О НЕКИМ ПОЕТСКИМ ДИМЕНЗИЈАМА ПЕСМЕ "ПРОЛЕЋНО ПИСМО..." МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА /Љубиша Радовановић

поставио/ла Miroslav Lukić 14.12.2014. 00:27   [ ажурирано 22.08.2016. 11:44 ]

Љубиша Радовановић*

 

                             СЕДИМ у сенци ветра што брдом хуји

                                    Мотрим дрвеће мудро се повија пред налетима ветра

                                    Мотрим распевано зазелењавају околна брда

                                    Слушам косове - звиждукали су радост пролећа у

                                    малињаку

                                    Гледам поезију по горским странама

                                    Свето зеленило са вечним порукама

                                    Поезију која не хаје за време

                                    Видљиву поезију пролећа у свему

                                    Странице књиге ове и небо понад

 

                                    Моја песма облак над Маличем памти

                                    Ехо година одсјај воде између камења

                                    Тек стиха мисао после свега

                                    Где сабрана су космичка знања живота

 

                                    Низ стабло шљиве нечујно се сјури веверица

                                    Цветна крошња је личила на бели пламен

                                    Разбуктавао се пролећни роман у све стране

                                    Урбана поезија и не слути васколикост ове лирике

                                    Знам у пејзажу овом ја листа трен и трепет

 

                                    Гледам пролећно писмо развејано по околним брдима

                                    Чују се потоци пуни горске светлости

                                    Буја трава све именује

                                    Из јајета речи исконски светли Ваистину

                                    Јучер ме је у Ариљу срела непозната жена

                                    О сећам ли се школске 1962. били смо ђаци

                                    Чудим се не препознајем старицу ведра лица А ја

                                    Памтим - кликћем она - како си ме за кике негдар вукао

 

                                    (У забораву живе још те слике драге)

 

                                    Увече заложим ватру прозбори топлота

                                    Пуцкета пламен чује се из ноћи гавран

                                    Речима спасавам од заборава минули дан

                                    Музика с транзисторима мути вечерњу идилу

                                    Горска тишина се преображава у моје стихове

                                    А небо озвездано као на почетку свега

                                    Бива насловом песми која не хаје за речи

                                    Нити сенке ноћне у видику прозора што светли

                                   

                                    Април, 2004-2006.

 

 

            Песничка збирка "Ветар понад гора" Мирослава Тодоровића представља јединствену мисаону целину оставрену лирско - прозном техником у којој поједини фрагменти у прози често нарушавају стиховну композицију, али су остварени тако да се тематски и ритмично (понављање рефрена) уклапају у целину. Песник је остварио целовит мозаик и кохерентну поетику дочаравајући трагику српског села, борећи се против заборава, поезијом покушавајући да надвлада фатум живота и своју егзистенцију утка у лирско исповедање.

            Природни облици преломљени су кроз сугестивну визуру у којој добијају облике и сферу симболичког сугласја. У песми "Пролећно писмо са брдима у видном пољу песме" непрекидно се меша стварно материјално и имагинарно. Песнички дух своје прибежиште остварује у природним облицима и ти облици добијају своју суштину и почињу да зраче у просторима песничких преображаја. Ова успела песма модерне српске поезије носи одлике спиритуализације одређеног простора што је и главна одлика Тодоровићеве поетике, моћног песничког сна где одређени предмет и појава бива надграђен песничком представом која помера границе еманације. Идеал земље, реални простор српског села, јесте трајна песничка инспирација, али приметно је да се у том реалном простору догађа трансформација примећеног у сферу симболичних знакова. Свет реалних облика растаче се песничким посредством, појавом поезије у визуелно - емотивне излете са иреалним набојем. Мирослав Тодоровић у овој песми повлачи бројне аналогије између реалних слика, перцептивних дејстава и емотивних утисака. Видљиви свет пролећног буђења претвара се у складиште слика и емоција истичући моћ поезије као наднаравне појаве и преобликујуће снаге.

            Предмети и појаве у Тодоровићевој поезији и овој песми међусобно се везују захваљујући заједничком кругу особина које надживљују тренутне условности њиховог положаја и формирају распоне ванвременског трајања. Природа и биће премештају се из хронолошког тока ствари у вечност суштина, реални облици претачу се у домен имагинарних представа и суштина. Реалност природе, лепота српског села и пејзажа поезијом прерастају у домен аутентичне импресије.

