ФАТАМОРГАНЕ


Сталнo ме прате последњих година 
Деценија; у ствари, одувек су ме привлачиле.

ГЕНЕАЛОШКА СКИЦА

поставио/ла Miroslav Lukić 09.10.2018. 00:37   [ ажурирано 09.10.2018. 00:51 ]


ГЕНЕАЛОШКА СКИЦА

 

То  је било пре почетка,

Када није било ове реке,

Овог спруда,

Овог дрвећа,

Ове бистре воде,

Ових риба,

Ових пањева,

Ових жила,

Ових јова и брестова.

 

Овде је било само небо, без краја.

Овде је било дно мора, без краја.

 

Није постојало ништа више,

Није било звука, ни покрета.

 

Само небо и море,

Дубина и дух дубине,

А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,

Вир, Расуденац.

 

И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.

 

Нити он може да приповеда своју легенду.

 

Јер дубини и духу дубине није поверено да негује

 

Своју величину, већ величину самог стварања.

 

 

*

 

Пре него што су се спојили синоними,

симболи, имена, Бела и Тукадруз,  у Белатукадруз,

„Коме је допуштено да изговара моје име,

Да га мења, да га куди и хвали?

Зар то није посао будућег времена?“ , река је већ текла,

Жуборила, голицала, питала, гурала,

Не као у време пљускова обилних, поводња,

Вода је расла, земља такође, дрвеће,

Као магла, као из магле!

 

И све што је настајало било је неописиво

Као клобуци магле свитајне зоре.

 

Белатукадруз је мислио о томе,

О пустињи која храни даљину,

Једну реку скривену у шуми у даљини,

И био је на тој реци.

 

Мислио о планинама,

И планине му долазе под ноге.

 

Велике планине, мале планине.

 

Блиске и далеке, и оне најдаље.

 

 

Мисли на ишчезле брестове,

И брестови расту из обала реке.

 

И тако Белатукадруз каже,

„Наш посао са брестовима иде добро.“

 

На брестове слећу птице разне,

Уз њих се веру веверице и понека змија.

Ту дуж реке спавају јелени, видре,

Фазани и фазанке, јарутани,

Множењем распршени...

 

Вуге и детлићи, сојке и пупавци

Лепршају око својих домова,

И играју неку игру са вилин-коњицима и комарцима

Која има предвидљив крај.

 

Није греота говорити уместо свих животиња,

Што покушавају да нам кажу криковима

И урлицима, шиштањем и писком

Врло важне ствари.

 

Они изнад Белатукадруза

Понизили су животиње, чак и фазане, рајске птице, ждралове,

И оне ће служити науму тајанственом

И обнови, коју све потврђује:

Поглед,

Камен,

Вода,

Талас,

Ракита,

Јова,

Обала,

Спруд,

Крв,

Рана,

И отпад,

 

Муљ и блато.

 

То што види, мисли Белатукадруз,

Не изгледа добро.

 

Зар је то нова твар?

 


 


 



Зар се у томе не види омекшавање, труљење?

 

Изгледа иду истим кораком млинови што мељу

Планине леда и планине са најтврђим каменом.

 

Бесмисао говори себи у браду.

 

Белатукадруз губи дах и губи речи.

 

*


Белатукадруз хода узводно

Као да поново планира повратак

На места где може да сретне деду и бабу.

 

Јер они су позвани да се одазову,

Јер су премудри, мудрији од оних

Што су од света направили отпад.

 

Њих заступају ова река, овакве реке,

Пањеви до пола у води старији можда од овог света.

 

Иза њих су загонетне и дивље обале,

Густе као шипражје, као шума кукуруза.

 

Плива воденим путем Белатукадруз

И долази до дубине. Где почиње граница.

 

Где су поставили међу времена, прилике, светови,

Они изнад и они испод, и они између.

 

„Шта можемо учинити да наставиш даље, сине,

Према поседима на којима смо сејали и неговали

Читава поколења, која су надживели пањеви врба,

Не само угљенисана дебла што је донео поводањ?“

 

То није мехур што се распрскава на површини вира,

То је митски Деда.

