БЕЛО ЦРНО ЦРВЕНО ШАРЕНО

ИЗВОДИ ИЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНОГ РУКОПИСА 

ЗОНА ПРЕЛИВАЊА

поставио/ла Miroslav Lukić 11.10.2018. 02:48

ЈЕВАНЂЕЉЕ

Христов проглас о том, шта је права срећа

Живот свих људи има божанско порекло. Оно је једино свето.
И стога човек мора служити томе пореклу и у животу свих људи. То је воља Очева.
И стога човек треба да тежи да разруши временску обману прошлости и будућности.

За те читаоце (умешане у секте, осуђивања, убиства, изопачење вере, подметање светодуховства уместо Христовог учења - напомена бујице жутог пљуска) , за те читаоце има само два излаза : смирено покајање и одрицање од своје  л а ж и, или гоњење оних, који их јавно изобличавају због онога, Што они чине и што су чинили.

Ако се не одрекну од лажи, онда им остаје једно - да гоне мене, на што се ја довршујући свој спис, спремам са радошћу и са страхом за своју слабост.

Јасна Пољана, 1883. г.                             Лав  Толстој*



ЧИШЋЕЊЕ КОГИТО КЛУБА

 

Привео сам крају чишћење дечијих соба. Нашао сам многе лешеве минулих година. Не једном ми је долазило да заплачем. Фиоке су биле затрпане сметовима, кроз које сам се пробијао лопатом и метлом. Чистећи дечије собе, почео сам да чистим и себе изнутра. Долазило ми је да заплачем...Ниједан грех неће остати непознат  Оку Свевидећем. 

            Знам то, а ипак... Туширањем се човек не може спрати изнутра. У срцу увек чучи наследник најстаријег греха. Чучи као мајмун. Дрема. И чека прилику...

 

            *

 

            Син и Отац су повезани нераскидивим нитима. Не само истом крвном групом. Патњом. Телефонирао сам пријатељу у унутрашњост, покушавајући да га охрабрим...

             Више ме (хвала Богу и аналгину!) не боли глава.

 

            Инвентар полувековне администрације почела је нападати влага. Писма. Стара. Црвеним воском запечаћена.  Могу да почнем да палим све своје белешке. Пролеће је на помолу. Само ће ме пламен кроз све то водити за уво; не Шекспир, ни Тургењев, ни Меша Селимовић. Ни Бодлер. Ни стихови које сам сам написао као двадесетједногодишњак (нити сам имао довољно онда искуства, ни знања!)  Не помажем влаги, пропадању, већ преображавању. Пламену. Бога у мојој младости нису свакодневно разапињали само у Гареву, Мишљеновцу, Хомољу, Звижду; разапињали су га свуда : амбициозни, дилетанти, скоројевићи, непозвани, неверујући. Разапињали су га сви које знам ( од својте до ...)  Највише су га разапињали силни овог света. Јуда је издао Христа; затим су кроз векове дошли милиони подражавалаца Јуде. (Најбољи пријатељи из младости издају; зар су онда најбољи?)  Штета што ме никада није обузео порив да пишем мемоаре или исповест. 

 

БУНДЕВЕ (2011, лето)


........ Одатле већ почиње ЗОНА ПРЕЛИВАЊА, нешто о чему  тек треба да буде речи, али тек онда када за то дође погодан час…

(Средином  децембра, предсказивали су ми почетак Лепог и Новог. Размишљао сам шта то може бити. Падале су ми разне претпоставке на памет; међутим, није било ништа од онога што је могло бити. Нисам препознао Лепо и Ново, јер све што ми се догађало до краја 2001. године било је више Ружно и Старо. На то више не треба трошити речи…)

ЛЕПО  И НОВО?

Све је друкчије него што се чини. У овој својеврсној  и још неописаној зони сумрака једва се назире Зона преливања. Све што је на Земљи  оцртава се на Небу у сутон…

Загледајте се у небо док залази Сунце. Удубите се у облаке; и видећете на небу – мора и планине које сте запамтили, реке, ушћа и заливе…Проверите. Постоји трећа димензија; постоје  тродимензионалне слике, али их не може свако видети…

Пробајте…

 




IV ЦАРСТВО  БОЖИЈЕ

И стога је воља Очева живот и срећа свих људи.

А ја вам велим : немој се борити злом против зла, нити узимај помоћу суда вола за вола, роба за роба, живот за живот, него се никако не противи злу. ( Мат, В, 39)

Телу  је светлост - око, а души - срце. ( Мт. VI, 22)

Живите само данашњим даном. Брините се о том да будете у вољи Очевој. Желите оно, што је једино важно, а остало ће све само собом доћи.

Узан је пут   у   ж и в о т, али ви идите и улазите тим узаним путем.

