TRAJNIK III

поставио/ла Miroslav Lukić 26.01.2016. 03:45   [ ажурирано 26.01.2016. 04:49 ]
Антологија поезије песника националних мањина и етничких заједница у Србији / Ристо Василевски. - ИП "Арка" Смедерево, 2009. - 550 стр.; 22 цм. - Ристо Василевски ШТО ЈЕ ЈАВА ТАКО КИВНА : Антологија поезије песника цинцарског порекла

РИСТО ВАСИЛЕВСКИ ШТО ЈЕ ЈАВА ТАКО КИВНА
РИСТО ВАСИЛЕВСКИ: Народ у нестајању  и у  поновном
настајању - поезија у трајању.             443
ЈОВАН СТЕРИЈА ПОПОВИЋ
Гробље    451
Спомен путовања по дољним прсделима Дунава            452
Човек      455
На смрт једног зликовца     458
Сујетнику                459
Српском стихотворцу            460

ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
Љубим те ил' ме санак вара               462
Сунцес' родипазавири         462
Пробудио с' оркан љути       463

Штоје јава тко кивна            464
Мојенебо, јер је мутно          464
Откиде ое              465
Ђулићи   465
Пођем, клецам      466
ЛАЗА КОСТИЋ
Santa Maria della Salute                468
Међу јавом и мед сном       471
Певачка химна Јовану Дамаскину      472
Постанак песме     473
Напонсној лађи     474
Еј, пусто море        474

Снове снивам        475
Међу звездама     475
Све што ми је рекла             476
БРАНИСЛАВ НУШИЋ
Тешкасуза              478
Сунчев зрак            479
Погреб два "раба" 480
Два трна 481
МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ
Сиви тренутак       483
Предвечерје          483
Родитељу               484
Осама на тргу        484
Траг         485
Порука    486

Пут          487
Тугау камену          490
Речи из осаме       492
Мисао     493
АЛЕКСАНДАР ВУЧО
***           496
Хумор заспало       496
Зарни влач             498
Мастодонти           499
Глаголи   501
Сновиђење о сидри              503
Ергела несанице   504
БРАНИСЛАВ Л. ЛАЗАРЕВИЋ

Линч       506
Стамњавање мача                506
Повезивање           507
Бекство   507
Колевка  508
Докази   509
Кровови ....                                                      509
Брањење                510
ЈОВАН ХРИСТИЋ
Вечерња тишина  5)1
„Непрекидна свежина света"             512
Нарцис   512
Уморан од дуге зиме            513
У тавни час            513
Федру     514

Говорннци говоре на трговима           514
НИКОЛА ЦИНЦАР ПОПОСКИ
Посвета светом месту           515
У глас свецима      515
Трагом трага световида       516
Из листаТао           517
У уста станем нсм  517
У гробу чекајући васкрсење 518
По све доћи ћу чудовит        519
С нама - Емануил  520
ГОРАН ТРАИЛОВИЋ
Тилва њагра          522
Молитва 523
Највиша реч                          523
Секокул 20             524
БИО-БИБЛИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ         525
 NAPOMENA PRIREĐIVAČA   .....................................   531


NAPOMENA PRIREĐIVACA

Na kraju ovog izdavačkog projekta, da ne bi ostao nikakav prostor za kasnije manipulacije, priređivač ose-ća potrebu da još jednom naglasi da antologija Trajnik obuhvata pesničko stvaralaštvo pesnika nacionalnih ma-njina i etničkih zajednica koji su rođeni ili su živeli i stvarali na prostoru sadašnje Republike Srbije u dužem vremenskom periodu, ma gde sada žive i stvaraju.

Priređivač se zahvaljuje sastavljačima antologijskih segmenata i celina, piscima predgovora, pogovora i dmgih propratnih tekstova, mnogobrojnim prevodioci-ma i drugim saradnicima. Ali, pre svega, FONDU ZA OTVORENO DRUŠTVO (FUND FOR AN OPEN SOCIETY - SERBIA) i ŠVAJCARSKOM PROGRA-MU ZA KULTURU (PRO HELVETIA BELGRADE, SWISS CULTURAL PROGRAMME SERBIA), bez čije fmansijske podrške ovaj projekat ne bio realizovan na ovaj način.

