COGITO КЛУБ

КОГИТО КЛУБ

... Бавити се нечим узвишеним!Боље погледајте: Санта-Круз искслесана у стени, планине, равно море, жесток ветар и сунце, велике дизалице у луци, возови, хангари, кејаови и гигантски путеви који се пењу уз стену града, а у самом граду такве игре и таква досада, таква самоћа. Можда, заиста, то све није довољно узвишено. Али велика вредност тих пренасељених острва је баш у томе што се ту срце открива. Тишина је могућа још само у бучним градовима. Декарт је писао из Амстердама старом Балзаку: "Сваког дана се шетам кроз збрку једног великог народа, са исто толико слободе и мира као што бисте се ви шетали својим стазама”.

              Албер КАМИ: Улица, у књ. ЛЕТО, Нолит, Београд, 1956, стр. 19-20

ИЗ ДНЕВНИКА ЧЛАНА КОГИТО КЛУБА

поставио/ла Miroslav Lukić 11.10.2018. 04:14


СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ БЕЛАТУКАДРУЗА
Педесет и три године је тражио псеудоним који би га читавог обухватио, њега, Белатукадруза,
све оно што хоће и све оно што може. Чак и немогуће.
Досадило му је име које су дали кумови, или укућани, као и надимак који су му прилепили вршњаци…
…Његове су мисли и помисли тужне. Не усуђује се да забележи све. Тамо, у кухињи нешто капље; тако и у њему из неке покварене славине непрестано цури. Старост је… Когито клуб.
- Где је његов живот? Јуче му се чинило да тек треба да дође; малопре да је прошао, или да га живи сада, сутра, прекосутра, ишчекујући некакав концерт, не птичији, не славуја, не. Концерт препариране чешљугарке? …
Омашке имају свој невидљиви извор.
Много тога је у њему залеђено и у сенци. И сам је у сенци.
Ни додирнуо није помисли које су му се ројиле у глави чим је устао…

ПРЕ ТРИ ЛЕТА

(Сећајући се четвртка, 4. августа 1994.)

 

Постоје села Богу иза леђа,

скоро налик на онај други свет,

надирање флоре и фауне и облака,

и спрудови на крају којих парови

риба реповима праве гнезда у плићаку...

 

Увукли смо се између густих ракита,

траговима белоушки и збацили

полако свлак...

Њена златна коса расу се по глибу

који се сасушио и испуцао

Миришући на муљ, на лишће ракита

на беле раде, њена бедра прлила су

као коприве...

 

(Могу ли се изрећи најлепше,

најдубље, најинтимније ствари

чак и у дневницима вођеним само за себе?)

 

Неко скривен у грмљу пасјег дрена

на другој обали без даха у грчу воајера

могао је да види само моја гола леђа...

 

Срећом, нагло се наоблачило

Дунуо је ветар и непознати се удаљио

На стотине пожутелих листова

пљуштало је на реку као златна киша

 

"Већ је крај лета", рече она

с којом сам се у граду мимоилазио

пишући ми :"Глуп си. Волим те!"

 

Лишће је пљуштало можда минут- два,

а затим се све стишало,

осим наших дамара;

облаци су се разишли

и, на стотинак метара, у топољаку,

појави се бела мешина

и август засвира у гајде.

 

Површина воде се најежи

 

Неколико дана ништа нисам записао у бележницу

ни оно најлепше ни најважније

што се сад одмотава као сребрно клупко

у најинтимнијој сфери човека и жене

(држећи се можда Божије заповести,

универзалних правила: Да тајна између човека

и жене треба да остане тајна )...

 

ПСЕЋА СВАДБА

(Привлачан ужас)

 

Само је песник рођен као пастрмка

што се мрести у потоку бистром

и незагађеном крај кога миришу

дивље јагоде лети, а шипурак и маховина

у време првих снегова,

онај гладан мрака и тајанства,

свега што неизвесност крије,

онај што не цвили због изгнанства

(као за Римом Овидије)

видео својим очима

нијансе мимикрије,

пресипање из шупљег у празно

уз јаку обилну кафу, и кућне љубимце.

 

Али о томе ће моћи да понешто

шане само мехур са дна,

кад на неким гробовима никне цвеће.

 

("После свих оних љубавних окршаја

са мојим човеком, ишла сам тој хуљи

који никога волео није, да под њим

за пет минута свршим" - прича у мраку

муштерији, кога све то узбуђује!)