VII  ЈА И ОТАЦ - ЈЕДНО СМО

Права исхрана бесконачног живота јесте вршење воље Очеве.



VIII ЖИВОТ НИЈЕ У ВРЕМЕНУ

И стога је прави живот само у  садашњици (у садашњем тренутку).

Сваки човек може само својим личним напорима ући у Царство Очево.

Исто је то и у животу. Свагда, сваког тренутка садашњости, треба живети животом духа, не мислити о прошлом и будућем, и не говорећи себи : тада и тада ја ћу учинити то и то. ( Лк. XII, 37/ 38)



IX САБЛАЗНИ

Обмане временског живота скривају од људи прави живот у садашњости.

... Христос - то је сам Господ, Владар наш кога ми осећамо и знамо у себи, као што осећамо и знамо живот у себи. Христос то вам је разумевање што је у нама. ( Мт. XXII, 43).



X БОРБА СА САБЛАЗНИМА

И стога, да не паднемо у саблазни, треба сваког часа свог живота бити у јединству са Оцем.

...То је моја крв. Ја је проливам, да људи знају мој завет : да праштају другима њихове грехове. ( Мт. XXVI, 28)

Затим се врати  к ученицима и рече им : Сад се приберите и будите мирни јер је сад већ одлучено да ћу се предати у руке светских људи. ( Мт. XXVI, 45)

САМО ОВО ЈЕ ПРЕОСТАЛО ОД ЈЕДНЕ НЕДОВРШЕНЕ ТРАГИКОМЕДИЈЕ О ПРОПАДАЊУ ФАМИЛИЈЕ или Страх и батина у крајевима попут овог дресирају с(и)нове

поставио/ла Miroslav Lukić 10.10.2018. 14:14   [ ажурирано 10.10.2018. 14:16 ]

 Док једеш мој хлеб и пијеш млеко од мојих
крава, има да будеш Мањи од бубице и да се
оканиш читања књига!
Или, ако ти се не свиђа, пут под ноге, да те
моје очи не виде! Иди, спреми своје прње и
хватај последњи воз! Завршићеш Правни
факултет и вратити се у варош као
адвокат Да те бог види!Нећеш да будеш
ничији слуга!...

Глава 3

 

Одговори ми без лагања, ако можеш, ти

уштво, што само буљиш у књиге, шта

мислиш да постигнеш Читањем и оклевањем?

 

-Ништа. Никад нисам мислио да

могу да постигнем нешто Читањем. Нити

пак да државу могу да обнављам оклевањем.

Овде се држава ствара на други начин...

 

Шта имаш ти да се виђаш са попом С?

Шта тражиш ти у цркви?

Зар не знаш да неко све то бележи и јавља

тамо где треба? - Ја у нашој цркви видим

само бога, и мир који годи...

 

-Даћу ја теби, лицемеру један, мир и бога,

па ћеш да се пушиш!

 

Док једеш мој хлеб и пијеш млеко од мојих

крава, има да будеш Мањи од бубице и да се

оканиш читања књига!

Или, ако ти се не свиђа, пут под ноге, да те

моје очи не виде! Иди, спреми своје прње и

хватај последњи воз! Завршићеш Правни

факултет и вратити се у варош као

адвокат Да те бог види!Нећеш да будеш

ничији слуга!...

 

Страх и батина у крајевима попут овог

дресирају с(и)нове, Па зато они личе на очеве

после неког времена и зато Овде нема промена

вековима, а и како би их могло бити?

 

Ради успеха синови пристају на мучне

ствари док оне Не пређу у навику, а тада је

већ касно...

 

Глава 4

 

У оваквим породицама, варошким или

сељачким, малограђанским, Синови имају

одвратност према свету очева и слици

једног вилајета Умоченог у страву као

кануре вуненог плетива у природну боју за

фарбање. Али колико је њих, који имају већ и

свој Коран, спремно да заложи, ако треба,

И свој живот и да изађу из ораовине и

вуненог сукна? Из тог света обраслог

Маховином и предрасудом да су све друге

књиге, осим тапија, лажне

И да их пишу хуље жељне славе?


Глава 5

 

Српске народне песме у неколико књига и

препев Новог Завјета Вука Стеф. Караџића

подстицаху чудновато памћење синова

удружено с глупошћу. Синови, да би напредовали,

нађу начин да преваре оца, на

лукавство су упућени одмалена. А на

повластице новог Некраљевског режима

гледају као лисица на грожђе, знајући

Да је живети и школовати децу на туђ

рачун добар посао. Рачуница очева стасалих

у гуњевима ораховим провидна је и назадна,

како сикћу партијски активисти, али она

побеђује Сваку револуцију на дужи рок...

