ЈЕВАНЂЕЉЕ УМЕТНИКА



У шта сам потрошио век
Мрави у библиотеци

НАКНАДНО ДОДАТО

поставио/ла Miroslav Lukić 09.10.2018. 04:26

Шта бих да поручим нашим професорима и критичарима, наметачима разних праваца, модерних секти, “последњих крикова” у књижевности?
Нека поново читају Леца: После сваког “последњег крика” књижевности, обично очекујем њен последњи дах.
Кад мислим о духу савремене књижевности, не видим ништа до сумрак, мрак, и не чујем ништа друго до дахтање, последње дахове…

СВИТАЊЕ

 

Вежбај мнемотехнику. Помоћи ће ти понекад у памћењу да си жив. (Станислав Јежи  Лец: Неочешљане мисли… – Подвучено 19. 04. 2012)

 

Вежбам мнемотехнику посматрајући тај пут, којим треба да крену сви прљави људи да се окупају у вировима дубоким.

Шта бих да поручим нашим професорима и критичарима, наметачима разних праваца, модерних секти, “последњих крикова” у књижевности?

Нека поново читају Леца: После сваког “последњег крика” књижевности, обично очекујем њен последи дах.

Кад мислим о духу савремене књижевности, не видим ништа до сумрак, мрак, и не чујем ништа друго до дахтање, последње дахове…

 

ПАЛЕЋИ ЈЕДНУ БЕЛЕЖНИЦУ ИЗ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА ДВАДЕСЕТОГ  ВЕКА

 

… Привлаче ме одблесци, као и цветови белих барских локвања.Обична камара сламе изазива у мени читав низ асоцијација, које потискујем као и извесне слике: плот од прошја, трула зђубросана слама, лемезје, и доживљаје из којих вире...провалије...Месим топло унутрашње тесто; играм се отежао од искуства, уместо да испечем то што месим и што сам замесио...

 

Ројио се очај. Изнад главе је висила кристална секира тишине.То, што су ми предвиђали извесни пророци, није се остваривало. Никако да се оствари.

 

Самоћа је постала мој друг.

Сивоплава брда. Сасушена трава.

Ветар и борови, фијук и круг.

И схваћен напор упорног мрава.

 

Принудили су ме да напустим драго место. Фино!

Туга се пуши као пикавац одбачен.

Сит сам овог друштва, али му се враћам

иако сам, свакодневно, тлачен.

 

Колико је сати? Време непрестано цури.

Јата прошлости као врапци слећу,

Неизрециве чежње, планине, висови сури,

на белину папира на коленима, на коме пишем.

 

Живица захуји кад помислим:

Не смем, не смем да уздишем!

 

*

Као и гвожђе, као неко патњама прекаљен.

Језик ми је сув, чиме да овлажим усне?

Поље се суши као нежно месо шљива.

Чекам да се мисао у мени згусне.

 

Чачкам травом нос, ох, како кијам.

Канте за смеће, у које епоха баца

бисере, јаспис, и милион пољубаца.

Сувише дуго се, ко душе премнинулих, увијам

око паклених кругова и живих мртваца!

 

Дижем се и јурим - не у паркове, у шуме:

дрвеће је високо мени лек!

Замагљени хоризонт се с небом смешао.

Баш ме брига да ли ће ико икада да разуме!

Помислих кад сам из спаваоне

у шуму прешао...

 

*

 

Било је мирно. Па, команда: На десно равнајс!

Сунце се рађало док смо у строју

извршавали ову команду, ко пчеле у роју,

ко бубе. С главом у песку, слични ноју.

 

Па оно водниково: "Живље, бре!"

Пикавци су као сасушене глисте

чекали да их метле помету...

Мој живот више није био оно што је био пре.

 

Само што су се враћали Стихови за Лепотицу, исте

неке мисли расуте у даљини, у свету.

Тутњали дајчеви, транзистори, гушили риме,

и наметали неиздржљиву монотонију

ужареног поподнева. Далеки брегови, о како

вас волим: јер чувате чежњу и иронију...

 

.....

 

Све се у мени помешало, закувало, па ври... У катедрали међу густим боровима кроз које се назирала плавет мора било је мало, можда шест, седам људи. Господе, смилуј се, опрости нам грехе које никада нисмо учинили!Сачувај нас од сунчанице, ајкула и бркатих приморкиња вила, што седећи раширених колена на каменим клупама испред катедрале отпоздрављају "Хваљен Исус". ...