Ističe, takođe, da su mu skromnu, ali dragocenu finansijsku pomoć pružili: Nacionalm savet makedonske nacionalne manjine. Nacionalni savet bugarske nacionalne manjine i Nacionalni savet ukrajinske nacionalne manjine, a da su mu pomoć u sastavljanju svojih antologijskih celina pružili Bošnjačko nacionalno veće i Nacionalno vijeće hrvatske nacionalne manjine u Srbiji.

____________

Бранислав Нушић
 
ПОГРЕБ ДВА "РАБА" (басна)
 
Та ту скоро, биће ових дана,
Саранисмо једног божјег раба
Читали сте, вид'ли сте параду,
Тај рабо божји беше једна - баба,
 
Затутњише сва четири звона,
Поврвеше ките и мундири,
Поврвеше перјанице бојне
Поврвеше безбројни шешири.
 

Сви мајори дебели и суви,
Официра цела кита сјајна,
Пуковници "с орлом" и "без орла'"
И још неко, али то је тајна.
 
И право је - не тумач'те друкче
И на што би ту брбљала злоба
И право је, та последња почаст,
Испративши покојну до гроба.

II
Још скорије - биће ових дана
-Саранисмо још једнога раба,
Ал" на жалост многих "баба" наших
Тај раб божји није био баба.
 
Не поврве кита и мундири,
А и ког би да до гроба прати,
И што пође, и што хтеде поћи
Од пола се пута кући врати.
 
Промукло су ударала звона,
Ударала звона из буџака,
 А и што би да се чини џева,
Кад је пратња српскога јунака.
 
Српска децо, што мислиши знате
Из овога поуку имате,
У Србији прилике су таке,
Бабе славе, презиру јунаке.
 
Зато и ви не муч'те се џабе;
Српска децо, постаните бабе.


НАРОД У НЕСТАЈАЊУ И У ПОНОВНОМ
НАСТАЈАЊУ - ПОЕЗИЈА У ТРАЈАЊУ

Ако је нешто најмање сувисло и сагласно с насловном одредницом Трајник и поднасловним додатком Аншологија поезије песника наиионалних мањина и ет-ничких заједниш у Србији, то је антологијски сегмент посвећен поезији Цинцара. Зато што он обухата вре-менски простор од више векова, у коме Србија нити је била у целом периоду у садашњим границама. нити је дуго била Република, а понајвише због тога што се бави стваралаштвом песника чије је цинцарско порекло несумњиво, али песника који су се, као православци, изоловани у овој средини, брзо посрбљивали и заборављали свој језик (што није јединствен случај!) и тако постајали стубови и, готово, незаобилазне иконе савремене српске књижевности. Такав је случај с Јованом Стеријом Поповићем, Јованом Јовановићем Змајем, Лазом Костићем, Браниславом Нушићем, Момчилом Настасијевићем...

Ови песници, међутим, чији су најближи преци током вишевековних миграција овде долазили. углавном, с простора етничке Македоније - из Охрида, Битоља, Солуна, Сереза, Струге, Крушева, Тетова,.., као и с простора садашње Албаније - земље у чијем се јужном делу, недалеко од македонске границе, налазио цинцарски Јерусалим - град Москопоље, цинцарска мека и пијемонт на планини Опар, центар цинцарске највише узвишености, самосвести и културе: град који је, када је тадашња Атина бројала само 30.000. имао 60.000 становника и највећу библиотеку на овим просторима, због чега су га турски освајачи у 18. и почетком 19. века потпуно уништили - нису једини који су себе уградили у савремену српску историју.

Доступне хронике и историјски подаци бележе многе знамените Цинцаре или Србе цинцарског порекла који су богатили готово све сегменте српског наци-оналног и духовног бића. На пример, најпоузданији људи вожда Карађорђа били су Цинцарин Марко и Цин-царин Јанко, војводе из Македоnије, који су с њим ратовали и погинули у борби с Турцима. Наум Крнару из Москопоља био је лични Карађорђев секретар, и заједно с њим је 1809. године мучки убијен. Велики српски државник Никола Пашић пореклом је из познате цин-царске москопољске породице Паску, а некадашњи министар Цинцар Марковић из цинцарске породице из Албаније. Цинцарин по пореклу био је и велики банкар и некадашњи српски министар финансија Лазар Пачу, познат по томе што је одбио и самог краља кад је затражио од њега зајам. Као што пише Миле Раденковић {Цинцари- Балкански Хазари, 11), браћа Жикићи, Валчо и Кузман из Маврова и Ђорђе Чиплак, Влајко Стојковић, Лазар Анђелковић, Тимчо Твртковић, Милош Брка, Деспот Чикула и други јунаци српских буна и устанака дошли су из Македоније и сви редом су били -Цинцари. Чак је и славни Константин Рига из Велестина, код нас познатији као Рига од Фере, запамћен као највећи грчки јунак, који је један део свог живота везао за Београд и Србију, био Цинцарин.

