УНУТРАШЊИ КОСМО/С ПЕСМЕ / Мирослав Тодоровић

поставио/ла Miroslav Lukić 30.12.2012. 11:01   [ ажурирано 22.08.2016. 11:40 ]

Радослав Вучковић: Одабране и друге песме,  Библиотека  Бдење, Културни центар Сврљиг, 2012.


Из шест објављених збирки,  са  новоиспеваним песмама, песник Вучковић је ко-мпоновано седму „Одабране и друге песме“. У напомени пише: „Све ове песме настале су у периоду од 1967 – 2012. Период, довољно дуг да се још једно казивање заокружи, поготову што су песме, иако различите по спољашњој структури, веома сродне, по унутрашњој суштини“. Унутрашња суштина  је слика, и стање, песникове душе, оне „фине честице која уздиже читаво човекове биће“ како поезију дефинише Хазлит. Мишљење да песник пише једну песму потврђује и Р. Вучковић без обзира на њену „тематску разноликост“ унутрашња суштина  песме је њено језгро (срце) које спољашњу структуру одржава. И заокружава...

  Вијонов катрен: „Молим се Божје милом сину / ког зовем кад су доба тавна / Да прими мој плач у висину / он који тело и дух равна...је један од могућих одговора зашто песма (Ова певања) и која је њена сврха. Песник има свој орјентир висину и божјег сина који је (још увек) универзална метафора свеобухватног значаја. Већ прва песма, казивање песниково, у основи овог песничког здања, „Слово, подаја“  разимирајућим стиховима и сажетим исказом резбари песму о слову и песми, о подаји. Коме се подаје? Јамачно, песниковом казивању, чији садржај завршни акорд речи меденица све воздиже у метафизичке сфере појања и постојања. Јер овај песник казује постојано о постојању, из себе, из језика и  оног што носи као наслеђе предака да завешта потомцима Родослов, општи. 

Општи, јер лични има обележја општег, наше судбине о којој  песник казује. „Лирски јунаци“ његовог предачког пута су епски ликови овог лирског предања. Симболи. Гете каже да све што је прошло постаје симбол. ВУЧКОвић кроз симболе прошлог казује и ововремени ток родословни. У казивању „Вучко“ он сеже  „У доба  бега и збега / кад оца му на колац, / а брата му на конопац, / предак ми Вучко, / за много нерода / и мало рода, / из камена и неба / хлеба копаше, / а увек имаше лека / против лелека.“ Речи, стихови, симболи отварају књигу мртвих и живих, указују на судбинску повезаност и сједињеност људи, поднебља и историје. Концизни стихови, као атлас небо, носе крст земаљске  судбине, и лек и лелек,  који се чује из ове дубоке песме  које свевидеће око види  тако да  „ и сам  и камен  и дрво прогледају и стасају  како само он, човек-песник, уме да стаса“.

Из предачког родослова  оглашава се прошлост,  реч његова памти, у њој је живи извор традиције из које овај песник носталгије и реминисценције  „просеца сопствену стазу у камену свога доба“.

  Кратка песма  „Вучко“ епског дискурса лапидарна и сама је матафора српског удеса. Данас  колац и конопац у другом обличју потомке Вучкове, у истом миту,  држе, за казивања која ће нам песник у другом тематском току испевати. У овом казује   О Павлу“, луцидно  сугерише личну као универзалну причу свог (нашег) тла, јер „Наши дедови“ су  сада метафора  тла  чије „из тмине појање“   дозива речима са чијег  дна, како то Попа каже слушамо „бескрајну песму, исконску жилу куцавицу, која час славујски бруји час олујно хуји од предања до предања,  све до оног које на наше песнике чека да га створе  и предају сутрашњици. Загонетним, никад до краја одгонетнутим трагом те родне понорнице једино се може допрети  до срца света и учинити да се чује  један бар откуцај његов  и гласом наше земље и наших људи“. Зато је свака песма овог предања откуцај  живота у песми (и космосу)  која је лична и екуменска слика трајања и нестајања, путовања у друге облике. Она  понад  песничког казивања опису даје виши смисао који је изнад симбола и изнад теме.