 

 






ВОДИЧ ЗА (НЕПО)КОЛЕБЉИВЕ И РАДОЗНАЛЕ ДУХОМ

Залазак, злато, Пек

Предвече, у доколици, у кочијама се извозио до равнице, коју назива прастаром, један кинески песник. Залазак Сунца чинио му се
прелеп, али му је сумрак преблизу!
Пре равно хиљаду година...
Нешто слично осећам скоро сваког предвечерја, одлазећи изван села у шетњу, до Стражаре, пружног прелаза, понекад до Главичице. Треба нам десетак минута до обала Пека. Не идемо више до мостова на Пеку, бојећи се да могу бити мете невидљивих бомбардера, већ до чаира наших прадедова с ову страну реке, где још стоји под ћерамидом салаш са обором, крај кога су дивље трешње, чије су се
гране скоро спустиле до земље, па се могу брати лежећи у трави. Поља су пуста, баште, ливаде, брегови; не пролазе више возови печком долином....Све много подсећа на дане мог раног детињства, иако ништа више није исто... Телевизија Београд је  бомбардована; срушени су многи телевизијски предајници. Нема ни електричне струје. Уместо радио и телевизијских информативних емисија, гледам уживо све...Понекад, предвече, седим
за својим радним столом у соби у којој сам се родио пре равно четрдесет и девет година, и гледам кроз отворена врата, испод веранде, како се Сунце спушта све ниже према Мустапићским бреговима...
Залазак Сунца је прелеп, али му је и појава сателита на небу и продорног звука сирена што означавају почетак ваздушних напада преблизу!

Дошли смо овамо пре него што су процветале кајсије и тулипани, а већ има и зрелих трешања. Понекад, суботом и недељом, кад допутује мој млађи брат, идемо на пецање. Пецамо на старим
местима, на којима смо некада давно пецали, она су сада део непрегледне прашуме; често ми се чини да змија шишти иза мојих леђа, у густој трави и још гушћем жбуњу, а пажњу ми одвлачи и снег
који непрестано веје са грана багремова нагнутих над реку, или гукање голубова гриваша на високим тополама. Некад се гукање голубова гриваша могло чути најближе тек на десетак километара изнад
села у брдима, тамо где су некада биле бачије, у Дубоком Потоку, где има старих џиновских шупљих врба. Гледајући прашуме око Пека помислим: мора да су ови крајеви изгледали овако пре хиљаду година...
Код сеоског живља породице са једним дететом честа су појава.
Просечна густина насељености је врло мала - 39 становника по квадратном километру.У етничком погледу данашње становништво Општине чине Власи и Срби, и Цигани. Векови заједничког живота
учинили су да, и поред елемената карактеристичних за једне, међу њима постоји много тога заједничког у обичајима, веровањима, занимањима - традиционалној култури... 

(Из Перпињанске станице, одломак)

ВАПАЈ

поставио/ла Miroslav Lukić 09.10.2018. 04:09

Могу  ли се помоћу кнеза демонског
изгонити демони?
Питају фарисеји.
Запиткују књижевници.

ГОСПОДЕ, СПАСИ НАС, ИЗГИБОСМО!

Зашто сте страшљиви, маловерни?

Море и ветрови,
смириите се!

- Ко си ти да те слушају ветрови и море?


ДЕМОНИ; КРДО СВИЊА

Ја сам онај који није дошао пре времена
да вас мучи.
Ја сам дошао да вас отерам, демони!
Идите!
Идите у крдо свиња!
И отидоше у крдо свиња,
и сјури се крдо свиња са брега
у море,
и утопи су у дубини...


ЧУДО ЛЕЧЕЊА ОДУЗЕТОГА

- Не бој се, чедо, опраштају ти се грехови твоји.
И одузет  уста са одра на којем лежаше...


ЗАШТО СА ЦАРИНИЦИМА И ГРЕШНИЦИМА
ЈЕДЕМ И ПИЈЕМ?


Не требају здрави лекара него болесни.

Милост  нам је потребна,
а не жртвени принос.
Јер нисам дошао да зовем праведнике
но грешнике на покајање.


СИПАЈ ВИНО НОВО У МЕХОВЕ НОВЕ,
ДА СЕ ОБОЈЕ САЧУВАЈУ


Не стављај   чарапе и гаћице
у  бокал из кога пијемо вино!
Ни кашичице у канте за смеће.

Не мећи нове закрпе на стару хаљину...

Припази шта говориш пред другима

Клони се заузетих жена.

Празних штала, превара и крађа.

Потемкинових села...

Сазнаш ли важну тајну, сачувај је.

Прасица на мотору, о - хо - хо!
24. април 1989.
Прасица... Крмача. Моравка, масна, црна.
(Онај опет води Курс писања поезије,
као петнаест година пре тога!)
Отворени дућани : В. Ј. П.
Нужда срца; зло.
Чувај се оних који радо шире гласине!