 

Глава 6

 

И ђаво је леп у деветнаестој, а тек клисуре

у пролеће кад процветају јорговани! У ту је

цркву бегао Величанствену за једну тако

малу варош Младић лицемер кога су знали

по надимку. Решивши да успе, по сваку цену,

То јест да напусти речену варош и завичај.

Носио је у погледу злокобну најаву

Бескрајну пучину свога искушења: храброст

И страст да на њој плови на старом

једрењаку чија су Бела једра разапета на

ветру, а на коме путују Галерије монументалних

ликова...

 

Досада је занимање господе и богатих.

И прецветалих лепотица. Паланке су гнезда

У којима се кокошке из досаде легу два пута

брже од Обичних кокошака. Па ипак није у

њима тако досадно Као што тврде, јер с

времена на време гостује циркус

"Фермен Пуцко", љубоморни муж устрели

Љубавника своје вољене жене, или у берби

вргања Поскок и шарка пецну неопрезне.

Пијац крајем недеље и три вашара током

пролећа, лета и јесени, и заветина,

могли би да буду изазовни за будућег писца,

За оног што може да опише све што види

И што уме да изрази све што осети.

 



 

 

Глава 7

 

(Поцепано 6 претходних страница)

Рајска слика, планинска, непоновљива: сенке

дрвећа Умочиле шапе у провидно огледало

блиског шумског познаника.

 

Љубавни троугао: Моара парасита, раките,

липе. Напуштени рудник, коров, коприве,

купине. Сазреле, сочне, црне као крв.

Пуста воденица. Стабљике обавијене

Густим зеленим маљама. Кристална секира

тишине Кружи заједно са копчевима ваздухом

устрепталим. Трула вегетација што се распада

ко стрв. Кад погледам преко Пека:

Сунце читаве групе Врхова брдских премазује

слојевима Попут оловносјајне прекрупе...

 

Глава 8

 

Реченица : Зашто се сусретати са људима

И обнављати старе везе? Поново ми се намеће

Затреперио је предео из детињства

Преливен уљем као грах. Осетио сам укус

једног ручка Усред стрњике под трешњом,

чије је увијено Румено лишће посуо неки сиви

јулски прах. Поглед с висине брегова у

даљину у долину

Спарно поље, титрава железничка пруга,

Титрава железничка станица.

Горуни начичкани скакавцима што се

надмећу И као да подстичу косце и мобу на

дуел...

 

Глава 9

 

Испречила се кућа блиске жене као непрелазна

река Положајем, балконом са расцветаним

мушкатлима И затвореним улазним вратима.

Дрвеће ме погледало с чуђењем као јуродивог

Који прича сам са собом кад се зауставих

пред балконом. Склонио сам се у хлад

дугих трепавица...

Јесте, ствари су се временом искомпликовале,

замрсиле, али треба их одмрсити

с а д а ! Привидан је - уверен сам - мир

околни Приврженост извесним стварима и

пределима Лучи равнодушност за све друго,

остало. Подрхтавају сенке на чаршавима

столним...

 

Глава 10

Јесам ли ли у стању да успоставим

Редослед? Да препознам? Да се не прекине

нит? Да сачувам бит?

Сто за којим смо ручали,

Плажа на којој смо се купали,

Постаја на којој си последњи пут

Узвикнула моје име, Лепотице.

 

Вожња шинобусом, тунели;

Па онда залазак, беле куће низ реку.

Мој поглед замишљени што те

Прогонио, можда? Вин.

Брегови, дрвеће, куће - што су

Запловили као сплавови

У вечерњу маглу и недођин...

 

 

Глава 11

 

Волим напета осећања; ишчекивање -

Рекох кад је минула егзалтација:

Јата голубова више не слећу на мој праг...

Схватам смисао путовања, и не питам

Чему хватати возове?

Уткивати себе у збивање,

Упијајући сијасет различитих сензација.

Понекад немам с ким да поделим

Своја осећања (усамљен сам и очајан).

 

Поглед ми упија неку чудну светлост

Дифузну, ни сутоњу ни дању.

Не будимо присни и тривијални.

Јер дух сече као сатара на пању...

УЗАЛУДНО ТУМАЧЕЊЕ СНОВА

поставио/ла Miroslav Lukić 10.10.2018. 14:01

Стално однекуд навире прашина, ђубре.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА

Зашто српски књижевницикоји знају Истинупре свега истину о погубности нихилизма и анархизмакао логичном завршеткуевропске културенису проговорили о томе?
Да ли има и једног српског књижевника друге половине ХХ века који живи истинским Богочовечанским прогресом?
Да ли их има у великом свету?
Већини књижевника није било стало да се ослободе греха и смрти и стицања осећања бесмртностијер су били оковани греховима и кумирима.