 Истиноносне и мудросне сфере стихова лирских фресака ( Оцу,  Сећање на мајку, Мој отац, Брату,  Преља, Пред одлазак, По одласку, Завичајна,  Бунар,  Родна кућа,  Воденица у Трештен камен...) су компоноване  од једрог материјала и веровања (у сто бразди)... прибраног из трагања и обраћања прецима, и праоцу, са жељом да, како то записа један други Мирослав, „очува  трошну грађевину успомена и историјских наслага“.* Да  наслеђено, доживљено, спознато виђено, и  чуто животом и душом,  спознато радошћу и болом ,,сазнањем  да „Нема  више ко њиву да грли, / жетву сања, бразду благосиља. / / Издадосмо  груду дрхтавицу, / крв дедовску и  класје овсено. //Угаси се Вучково колено: / не плодимо  ни земљу, ни жене“, и суочавањем са животом у туђини о којем  вапајно из речи песме „Њиви“ тужи  глас  жудње и истинске туге, јер „Још дишемо туђе небо / а носимо твоје лице“. Лице њиве,  у овој синтагми  је присутно као земаљско и небеско лице лирских јунака ових казивања  изражених искуством  о којем је Рилке писао. Ничеово „пиши крвљу искусићеш дух крви“ потврђује и овај песник, јер он пише судбинама колико људи толико и земље, казује собом и оним општим кодом свеопште српске усудности виђене у свом родословном хронотопу. Отуда аутентичан садржај ове истиноносне  поезије`  песниковог камена  и неба, отуда  снага и просторност тавног наука са гласовима из „тмине појања“  које се кроз овог  песника обнавља, наставља и опомињући казује да: Спласнули су наши / светли идеали: / с опасних висина / спустиласе јава.// Побеђених нема, / нема победника;/ између свих часних / и Велике Смрти / Збила се Празнина.“

Песник живи у „својој“ теми, он осећа било сваког мотива, мотри  како све пролази и  бива метафизичка васељена песме, чује како „ Рђом ломна пуца брава...“, „утихнула бука у бучару“,  вапајно стихом у песми  „Напуштени виноград“ ће  уверљиво изрећи слике речи ...мудра зоро издахни у вину: / подари му, бар, своју истину, које дуго резонирају у читаоцу и сугеришу  дубинску сагласност  с потребом да се и овом темом митска димензија искаже у пуној мери. Да мотив постане симбол, слика реч а песма имање, мит и штит у суочавању са пролазношћу. Остварена  лапидарним исказом контемплативног дискурса, јер само се тако могу  казивати универзална начела земаљских слика, и зато стихови:  „Пребистра реко, моја песмо / десета је ноћ  како си нестала / да би ми крик поверила. Онај без гласа, мунковски.

И песме „Појата у  Врбовику“, „Коза“ „Суша“ „Да све буде пролазно“ (да „Уместо ствари / поново учимо да именујемо / пчелу, / хлеб / извор...“), „Сврљишка котлина“ са завршном терцином  сублимира  драматику живљења у стихове остварене  на начин како шкољка бранећи се, болом,  лучи бисер, а песник  свој бисер, сјај и вај   питања

 ( „Зар вечна пустош да остане / за ово што упознасмо /  па напустисмо“ ) оваплоћује као песничке студије густог ткања и  снажне садржајности са трансценденталним спо-знајом стамених речи које памте. Вучковић  је песник који верује у Реч (Јов.1.1.), и отуд  „Недоумље“  и „Вулкан под челом / распириван песмом, гасне. На додиру / свесног и несвесног, / дамар трне. / Изговарам: живот / и , гле, / живимо.

Дочим  са одјецима знаног ова песникова спознаја  о моћи речи  сугерише да  се и општа тема да изрећи као лична. И лична као универзална, овоземаљска драма између неба и понора у чијој  полифонији се находе  гласови и звуци минулог као „Нечуј земље“   о чему песник  стихове сумарне реже:

„Око лука месечевог / игра коло / мртвих, нерођених...(црна огрлица). // У свеопштој страви / и студени, / загрљени / преци и потомци. // Нечуј земљом, / Невид пољем,  / румени се река, / слеђује се око.  Битна песма ове књиге,  сплетена између звука и мука,којој је овај песник  речима удахнуо дух песнички и омогућио смисао постојања. И певања које рефлектује магичну снагу предања. Момчило Настасијевић каже да је сваки песник „звук за себе, и знак по себи, и зато је и највећи духовни напор да се тај звук обелодани.“ Вучковић  успешно обелодањује и поетски призива  и казује супстанцијалне теме.  И када каже трен садашњи, у том трену ће се наћи хиљадугодишња  трен  од Нојеве барке  и  садањег.  Синтолијски казану тему песме „Коб“  метафорички обзнањују стихови са тамним тоновима у којима су запретани угарци от живота „ Док се браћа  / око међе / споре...

Оно о чему Вучковић казује  најбоље описују речи које интегрише песма, речи теме, речи песме: извор-вода, колац, конопац, камен, небо, лек-лелек, кућни праг (светац) књига васељене, бразда, стаза, хлеб (кора), жути дукат сиромаха,  коров, црно испод нокта, седам стада (ливада), крстина, бунар, глог; бука, бучар, мучник; трс, орах (...сторук хајдук с хиљаду кубура.), туђе небо, руковет, колиба, грумен соли, крик, мој праоче,  радост, туга, утроба другог неба, пепелиште...смак, узмак,  камен ( Е, да ми је да сам камен / па да ћутећи именујем / све кривце за ову ноћ.), коло (црно)...лапот, покров, срећа (худа), судњи (дан), порука  (тавна), житија, бунило, распеће, чудо...означавају просторно безмерје ове поезије која  сеже до праоца и кроз сумарност и метафорику песничких тема шире садржајну оптику певања. Јер смисао речи је смисао поезије и њене мелодије.