Овде је мој дом. На врху брега.
Одавде се шири поглед диван
на североисток. На висини, на ветрометини.

Долина, река, јабланови.
Све је то испод мојих чланака.
Поље. Пруга. Тунел.
Панорама је раширена, као амрел.

Где Овде? На ком врху брега?
Какве ћу слике, талисмане,
понети на онај  свет?

Гроздови светлости у ноћи у даљини.
Вино које је неко попио чим су гроздови заметнули.

Тренерка, патике, кишна кабаница,
непромочиве ципеле, веш за сваки дан,
капа за сунце и капа за купање; купаћи костим,
јастуче за седење... термос, сендвичи сокови,
дечији џепарац : 7 милиона...
хотел ЖИРАНДЕЛА ( 052 / 872 - 254)
Мора да изгубе битку конзервативци,
бирократе, националисти.

Црна крмача вози мотор.
Нико још не зна ко је та свиња.
И неће снати ко је та  крмача.
Вози, вози.

Колико сам познавао своја рањива места?

Придавао сам превелик значај старим меховима.

Сипај вино ново у мехове нове, човече,
да се обоје сачувају!


УСПОН У ЕМПИРЕЈ

Могу  ли се помоћу кнеза демонског
изгонити демони?
Питају фарисеји.
Запиткују књижевници.

Народ је наш напуштен
као овце без пастира.

Жетве је много,
а посленика мало.

Господару жетве,
изведи посленике на жетву своју.

Видео сам како пеку рибу
они ошишани нуларицом.
Испред вишеспратнице.
Алал вам дзк!

Видео сам слуге ћесареве разне
ал сличне, исте!

Отац ме је послао мој
као овце међу вукове,
да будем мудар као змија
и безазлен као голубови.

Да се чувам од људи,
који ће ме предати судовима,

и по својим кућама
који ће ме пљувати, вређати, шамарати.


*
Обраћам се ученицима мојим
преносећи на њих моћ
над духовима нечистим
да их изгоне,
и да исцељују од сваке болести
и сваке немоћи.

Молим вас :
На пут незнабожаца не идите,
и у град самарјански не улазите!

Него идите најпре
изгубљеним овцама.

И понављајте
да се приближило Царство небеско.

Болесне исцељујте,
губаве чистите,
мртве дижите,
демоне изгоните;
забадава сте добили,
забадава и дајте.

Не носите злата ни сребра
ни меди у појасима својим,

Ни торбе на пут,
ни две хаљине ни обуће ни штапа;
јер је посленик достојан своје хране.

Нема ученика изнад учитеља својега
ни слуге изнад господара својега.

Доста је ученику да буде као учитељ његов
и слузи као господар његов...




Што вам говорим у тами,

казујте на видику;
и што вам се шапће на уши,
проповедајте са кровова...

И не бојте се оних који убијају тело
а душе не могу убити;
него се више бојте онога
који може и душу и тело погубити у паклу...

И који не узме крста својега и не пође за мном,
није мене достојан.

Који чува живот свој,
изгубиће га,
а који изгуби живот свој мене ради,
наћи ће га....


*

Отиснуо сам се и ево пловим на облаку,
мати моја и браћа моја, то су : отискивање, висина.

Говорио сам народу у причама.
Зато што њима није дано да знају тајне Царства небескога.

Видео сам : ко има, даје му се, и претиче му;
а ко нема, узима му се и оно што има.

Видео сам : гледајући не виде,
слушајући не чују,
нити разумеју.

Следио сам Сејача,
и тако се винух на ваздушне колосеке.

Слушао сам речи о Царству и разумео;

није ми дошао нечастиви да краде посејано у срцу моме -
оно поред пута посејано.

А било је камењара у моме срцу,
када сам слушао реч и одмах је с радошћу примао,
када нисам имао корена у себи,
него сам био непостојан,
када су долазиле невоље,
или када су ме гонили због речи,
када се саблазних.

Сејао сам својевремено и по трњу,
и те су речи загушиле коров
и без одјека су остале.

Тек кад сам почео да сејем на доброј земљи,
кад сам пажљиво слушао реч и разумео је,
почело је да рађа,
једно је зрно рађало клас са педесет,
друго са шесдесет,
треће са стотину зрна...

*
Исус је говорио у причама људима,
и прича нам је остала у наслеђе.

Отварам у причама уста своја,
исказујући сакривено
од постања света.

Научио сам се Царству небеском
и причам приче које вреди поновити.
Као домаћин који износи из ризнице
своје ново и старо....