Цинцарског порекла су и многе друге знамените личности српске духовности, књижевности, науке и културе: Григорије Цамблак, Петар Ичко, Миша А. Анастасијевић, Стеван Сремац, Борислав —Бора Станковић, Стеван Мокрањац, Коста Кумануди, Илија М. Петровић, Васа Ј. Чубриловић, Павле Савић, Рашко В. Димитријевић, Мића Поповић, Константин - Коча Поповић, Драгутин Гостушки, Бранко Гавела, Борислав Пекић, Александар - Саша Петровић, Александар Поповић, Петар Џаџић, епископ бачки Иринеј Буловић, Ташко Начић, Бата Паскаљевић, Станислава Пешић, сви из угледне адвокатске породице Фила, многи естрадни уметници...

Ко су, у ствари, Цинцари?

Према пројекту Викииедија, Цинцари (Аромуни, Арумуни, Армани, Куцовласи, Власи) су романски, углавном православни народ, који живи на Балканском полуострву. Живе претежно у Грчкој (65.000), Румунији (50.000), Албанији (22.000), Бугарској (10.000), Маке-донији (10.000), Србији (око 5.000). У Србији, од стране Републичког завода за статистику службено су признати под својим именом, а у Македонији као Власи. Служе се цинцарским језиком, или  језицима са територија на којима живе.

Цинцари се нису изградили као народ све до 20. века. Њима је недостајало неколико битних елемената који чине неку групу народом (бројност, култура, територија и др.) Нису имали своје писмо те, природно, нису изградили ни заједнички књижевни језик. У свом на-ционалном осећању они су се међусобно битно разликовали: осећали су се блиским или исто што и Грци, Арбанаси, Срби, Македонци, Бугари или Румуни. Али било их је који су желели да буду само Цинцари и то су истицали чак у својим именима и презименима. Према Грцима их је опредељивала прошлост, прсма Албанцима и Румунима језик, а према Словенима (Србима, Македонцима и Бугарима) околина, суживот и заједничка судбина.

Сада се осећа снажна тежња да свуда где живе постану народ, нарочито у Грчкој, Румунији и Бугарској, и сходно томе добију одговарајућа права. То стремљење је само наставак тежње започете у доба просвсћености а после Француске револуције и устанака у Грчкој, Србији и Македонији. У то време Цинцарин Кавалиотис, москопољски свештеник, издао је речник, а други Цинцарин, Данил, превео је јеванђеље на цинцарски. Михајло Бојаџић штампао је 1813. граматику маћедонско-цинцарског језика, а пре њега један сасвим млад Цинцарин неку врсту историје Цинцара. Данас се цинцарским језиком, традицијом и њиховом афирмацијом баве многи енциклопедисти и високообразовани Цинцари у готово свим земљама где живе, објављују књиге на већ кодификованом цинцарском, односно арумун-ском језику, а организују се и многи научни скупови и  књижевни сусрети. Највеће резултате су, ипак, у сваком погледу постигли у Македонији - активно учествују у политичком животу, имају емисије и гласила на свом језику, националну библиотеку, богату издавачку делатност. Цинцарима у Србији баве се Српско-цинцарско друштво Луњина у Београду и Еврорегионални центар за развој друштва у мултиетничким срединама "IN MEDIAS RES“ у Панчеву.