Мрачна сила их је отупљивала и спарушивала је у њима осећање бесмртностите они осећањем ни мишљу нису досезали Бога
живог и истинитогТакви људи су осакаћенитуђе играчкеарлекини...

 (одломак из књиге „Нечиста Србија“)

(....)

Три  фотографије, отете пламену. Љешничка заветина, пре тридесет и више година. Звижд. Љ. и ја. Почетак јуна. Празник Духова. Корито Реке. Позадина : воћњаци, брегови. На другој  је мој  портрет, анфас. Био сам леп са 20 година, иако ми се некада то није чинило тако. Те фотографије је начинио човек, пасионирани фотограф, који је преминуо пре десетак година. Мислио сам да ту фотографију дам  издавачима за моју књигу песама < > ... Трећа : стојим испред куће мога ујака. Иза мојих леђа је чабар са олеандром  (лијандером), девојчица - ћерка мога ујака К. Зид куће, неомалтерисан. Цигле. Бледоплава улазна врата; избледела временом. Кућа је баш онаква каква је била током читавог мог детињства, али је седамдесетих адаптирана, дограђена, уваљана у малтер и боје... (Ову фотографију је начинио Ујак. ) 

 

            Сахранио сам неколико товара непотребних ствари. Затим сам читао огласе;  (некретнине : куће) подвлачећи црвеном оловком  извесне понуде (периферија : Миријево, Звездара, Болеч; Кумодраж, Јајинци; Котеж, Крњача; Земун; Железник...Авала...) Шест месеци нуде исто : истом цена благо расте. Шума огласа! Цветају трговинске делатности. Плавуше и црнке нуде своје < услуге >... Ко воли, нек изволи. Филозофија света је : плати, па клати! Телефонирао сам ***, други пут у току дана. Промукао глас...

 

….Не једног, многе гавране сам чуо, а то значи да треба да будем одважан у наметнутој борби? Наметнутој борби : шта то може да значи? Можда је виђење гаврана најава среће, неке радосне вести? Видети  напуштени замак : знак је да се жеље неће испунити. Видео сам ујкино двориште, и то је можда некакав успех у послу. Видео сам и шуму – букову (велико изненађење ме  чека?)  Зечеви су страх; спопао ме је страх од камених коцки које су  бацале птичурине црне с неба; те исте дивље зечеве растрзале су трави црне птице…


ТО ЈЕ МОЖДА БИО ПУТ КОЈИ ВОДИ ПРЕКО МОСТА, ПУТ ПРЕЛАСКА У ДУБЉЕ СЛОЈЕВЕ СТРАВЕ?

У дом ујака сам, покушавам да се сетим, стигао, али нису хтели да ми отворе врата; неке жене; препречиле су се у вратима и прозорима : шта су то имале да ми приговоре? Ипак сам ушао. Видео неке  џемпере, обукао један, гледајући кроз прозор, јер то је био северни прозор ујкиног дома кроз који сам видео како улазе у ауто. И не знам да ли затим или нешто касније, видео сам оца како стиже у двориште и хвалише се како је ноћ провео са неком млађом учитељицом родом из правца из којег долећу црна јата. Провео је ноћ са  женом која му се понудила, која је  наводно у некој вези са мном : ту особу сам у збиљи познавао и ништа према њој нисам осећао осим…равнодушности. Није важно да ли сам био разочаран понашањем оца, и не знам шта је даље било с њим, и како сам се нашао у неком пределу којим доминирају врбе и мочвара; неки су људи у измаглици нешто пословали…То је можда био пут који води преко моста, пут преласка у дубље слојеве страве. Заиста, сличан постоји и води све до газа преко реке према суседном селу… Колона је ишла према неком мосту, и ја сам пришао високим црним људима и отпочео разговор са једним. Ко је он? Професор универзитета? Као и његов сапутник, који ме је познавао? Налик на М. С. Нисмо се упознали, а разговарали смо.

 (Покојни С. М. у осредњој  песми “Сан”, дотакао оно битно и неизрециво о сну, том чуду, што изражава  драгоцено неодбегло, наше неотето: Стотине мене / Тамо негде онамо… )

 

ДУГ РАЗГОВОР И САСВИМ ИСКРЕН О МНОГИМ СТВАРИМА, НАЈВАЖНИЈИМ


….Добро је знати више језика, он је то рекао, са нагласком странца.

Прво смо ишли, а затим се возили? Возом? Разговор је текао спонтано.