*
Облаци подрхтавају ко кад се земља тресе,
ко кад се море узбурка,
али мој чун плови пространством без краја
кроз помрчину и кроз светлост,
и напред га вуче као плима
светло знамење;
видим - рогове небеског јелена,
или  муњу...

- - - - - - - - - - - - - - -



ОПЕТ ТО ИСТО, АЛИ ДРУКЧИЈЕ

 

1
Свак се својим вратима затвара.

Знам  која су то врата,
затворио сам их : али коме?
То су врата која не може
отворити нико други!

Врата без браве.


(Нико, осим мене, не зна
шта је иза ових врата.)

 

Ја сам своја затворио
и суочио се са кржљавим растињем
на заборављеном отпаду.

 

2


Већ од ноћас, од синоћ је то почело.
Нови вртлог. Од милион могућности
одлучити се само за једну .
Свуда постоје паралеле, радовао сам се
проналазећи их, препознавајући.
Богочовек је мера свих бића и ствари.
Свака мајка рађа Божјег сина, и ниједна
није крива што већина заврше као идиоти.
Што више прикривамо Бога у себи,
све више шурујемо са расипањем енергије.
На дрвету, које сам ја , на гранама
већ се злате чудесне јабуке.
И беле се на месечини паунице.
Моје се стабло неће осушити
и кад ме више овде не буде било,
и тајна о томе је у моме корењу,
којим је моја личност тајанствено повезана
са свим видљивим и невидљивим световима.
Мој живот у свим безбројним нијансама
својим, непрекидно је преливање
природног у натприродно
и натприродног у природно,
небеског у земаљско
и земаљског у небеско.

Колико је потребно небеског и природног
зрну пшенице да проклија, колико
за рашћење и сазревање човека и рода људског!…

 

3
Планови, планови, планови!
Уграђени су, као песак или креч,
као горуни или јабланови,
у Нову кућу, у Нови роман.

Сећам се оне вечери
кад смо се враћали : спуштене рампе,
варница захуктале локомотиве.

Музике опроштаја, музике сетне.
Рже коњ  беле сабласне гриве
обасјан сјајем анђела са лампом.

Бриде привиђења, као дланови
(живот распршен и бунован,
нису спутали погрешни планови).
Апсорбује их Нови роман…

 

  (26. 12.  1971. – 16. 11.  1996.)

 (29. 11. 2012 )

ДАР

поставио/ла Miroslav Lukić 09.10.2018. 03:54

Беседа  у славу Дародавца

ДАР

 

Беседа  у славу Дародавца

Јавио ми се Бог
Позвао ме је усред сна
Послао ми је Јаја
из којих ће се испилити
Нови живот, светови.

Опет сам заспао
и сањао брегове,
стрме падине
и једног коња.

Градиштанац је јефтин
(у поређењу са шампињонима).
Свињске буткице вреде
колико и шампињони?
Кантар бакалнице
није баждарен.

Књижевник и фарисеј
журе низбрдо
забивши носине
у јутарња издања.

Блажени гавранови.

Блажени идиоти.

Блажене мајсторице најстаријег заната.

Поклонио сам  му
најбоље,
а он ме назва робом.

Могао је бити  министар,
а није постао ни квочка.

Примио је плату своју.
И учинио је милостињу,
али је левица његова знала
шта чини десница.

Његова милостиња није
била у тајности;
и Отац његов који види тајно,
узвратиће мени јавно.

Већ узвраћа.
Телефонирао ми је јутрос.

Хиљаде чавки
кликће над мојом главом.

Те птице не сеју, нити жању,
не сабирају у житнице;
Отац наш небески храни их.

Те црне птице трче
по мом темену
и лове сваку моју помисао.

Оне се мојим мислима
умножавају,
а не јајима.

Јаје је Бог послао мени...

(16. март 2002. Пре подне)


ШКАРТ

Шкарт има своју историју
чак и своју уметност
поете, живописце, етц.
Шкарт је доминирао
деценијама
20. век је пун шкарта

Шкарт ће бити шкартиран


(ШК)АРТ ДИРЕКТОР


Да га не знам
Да не знам оно што
многи други не знају
о њему.

Ех.

Није домаћи пас.
Није у сродст ву са лисицом,
можда са медведом.
Купљен је као младић
ј е ф т и н о.

Шегртовао је
под шатрама вашарских циркуса.
Научио је доста трикова
које воли обичан свет.


ЛУТАЈУЋИ  РАДАН ПЛАНИНОМ


Лутајући  Радан планином
изгубих шешир и појам о времену.

И видех дрвосече усред снега,
где на рубу шуме бацају мреже у урвине.