Пишући о језику Рид стиче „ да песник, чак када буде свестан речи у току компоновања, осећа како оне боје његову свест не само звуком, него и бојом  и светлошћу и снагом – укратко значењем.“ Вучковић  песнички осећа снагу речи, и прикљученија властитог живота  и историје казује умствено  компонујући песму – фреску, свој земаљски плач у чијем муку је ехо стихова из књиге Мојсијеве  „земља  да је проклета  с тебе, с муком ћеш се хранити до својега вијека... докле се не  вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.“ „Од песника остаде / нема струна патине“  поентира песник, струна патине са које се чује  јек дубоке тишине, с оне стране светлости урезује да „Тмуле су речи и човек тмаст, / тмица и тмуша, прозукли глас / тавно јест вавек... Отуд у овој поезије толико метафоричне сликовитости и метафизичке просторности  као и „музике матерње мелодије језика“  изражене  у римама и поетским  сликама које усаглашене  са песничким казивањем потврђују жестину певања  чија полифоничност обухвата наслеђе и ововремено.  С друге стране згуснутост логоса садржи и ону мистичну компоненту језика која је још у речима ове поезије. У њима се чују прећутане речи, као ехо  слути се и оно скривено и заборављено кроз које  дубље читање ове  поезија даје  осећај катарзе.

Вучковић  је песник који древност језика  стваралачки користи да повеже прошло и ововремено, да успостави лук, да искаже заумно. У светом писму стоји да је језик ватра. Ватра која  је живот, која окупља и која је симбол заједништва.  Карајон вели да је „језик као крв и као ваздух“.  Може се рећи да је језик лирски јунак и крв Вучковићеве поезије,  да се  студиознијим проницањем и гонетањем може сагледати  пуноћа певања и жива енергија језика у контексту тематског именовања и асоцијативних испламсавања.  Та енергија је оплемењена високим степеном доживљајности онога о чему казује, она је, бесумње, и у казивању  хеленског мита:  о Прометеју,  Дедалу, Сизифу , Одисеју и Пенелопи чиме је успостављен лук између два времена, потврђена метафоричност његових јунака, јер сви су они данас метафоре  (симболи). Те чињенице је овај песник свестан и поетизујући древно исказује ововремено, и више од тога, обнавља и наставља певања   кључевима овог тла. Зато  „Јефимија“  „Свети Сава“ „Стеван Дечански“ „Симонида“ и „Туга над Ловћеном“ у сонетном раму (у оквир с мером склања тематско безмерје), његовог певања са метафорама и симболима   повесничке и  сопствене, родо-словне,  космогоније   урезане у камен зн/амен постојања.

 „Света тајна лежи у сонету“ , каже овај песник наслеђа, који магијом поезије повезује искуства певања   дочим  родословном линијом и завичајним  мотивима обезбеђује  аутентичност ове поезије, а речима, метафорама, симболима  и напосе духом поетским виши смисао постојања. С друге стране  витализује  и у свој оквир ставља  вечну тему свеколике пролазности, размирја,  испаштања прагреха, и из  епског хуја и бруја урезује стихове  васколике запитаности...и када све мине, / за надгробне плоче кад остане име / хоће ли се неко срамити истине?!

Песник изван конвенционалних матрица  зналачки искива песму – фреску сна-жног животног набоја  и сложених значења. Он сажима и интегрише знано у Реч песму чија поетика  носи епику овог тла. Рефлексивне сублимације, извесна затамњеност овом, изузетном, песнику обезбеђују препознатљивост и више од тога трајност која  га издваја из песничког хора, а о којој хронос ове поезије речито казује.

 Својевремено је песник о којем је ово слово сматрао да је „тема његовог певања  истрошена“ мислећи  да је матични  сонет  збирке „У судњи дан“ дело умећа,  али визија певања (плача) окованих сонетом  се обистинила: Измиче видик, ниоткуда спаса..., а ВУЧКОвић настави палимпсестно да казује  општи испис таме из овог сонета који  је његова поетика и  филозофија. Он је спретно избегао опасност певања о истом, о личном, уклапајући у  реч песме своје претке,  живот, време  и оно што је доживео,  а које се певањем одвојило од песника и постало универзално а поезију потврдило као врховну уметност.

И по томе песник ВУЧКОвић  је  Творчев глас на земљи који  се домашио висина  и гласом песме сублимира време и судбине на земљи, чува оно што је прошло у певању отвореном за нова допевања и  читања. Изградио је од трошног материјала  своју песничку (Вавилонску) кулу именом Одабране и друге песме  из које  заветно казује  да су доба тавна,  дочим његов плач    ватру васељенске  поезије одржава.

 

_______

*

 Мирослав Радовановић: Аутономна логика бића из ствари
Comments