатих рибица, лепе младе жене, и жене у позним годинама - бркате (иако не старије од педесет и четири лета), сусрет поклисара на границама међа старога имања, старога гробља, поседа закоровљеног, узбуне око и испред гарнизона, окршај краљева и окршај краљица -
хоћете ли нам се опет јавити и рећи једноставнијим
речима патријархалних пророка одгонетку снова ужасних?
Нису то експлозије из каменолома, јер одјекују из даљине.
Из равнице далеке и широке као ишчезло море. Јер и мора
ишчезавају, зелена , узбуркана и дубока. Нестају насеља читава, гробља лете у ваздух, испаравају у висину као ишчезла мора.
Долине су гробнице, празнина је гробница. Овде је гробница, а испод ове гробнице има још осамдесет и кусур гробница. Знају археолози и палеонтолози о чему говорим. Знају пророци и они што бдију.
Бдење већ траје сто година: 1899 – 1999.
Нико не види да долазе по месечини: пророк Матија, који
је постао анђео, као и његов стриц Милош: јер лежу рано, као
кокошке. Долазе да објасне оно што су већ једном рекли о новом народу што ускрсава као зелена трава на нашим ливадама.
И наша лудост, жудња да победимо читав свет, иако је
мудрије било послушати месечаре (неписмене креманске пророке) и победити себе, јер се на измаку миленијума та победа само узима у обзир.
Толики гледају у звезде и нико не види. Пустош: огромну и
сиву као море. Лудило; идолопоклонство; оно што је многима
дошло главе. Пустош сеје лудак, што ће завршити као и сви
блиски му; проклетство и пустош бризгају са неба као јесењи
пљускови без престанка. Пустош се цери из пукотина :
геометрија паучине сребрна казује, као и колона мрава, да пуст је и мртав дом, и да су укућани пали у неописиву летаргију. Неки се руше и обузима их дрхтавица, у којој бунцају, из које их може повратити писак гајди и виолина – не звук сирена за ваздушну узбуну, и ви, Духови!…

 


                                 Лудвигу ван Бетовену

 
Све су веће количине страха, све је више безубих.
У све се умешао диктат(ор), у стадо, и у старење.
У брачне постеље, у црвљиво брашно, лоше варење.
У бубреге, у мозак. Не камен, него – Шок!

Ваздух је огаван од смрада лешева, узалудних жртви.
Преварио је све, и себе. Не могу му опростити
савременици, потомци, преци – живи и мртви.
Сад су му на трагу небески анђели.
Тиме је ушао у историју – побуњени анђео:
умесио је тесто крвавим квасцем
да би се погостио са својим оцем – Нероном -Прасцем.
Закаснеле су све опомене, савети, критике.
Није крив народ, већ усуд самоубилачке политике.

 

.....

Дим долази из пећи, из очију. Из даљине.
Написао сам наслов, прво сам написао наслов на почетку
листа. И нисам имао Воље да и једну реч више напишем.
Дошла је ноћ, и опет је свануо нови дан.
Из ушију, из обрва порасло бусење…
У томе је било све: хороскоп, судбина, тачно предвиђање
догађаја…
И када сам поново хтео да наставим, огласио се Анђео: Оно
горе не важи (мислио је на првобитни, погрешни наслов)…



Бојно поље


Колико крви, колико мртвих војника, мудраца, песника
локалних, покондирених тикава, глупака!
Остао само омот од њихових књига! Ухолаже, патрљци
оловака, замршене бледе машинске траке, делови бусола и других инструмената за брзу оријентацију и мерење притиска…
Колико лешева дана, бесаних ноћи, недеља, година!
Лешеви илузија!
Скршена копља, зарђали мачеви.
Лешеви пријатеља и непријатеља, јунака.
Лешеви тумача звезда и тумача књига.
Лешеви врдалама и лицемера, великих спавача и цинкароша, библиотекара и осредњих списатеља, скрибомана амбициозних, чиновника и циркуских аранжера, расипника и слободних стрелаца!
Сви су нешто писали, а песме и доставе: плаћени и неплаћени писари, благајници, попови, полицајци, козари, дошљаци, староседеоци, стршљенови, гуштери, рогоње, прозелити, банкари, лекари, и многи други који су пристали да им набаце на плећа самар, жути мрави и паукови, подводачи, ушкопљени бикови и пискарала новинска…
Умрли су усред умољчаних књига, каталога, масних великих
слова тиражних новина, сабраних / изабраних (не)Дела: у помрчини, дакле, без свеће!
Сасвим ослепевши од неколико легенди и (за)блуда!
А због чега?Због чега?
Нису знали. Не знамо.

Тек кад буду помрли, тек кад буде никла трава из гробова,
тек – кроз десет или двадесет година, моћиће да се одговори.
Иако ће и тада многа питања остати без одговора. Јер мртва
уста не говоре. Из мртвих уста кошутловац ниче…
Дотле ће Овде успевати коров. Коровска биљка, рен!


Засадимо рен! Једино рен! И по неку дињу!


Није пустиња около нас, већ у нама. Врбе умеју да луче
пљувачку, а песници су остали без важне жлезде. Пљување је природно и лековито. Пљуни зато, испљуни сваку длаку на језику, ти што се загрцну од облака песка и нестајеш испод пешчаних дина. То је једина награда коју заслужује сваки караван песника, већина, па и они који мисле да су другачији, сви који већ имају репове и репиће; својта,
рођаци, кумови, пријатељи. Ово је време за пљување, не за састављање сонета, мадригала, дитирамба, химни и ода. Болестан си од непљувања, песниче који ћеш бити заборављен већ сутра, болестан од толерисања,
лицемрја врло уносног, болестан скоро неизлечиво…
Опонашај врбе, кад никада ниси умео да будеш свој. 