Отворио сам душу том човеку. Ишао сам кроз шипражје породичне митологије са мачем исповести. И од свих тих делова разговора ја се не могу сетити ничег другог осим тога да сам подвукао како сам још као дете обновио покидане породичне нити. Није то учинио мој отац, јер није могао учинити. (Да ли сам тако говорио киван на оца већ остарелог, што се хвали својим успехом код жена и као старац са душом у носу, није се хвалио, не одговара збиљи, али овде није о томе реч?!) Дуг  је то био разговор и сасвим искрен о многим стварима, најважнијим….

 ( Уторак, 29. јануар 2002 ; 6:38 – 7 : 46 ч)


УЗАЛУДНО ТУМАЧЕЊЕ СНОВА


Не знам како смо уопште доспели на планину. Сад више нисмо путовали на точковима већ апостолски узбрдо.   Који је то био предео? Карпати? Изнад нас су кружили гавранови. Раширених крила, као орлови. Видели смо у шуми и врхове аветињских остатака неког дворца каменог; дворца грофа Дракуле? Гавранови су били све кликтавији : и бацали су  нешто испред нас, камене коцке, четвртасте камене блокове, који су својом тежином убијали зечеве, али ни један од зечева не беше размрскан? Видео сам како их ћутљиво растржу стрвинари – ту сам се пробудио престрављен, потржио цигарету, али све је цигарете преко ноћи попушио мој нервозан син ( нервозан пред полагање тежих испита). И док сам брзо излазио из стана и силазио низ степениште, коса ми је расла, нарочито када су  заграктала прелећућа црна јата…Тих  десетак минута, до киоска и назад спустила су  завесу  преко најважнијег. Сузе су ми се откидале од нечега у мени; слутње; не знам. И не покушавам да протумачим снове…


УСИСИВАЧ-ЧУДО


Усисивач – чудо : све усисава, талог година, прашину, носталгију и незаборавне мелодије, депресије, неурозе, шизофренију…

Из моралних побуда одрекао се положаја који је прижељкивао деценијама (пријатељ стари, колега ). Док разговарамо телефоном, на врата куца вештица. Једном је тражила потпис. Други пут је придиковала, о нечему.

Није згодно имати двојника (телефонског). Одселићу се одавде из више разлога, уз Божју помоћ, надам се. (????????????? )



ЗАТРПАЛЕ СУ  МЕ СТВАРИ КОЈЕ ВИШЕ НИЧЕМУ И НИКОМ НЕ МОГУ ПОСЛУЖИТИ

Изнео два товара смећа. Сломљене столице. Скривени џепови.  Моја мати је држала под јастуцима ствари које је мој отац (приликом великих спремења; кречења соба) бацао са  бесом. Урођена  прљавштина. Неред у души. (Лођу је страшно погледати, још увек. Стан од 70 м2 велики је за два станара. Зашто је тесно? Због нереда! Побацати све  џиџе – миџе; све дотрајале ствари; дотрајалу одећу…


ЗАШТО МИ СЕ ВРАЋА ТО ИМЕ ИЛИ ВЛАШКИ НАДИМАК „ГУРГУЉ“?


Јесам ли то дом ујака заувек напуштао?Или га је напустио неко други? Или ће га тек напустити?Ко је Тај непознати са којим сам разговарао? Тај  што је ишао у колони са полубратом моје сестре од стрица?

Зашто ми се враћа то име или влашки надимак  Гургуљ?

Грактање. Пробудио сам се из кошмара, из грактања, и долазило ми је у сусрет грактање, са северозапада, црна јата птица, која у свитање прелећу кров. Није било ни једне цигарете  на мом столу. Морао  сам да сиђем брзо до првог киоска (до  оних што раде непрестано), и док сам силазио дизала ми се коса на глави од помисли на слике из сна и од помисли да ће све ишчезнути неповратно; силазио сам низ степениште и већ их чуо, та  уобичајена свитајна прелетања црних јата, долазили су као јека мога сна…

ВРБЕ СЕ СУШЕ...

Одрастао сам у близини, берући, као и моји преци, злато. Поседовали смо речно острво, не велико, ни десетак ари, на чијој  је северној страни био пешчан спруд са финим светлуцавим песком пуним  љуспица злата и пирита. На неколико корака од тога спруда  био је дубок вир, наша плажа…Ту се најинтезивније одвијао живот  првих мојих двадесет година…Више смо, као деца, волели дивне и дуге, незаборавне летње дане, пржења на врелом песку, роњења у зелене дубине вира и  ваљање у плитким глибовитим барама, у којима би вода  прокључала на високим летњим температурама, него злато.

Оно се лепило за наша тела, и ми смо га спирали са себе, као блато, прљавштину…

Имате ли утисак да ће те излетети, пред овим сликама које стоје пред вама отворене? Пазите, пазите!