 

Истина је мрачна, као куја налакћена на перваз

препознаје се по оку

само гледај њено око

које гледа пошироко

Препознаћеш је по оку

не по хаљинама

 

Пред светом је она сакривена

иза маске која јој одлично приања

 

Све је друкчије од оног што говори

пред фамилијом и суседима, рођацима

 

Она је интелектуалка - чегртаљка

док стоји крај прозора

или за столом, и тек ће кад спусти жалузине

и легне потрбушке

запевушити:

Дражица и цветни тучак,

кукурек и перуника,

куја која репом фрћка,куца,

пањ и врба запупела,

канаринка, чешљугарка,

све у време врбопуца штуца:

дошло доба да се све опроба...

 

Жалиће се јастуку нежно на бол у крстима.

Ту,ту. Стисни ме, драги...Све док податне гузове

не стисне један, па други...

Док се не нађе

у сендвичу врелом...док не потече вино и мошус

Рвање и натезање пред оргазам

нико нигде да спомене

ни све оне срамне речи

када љубавно усхићење

откључава мрачне ланце

које на себи носи од оног поподнева

када је сусед свратио на кафу

и повалио је и отишао

и никад више није свратио.

 

Постоје Пустиње љубави

са свим искушењима у тим пустињама

и искуство неописивог стања

грчева слатких и радосног

стања посторгазма

док чека да је заскочи

пас сеоски, џукац са краватом

 

("Нека педери и песници пишу сонете

о куртизанама и нека призивају

пошасти да их угуше у песку, у крви,

нека верују да је несрећа њихов Бог,

као Артур Рембо", мумлаће свршавајући

под мужјаком који има тврдоћу

и зверску издржљивост...)

 

Све те горке истине, усев живота,

бистре и подстичу жеравицу

која разгара Ум.

Само стрвинар скаче на ону радост,

што га сецка

бордел тајни оне која више не неплаћује

већ као грабљивица узима за своју душу

пену и усхићење испуњења, претворивши

бедуине у дахтаве псе; можда је то оно

што се не може објаснити до краја и

о чему писци не сведоче?

 

Не знамо; наслућујемо...

 (Недеља, 13. јул 1997)


ДЕЈСТВО МЕСЕЧИНЕ НА ЧЛАНА КОГИТО КЛУБА

 

Опет – јасно – као пре много година: први пут.
Жалосне врбе,
градине,
поток (иза јабланова).
Друга Мала. Лавежи.
Црне прилике о којима се тако мало зна. Црне прилике, што
су дошле главе многима. Небески пољубац Венере и Јупитера.

Некога сам у сну убеђивао нешто, неко ме је убеђивао у нешто,

у оправданост злочина. Ћерка Страве,

купус који је почео да се квари…
Рат је прво почео у главама, пре земљотреса

и пољупца Венере и Јупитера.

Самоубилачки порив команданта Црних Прилика.

Зли духови ничу као зумбули и варичеле…
Ведро небо; лавеж; ветар. Празне стазе и године.

Шимшир памти. Степениште напукло, зелено.

Од маховине. Мекозубе…
Очево ћутање; мирис коприва што се кувају;

и ветар. Све се то шири као кругови на води,

кругови ратне неурозе. И музика, потмула,

с краја села. Вест је кад неког донесу, да сахране.


Како је далеко све оно што пре два месеца беше!
(Холбрук, Хил, Петрич и Мајорски у Београду.)
Сада се с неба полумесец и сателити смеше.


Кокошије ноге витла ветар, и облаке.
Бомбардери невидљиви небом језде и ракете
репова лисичијих, што ретко  промаше...

 

О ЧЕМУ РАЗМИШЉА ЧЛАН КОГИТО КЛУБА?

 

Размишља о старењу, о боловима у раменимао замарању тела, док чека да машина испере шарени веш, док се поврће не скува.

Његов чукун – деда је умро прерано, још док су му била мала деца, под околностима никада протумаченим.
Његов прадеда је настрадао трагично у најбољим годинама.
Његов деда је умро од болести срца у шесдесет и трећој.
Његов отац је последњи срчани удар преживео у седамдесет и четвртој…
Једино је његов прадеда по мајци доживео стотинак година…
Био је нерођен, или врло мали да бих понеке од њих боље упознао…

Чини му се да треба да уради и заврши толико тога и да
је тек на половини пута у четрдесет и деветој…
Они су живели у свету који је имао патину,
чак и кад се чини да је био храпав, нерезбарен.

 

МАГИЈА БЕЛАТУКАДРУЗОВИХ ПОСЕДА


Од како зна за себе био је нервозан због лутрије, због добитака, и због немогућег покушаја укрупњавања поседа. Сада се променило нешто: прошета спрудом, кроз прашуму, нађе белутак и стави га на сто. Увуче се у белутак.