Време је за пљување, а не за објављивање безбојних књижица о туђем руву и круву…


Да би неко био андрогин и песник – а таквих Овде и Другде,
једва да има неколико – треба високо да надрасте уобичајени
провинцијални и парохијални појам Творца.
Андрогин добри дух Целине, циничан, неповерљив, стрпљив до лудила и доследан нема страх, ни чир на желуцу, јер му је желудац челични, кокошији, змијски, анђеоски: он све на крају крајева свари : камење, шљунак, гуму, отров, преживаре, сујеврја и заблуде, тамјан и лимун, клеку и мед, трње и челичне замке, ланце и чађаве вериге, пекмез и бели лук, трутове и бумбаре, самозванце и слонове, змије у
овсу, крушке у ракији, балканске ендемите пијане у парку што мокре уз стабла као улични пси, морбидна раздобља и уображене занесењаке, трагедије и фарсе, тетке и медведе, јефтине курве и елегантне куртизане, педере, масоне, уштављене богомољце, уреднике, издаваче, јаја корњача и јајашца змија, хаос, посувраћеност, магареће уши 
листова књига, заборављена писма, нереалне концепте, краљеубице, промашене поете, примадоне с чарапом на глави, незналице које су тобож надахњивали стари и нови митови балканског поднебља, фалсификаторе, арлекине, барбарогеније, неисцрпне залихе одлагања, очајања, богатства мрачних трапова, кристале леда, лишће орахово,
цвет кромпира…
Очевидац не тражи тематику, све му је дато. Гледајући својим очима сазнаје самог себе. Кроз то сазнаје све, и поезију. Све тајне и божанску енергију. 

Ако је неко заиста прави песник, он не може да буде једна
у низу ствари, једно у низу бића. Он је сам поезија, он је сам свет, он је непоновљив…




АНЂЕЛИ СВЕ ВИДЕ И РАЗУМЕЈУ, АНЂЕЛИ СВЕ ПАМТЕ

 

Анђели све виде и разумеју, анђели све памте

Анђели су ме водили кроз сан,
кроз зеленило, сјај и расцветана
кромпиришта.
Анђели ће ме одвести преко међа,
на крај света.
Анђели су ме повели на оне ливаде
на планини. Анђели говоре погледом,
удахом, уздахом, меланхолијом.
Анђели говоре кратко, а кажу много.
Анђели су ишли стазом зараслом травом
кроз багремар на брегу, ћутке, с душама
дечице прерано умрле, непознате…
Светлост је порука анђела.
Њихово ћутање ми је блиско.
Покушавам да разумем њихово стање.
Анђели говоре покретима, ходом
Деца су ми се смејала у сну, из багремара.
Не и непознати анђео…
Они су силазили у оно небо у мени
и нестали су без речи напуштеном стазом
на истоку…
 
*
Стиже ли ме умор или бољка тајна?
Са дна срца диже се талог срчани, горчина.
Сардинама је комотније у конзерви
од гужве у градском аутобусу!
Призивао сам анђеле, језа је силазила низ кичму.
Бојао сам се да дубоко удахнем;
снег је престао да веје…
 
*
Магла кроз коју пробија светлост:
ум упрегнут у избор по сродности.
Охрабрење дневног хороскопа:
видећемо ускоро његову тачност
или произвољност…
Тај ониски човек заједљива погледа
(из околине земунске пијаце): вршњаци
се помажу, намештају једни другима послове,
признања, синекуре…
Вршњаци које познајем су
друкчији. Књижевни живот: паучина.
Паукови су окрупњали,
паук који је појео много мува
биће поједен од већег паука…
Ум упрегнут у запрегу болесне, прикривене сујете.
Тај паук ме је све време вребао,
све време је лучио паучинасте мреже
да се заплетем у, како би ми у сласт
срж исисао!
Погрешни прорачун!
Паук тезгарош.
Гем несит.
Књижевни живот, ха! Муве које зује.
Нема више мува. Не чујем зуј…
 
*
Не бриши. Ништа!
Истинито упозорење Успомена.
Стихови, дотерани накнадно
не вреде ни лулу дувана!
Пребрисано је искуство -
истински подстицај!
Легенде о изградњи Арсланагића моста
или о Јелењској Стени, Бојнатовцу,
цркви – брвнари у којој је крштен
Карађорђе Петровић.
Разгледница Вирпазара (у боји),
писмо војнику Џерију од једне Љиље
из Београда (1977), јутро у тврђави…


Тридесет година у Тврђави!

 


(....)


Пробада ме срце.


Бојим се.


Чега?


Унутарњег живота који ће се отворити анђелима?


Унутарњим погледом хоћу да обухватим предео боје лишћа
коњског босиљка са усиљеним осмехом српске Циганке одавно
упокојене.
Затвара га грех (утвара са зубима комшинице).
Лула на којој паучина пуши,
писма која нису послата
и писма која никад неће бити написана.
Желудац се оглашава када не може да свари; бубрези говоре
камењем; снег и огањ.

Попушио сам више цигарета него што сам рекао
речи. Месецима их не изговарам.
Унутрашњи живот је затворен.
Затрпан унутрашњом прљавштином.
Анђео је одлетео.


Јој!

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

поставио/ла Miroslav Lukić 12.10.2018. 01:22



Мора ли бити?
То мора бити!


Тешко донета одлука представља музички тестамент.
То мора бити! Лагано, мучно, после оштре борбе, бунила,
макар са последњом снагом…
Ко на себе узима тегобу живота, судбине и измирења, већ
тиме долази у милост праве победе…
После Празника Духова
Написао сам Moaru parasitu -
само пре једног лета!
предвидео сам више него што сам желео,
на Пусту воденицу, сада, личи, све, на Балкану…
Знам како меље воденица кукуруз и пшеницу и како меље у празно. Познајем те тонове прожете прштањем воде…Препознао сам ту мелодију: сад је слушају моји синови, јер су несрећни и рођени у погрешно доба! И на погрешном месту. Мртав је дом у коме сам је слушао и покојни су сви они у њему којима никада не показах довољно своју љубав… Ти гробови су обрасли травом – ко ће о њима да брине?