Шума се обнавља на свој начин. Врбе се суше остаривши, али, гле, окружене су новом генерацијом стабала…


ПРЕД  МАЈЧИНУ СМРТ


Светлост је лек (за мене). Синоћ сам се искрено помолио Богу, који је изнад свију нас, за здравље најближих…Бележницу треба оставити отворену. Рашчистити радни сто. Не дозволити стварима да ме затрпавају…

 (Гугутке, и врапци, бољи су метереолози од званичних!) Надам се да ћемо решити породични проблем који имамо најдаље до јуна месеца о. г. Желим да моји стари родитељи пређу у  Б. и живе са нама. Јер о њима треба водити непосредну бригу. Све грешке треба поправити… Град је подношљивији за живљење старијих особа  од полуопустелих села…

 

У ТРАГАЊУ ЗА ЈЕДНОМ ЈЕДНОСТАВНОМ И ДУБОКОМ ПЕСМОМ


Када сам имао двадесет и две године, мислио сам да је то песма коју ћу већ једном написати. Имао сам њен наслов; није био на српском језику, на језику матерњем. Та је песма подсећала на песме које сам слушао у  завичају, оном најужем; она је упила помало од свих мелодија које сам чуо, од мелодија влашких и српских, циганских,  македонских, албанских, грчких, наполитанских. Упила је понешто и од филмске музике коју сам слушао. Почео сам да је пишем у двадесетој уз помоћ летњих ноћи, зрикаваца, уштапа и носталгије….

Нема такве песме међу свим песмама које сам временом написао. Као педестогодишњак, нашао сам Нацрт такве једне песме, нацрт пожутео – вршњак моје младости. Када сам највише на њу мислио, она је измицала; иза ње су остајале само месечина и сенке дрвећа на месечини.

Био сам увек неко ко сања о једној немогућој  песми; а такве долазе најређе, можда једном или два или три пута у кратком веку  песниковом? Све што је остало у мени, то је траг о таквој једној  песми….


ЈЕДАН ПОГЛЕД УЗВОДНО


Крађе рукописа, постаће уобичајена ствар. Зато треба објављивати, чим нешто завршим; макар у 50 пр. Библиофилска издања су ми наметнута… 

Нужда. Прљавштина, неимаштина воле да се друже…

Јутро, подне, поподне, вече. Цео дан. Личе једно на друго. Оловна тежина и боја. Као некада, када сам се расипао у безброј неописивих погледа. Када сам проводио на обалама недеље, месеце, године… Милион опажаја; титрања, скакаваца; галебова, рода. Пек, то баш и није најбоље име за ову реку; брзавица би било примереније. Она сваког пролећа мења ток; и о томе нико никад неће написати чак ни причицу! … Ни о белуцима, о пириту, плавом шљунку и можда понеком златном грумену, можда ће неко причати најближима у четири ока. …


ДРУГИ ПОГЛЕД НИЗВОДНО


Неописива места. Је ли ово негде на неким притокама уз Амазон?

Не, то је  на месту бившег Речног острва, рукопис пролећни Пека, коме острва нису у стању да се супроставе, ако нема јова… Добре одбране. Сигурног пазуха грана под којим се шири мирис јоргована.

Реци је досадило да заобилази једно острво и онда га је првом згодном приликом претворила у брзак, непрозирни…


СТАЛНО ОДНЕКУД НАВИРЕ ПРАШИНА ЂУБРЕ.ПЛАВО ЗЛАТО


Ех, ја нисам знао да сам богаташ и власник корита пресахле шумске реке пуног драгог камења, плавог злата, шљунка непознатих мистерија, и светлости коју још нико опева није!

Списак имена оних од којих сам очекивао да сарађују у … (Илузије) Ужасна генерација, ужасни људи (чак и они за које сам сматрао да су ми врло блиски). Изгубљени…

Године су почеле да личе једна на другу…Немиле породичне сцене…Визија. Каква визија? Надувани песник, На Зеленом венцу. У поређењу са продавцима, тј. новим шпекулантима, он чак делује безбојно…Пол Клодел ДРУГА ОДА  ДУХ И ВОДА (… Јер сам слободан! шта ме се тичу ваше свирепе нагодбе? јер сам ја барем слободан! јер сам нашао! јер сам ја барем напољу. //  Јер више немам место са створеним стварима, свој удео имам са оним што их ствара течан и похотан дух! // Риљају ли море? ђубрите ли га гао леју грашка?… итд.)