 

Не пита Деда Белатукадруза,

Већ Бабу, што испод надвијених јова и топола

У хладу ливада и салаша (обраслих коровом)

Пече загонетни одговор.

 

Сада одговор дају невидљиви мали зелени људи,

"Они су људи са дрвета, изнад ове и овакве реке,

они ће рећи своје право име.

Они ходају по ваздуху, као кондори,  и множе се

У крошњама највишег дрвећа.

А испод њих су слуге-лутке,

Дрвене жене и дрвени људи...

 

Њиховим венама тече отров,

Њихови умови су празни,

Њихова леђа погрбљена

Од тежине неба, које их излуђује,

због чега ходају около у цик-цак, 

Или се врте укруг, као мува откинуте главе,

И оно што су постигли то је та граница,

Тај спруд што је преградио ову реку,

Као на слици, и зајазио је пластиком

И милионима флаша, боца, буради, каца,

И свакојаким отпадом што им је

Исисао као вампир сву крв и сав зној.

 

"Ово није оно што су они имали на уму",

каже Деда. “Ту међу и тај отпад

Може померити само апсурд,

Модерна реч , бесмислица, немогуће

И они одозго, уз помоћ оних

Што ходају по облацима. И духова

Страшних поплава и обнова“ .

 

Поплаве су овуда и провале облака

Озбиљно пословале, апсурд и они духови

Сишли са звезда или из мистерија.

 

Тишина пљушти као киша, и шумски мир,

Неочекивана и неизрецива лепота

Припрема је за створења из шуме, из магле, из влаге,

Што су освајале парцеле слуга-лутки,

Дрвених жена и дрвених људи...

 

Уз древни поклич:

"Ви сте злостављали нас

сада па ћемо вас појести! "

 

Нема више дрвених жена и људи , јер их је

Усуд распршио по шуми, што напредује

Брже од олуја и поводња.

 

Чак ни Дрвене Марије,

Ни дрвеног пророка нема,

Или их је појела  поплава, катаклизма,

Мистерија, или су мутирали  и претворили се

У мајмуне... 

ФРАГМЕНТИ

поставио/ла Miroslav Lukić 16.09.2018. 08:11   [ ажурирано 08.10.2018. 10:52 ]

Одавде до Стамбола,
од Стамбола довде...
ФРАГМЕНТИ

1.

Векови ме држе
својим ђемом, уздом.
Одавде до Стамбола,
од Стамбола довде
исто камење гризем,
исте приче слушам, 
дреновим чешљем
ме чешљају...

2.
Држало ме је лудило
Од буђења па до предвечерње шетње
Лудило извире из страха
Желео бих да насликам Пакао
Моја подсвест је пуна смоле
Бојим се машине
Недостаје ми много ствари
Сетио сам се нечег реалног
- – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – -
Хоће ли да проври, то, у души, да покипи, као млеко?

Тај писац ме подсећа на ствари компоновања: уметност.
А моји учитељи су сасвим  други.

Стуб
Копље
Двоперна Стрела
Кугла за праћку
Косир
Левак
Цедиљка
Кључ
Катанац
Скалпел
Наруквица
Копча
Дугме
Огледало
Фрула
Чешаљ
Амфора
Крчаг
Дијадема
Прстен
Огрлица
Црепуља

(21 април 1985.)

ФАТАМОРГАНЕ 1997- 2002. ГОДИНЕ

поставио/ла Miroslav Lukić 16.09.2018. 08:07   [ ажурирано 08.10.2018. 10:56 ]

"Истина је ту, рекло би се на столу, стотинама година, 
али је они не узимају него јуре за оним измишљеним, 
јер истина им је нешто фантастично и утопијско".
- Ф. М. Достојевски, ДНЕВНИК ПИСЦА 1873,
Београд, Партизанска књига, 1981, стр. 136
СТРАВИЧНА ХРОНИКА


Треба да се спрдам до краја
Сада, ипак, то не могу
Погледај тај бувљак
Те грмаље и чудовишта
То вашариште маскираних