УОЧИ ПРАЗНИКА ДУХОВА СВАКО ИМА СВОЈУ ПРИЧУ У КОЈОЈ ПРЕЋУТКУЈЕ ПОНЕШТО

 

Уочи Празника Духова
Свако има своју причу
у којој прећуткује понешто.
Један има болест, други има заборав:
заборав у који су се сакрили
једна голубица и један занесењак.
Сто година тражим
оно што се скривало хиљаду година!
Мој сто је постао отпад
из кога већ бујају коприве;
клокоће вода изнад главе.
Знам да постоји она голубица
коју је волео Тесла
и која мора да је на небу,
а не у овом хаосу…
Клокоће вода изнад моје главе
и ветар прича мрсну причу
о томе како су неку невесту на селу
сви опробали на свадби пре младожење,
чак и онај тринаести, бировљев син.
Цигарета је догорела до краја,
али пепео се држи недирнут:
женска ме вара?
- Вара, каже пепео,
зато што неко може да јој плати
за услугу нежну, понавља дух паклени.
Ако неко каже истину – целу,
људи су склони да га оцрне,
чак и смакну.
На људском лицу може много да се прочита,
више него што пише у најбољим књигама.
Анђели знају да прочитају,
од њих се сакрити не може ништа.
 
*
Господ делује преко својих полуга, филтера и сита
Синоћ је грмело, пљуштало, помислих
бомбардују град; јутрос, ко у бајци: снег!
Шта човек може изабрати? Је ли ишта изабрао?
Тако говори само онај
који је у привидном дослуху са анђелима.
Није Господ многима очи затворио -
сами су унутрашњи вид зачепили!
Ослобађам се камења.
Покушавам да разумем карактер сусрета подневног.
Ширење кругова духовног општења
је небеска стратегија. Ширење до максимума,
јер максимум је минимум.
Господ даје подстицаје, али мало их је који примају.
Гиманзијалац буба лекције из немачког,
основношколац, румених образа, прилегао је (прехлађен) .
Фебруар је постао најдужи месец у години.
Не постоји “сезона без Господа”,
већ деценије, векови, миленијуми без…
Господ никога не напушта,
ни за кога Небо не затвара!
Никога ни у шта не можемо убедити,
ако из њега изнутра не зрачи Небо…
А његов сјај се понекад покаже у осмеху.
Помишљао сам на Немогуће
и на потпору анђела.
Опет сам се вратио истанчаном опажању
и сваку појединост сам узмимао у обзир,
изречено и неизречено.
Љубав према себи и према свету не може се
сакрити, чак и кад се савршено закамуфлира!
Генерације су стигле до Јаза
и бавиле се даљим заЈаживањем,
заустављајући смисао живота и стваралаштва…
 
*


МУЗИКА из космоса није оно што се може
чути на синтисајзеру. Претпоставке Гвозденог Века
и његових научника и уметника су погрешне.
Пробудио сам се рано (после ванредног стања)
и видео бројгеловски пејсаж…Субота је, дан задушница,
а у среду осетих болове у бубрегу (кренуо је још један
камен)… Није ме више болела глава, ништа ме не боли.
Ништа нисам сањао (престао сам да бележим снове,
што је погрешно)…
Покојну жену сањах пре много година, али
оно што очекивах да ће ми, макар у сну рећи,
није речено. Грешке понекад помажу да се схвате
претходне, друге, други…
Нисам сачувао први камен који избацих
после много мука. У њему је била тајна,
једна једина коју је требало да сазнам
(послао сам камен на анализу и тако га изгубио;
доктори рекоше – ништа,
као да они нешто знају! )


*


Неколико часова у мраку (ни толико),
јер се однекуд нашла свећа – патрљак.
Пишем спрам свеће, као у манастирској ћелији.
Писао сам и осећао нелагодност
не због слабе светлости,
већ због нечег са чиме сам се пробудио,
што је налик на бол бубрега и на горушицу,
а није ни једно ни друго.
Деца су спавала ушушкана испод покривача.
Вратио сам се у кревет, размишљајући о узроцима
могуће хаварије; мора да је велика кад дежурне
екипе не могу да је отклоне тако дуго…
Снег је јутрос падао када сам одлазио,
и падао је поподне, када сам се враћао …
Градски саобраћај је несигуран, никакав.
Шпекуланти већ крију шећер и уље.
Преживеће довитљиви све ово
помислих на Аутобуској станици видевши
једног пропалог новинара. Часни пропадају!…



ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

 

Управо треште громови и војни маршеви.
За кога?
Зло се враћа тамо где је започело. Клин се клином избија.
Ускоро ће нестати и светлост, али свеће су на дохвату руке…
Пролази у сутон жена и виче : Не! не! не!
Ко је она? И коме то говори? Детету што још је мало и
неразумно?
Мрље напредују као зли језици, лижући све златно, ведро и лепо…
Спушта се сутон, дана, века, миленијума и наредни ће дан, век и миленијум бити слични претходним, ако Европа не роди копиле, што ће је измирити Стару са Новом…
Зли духови су се вратили – не да победе себе: они то никада не могу… Зли духови ће наћи своје паклене суђенице, у сутону века све црњем – црње од талога кефеног. Монструми су се удружили и договарају се о подвали иза грмова ружа процветалих…у тами.
Европа је победила Неевропу, Победа је Пораз.
Музика ће их ујединити и измирити, зна славуј у врту
расцветаних ружа. Њега не плаше монструми и митови, јер је занат хармоније научио од небеске голубице и на небу је упознао праву Победу.