Египћани су открили Америку 2670 година пре Колумба, али је Колумбу припала слава

поставио/ла Miroslav Lukić 10.10.2018. 13:41

ЛОКАЦИЈА „З“

…Неоствариви снови

… Једнога дана се остваре, кад то више није важно…

Треба да научим да одбацујем много тога. Да не гомилам ствари и безначајне ситнице. Прљавштина је у вези са… Са многим стварима невидљивим…

ПРОСЈАНСКИ  ПУТ /  НАПЕТОСТ


Просјански пут се може измерити. Рецимо, не може бити дужи од једног километра, можда и нешто мање, око миље?

То се може утврдити сутра и прекосутра. Имао сам шест деценија и никада нисам премерио тај пут којим сам прошао  толико пута. Тај пут вијуга уз пружни насип кроз Коракњице и ПросјанеЛакомицу. На њему се догодило све, од рађања живота до сушења брестова и апокалипсе. И кад бих хтео да опишем све заплете и почетке, пустоловине којима управља неки фатум или господар пролазности, непријатељ смртних, а хтео сам то и као младић опчињен цветовима бундева и татуле крај пута, или шуморењем брестова, као што хоћу и данас, зауставио бих се крај спржене траве, крај осушеног троскота или боце, или прашине боје зрневља пшенице. Тај пут је отац многих других, потоњих путева; и његова је душа изван њега, изван Просјана. На његовом крају; у блиској даљини; тамо преко реке, изнад врхова топола, можда у облацима и поветарцу? У  напетости?

Да: у напетости.

Пут је ту да по њему напредује напетост, не опуштеност.

Не један, него више појединаца, изниклих крај тога пута, отиснулу су се у бели свет, и понели његову дужину и суштину као меру.

Дужина и суштина тога пута су тешко изрециви, као уосталом и оно о чему упорно и са тугом размишљам последњих недеља: дух српске књижевности.  Напетост је још понајближа суштини тога пута…


ГОЛАСТРАНА (мај 2012)


После свега, питање тајне, судбине, детињства, бездана остаје нерешиво.

Како пребродити мистерију завичаја, лепоте, гробова?

Са оваквим сликама на видику, усред поља (близу Лакомице), чујем да неко понавља: Лакомица, Лакомица, Лакомица, Лакомица, и тамо где се завршава Гола Страна, шири се дубок један вир. Турски Вир. Нема дна. И по њему плива један дугачки балкански змијски цар...

            ...................

            Египћани су открили Америку  2670 година пре Колумба, али је Колумбу припала слава.

             Чујем и сада лавеж наше младости < Одлучније супростављање умањивању улоге СК. То ће бити важан део јесење активности СКХ).

             Скадарско језеро има око 50 - ак острва. (Служећи војни рок у његовој близини, видео сам само неколико...)

             Нико од савремених писаца није спадао у претке будућности.

             Сећам се дана када је шведска амбасада одбијала да Солжењицину преда Нобелову награду (совјетски писац није желео да непозван посети шведску амбасаду). ..

ПАРАЛЕЛЕ

поставио/ла Miroslav Lukić 10.10.2018. 13:21   [ ажурирано 11.10.2018. 02:12 ]

ПАРАЛЕЛЕ

Здраво, Пољски и Просјански путе!

Од капије врта протеже се он ка мочвари. Старе липе врта замка гледају за њим преко зида, било да, у доба Ускрса, између изниклих усева и пробуђених ливада, јасно светли, или да у доба Божића под снежним наносима ишчезава иза најближег брежуљка. Од пољског крста савија он ка шуми. На њеној ивици поздравља један високи храст, под којим стоји грубо истесана клупа.

     На њој је каткад лежало ово или оно дело великих мислилаца, које је млада сметеност покушавала да одгонетне. Када су загонетке притискивале једна другу, а нису нудиле никакав излаз, помагао је пољски пут. Јер он тихо води ногу по завојитој стази кроз ширину оскудне земље….

Мартин Хајдегер (одломак из “Пољског пута”, у издању библиотеке Алеф. “Градца”, 1992, стр.7)

КРАТКА ИСТОРИЈА ДВА ПОСВЕЋЕНА ДРВЕТА


Мишљеновац је село на обали златоносног Пека у Звижду (североисточна Србија). У самом центру села, испред сеоске Општине, уздизао се храст који је наткриљивао својом крошњом добар део општинског дворишта. То дрво је било посвећено, сеоски Запис. Осушило се седамдесетих година 20. века. Нико се није усуђивао да га обори, јер се веровало да је дрво заштитник села од громова, поплава и суша.

Под тим дрветом се славила главна сеоска слава, Заветина, Спасовдан. Или како се говорило: Велика заветина. Што значи да је била и Мала, која се славила само један дан, нешто касније…

Друго посвећено дрво уздизало се  на крају Просјанског пута – старог турског пута, који је водио из села Мишљеновца према Пеку, ливадама и Стржевици. И то посвећено дрво беше храст, стар стотинак година, али се и он почео сушити седамдесетих. Када га је гром једном приликом погодио и запалио, није сагорео. Иако дотучен силама неба, храст је пружао изданке још неколико година. А онда се сасвим осушио, али никоме није падало на памет да га обори.