То је врло једноставно. Па ипак, требало му је четрдесет година покушавања да се увуче у белутак као у малу пећину. Све док није открио заобилазни начин.

Пек, река коју је  затекао испод првог моста…

….Права река?Златна?Митска? Она с којом је сједињен давно, можда и пре рођења? Река која му није дозвољавала да погледа неку девојку, жену, јабуку, јасмин…

 

ПРИ  КРАЈУ РУКОПИСА „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ?“


Зато, због песме што ме раздире као плач, као јецање после катаклизме, Јецање неколицине што сахрањују све мртве без почасти.

Због плача без суза, не похода у даљину, нити повратка у завичај, већ због путовања коме се не види крај. Путовања без престанка..

Због пустиње у којој има толико питања уместо кактуса.

И ниједан одговор. Дакле: празнина света у коме се две сестре - Присутност и нестајање - међусобно сатиру. Нарциси на гробљу,

Походи некористољубиви : тренутак када разазнајемо како се наша судбина усклађује са нашим Крстом. У ствари, од доживљеног потреса, Суштина је затражила азил, и повукла се као машта, као море.

Када  би се гроб могао отворити и када би мртва уста могла да проговоре! Као што се књига отвара на оним странама које смо подвлачили. Кад духови не би постојали, требало би их Измислити, јер они  помажу на сваки начин комуникацију Умрлих и  живих. Неприродна, несазрела смрт је бомба Бачена међу односе између душа. Разлива се као мастило по оним реченицама  на страницама књиге које волим, или по реченицама у бележници које отех бунилу, сну.

Чудовишту бојазни. Смрт је режисер; и та режија је у оном Јуче, чак и у сунцу, сенкама, изниклој травицу, у ницању, чак и оном ницању из пера песника, где се шире нови појмови и Архипелаг памћења, које никакво ћутање не може ни подценити ни пореметити. Радо бих писао мртвима, али Онај свет моје мисли не прима. Одбија их, али Бог је или већ неко дао Снове, пукотину, кроз коју могу да видим твој Осмех одонуд. Опомене, помоћ, снага која расплиће чворове.

Живиш тамо где неће стићи нико други, чак ни потпуност Мојих сећања. Просјански пут. Јове и вирови, дивља купина.

 Доживљај који се не усуђујем да споменем, због лепоте.

Или због преливања вира у вир, бића у биће...

Како си лака у бездану, у тамном виру, у води, како твоја душа подрхтава као препелица у руци. Оно што се не усуђујем да именујем лепше је од чежње, и оно што оживљава представе о Теби, то није само твоја топлота руке која је стварна на мом рамену и по мом укусу – то је фрагмент лета, деоница августа.

То није заобилажење сопственог корака, напротив.

Залутала епизода једног лета разара сваку мисао о коначном губитку. Када би пропао свет сасвим, понео бих у новом Нојевом ковчегу не речи, већ – неречено, неисказиво и Безимено. Стварно и тешко, лудачко и незаситно, необуздано, Вртоглаво, неуобличено. Књига живота има почетак, крај, границе, смисао, девице луде што уводе нас у искушење, Бикове што надиру у ројевима сумњи...

Не могу да те упишем у Лист поред живих, јер су и књига и лист испуњени, а ни пера ни мастила више нема. Из гробова не ничу само Нарциси, већ и ново магновење, нови видокруг, и суштина се на крају крајева појављује да потврди себе. И да подупре Тачку гледишта са које се отвара неописив поглед...

Врћам се са гробља, друга пруга не води у живот.Цивилизација је за хуманисту охрабрење. За змију – Страхота реских звукова, разбијеног стакла. За маловарошане је исто што и за гусенице свилене бубе Лишће дудова... Нема начина да се живот избегава, али има сувише пречица које воде у кварење...

Враћао сам се са гробља загледајући се у слушању – у Ствари ове, оне, било које... Родно гнездо моје стварности није било на врху димњака већ на гробљу – на гробљу на коме су уклањали епоху  са жалобним посмртним мелодијама.

Произвољност тумачења и очајања биле су толико широке, али јављало се нешто из детињства, не дечије болести, не бунила, птичије замке, брегунице и врес, Просјане, Просјански пут, ни јабланови, баре, жабе крекетуше. Можда пламичци који би над многим стварима блеснули – не бескорисно, јер би макар на трен црни сатен пукао, помрчина се запалила, па је могуће било видети Понешто, макар контуре или почетке  пута којим бих себи могао да уђем у трагове...

У љубав и нежност,  у мржњу  и сумње, помешане као снег и лед... 

(У возу Београд – Пожаревац, мај 1987)

1-1 of 1