И рекох им : Хајдете за мном, браћо,
и учинићу вас ловцима људи.

Они одмах оставише мреже своје
и пођоше за мном.

Да у урвинама времена тражимо
оно што су наши пређи покупили.

И отишавши одатле видех још двојицу,
са оцем њиховим, где обарају букве,
и позвах их.

И пођосмо кроз Топлицу и Подгору
као кроз Галилеју,
да лечимо многе болеснике,
разним болестима и мукама обузете,
и бесомучне, и месечаре, и одузете,
и својом појавом и речима
исцељивао сам...



СУДИМ И БИЋЕ МИ СУЂЕНО

Судим и биће ми суђено.
Какви  судом судим,
таквим ће ми се судити.
Каквом мером мерим,
таквом ће ми се мерити.

И брвно у оку своме осећам,
и видим трун у оку брата својега.

и могу да кажем брату моме ;
стани да ти извадим трун из ока твојега,
јер извадих брвно из ока свога.


НЕ ДАМ СВЕТИЊЕ ПСИМА

Не дам светиње псима,
нити бацам бисере своје пред свиње,
да их не погазе папцима својим,
и окренувши се не растргну ме.

Тражио сам и још увек тражим,
дало ми се и даје ми се;
куцао сам и још увек куцам,
отворило ми се и тек
ће ми се отворити...


ТЕСНА ВРАТА

Ушао сам на уска врата,
јер су широка врата и широк пут
што воде у пропаст,
много их је који њим иду.

Уска врта и тесан пут
воде у живот,
и мало их је који га налазе...



КУЋА НА КАМЕНУ

Куће сам градио
још као дечак
од цигле (јер је било  много цигле,
као на циглани).
Зидао сам их под дудом,
под шљивама и јабукама,
далеко од очију.
И дуну ветруна
и удари пљусак,
и навалише на куће детета,
и нахерише се,
јер су  утемељене
на мекој подлози, несигурној.

А такве су биле многе куће
у околини.

Учио сам од локалних зидара
касније, деценијама : али то беше
узалудан труд.

Зар се бере с трња грожђе,
или са чичка смокве?
Од једног јединог
мајстора је требало да учим и научим.

Од оног који није зидао на песку
и није учио  сумњивом занату
као књижевници и фарисеји.


СИНОВИ ЦАРСТВА...

Треба их изгнати у таму најкрајњу,
тамо где је плач и шргут зуба.

Бесомучних је много,
и болесних такође;
Боже, изгнај духове речју
и све болеснике исцели;
немоћи наше узми
и болести понеси.

(1. април  2002.)



  *   *




ПРВО СЕ ЖИВИ ЗАБЛУДАМА ,ПА СЕ НАКНАДНО С ВРЕМЕНОМ СХВАТИ ИСТИНА

поставио/ла Miroslav Lukić 09.10.2018. 03:43

Ко не верује, не мора да верује.
Коме нису пили крв, веровати никада неће.
Ко их никада није видео, нека уђе у башту
пуну зрелих крупних патлиџана.
Тамо су преко дана поднадули од крви.

ПРВО СЕ ЖИВИ ЗАБЛУДАМА ,ПА СЕ НАКНАДНО С ВРЕМЕНОМ СХВАТИ ИСТИНА


Мозак није само ризница Лепоте
већ позориште у чијим подрумима винским
банче чопори демона
док их оргија и воњ сирћета не пообарају
и не замрсе
као вијор високу отаву,
тек онда се пење понека мисао
у више сфере
из препотопског блата...

Свет би пропао без гаврана,
шамана, мађија и певача...


ПОЛУБОГОВИ НА КРАЈУ  НАЈДУЖЕ, СЛЕПЕ УЛИЦЕ. РИБЕ У НАДИРАЊУ

Од реке, која лети сасвим пресахне и из чијег корита вире зелени бусени густе травуљине, што пресеца прашњав пут који  води узбрдо где гори као превељ породична митологија, која ће се убрзо угасити; од породичних кућа покривених ћерамидом, међу јабукама, јелама, дудовима, шљивама и ружама (сећам се само бокора перуника, чаброва са олеандрима, и расцветаних јоргована), почиње улица немогућа, вегетални свет иловаче и камена : и њоме надиру као буљук  оваца - рибе : амур, шаран, лињак, сом, смуђ, белица, штука, караш, манић, сомић - цвергл, гргеч - бандар, сарага, кечига, јесетра, моруна, пастрмка; туњ, ослић, скуша, сардела, папалина, зубатац, лигња, харинга, арбун, бури, угор, лубен, сипа, ушата, шарун, лист, шкарпина, сабља, и свакој је окачен о врату папир на коме је крупно мастиљавом оловком исписана цена...

