СУШТАСТВО ПЕВАЊА (ИЗ) ЖИВОТА / Мирослав Тодоровић

поставио/ла Miroslav Lukić 01.06.2014. 05:02   [ ажурирано 22.08.2016. 11:46 ]
Ранко Павловић: ЗРНО, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2014.


Свјетлећа зрнца спознаје

 

Ранко Павловић  један је  од ретких истинских полиграфа који  се успешно остварује у више токова (поезија, проза, драмски текстови, ....) Творац, обимног, и значајног опуса, огласио се новом збирком песама ЗРНО  и с њом је започео друго полувековно бављење књижевношћу.  Ако је име  монограм садржине онда је  ово Зрно   песниково житно поље јарких боја и животних мириса што памте исконско  а кроз ововремено изражавају свевремено. Симболиком и метафориком Зрно представља моћну ознаку коју време не дотиче већ је слика вечних мера, речима ововремене критике  Зрно је збирка песама  универзалног  тематског дискурса.

        Њена  песничка зрна, у виђењу умног и искусног песника, мајстора речи, су свеколика метафора чија  четири слова симболиком броја четири сугерише и  семантичку просторност речи која указује на подтекстуалне слојевитости језика и певања. Песник мотри свет, луцидно опажа и промишља, пише  душом, а његове мисли, како  би то казао  Хајне, стижу из његовог срца.

 „Пјесма на крају“ ове збирке је пјесничка прича мудрог ствараоца, оног што је спознао, кадрог да стиховима каже оно о чему се кроз времена пишу књиге, понављају и умножавају. Реч  је о стварању,   о томе коме песник пише, слово  о песничком послању. Мото ове  песме: „Кад ме нешто тишти, ја кажем / себи: то песма негде почиње“   су Тадићеви  стихови које доживљава сваки истински песник. 

Без тога што тишти нема песме која ће својом топлином, емоцијом и спознајним светом постојати и бити песма. Песма је по Павловићу и  исповест душе. У њој је песник, у тој исповести и  запитаности стиховима његовим речено: јер ни душу више не могу да ти отворим, јер и њу сам стиховима разголито. Предао је душу читаоцу, постао песма коју пева, објавио се у читаоцу` и како то каза Ли Тај По  Неко на обали  пева као да скида туге бреме, ослободио се терета виђеног и доживљеног, постао песма коју пева у којој се находи коначни смисао речи.

Штиоче мој, обраћа се  песник читаоцу у метафизичком кругу ове збирке  која својом ауром држи песника и читаоца. Верни мој читаоче, пева песник Пуслојић, "Ја певам  ономе што ће доћи после свега",  казивао је Раичковић.... Само богом дани песник је кадар да се искаже стихом, да буде оно што пева. Херберт Рид пише: „Из контакта са свакодневним животом појављују се идиоми. То је реаговање  људског организма  на елементе који га окружују. Они одражавају  брзину живота, притисак живота, његову саму суштину. Идиоми су гласовни одјек човека у ритму живота и могу се поредити са ударањем бубњева и играњем удова.  Све уметности су изграђене из тих примарних елемената и њиховоа реалност  и актуелност  зависи од тог строгог односа“.

Песник Ранко Павловић те идиоме из градива живота унутрашњим оком и слухом песничким духом оваплоћује у своја песничка зрна.  Седамдесет једно зрно  збирке ЗРНО представља године песниковог земаљског живота и чини јединствено сазвежђе зрна.  Отварао је сваким зрном душу да би на крају постао песма коју је испевао и  постао део душе свог читаоца. У њему је вазда живео песник који је мотрио и ослушкивао свет и песмом се обраћао читаоцу а преко читаоца себи. Јер „Поезија, ма у којем времену, пита се не само о сврси свога говора, него и о томе ко то говори у нама, кроз нас, обраћајући се другом и покушавајући да покаже како тај други заправо јесмо  ми сами.“ (А. Ристовић)

          Песник Павловић пише „Писмо  сјенима Јосифа Бродског  са снијегом завијаног Балкана“ у којем је шифра песничке мисије и филозофије поезије  која се обраћа колико адресату толико и читаоцу. Данашњем. Будућем. У песми је бит његове поетике што указује на класичну лепоту певања  и „филозофски поглед“  исказивања које треба да буде блиско

„Прије ће бити – једноставно. Баш тако, / јер у једноставности мудрост добија / пуни смисао, постаје нам блиска / као мајка, као неко ко нас подучава / да би себе увјерио у оно што говори...“ Тако пева и говори Ранко Павловић. И песме његове су као облутак којег су горске воде ослобађале сувишног, и  као што је Микеланђело у комаду мермера видео анђела па га је клешући ослободио, песник је опоетизовао  животну грађу, удахнуо јој  дух песнички и створио песму. Зрно  о себи и нама. Из његових  певања се чује порука Владике Николаја стави свој живот у стихове, ако хоћеш да осетиш живот универзалним, и да будеш с овим у вези и хармонији. Песничко осликавање стварности је лирска представа доживљаја који је песника подстакао да га преточи у стихове. То опевано из песме казује  о песниковој, речима његовим казано,  „привржености темама које се баве сопством као загонетним  и тешко одгонетљивим микрокосмосом“.  Павловић певајући одгонета а опевана стварност добија ново дубље од слутње значење са метафизичким струјањима који смислу дају универзалне димензије. Он поезију налази у животу, јер живот без поезије нема смисла. У симбиози искуства живота и искуства песме  остварено је Зрно које у тумачење призива и настанак бисера што се рађа из бола шкољке.