Мора ли бити?
То мора бити!


Тешко донета одлука представља музички тестамент.
То мора бити! Лагано, мучно, после оштре борбе, бунила,
макар са последњом снагом…
Ко на себе узима тегобу живота, судбине и измирења, већ
тиме долази у милост праве победе…
После Празника Духова
Написао сам Moaru parasitu -
само пре једног лета!
предвидео сам више него што сам желео,
на Пусту воденицу, сада, личи, све, на Балкану…
Знам како меље воденица кукуруз и пшеницу и како меље у празно. Познајем те тонове прожете прштањем воде…Препознао сам ту мелодију: сад је слушају моји синови, јер су несрећни и рођени у погрешно доба! И на погрешном месту. Мртав је дом у коме сам је слушао и покојни су сви они у њему којима никада не показах довољно своју љубав… Ти гробови су обрасли травом – ко ће о њима да брине?
Или о онима на оближњим планинама које су окупирале шуме и кратка памет потомака?
Одјекују позауни и бубњеви у амбисима заборава; мелодија и сећање су наџивели деценије, и мене ће наџивети, јер мелос и музика трају дуже од људског века и гробова, надгробних плоча, чак и кад су од мермера, и обзира неурачунљивих потомака.
Склопљених очију, видим дворишта крај којих сам пролазио, напуштене и неограђене куће, олеандре, жуте и црвене прутове, дуд: зар су само те слике од свега преостале?
Не: остало је и небо, кеј, платани, склоп брегова, хоризонт и поларна светлост, даљина и вечерња магла, невиност коју препознајем на пупољцима усред бокора божурова, туга, која је много више сачувала: читаво богатство, искуства која су згуснута и сакупљена као
заостали класови када је жетва завршена; све је ово само увертира…
Мој завичај у потпуном мраку, моје родно место је у мраку (Београд, Крагујевац, Ниш, Нови Сад – три четвртине оног што називају Србија); електране су бомбардоване не само меким, већ и разорним бомбама…Не могу да спавам, јер знам и видим ко плаћа цех…Колико је већ убијених?Зашто крију? Докле ће убијати?…
Струја је укључена иза поноћи; био сам заспао одевен, а радио који је био укључен, пробудио ме је грмљавином страшних вести…
Саслушао сам задихане рапорте из Београда и Брисла, и
изашао из нове куће у мрак и пошао према оној старој, према соби у којој сам се родио…

Ниједан други прозор није светлео…Чуо сам славуја из
помрчине и глас сушњаче.
Упалио сам светло у Библиотеци, али на мом радном столу нису биле цигарете и упаљач. Вратио сам се у нову кућу и нашао их на нахтказни крај постеље на којој је спавао мој старији син.


Са прага Нове куће видео сам светло које је допирало из
Старе, из Библиотеке оставио сам мало одшкринута врата.


Био је то сноп светлости, једине светлости.
Јер, рекох већ, читава је земља у потпуном мраку, многи
градови и многа села…


(24. мај 1999. године, око 2 часа после поноћи)

ALEA IACTA EST

поставио/ла Miroslav Lukić 11.10.2018. 11:37   [ ажурирано 12.10.2018. 01:05 ]


Тишина је дубља од свега. На тренутак мрачни вир тишине поново
усталаса сушњача – тако се зове – пррррр!
Речима се не може изразити ништа, ужас, осећање; разговор
се брзо заплиће, као пиле у кучине… Инсект лети према плафону;
шушти крилцима. И слеђе на полицу с књигама, које је неко последњи
пут читао пре…много година. Снови су казна. Слутње су нејасне. У
сновима ће се можда одвезати Гордијев чвор, али касно и
нејасно…Неће схватити. Многи неће схватити…Мајке су распамећене.
Мајке војника. Дрхте им руке. Очевима су очи избечене и црвене – не
од пива, ракије, већ од муке неизречене, немоћи и беса заточеног у
души, као у кавезу дивља звер…Између неба и земље из часа у час
експлодира невероватна бајка, кошмарна… Несумњиви знаци
пропадања: црвоточни кревети, трули прозорски рамови; паучина;
увело лишће…