Оба храста, разгранатих крошњи, запамтили су због дуговечности, и с обзиром на месту где су расли, толико тога. Ех, да су умели да причају, да испричају све оно што су запамтили!

Сећајући се тих храстова, заштитника и горостаса, видим тако јасно читаво своје детињство, своју судбину, и поглед на један овоземаљски рајски врт. Та два посвећена дрвета су се подмладила у плодној црници мога сећања и расту даље увис, наткриљујући и зарасли пут и поље и суседна дворишта сеоске општине мишљеновачке…


ПРОСЈАНСКИ ПУТ


        Просјански пут  почиње баш тамо где Белилски пут пресеца железничку пругу: Белилски иде право на север, а Просјански на исток пралелно са пружним насипом скоро све до тзв. Обренове стражаре или Рампе, где под тупим углом скреће на север све до бивше Лукићске ваде, ливада, Пека – континенталне прашуме, налик на природу малих притока Амазона. Пут је у своје време водио  преко дрвене ћуприје на Пеку на имању покојних Жикића (где су се све до шесдесетих година 20. века, видели у води остаци дрвених стубова у реци); па преко ливада и врбака под Стржевицу, где је излазио на срески пут који је повезивао Горњу Крушевицу  (Кучево) и Доњи, Звижд, Браничево и Дунав, Велико Градиште, Голубац…  – 9. јула 2012)

Хајдегер је уочио:

Увек изнова иде понекад мишљење у истим делима или у сопственим покушајима стазом коју пољски пут провлачи кроз поље. Он остаје кораку оног који мисли тако близак  као кораку сељака који у зору иде на косидбу…

(Из истог дела, стр. 7)

Тај пут се за мене завршавао столетним храстом Записом, кога више нема.

Тај пут је читав један микрокосмос.

Каква је веза између Просјанског и Пољског пута М. Хајдегера?

Битна. Темељна. Мистична.Неописива. Немогућа…

 


НАПОМЕНА УЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНИ РУКОПИС

поставио/ла Miroslav Lukić 10.10.2018. 12:55

Посвећено Блезу Сандрару

Приликом снимања кратког документарног филма БЕЛО,ЦРНО, ЦРВЕНО, случајно је пронађен један рукопис Белe Тукадруза, који се у ширим изводима (не у целини!) публикује овде. Филм је дозвао нешто слично себи, што превазилази поезију буквално схваћену. Стендал је у своје време приметио да “поезија, la poesie, оно што се под тим изразом тада разумевало, - будалаштине које су писали сувремени му Французи, или их громко рецитовали са француских позорница, - да је поезија безвредна гњаважа”. “У томе се часу –према уверењу Е. Паунда - “уметност писања везала за прозу, и, током одређеног времена, важнији развојни процеси језика као средства за изражавање, дешавали су се у прози...”

Проза је потиснула поезију, превасходну уметност, затим је то учинио и филм.



Поезија је врло дуго била у затвору, из кога је покушала да изађе уз помоћ Сандрара, коме је Бела Тукадрузов случајно нађени рукопис и посвећен.

“То је духовни затвор. Уосталом сви песници које су у једном датом тренутку њиховог живота дотакли зраци извесне звезде, звезде Дирерове Меланхолије, с његове чувене гравуре, западају у контемплацију:она може постати бескрајно и смртоносно очајање које води у самоубиство или лудило, као што је то био случај са Жераром де Нервалом, или у необичне болести пред којима лекари остају збуњени, као што контемплација може довести и до највеће радости, а то се, сматрам мени догодило “. (1916)

БЕЛО,ЦРНО, ЦРВЕНО, наслања се на Документарне филмове Сандрара, на  њихову стваралачку тајну, на први поглед. А у ствари - Случајно нађени рукопис или документарни филм - доносе зоне преливања: незаборавне слике и неки благотворни ветар који распирује жар у пепелу, далеко од прапорака шугавог песничког стада, које и даље пландује, више од једног века, тетошено  од  тобожњих критичара > полицијских аматера и бирократа, што мере, премазују, узимају отисак као у криминалистичкој антропометрији, уводећи у своје провизорно књиговодство, телалећи и хвалећи кад им се суфлира да су највећи песници и уметници они што су најближе власти (свакој, било којој).

Зашто је Бела Тукадруз снимио овај документарни филм?

Зато да би најавио своје нове документарне филмове? Зато да би мртвом Стендалу бацио рукавицу у лице? Зато што...

1-6 of 6