Павловић пева о битном,  оном што је уткано у суштину живота, што  теми обезбеђује животност која стварно звучи у „стварном врењу живота  и времена“...Оно унутрашње што дато је у његовој песми је жила куцавица што носи емоцију која плени  и указује на песничко у нашем животу и стварности сугеришући  да је поезија у свему.

У песми, ремек причи, „Свечана академија“ опоетизован   је случај око распореда  мјеста  у сали.  На миг невидљивог разводница ће „јунака песме - приче“ повести на друго мјесто. У поенти песме, у дистиху, јер оног Невидљивог/ иза завјесе  треба и разводница да се причува. И тако песма постаје својеврсна метафора, лична се претвара у универзалну причу у којој је ехо Настасијевићевог лове а уловљени из чијих лагума допире дах древних истина и давно постављених правила што нас мотре са Светих списа.

„О Вандалима је толико писано, да перо / бјежи од њих..“ али  вандали су нужност овог света, она друга страна  што се у њиховом имену исказује. Драматургија песме, атмосфера у конетксту са знаним прожима ову густу песничку тканицу, урања у историју, (...каткад вјековима, крију под земљом...) обасјава песничку причу у чијим се слојевима находе и дубљи садржаји ове теме. Универзални дискурс  указују да ова песма епских размера   садржајем о бојом има значење метафоре чије будно око  бди над светом. Стрепи и песник у песми којом се оглашва, јер: „ О вандалима је заиста много писано / и перо, ево и сад, бјежи у зјеницу свјетла, / плаши се њихове неуништивости. / Прије ће нестати пјесме, него вандали.“ У том завршном тачка стиху ове песме је  њена порука да је ова вечна тема у којој је summа емоција, мисли и слика, рекапитулација личног у свеукупном искуству.

ЗРНО је рељефна збирка са бројним песмама чије коте доносе  бит песничког суштанства исказаних кроз лирску фабулу песме. Она је проткана суптилним медитативностима са иронијским нитима, тихом меланхолијом кадкад и резигнацијом што јој обезбеђује пуноћу. У њима се очитује колико ововремено толико и свевремено у чијем се подтексту налазе теме наслеђа. Ова поезија је од живота, за разлику од постмодернистичких магли у њеном видном пољу је песник и његов поглед на свет, на наше време и живот. Павловић је песник  који успева да  луцидно, на свој начин,  кроз лично  повеже опште, да општем кроз песму да својство универзалног, јер све се на овом свету понавља.  Песма  бележи кроз титраје  душе сцене  и теме  које песник доживљава у којима се сплиће лирско и наративно и постаје органски део  целе збирке. Битне песме - зрна:  Гдје смо, Каин и Авељ, Да ли је ствар у глини?, Свјетлећа зрна, Запјевај сам са собом, Љесков прут, Сумња (у којој су стихови чији коначни смисао дамара и одржава поезију у речима: „Смислена сумњо, страх од истине / твој је нектар којим напајаш /  богове у себи и себе у боговима.“ ), Суштаство камена, Спознавање воде, Зрно пјеска, честица душе,...Мајчина кућа, Мириси ( у којој се песник суочио са земаљском страном нестајања и ишечазавања, са метафизиком свега  у којој „Само сипка земља, коју пресипам / из шаке у шаку, мирише на мајку“. Чита се из ове песме и поезије судбинско које се утискује у душу читаочеву, а за чија тумачења  је потребан студиознији приступ...Казује ова поезија о Ријечи ( „Остаје само ријеч“ ),  о ефемерном, јер: „Нисам ти ја за велике ствари, / добри мој саговорниче у тишини.“(„Савршено сам“), види песник и препознаје  себе   кроз оптику своје песме како мину светом ( „Видјех како један човјек мину свијетом“). Све оно  о чему Павловић пева је, како би то Рилке казао „саставни део његове крви и бића“ доживљено и проживљено, и зато   с „изроњава оваплоћено у поетској речи.“

Отуда уверљивост ове поезије.  У њену стварност је уткано традиционално и модерно, лично и опште, књишки изрециво и  дубље од слутње  неизрециво.  Павловић каже: „Када  је опоетизована, Ријеч постаје стих, постаје  Пјесма, постаје сам Пјесник...“ дочим опоетизована стварност и живот постаје прибежиште, како  за песника тако и за читаоца.  Јер,  Зрно је  Поезија продуженог трајања  чији стихови одзвањају у читаочевој души. Песник је своју  душу стиховима разголитио Читаоцу који ће у  овој поезије  наћи и  зрно своје душе.  Све је песник поверио свом читаоцу и зато  његови стихови  зраче пуном снагом оствареног јединства песника = песме ↔ читаоца.

И миран сам, блажено миран,

Ни пред тобом ни пред собом

Више немам шта да тајим, осим,

Можда, да сад смо блиски, веома блиски,

Да једно можемо бити, штиоче мој.

 

Због тога  и речи овог читања, овај текск о изузетној лирици животе и душе песникове која се  опоетизована обрела у читаочевој.

 

Трешњевица, О Спасовдану, 2014.

Comments