За њима гура као чобанин тзв. председник савета за привреду. Познат по надимку Јајара.

За  споменутим клизе сметови снега.

За сметовима долази поворка чуда још нигде неописаних.
Карневал дубоке провинције увијен у бели завој.


*** 
Низбрдо се котрљају зељасте лоптице,
олакшава се неки добро храњени штајерац на окуци.
Ветар  долази преко градина
кроз леје сунцокрета врео
и подиже Циганкама шалваре од муслина.

Полубогови с брчићима a la Коба
или a la фирер, стоје у попречним уличицама
тобож загледани у саксије са мушкатлама
на доксатима кућа од белог кречњака.

Рибе зауставља један богаљ
у кожном качкету. Као кокошке их усмерава рукама
уназад... Али рибе су побегле на суво
од  полубогова, немара комуналаца, фекалија.
И рибе прелећу богаља и лете
изнад улице према њеном крају, као према дубоком виру.

Древне бабе, седећи на басамцима, вире зачуђене
(као кад неко непознат прође с времена на време
у шареном оделу), и запрепашћено уздишу :
- Ију, Боже, шта је сад ово?!

Нарумењене варошке бабе немају времена за  чуђење.

Рибе сусрећу јата месних голубара;
мешају се рибе и голубови;
прелећу кровове и багремаре
и нестају иза брегова.

Из тога правца су дошли месни полубогови
да владају у долини златној,
уверени да је све готово,
све завршено,
све решено,
све прописано за следећих осам хиљада година.



ГРОЗНИЦА ЛЕТЊА


Господин М. А. ( за М)
Живка Арнаутовића 43
15 358 Бадовинци


                6. август 1973.

Ако ниси могао да ми видиш лице, рећићу ти - успео си да ми измамиш осмејак због лепо срочене реченице.
Колико сам успела да разграничим што разграничити треба да би се у септембру на окршај изашло - видећемо.
Затворила се у собу као Обломов, нисам, нити тужна срца на летовање отишла, нити се удала, нити сличне глупости починила...
Књижицу ВИТА НУОВА немам...
Адресу нашег заједничког пријатеља - не знам.
Поздрав - Хијероглиф  Дорћолски


ВАМПИРЏИЈА

Мртви путују као таласи
у бесконачне еоне, додуше
не  баш сви.

Неки се врте четрдесет дана,
па четрдесет година
око куће и
око места на којима су згрешиле њихове душе,
верније од паса и дуже од неизлечивих болести.

Ко не верује, не мора да верује.

Коме нису пили крв, веровати никада неће.

Ко их никада није видео, нека уђе у башту
пуну зрелих крупних патлиџана.
Тамо су преко дана поднадули од крви.
...Немилог анђела ти не могу поздравити, јер га вероватно нећу видети... писало је на крају једног писма, које добих колико јуче, од мојих лажних пријатеља који већ годинама живе у  Паризу. Исто то је било написано
много, много година раније : 1. јула 1973.

Авај, сачувао сам несумњиво сведочанство о томе у једној од оних безбројних бележница, које су ми тада увек биле при руци, док сам припремао испит из светске књижевности. 

Да бих поново стигао све сабласти, не треба да трчим
брже од срца лажних пријатеља, непријатеља; приступио сам студијама упокојавања сабласти. Докторирао сам на катедри екстрасенса, постао доктор вампирџија. Ове редове посвећујем оној, коју су таласи океана однели на други крај света, да би њен пепео поново вратили њеном Оцу. Посвећујем  је оној што је умрла у слатком грчу. Што никада није губила време. Посвећујем је мадони Одјека. Оној, која је сигурно знала : Ако боље посмотрим, мислим да је њих олуја однела, јер облаци имају чудноват облик иако зора није гранула.

БАЛКАНСКА ТРИЛОГИЈА

поставио/ла Miroslav Lukić 09.10.2018. 03:27

Јабланови
тополе
обалом реке
поруб од плавог шајака

БАЛКАНСКА ТРИЛОГИЈА

1
Још у зору  наступио је нечувени
пљусак крви -  покољ
прасића и јагањаца.

( Петак. Свети Кирил Александријски.
Мала заветина, Мали Спасовдан)

2
Отац је одавно
напустио дом
и ко зна када ће
поново да се врати?

Брат је на мору,
срећа на галији.

Берићет крај потока.

Жртва
пред очима.

3
Коме жртву приноси
Божја мајка?

Одсутном Богу?
Свим мртвима?

Супа,
ринфлеж,
сарма,
прасетина,
локва крви
Божје.