Свака Прича о песницима Цинцарима или о песницима цинцарског порекла по мушкој или по обе линије, чија је једина намера само да укаже на немерљив допринос савременом српском песништву и књижевности уопште, морала би да почне с Јованом Стеријом Поповићем (1806-1856) - најзначајнијим српским песником половином 19. века, највећим српским комедиогра-фом 19. века и оцем српске комедије. Овај правник по образовању, професор латинског језика по позиву, адвокат, начелник Министарства просвете, творац првог школског закона, иницијатор и учесник у оснивању Друштва српске словесности и Народног музеја, али пре свега песник, писац трагедија, комедија, драма и романа, унео је у српску поезију нове тонове и на таласу европског класицизма покушао да да песничке одговоре на одређене историјске и родољубиве изазове 19. века. Мислио је, као што је написао Миодраг Павловић, „да би врлине могле да сачувају народе и појединце, да би разум био најбољи саветник за уређивање односа међу људима". Тога мишљења, наравно, нису се ослободили ни многи данашњи песници, мада се толико пута показало да добра дела понекад не производе исте реакције, а да је правда увек на страни оних који су јој границе и домете, сходно својим потребама, унапред одредили. Зато ће он на крају песме Гробље закључити да је, ипак, "прави покој тек у земљи, / Беда на земљи." Треба ли такве песничке мотиве и поруке у савременом српском и светском песништву дуго тражити и на почетку 21. века? Нипошто!

Јован Јовановић Змај (1833-1904), који цинцарско порекло води од свог прадеде, Константина, досељеника из македонских крајева у Нови Сад у XVIII веку, био је лекар, приповедач, драматург, преводилац, уредник листова и часописа, актуар новосадског магистрата и деловодитељ Матице српске, управник Текелијанума у Пешти, оснивач и први потпредседиик СКЗ... Својом поезијом, натопљеном личним трагизмом, нежном љубављу према својој жени и тугом и очајем због њене смрти и смрти њихове деце („Ђулићи" и „Ђулићи увеоци"), обезбедио је себи бесмртни ореол "општенародног, националног песника" и постао једна од најсветлијих српских песничких икона. Његово песништво. рачунајући и оно намењено деци, нодједнако као и његов лекарски позив у коме јс исказао невиђену хуманост, граничи се с тоталном посвећеношћу и одрицањем од готово свега другог у животу.

Ретки су песници који сс могу идентификовати само насловом једне своје песме. Мада је написао око 150 лирских и двадесетак епских пссама, балада и романси, Лаза Костић (1841-1910) остаће упамћен по песми Међу јавом и мед сном и по јсдној од најлепших песама икада написаних на српском језику – Santa Maria della Salute. Песник великс имагинације и изузетног нерва, романтичар дубокс осећајности, мисаоности и стила, — смелих метафора, кованица и слика, - отворен за митско, епско, библијско и нремснски егзистенцијално; укрштајући у версу поетско и философско, за живота ће објавити само три књиге поезије: Песме (1873), Песме (1874) и Песме (1909) и њима ће се заувек уградити у магистрални ток српског песништва. О његовом цинцарском порсклу сведочи Др Прибислав Б. Маринковић у књизи „Всликани знамените личности цинцарског порекла у историји Србије" (Београд, 2005, стр. 58/130).

Бранислав Нушић (Алкибијад Нуша, 1864-1938), драмски писац, ириповедач, романописац, путописац -Цинцарин пореклом из околине Битоља (по некима из Охрида), - уз Ј. С. Поповића највећи српски комедиограф, - можда, не спада у челне представнике српског песништва на размеђи између XIX и XX века, али овде заступљеним песмама, готово, нимало ие заостаје за својим песничким савременицима и фреквентним, добро етаблираним процесима у песништву тога времена. Чак и да није тако, све оно што га на други начин легитимише као једног од најзначајнијих актера савремене српске књижевности, довољно је да оправда његову заступљеност у било којој српској песничкој антологији, па и у овој.

Момчило Настасијевић (1894-1938), - чији су се деда Михајло и отац Никола, Цинцари, доселили у Горњи Милановац из Охрида, односно из Бруснице, - превасходно је песник, али и значајан приповедач и драмски писац. Објавио је збирку песама Пеш лирских кругова; приповетке Из шамног вилајета; драме у стиху Међулушко благо, Ђурађ Бранковић и прозне драме Код „Вечите славине", Недозвани и Газда Младенова кћи, који чине јединствену целину и сврставају га међу најзначајније и најоригиналније ствараоце српске књижевности између Првог и Другог светског рата.

Настасијевић је чулни песник, веома строгог и дуго брушеног херметичног стиха, који својом елиптичношћу, музикалношћу, те сликама које као да се гле-дају на сликарском платну; звуком и атмосфером, готово, опчињава. Његова једина песничка књига Пет лирских кругова, својевремено запретена у пепео правовременог несхватања, васкрсла је као Феникс, да би постала једна од најзначајнијих песничких књига у српском језику уопште.  (.........) одлома к из Предговора Василевског, стр. 443-448.

Comments