Погледај просјаке. И нишче духом
Обогаљене. Срушене градове и села

Накот одрастао на пословицама
које живе сахрањују

Погледај те пиљаре
Купују будзашто
продају двапут скупље

Док се овде буде трговало
празилуком и трицама и кучинама,
крвавим џигерицама
и слатком демагогијом
унутрашњим органима
и територијама
слатким лажним надама
мудрост богова и змија, свевидећа,
далековида, биће згодан повод
за подсмех и шегу

Колико их је који помисле
шта ће бити сутра, или прекосутра,
кроз четири или четрдесет и четири лета?

О ономе што се управо збило
и што су подстакле фатаморгане?

У човеку одјекује увек јаче
оно што чучи дубоко у њему прикривено
и што сам од себе таји

Ако не направимо грешку опет, сада,
утицаћемо на будућа времена.

Истина је у свему и на дохват руке,
у сеоби оних са истока на запад,
у трулим плодовима заборављеног детињства,
на ливади опустошеној годинама и старошћу власника,

у гомили риба побијених динамитом,
у слетању дивљих голубова на речни спруд,
у тутњави лампека, у макадамском путу,
у плачу без речи, у конкубинама што нуде кратки заборав,

у тескоби бракова који докусуравају тескобом,
у гласу спикера који чита заједничко саопштење
политичара неколико република,
у краткој хаљини девојке које се погрешно откључала,

у инфарктима, лековима,
у изненадним телефонским позивима,
у сваком крају и сваком почетку,
у машти која бежи од храпавог и неомалтерисаног зида,

у нечем коначном, у лепршању крилца ноћног лептира,
у муку потпуном, у реалности фантастичнијој од сваке маште,
у изгубљеном бициклу, у стварима одбаченим:
косирима и црталима, у трулим стожерима,
у свим илузијама и свим ишчекивањима,

у таштама и стринама, и морама,
у високим непознатим људима, и у оним малога раста,

у огромним собама, и у многим лутањима,
у неиспегланим кошуљама и поцепаним чарапама, у глади и у ситости,
у свету усидреном у погрешном пристаништу,

у дрвећу које расте брже од свих амбиција,
у поразима и победама, у навикама тешким
и несносним као проклетство,
у балканским атавизмима, у новцу -
сводиљи од које зависи толико тога у будућности,
у далекој тутњави на хоризонту,

у огњеним кочијама св. Илије,
у комарцима и крвопијама који ће многима доћи главе
док буду чекали Чудо,

у сиротињи и предрасудама које обликују судбину,
у замислима осенченим грешкама и безумљем жена,

у кукавичлуку и предрасудама који дижу
себи грандиозне споменике, у многим склоништима
и вучијим јамама, у зрикању зрикаваца и бојазнима
јачим од тишине,

у машти и у недостатку маште,

у оном што је ствар породичног консензуса само на речима,

у несаници која гради и разграђује, у оклевању
и у пренагљивању, у стварима од дрвета
које брже старе од људи, у грмљу малина
и вишања, у очима душмана притајених

у окриљу таме, у далеким и кравооким гиздавим
ноћима августа, у досадама и тугама летњег ферија,
у младим копривама које разговарају са ветром,

у положају женског цвета који се отвара
као цвет амарилиса,
у Паклу и у Будућем рају,

у срећи која долази неочекивано
и у несрећи која долази непозвана,

у докторки у црном, у лепим ногама младе глумице,
у проклетству одлагања и у паклу нечињења,

у пријатељима и у непријатељима,
у свраки која најављује госте

у желуцу и у бубрезима,
у поразу који никога опаметио није,

у судовима и полицијским станицама, у најездама фукаре
и града на оморини, у сновима који се не могу препричати,

у чворовима у глави и чворовима у дрвету,

у гнезду пуном птичијих јаја,

у срећном браку са много деце и у родбинским јазовима,

у прсту печатном са инорогом,

у све већем броју кућа и плацева на продају,
у све мањем броју купаца,

у заласку Сунца, у рађању сунца,
у пиву, кафи, ракији и вину, у мирису олеандра,
у саксијама с цвећем, у пажљивом бријању
браде вампира, у једној звезди, у свим звездама,