А где је винско сирће?
Где су паре?

- Нема пара, вришти кућаница.
- Има пара! Има пара!

- То нису моје паре! Његове су, његове...
- Ја не смем да их уситним!

Једу Жртву халапљиво и брзо
не  смејући од срамоте да погледају једни другима у очи...




ПОГЛЕД  С НЕРЕЗИНА


Оглед о  Србовлаху, певачу

Изгледало је да ће хиљадугодишњи пљусак
преплавити и ову највишу стајну тачку,
чак је и неколико капи бризнуло,
тучани облаци су се спустили на потиљке навиљака,
али, наједанпут гле : облаци су посивели
и пробише их беле стреле.

Брегови
на истоку
ни плави
ни љубичасти,
с времена на време
тако јасни
да се виде 
као на длану
иако је до тамо десетак километара
овце на пропланцима.

Јабланови
тополе
обалом реке
поруб од  плавог шајака.

Десетак облака
белих и калушастих
у дубодољу
крај бившег јаза
пасе
срму.

Древни људи
враћају се из дубрава
и воде гласан разговор
стар три стотине лета.

Посматрао је певач свет с висине
као дечак с трешње.

Како је далек и сићушан,
као пуж - голаћ или мрав.

Посматрао је свет с висине,
као дечак с трешње;
замишљао себе и орла,
и како неко  притајен
као змија у шипражју крај путањице
из оближњег винограда пуца.

Пали су с трешње устрељени,
певач с трешњама у устима,
и орао крвавог кљуна.

Шаље ли ове мисли Немили анђео, и зашто?

Гроф Лав Николајевич
и кнез Мишкин,
слични су као Настасја Филиповна
и сестра прве певачеве драгане!

Како се јасно виде ланци брегова
уз Четврту рајску реку!
Косином брегова силазе пастири
испред стада.

Шестар судбине
описује круг
око видокруга
око висова,
око извора и ушћа река и потока,
око мајке и синова,
око старог кова,
око предугог летњег дана,
око многих година,
око оног што у сутон
пролази зараслим стазама (поред гробља),
пробијајући се кроз густу зелену траву,
граор и жито (црвенка),
око муве,
око паука,
око споре будућности
и око најудаљенијег кута
земље Хипербореје,
где један новопечени шаман
сања да спасе свет,
морен несаницом
и болесном изнутрицом,
ништаван као ларва свилене бубе...

Бескрајну потребу његовог срца да се буни,
негодује, презире све старо,
подржава судбина. 
Поглед с висине, с Нерезина.

Немерљива линија савести
као црвена  нит,
као сев муње,
неке давне муње,
када је први пут заискрила
Бистрина Детета.

Можда после неке препирке
у вези са именом и презименом,
који се временом похабају као гуњ.

- Ја то нећу! 
Тако је довикнуо поноћној свежини
означујући да му пут скреће мимо
наслеђеног имена и презимена,
уобичајеног, скројеног колосека.

Гаталинка га разуме,
не демон Вавилона,
и можда земља подивљалог шимшира?

Стражари ноћи,
карпатски видокруг,
жбуње руја,
жбуње јоргована
у клисурама
и стенама,
цере - мошњама...

                Није му се певало о стварима које би неко  претворио у нотне куке и чворке . Нити је имао довољно воље да проговори о свему ономе што се ковитлало у његовим  осећањима, јер би то неко могао записати, одштампати, умножити, (зло)употребити. Надзирали су га невидљиви стражари с магнетним копљима : и он се тог моћног надзора могао ослободити једино  испуњавањем своје најдубље жеље : заокруживањем извесних запажања, искустава...

НЕ МОГУ СЕ ИСКУПИТИ СЕЋАЊИМА, НИ БОЛОМ

поставио/ла Miroslav Lukić 09.10.2018. 03:04

Натоварила ми је
(судбина, живот?)
велико бреме...

 



ТЕЖИНА НА СРЦУ

Нико ме  не гони
ни гавран, ни замисао.

Натоварила ми је
(судбина, живот?)
велико бреме...

Не видим се
од бремена

Не види ми се лице,
очи,
ни стас.

Притсло ме је одозго
као пласт сена...

(13. - 14. март 2002.)




НИСАМ УСПЕО ДА ОПИШЕМ ПОНОЋ



Ни поноћну росу, ни припеве, надметање славуја у воћњаку.

Хоризонт је вероватно сањао о томе како његовим маховинастим сагом
трче јелени...Опасано јаблановима, високим као куле, дремало је
мало влашко село, грејано боковима мадона и летње оморине.