Пун месец и облаци беличасти, раштркани, пенасти

Између њих је фатум, онај што соли памет, из опаке кутије за лагање, што дели уобичајени вечерњи оброк добровољним робовима, горим од римских робова…
Вау, вау, лаје помрчина и оглашава инстиктом приближавање нечастивих? Они су у кутијама – чује се музика, рад мотора аутомобила…Дан пружа извесну илузију, коју ноћ љушти, јер никоме није заштита и не пружа заклон… Зарђала гвоздена пегла на угљен неупотребљива, попела се на метар укоричених листова, као роде у
сутон на високе димњаке суседне зграде, и пегла изгужвано сећање. Долетеле су издалека, можда из ритова и бара које засипају товарима бомби? Тишина је дубока и густа, као трава по воћњацима, у којој змије имају своја гнезда за плавим јајашцима, кожастим. У тишини успевају, поред страхова, и савршено однеговани Привиди, који су тако
добри за душе добровољних робова. Свуда су илузије процветале, уместо кукурека и љубичица, и брзо се препознају они који чекају њих, као ожеднели чашу хладне воде. Нечастиви има своја Друштва са привлачним називима, и још увек учлањује (већина учлањених је аутистична!).
Учлањује прљавштину, очај, конфузију, миленијум пред
стечајем, одлагање великог распремања Куће…Оно после низа година, безмало деценија, открива језиве појединости (нетакнуте урвине менталне зачепљености!) Зашто бисмо орали, сејали кукуруз и пасуљ, кромпир и јечам, или било шта друго, зашто бисмо окопавали, косили, брали, товарили, врли, пунили кошеве и пресеке, када можемо купити
и кукуруз и јечам, и све остало, сада, по јефтинијој цени од орања и копања?
Читав дан сам рибао Кућу и просторије које су напуштене пре више деценија; у тепихе се увукло блато, прашина и уље; треба прелити соном киселином сву ту ужеглу масну прљавштину, у купатилу, у кухињи, по спаваћим и брачним собама, по канцеларијама, на путевима и на железничким пругама, у градовима и варошима, на периферијама
и у окриљу најдубљих провинција: да запенуша прљавштина као квасац, и гледати пренос бомбардовања и ракетирања уживо, слушати тутњаву теретних возова (шта превозе, где?)…
Између неба и земље шири се после облака и пљускова сјај
звезда, високих, и оних злокобних (сателита?), Месеца жућкастог као цвет кукурека.Као да је, соном киселином, преливено небо. Сјај, Месече, јаче, обасјај српски фатум. Ту је фатум, изнад глава и у глави, у магли, и шкиљи као фитиљ умочен у петролеум. Они који су поробили, неће ослободити. Стравична тишина пепела. Ко на време не
схвати – пораз, судбину, себе, оца, мајку, брата, снаху, синове, рођаке, пустахије, пробисвете, флауте жуна у зеленом сомоту, у амаму јоргована, много ће препатити и нестати неповратно ни лук јео ни лук мирисао. Империјализам малих нема савезнике, нема шансе. Јорговани тако заносно миришу сасвим расцветани, сабласно лепи као небо, опточени месечином. Девојке, пустите у сутон да вам голицају брадавице расцветани бокори јоргована, изађите из мрачних склоништа, ко месечарке…Разочарање је добро, пораз је лековит…
Ко на време схвати, као пси што су замукли, мање ће патити.
Као кокошке, они инстиктивно предосете приближавање катастрофе и земљотреса. Многи ће умрети не схвативши ништа. Зафијукаће и забрундати бам – брууум!…Војске нечастивих, невидљивих, у пустоши која ће дуго бити њен једини прави циљ, биће сузбијене огњем и крвљу,
и нестаће у кошмару пламена испод дима и рушевина. Сагореће, као пластика…А ако неко и измакне, повући ће се у крајње регионе усамљености и фатаморгана.
Славуј поздравља Месец и месечеве дружбенице, небески
фатум, славољубиве, властољубиве а себичне и аутистичне сподобе што су закували овај крвави качамак, који не умеју да мешају, па је загорео… Тактика нечастивог је промењена, прилагођена коначној сатанској замисли. Можда су јуродиви били понајближе истини бунцајући како ће се негде на Дунаву окончати Последњи рат? Ко на време схвати, као пси замукли… Зарђао ексер и нов сребрног сјаја.
Репови небеских лисица и на споредном северном небу: дошло је изгледа на ред и слепо црево света?
Ничега овде нема што би се величати могло у потпуности:
осим цвркута славуја у сутон, цвркута чешљугара, јоргована и другог горског цвећа. Све је погрешно, од избора места за зидање куће, до процена…
Упркос томе што је Бог даровао даровима многим
величанствене храстове – записе, посвећена дрвета, и оне што су живели по ритму природе. Сад се све осушило, и све је труло: нечастиви је ушао у све са облацима тмастим, не у страху од громова. Ушао је да се одмара у најнижем, најнесвеснијем, најмрачнијем: у мржњи и очајању, у безнађу, које је сасвим заслужена награда читавим
поколењима! И фино му је у отупелости и у равнодушности, у обиљу које је тињало предуго у преситим гадовима и проклетницима…Сасвим угодно у врхунском лицемерју, којем се пружила велика прилика, па заваљено у сигурној фотељи диктира најопсценије погрде и речи, најружније изразе једног језика. На једном крају земље сахрањују
толике, на другом ђипају као дрогирани пред широком водом. (Кад осетим да обилазим око битног, сам ћу себи маказама за орезивање ружа у врту пререзати језик!) Пси дежурају у мрачној даљини уместо анђела, и сеоских и других предстража, најављујући скичањем приближавање Нечастивог. Кроз злослутни мрачни мук напредују
пукови невидљивих сенки!Кроз злослутни мук новог средњевековља. Војници новог средњевековља. Сви страхови се искрцавају под окриљем ноћи; и облаци су, као у великом позоришту, навукли огромне завесе преко неба, да Бог не види страхоту уништења, црва, гмизаваца
и акрепа. Нечастиви змијуља кроз помрчину као отровница у ноћном лову. Нечастиви је и тишину узео у закуп на много времена…
Пир нечастивих је многе завио у црно: мајке и супруге,
читаве фамилије, народ… Ко кокошка црна с ћубом на глави налик на калуђера што малтер кљуца, многе ће мајке ићи распамећене, плативши крвни порез на работу мужева који су са нечастивим тикве садили, пре времена, пре него што су се огласиле крекетуше у даљини, пре хорова
сушњача, пре оног: Прррррррррррррррр!…