у одсеченом дуду испод кога смо играли школице,
у ораху што расте према небу и према свом корену,

у ветру и у коњокрадицама што су одјахали
на неоседланим коњима, у свему ономе што је
затворено, и што је отворено,

у оквирима прозора који труле,
у комини која ври у бачви, у вину које ври
и вину које је преврело, у бурадима од прошле године,
и од пре седамдесет година, у деци која се кошкају,

у новој кући која је нова само по имену,
у јату гусака или бирића крај пута, у невестинском орману
и дугим плавим клупама, у катраницама,
старим столовима од чамовине,

у сваком растанку и сваком састанку,

у белој фасадној цигли,

у празним и пуним жбановима од јасеновине,

у млеку које се управо музе, и у млеку које ври и подиже се,
у млеку које је већ искипело,

у игри пауна и паунице и игри куповина кобила,

у забавним приредбама ожењених и удатих,
у беди и у изобиљу,

у деци, у деверима, дедовима и дедовим бабама,

у вештицама и у веригама,

у пепелу и у кукуреку,

у клепетушама и у закаснелом рођењу,

у пустим воденицама и на пометеним гувнима,

у плафону напуклом и у семену патлиџана
из кога клија клица...

УЗУРПАТОР

поставио/ла Miroslav Lukić 16.09.2018. 08:04   [ ажурирано 08.10.2018. 11:00 ]

    Посвећено Владимиру Корману, руском песнику и преводиоцу
УЗУРПАТОР

Мали, ситни, дволични
Бркати службеник судбине…
Узурпатор. Шегрт ђаволов.
Узео ми је најлепше године.
Највредније илузије.
Узео  ми је вашар, ђерам,
Хоризонт и Итаку.
Чак и могућност повратка.
Узео ми је упориште,
Голубарнике, наду, багрем.
Ведрину, топовско ђуле, гнездо.
Свет, читав један свет.
Брдо, снег, упориште, младост.
Узео ми је јорговане,
Божурове, руже и бунар.
Одбрану. Карабин.
Узео ми је будућност,
леп поглед на југ,
Завичај, свет, везу.

(18. септ. 2012.)

ФАТАМОРГАНE ХРАСТОВА КРАЈ ПРОСЈАНСКОГ ПУТА*

поставио/ла Miroslav Lukić 16.09.2018. 08:01   [ ажурирано 08.10.2018. 11:04 ]

СУДБИНА
СУДБИНА

Quest-ce que c'est? 

Склони тај нож 
Склопи тај кревет са драперијама 
Немој на њему више испаштати 
Не очекуј радосну вест скоро 
Не љуби подметнут образ 
Не мисли на лауреате, арлекине 
На трбухозборце и катихете 
То што свезује, то и одвезује…

Салаши СЕВЕРАЦА

поставио/ла Miroslav Lukić 16.09.2018. 07:53   [ ажурирано 08.10.2018. 11:08 ]


Дубраве
Златни Расуденац
Столица
Одазивају се одблесцима неизрецивим, титравим

Разапет сам на великом
Храсту Запису
који се осушио
Нови је никао ту негде у близини.

Једино је у визијама могуће Немогуће

Бели се Кула на врх брда
као кост пљусковима прана и ветровима изрибана
Судбина се оцртава све јасније

Без престанка понављај диван сан,*
као дечак који наглас мисли.
Судбина се објавила јасно,
као редови јабланова покисли…
Анђео је кроз снове послао наговештења.
А буђење и време откривају
тумачење
и тајни узрок мрачних расположења…

Све временом постане нешто друго,
Земља без слуге и без крста
Планина свој реп има,
Престол и локве
И кревет за Немогућег Ратара.

Бог не заборавља добра дела и ни једну бразду заорану
Ни брачни лежај усред њиве
Ни изворчиће са водом зеленом,
водом хладном, са водом слатком…

1-6 of 6