 


НЕ МОГУ СЕ ИСКУПИТИ СЕЋАЊИМА, НИ БОЛОМ

Њен живот је био - од како памтим - права каторга.
Чудио сам се како је издржала све те године и муке
и непојмљиву мужевљеву тврдоћу, мушичавост. Себичност.

Понекада ми се чинило да је ту неко божанство,
или древни шаман, умешао прсте.
Да је фатум упропастио, заробио, унесрећио,
намучио њене руке и ноге зарад себичног потомства.

Чудесна су то и генијална бића, светице,
али их суровост  срозава.

И њих чека - не посвећење,
већ нека бедна кућа, бедна старост,
неки сто са мрвицама бајатим,
крњ месец у прозору,
жигање у крстинама...и бол, бол!

Њих, из које је отицала вечност живота
као менструална крв.

Њих, што су се враћале с поља уморне у сутон,
гладне, жедне, босе, опаљене сунцем,
што су вечерале хладна и неукусна јела
да би се скљокале на лежај и спавале чврстим сном.

Њих, што су се у зору прве будиле
и на дрвљанику урањале у светлост озарујућег хоризонта
заборавивши муке претходног дана, као и снове минулих ноћи.

Никада нисам разумео до краја живот једне газдарице,
родитељке, побожне, мајке. Он се губио као небо
у олуји, и пажњу је одвлачио месец изнад јабланова,
мутан, налик на мехур у коме се налази мртворођенче...

Одједном, иза жбуна, Циганка из Раброва!
Шчепала ми је  руку и загледала ми се у длан
као у бездан и кликнула: - Поживећеш 84 године!
А да ли студираш факултет за  њу? Насмејала се
на сав глас, ухвативши се руком за стомак,
да је  и месец коначно провирио и исколачио једно око.

Одједном, све беше надреално,
и на раскршћу на брегу испред порте
и изнад порте : узбуркано море са сантама леда
и Месец у жућкастој маглини, као изнад хриди шкотских.

Више то није био онај Месец кад смо полазили са заветине,
већ неки други, налик на њега; бледа слика...

Мађије влашких циганки, расипале су се као перле
низбрдо, тамо где се комешају и штекћу као лисице
младе бестидне сабласти што су упућене у живот
народа толико да то мора коснути
не само младића него и месец на небу...

ОГРОМНА, ЗАБОРАВЉЕНА, ДУБЉА ОД БЕЗДАНА ИСТОРИЈА...

поставио/ла Miroslav Lukić 09.10.2018. 02:36   [ ажурирано 09.10.2018. 02:45 ]

ОГРОМНА, ЗАБОРАВЉЕНА, ДУБЉА ОД БЕЗДАНА

ИСТОРИЈА, или  БИЛО ЈЕ СВЕГА И СВАЧЕГА

 

Било је кокошака, које су пропевале
и мишева који су се удавили у сурутки.
И попова који су многу поган
својим језиком полизали.
И пчела у шупљим стаблима.
И дрвета незакрштених.
И метиља.
И гроница у свиња.
И лопужа и јајара.
И пловака које лете по авлијама.
И свиња које неиздржљиво циче.
И оваца, којима пуштају крв из ушију.
И целих чаша које би прсле у руци.
И бродова који се прозевљу на време.

И дана када су воћке по други пут
у току године цветале…

И све је значило нешто друго
и упућивало на нешто сасвим одређено.

 

 

МРАВИ  У БИБЛИОТЕЦИ

 

Напредујемо, ехеј, напредујемо!

 

Мрави и паучина окупирали библиотеку.

Мрави довозе песак ситан.

 

Влага има боље зубе од мрава.

 

Доста ми је баксуза

Кварова уопште

Болести

 

Судбине

 

Не допада ми се

Оно што сам поподне видео

 

Прашума крај Пека

Бивша вада; комарци, лијане

 



Одустајем од долапа

Кошења

 

Доста ми је

Сиротиње

Чежње

Коцкарске харизме

Пропадања

 

Шума је више од симбола

 

Њени сигнали су неуништиви

У шта сам потрошио век

Мрави у библиотеци

 

Отров

Гвоздено доба.

 

Не. Касни енеолит.

 

Шило. Јелашница, Шкодрино поље.

Секира.Углачани камен.

Кремени ножић. Стругач. Лепезастог облика.

 

Двоухи пехар.

Масиван тучак од облутка.Секира-чекић.

 

Напредујемо.

 

Учимо од свиња. Ришкавица нас је ухватила

 

Камење је претрајало

 

Папир није издржао отров влаге

Папир ниј издржао отров влаге

 

(Уз мој 62. рођендан)

1-7 of 7