Видиш ли, анђеле, те старце с душом у носу, те старице
што на плотнама пеку воћне печурке, те умишљене мале људе што верују да све знају, ту грозну копилад предања, што је од живог предања наследила само најгоре, те облаке тамне што полако долазе са запада разливајући се као мастило? Чујеш ли те академике, дворске и ине песнике, тамбураше и гусларе, чланове угледних Друштава, што тврде да имају Тапију на истину: те што су донедавно, до јуче, веровали не у Бога истинога него у то да ће Лаж потрајати не две, него четири хиљаде година?
Не чују кад неко други проговори гласом разума, и увек све
разумеју на начин пса који у другом осећа незваног госта који прелази на обележену псећу територију! Несрећа је дубља од кратера највећих бомби, од стравичних амбиса ноћне тишине. Историја никога није ништа научила и опет ће помоћи да се обистини најгора могућност, јер је она од како се за њу зна омогућивала непожељни развој:
праволинијски! Несрећа и ратови и историја разоткривају све атавизме и пизме…
Лажу, надлагивањем се баве. Господари неба, господари
земље, господари пакла. Лажи су раздвојиле мужа и жену, оца и сина, професора и ученика, кумове и комшије, земљаке и зврндове, етничке чистаче и миротворце, и трбухозборци мирбожају: АМИН!
Шампиони лагања користе сваку прилику да забибере оно што су већ толико пута слагали! Лажу: чак су и уметност претворили у лагање, и све је то у незапамћеном порасту. Лаж је потиснула и последњу искру разума. Грми и сева. Олуја и грмљавина су метафоре. Јер менталитет орангутана и чопор с батинама не разуме Реч, већ гримасе и мумлање прашуме. Врви од сасвим погрешних аналогија; и
нападач и онај који се брани имају сасвим погрешне представе, зато се тако немилосрдно истребљују. Пораз ће претворити у победу – ови махери и лажци – и победа ће због тога бити свеопшти пораз. Излазе из најдубљих и најмрачнијих скровишта и лавиринта подземља
утовљени пацови једноумља трућајући о уметности, о психологији и хуманизму, тапкајући по општим местима као гусани по блату. Несреће све разголићују, и најмрачнију позадину; шокови су делотворнији од било кога ваљаног аргумента. Ветрови ломе врхове и гране дрвећа, али
корен остаје нетакнут…
Зло, велико зло дође са четири стране света, Крај је дошао, а
то значи да је устао Господ на народ безбожни, ево дошао је да гледа с висине небеску представу, да види како је преостало испод неколико шљива оно што није побијено, и што је не толико својом заслугом преостало већ пуким случајем лености гадних идола…
- Ко буде далеко, умреће од помора; а ко буде близу, пашће
од оружја; а ко остане и буде опкољен, умреће од глади - тако ће навршти гнев свој над народом, што се сврстао у четири ћорсокака... 
Свако има своју воденицу, Господ, народи и лажови, и сваке
се од њих најрадије бави навртањем воде на своју воденицу. Не могу више да слушам све те будалаштине, боље је ћутати него говорити не водећи рачуна о речима, док Господ невидљивим метлама мете по својој авлији облаке, градове и младиће који још нису стигли да се обријају, нагарављених наусница.
А неки песници, скоро већина, и не само они, као да су само
ову несрећу чекали, да проговоре у празно празне речи, лицемерне реченице, патриотске тираде и беседе, кружећи као киша око Пожаревца, и због тога треба заборавити све њих, без изузетка, песнике ХХ века, који су толике читаоце довели у заблуду, чак и кад беху у својим најбољим тренуцима надахнућа… Сви говоре и сви осећају потребу да се огласе, мислећи да изражавају Истину, а у ствари
- говоре Исто. Јер Истина је далеко одавде, на крај света, као и Бог!
Пси у помрчини имају много бољи инстикт од човека. Пси
лају, у хоровима лавежа оглашавају присуство нечастивога.
(Нечастивог: индивидуализам, царство најгрозоморније подвојености, атомизације друштва, неуздрживу похоту нагона, неограничени пораст фукаре, декаденцију укуса, слабљење духовне жилавости…)
Песници ћуте о тим лавежима, о псинама у помрчини. Не
усуђују се, ни у четири ока, да кажу к а к о из овог кошмара и мрака, једино што би вредело да се усуде и кажу…
Кретени овенчани титулама и највишим почастима,
капитализам и социјализам то је исто, упркос смишљеним различитим називима. Капитализам је прождравши себе, створио монструма - социјализам, који се одрекао исконске Вере. Економизам је наметнуо своју хијерархију, класификације и статистике. Клањање мамону, златном телету – клањају им се и сиротиња и богати, у својим
становима или палатама, на трговима и на мостовима. Славе Мамона, слугу Нечастивог, лажне пророке и самозване вође…
Европа је несрећна и грозна, као и њено слепо црево, које
управо ампутира хируршким захватом и демократском демагогијом: ти тмасти облаци, тешки што надолазе, то је почетак краја и хуманизма, и индивидуализма, формалнога либерализма, и културе нове Европе; то из мора немирног излазе на јаву силе што су остале у подземљу и подсвести тзв. нове историје.
Јер нова историја, то је: изградња и развој индустрије,
система који је потпуно изменио сав карактер човечијег живота, откинувши живот човечији од ритма природе. Јер нова историја, то је: царство машина, технике и власти која за тим иде, брзина путовања, и саздање химера и  фантазама, што управљају човечији живот према ф и к ц и ј а м а …
Бабе не разумеју шта се догађа, ни такозвани учени, ни
песници који булазне патриотске поруџбине, али бабе бар покушавају да сујеверним басмама одагнају нечастивог из помисли, из козјег вимена, из набујале траве. Јоргован је процветао, од љиљана беле се градине… Облаци навиру са истока тмасти, можда са Црног Мора, а за њима језде риђи летећи коњи и јахачи, што одозго соле обљутавеле
територије не морском сољу, већ ужареним гвозденим пљуском…
Земљом је п о с е ј а н а  п у с т о ш. Нова историја је
стигла до пустоши и до смрти, све аутономне сфере културе и друштвеног живота сада су Сахара!
Села, оазе вечности на земљи, збрисана су, грмови јоргована цветају за понеког славуја који преврће очима у сутон. И чини се да је Смрт овамо послао сам Господ уместо лека на крају дугог и апсурдног миленијума, последњег болесног шизофреног века. Хоће ли Смрт да поравна и поправи изгужвани штоф, који је био дат неким народима да од њега скроје одела по свом укусу? Узалудно је убеђивати икога у ишта. Разговор глувих, неразумних и аутистичних је болан. Ту где је врхунска лозинка: снаћи се, значи заузети добру бусију.
Треба ли да изумре неколико пасова, да би се ствари (и све)
почеле враћати на своје првобитно место?
Треба ли да број мртвих сутра и прекосутра постане
седмоцифрен – а све управо тим правцем иде – да би се себичност једне лудачке амбиције задовољила? 

Треба ли да наступи свеопшти помор, боленштине, амебе и гњиде – приде, да би се зауставила пошаст:бомбардовања одозго, бомбардовања одоздо?

Ја сам био кристални шумски карпатски поток, сада су моје
воде мутне и крваве какве не беху од тренутка када сам потекао између букава. Све чешће моје обале задрхте као рањени бикови. Поветарац се игра са лишћем оскоруше, гранчицама шљива. Флаута из мојих врбака низводно ставља, као у понеким преосталим авлијама расцветани грмови јоргована, нагласак на важност ђурђевданског
бујања природе, здравља…
Као кољач стоке, го до појаса, као шериф обријане главе,
корача сокаком разбојник, етнички чистач, уз тутњаву тенкова и трактора, корача важан и грдан према отвореном дућану, испред кога певаљке и друга олош пију своје пиће и чекају своје вечне муштерије…
Сила тутњи, газећи све пред собом чизмом робијаша и плаћеника, пробисвета, не молећи Бога. Тутњи и брунда…
Нема довољно пећина и мишијих рупа да се у њих склони
остатак народа, и да барем понеки ратар, виноградар или чобанин буде пободен у влажну земљу као прутови врба…
- Господе, ти си говорио за ово место да ћеш га затрти да нико не живи у њему, ни човек ни врсте животињске, него да је пустош до века…
Тако је потонула једна земља као камен у воду од зла који је
пуштено на њу, и она изнемоћа.


Чује се велика вика из Вавилона, и велико рушење са запада, југа и истока. Господ затире гнезда и утврде безбожничке, укида у њима велику вреву.
Јер дође Затирач, дође Господ бог који плаћа, који заиста плаћа
Трудбеници су се узалуд трудили, трудили су се за огањ који
их прогута – огањ с неба…У коме заспаше сном из кога више нема буђења, јер је Господу био потребан Велики Шок и закаснела сатисфакција…



Сви спавају, осим нас, Месече

Двориште је – небо,
небо је – двориште.


Фатаморгане
у јатима долећу,
као шишмиши
у највећу пећинску дворану,
после четрдесете.
И ПРИВИЂЕЊА –
замешена од удова
прелепих девица
обавијених
прозирним веловима,
и мрака
који се згушњава –
надолазе, надолазе
као тесто у наћвама.

Пасторка запостављене метафизике,

месечина је као Пепељуга.
Као у позоришту, завеса се подиже
откривајући позорницу судбине.
Јој! Јој!
Утопили су се
уторак и среда,
четвртак и петак,
субота и недеља –
читав живот –
у дубок вир
ПОНЕДЕОНИКА.
Хаос се ноћас смрзнуо
као вода у барицама
и пресијава.
 
Јој!
По том залеђеном сјају, као у огледалу,
клизе невероватне слике и сабласти.


(29. новембар 1993. Касно ноћу. Мишљеновац)


__________________________


СЛУТЊЕ И СНОВЕ СУ НАМ ПОСЛАЛИ БОГОВИ

 

СЛУТЊЕ И СНОВЕ су нам послали богови, Дионис и можда
Силен, и још их шаљу по морским плимама, по облацима у сутон, по Месецу боје стипсе, по стегнима жена, по колонама мрава, по разваљеним таваницама магаза, пастирских станова, цркава, по таласима мирисних липа, по лавежима луталица у ноћи, по ноћи самој, по спрудовима заборављеним, по кладенцима у урвинама карпатским,
по бујним копривама израслих из темеља пастирских станова, по хуку реке.
По јатима врана што у сутон слећу на шуме око насеља, по
оскоруши коју је засадио онај чију смрт предвидех пре чеврт и више века, по пуноглавцима у локвама по изрованим и напуштеним путевима, по пучини која титра изнад пучине ишчезлог мора, по мирису лишћа цера, по жубору потока између букава, по папрати, по гуштерима на каменим степеништима опустелих колиба боје длаке алпске козе…
Веровања у снове – мала језгра држава, региона непознатих - нису нестала у неповрат, као бачије и салаши. 

Видиш ли, анђеле, те висоравни са којих су толики понешени бујицама потока нестали у низинама, те висоравни на којима још једино бабе беру кавурму по росној трави, сећајући се свога девојаштва, минулих ратова, качамака с ведрином бодрих петлова под величанственим церовима у пролеће? Видиш ли те врхове који као да израњају из сна и магле
истовремено, са којих се може обухватити хоризонт, непоновљив кад изгреје сунце, величанствен, плавкаст и титрав, у свој својој величини? 

      Пастир ослоњен на штап на сваком од њих, усамљен и
ћутљив, налик је на Бога који се зауставио на трен и удубио у зрачење предела. Творац и природа нису штедели ништа када су обликовали глину уз помоћ ветра, сунца, пљускова и камења… Оно што нас води узбрдо, анђеле, то је адађо состенуто са својим бујним орашјима и светлошћу, са својим светим ритмом: Аpasionato е con molto sentimento…
Илузије су сачувале своја обличја на планинама на којима се
све ређе могу сусрести анђели, анђели којима ветар отвара капије. Ветар који мете брезовим метлама око оборених чаброва са олеандрима…Кошава дува већ шест сати непрекидно и нема кише, као да је почетак јесени а не Ђурђевдан, када су терали овце на бачију…Пре тринаест година је било врло слично; моја покојна супруга
је била пред одлуком…Може ли се тако рећи? Може ли се са
сигурношћу тако тврдити? Не. Мртва уста не говоре. 

Оркан је у појачању, као што беше и у четири изјутра. Сада је десет. Сатима небеске метле растерују тмасте облаке…
Сећао сам се бачије у Дубоком Потоку, замишљао нову:
детињасто. Пропале ствари су пропале. Два пута су ме водили на бачију током године: једном отац уочи Ђурђевдана, када би потерао стадо, други пут мајка, када је био ред на нас да свој део сиримо. Сећао сам се нејасно само неколико појединости: воћњака са бујном травом;
шљивама чија су стабла обрасла гљивама светлозеленим попут лишћа коњског босиљка: шупља стабла са гнездима слепих сеница. Силазака низ стрмину до Дубоког Потока…
Четрдесет и три године је прошло, и можда никад и не бих
помислио да поново одем, да није рат…


Видиш ли, анђеле, полувековне битке корова, шипражја?
Све су пребрисале деценије, осим илузија и облака. Препознајеш ли п у т, којим се улази на бачију, зарастао у траву; препознајеш ли место, пажљиво и с љубављу одабрано, искусним оком горштака неписмених, али веома упућених у тајне природе и предела и њихових издашности?…Све су то синови, унуци и праунуци напустили, неповратно, заувек, лакомислено…”Шумци” како их поспрдно називаху у долинама, у селима, варошицама и градовима, где
су се преселили у потрази за државним службицама, лакшим зарадама и бољим животом…Туђи на туђем, ти горшатци, опаљени сунцем, као злато, добили су неку тамну маст, осим једног, покојног, заосталог, што се, променивши одавно свет, смеши осмехом детета које је већ почело
да разумева ујдурму… Маховином обрасли пањеви багремова, и усташца кладенаца, подигнутих крај пута за спомен своје и душе својих драгих предака, добили су патину чврстине и самопоуздања судбине која је деценијама била скрајнута и несхваћена. Зова је окупирала обале
потока, стрмени и урвине, бршљан и стабла багремова. Бујне коприве расту из темеља крај камених степеника, из духа предака, из зноја легенди полузаборављених… Како отужно мирише цвет јасена или процветали дрен! Преци су постали коприве, коприве ; зидари, чобани, дрвосече, дунђери, пушкари,…..


Видиш ли, анђеле, да на запуштеним путевима има више
локви пуних жабњака, пуноглаваца, од потомака, легенди и
пастира? Путеви у даљини, око брежуљака, на рубовима шума, жути, нејасни, срасли са потпуном самоћом и одблесцима сунца. Са напуштеношћу као бунари испред аветињски пустих кућа усред старих церових шума, засеока напуштених?… Видиш ли бокоре цветне које негују пљускови и Сунце и понекад једино подрезује, залама ветар? Судбину исписану на путевима обраслим травом, или на зидовима кућа чија врата отвара ветар, врата и прозоре, са којих је
одавно отпала бела боја креча и открила малтер боје плесни, свелог јоргована?
- Видим, све видим! - узврати анђео. - И оне трешње у
шуми, уз пут усечен у каменитом делу стрмени, што су израсле више него букве, високо се разгранавши. Ничега овде нема осим дивље лепоте, а сећање ту није од помоћи…
Заиста, сећање некадашњег шестогодишњака је шкрто,
искривљено, у много чему …Од бачије остала …оструга, пужеви у трави, зеље и шум невидљивог потока… Ретко сам силазио тамо, у бучину, где се састају потоци, где буја калабук и зеље, купина и папрат… Јер су ме плашили сиктањем отровница… оних са рошчићима на глави…

А тамо није било ничег другог до лепоте, тишине и жубора,
мајчине душице и дебелих трбушастих столетних врба у чијим су се шупљинама гнездили голубови гриваши…
Флора је свуда огулила красте постојања. И веловима
континенталне прашуме сакрила језиве слике постепеног пропадања…
Коментар други једва да је потребан…На југозападу се појавила Злокобна Звезда са лисичијим репом… Лажу који мисле да је то звезда Северњача…Лажу – читав живот им је потрошен на лагање. ..Мостови су срушени, бачије и фарме оваца, железничке пруге, рафинерије и складишта са нафтом. Ноћ је.
Ноћ је иако до заласка сунца има више од часа.
Неколико је минута до седам увече, за минут или два заћи ће Сунце… 

Ево, скоро да је зашло за брег и јасенове на западу. Ивица
хоризонта је румена, па љубичаста. Тринаести је дан необјављеног рата. Не знам билансе. Вести су, и са једне и са друге стране, добро испране. Злокобна тишина. Злокобна звезда маше репом. Ведра је ноћ над Србијом – страва.
Само што не падну огњене секире умочене у крв заласка…
Сенке грана оскоруше љуљају се као морска површина. Дими се из старе краљице пећи (напољу, на степеништу); догоревају неважне успомене. Кукуричу петлови, и одјекују крикови паунова под столетним церовима, док ватра преображава толико тога кабастог у фини пепео…


Учинио сам нешто против глодара, мишева, ухолажа,
устајалости, мртвила, мемле, пробушених лешника и ораха,
прљавштине, остатака и отпадака…Учинио сам нешто да рат
дугогодишњи који је претходио овом, да окупација паучине буде гурнута у пламен као старе ципелице, чарапице, разгледнице, пожутеле новине и љубавна писма…
Тај претходни рат, ту окупацију паучине и корова, прећутали
су најбољи песници, и сведоци првог реда, јер су били његови саучесници од пеленгаћа, порасли међу шљивама, међу свињама…
Купљени јефтино (биће расходовани још јефтиније!)…Грејем се на чистом пламену, пламену твојих очију, анђеле, али у души ми је хладно и 
осећам десни бубрег. И хладноћу која напада појас, као у новембру…

1-5 of 5