            Тодоровић отвара перспективу једног синтетичког концепта поезије који највише одговара чудесном и комплексном устројству човековог унутрашњег света. Природни облици теже откривању вишег духовног поредка који је саздан у песниковом бићу и духу. Симболичне формуле надрастају реалне датости, перцептивни утисци стварају тајанства аналогија. Имагинација превазилази виђено, природне облике и твори тајне односе међу датим стварима наглашавајући њихов симболични набој. Видљиви свет природе, као складиште слика, постаје имагинарна инспирација за творбу нових облика и непролазних вредности. Фантазијско песничко поигравање резултира асоцијативним повезивањем најразличитијих слојева предметности и имагинарне тежње. Анђелко Анушић у свом есеју "Природа као палимпсест песничког рукописа" о збирци "Ветар понад гора" Мирослава Тодоровића посебно апострофира улогу природе у песниковом певању: "У нареченој песничкој књизи М. Тодоровића природа се доживљава као праслика / праобразац и станиште вечности, "станиште поезије", заправо. Природа је палимпсест на коме псеник пише! Њен древни рукопис, са епиком горја, еповима њених годишњих доба, земљином песмом у прози, и надсве лириком њених поља и усева, као да је заменио место / пресаздо се у рукопису "Ветар понад гора", па песник док искрчује и плеви "лекторише рукопис малињака", (Рукопис малињака), копа, епски сеје и сади - у ствари ритмом и невидљивом руком саме природе заправо пише песму, прави њену скицу / огледални рам за њеног духа; обделава леху за њен изричајни лог, прецртава и дорађује, зарно видећи у језичком зрну своју властиту Божју мрву!"*

            Осетљивост за призоре у природи је незаобилазна одлика Тодоровићеве поетике. Пластичност и емотивни набој његовог стиха, када говори о природи, сједињени су са мисаоним хтењем. Песник продире у природне токове и свој доживљај развија до мисаоних суштина. Природа је велика тема и инспирација, "праслика и станиште" вечности са којом песник повезује медитацију и дрхтаје субјетивне усамњености.

            Суочен са светом природних облика, њиховом појавношћу, Тодоровић тражи оне поетске садржаје који треба да прекораче границу материјалности и омеђеност појавног света. Песнички чин трага за садржајима који су плод луциднсоти и где се објективно и субјективно дотичу у облику надсвести. Недовољност збиље превладана је песничком свешћу која богати и шири садржај. Песник остварује поезију са високим степеном спиритуалне аутономије.

            Тодоровићева песма "Пролећно писмо ..." истиче чин тајанственог саображења са природом и пределом, а све је обогаћено и магијом афективног значења "у забораву живе још те слике драге" која свему даје део унутрашњег доживаљаја и интимну географију. Песма "Пролећно писмо ..." истиче и смисао аутентичног живота и песничку визију изводи из домена апстрактне задатости у ток свесног односа и субјективног опредељења. Затворен у себе и окренут српском селу и природи Тодоровић је истакао блиске вредноте животних облика који га надахњују. Догађаји из блиског спољног света изазивају у њему одјеке, мисаоне реакције и отварају простор тананих унутрашњих покрета.

            У овој песми Мирослав Тодоровић формулише идеју о континуитету доживљајних стања у коме се прошлост оживљава мимо наше воље (у овој песми случајним сусретом). Песник трага за крајним границама мисли разбијених у простору времена, саображавајући се са светом са којим успоставља субјективни контакт. Накнадне представе формирају се измештањем у далеку прошлост, посредставом сећања и повлачењем паралела са свакодневним животом. Тодоровић улаже огроман напор свести и воље како би се слике и гласови прошлости интегрисали у садашњи тренутак, односно струјање времена прекорачује границе и нарушава праволинијску сукцесију. Време је доживљено као искуство, а не као математички континуитет. Понирући у прошлост песник остварује накнадно обасјање трагајући за језгрима чистих суштина које надживљавају време и догађаје у њима.

            У овој песми видљив је систем суптилних веза времена и бића који се налази у основи Тодоровићевог поетског модела и његовог виђења човекове драме. Свет је виђен кроз природу и мрежу успомена које дају нову визуру предочавајући обрисе песниковог унутрашњег простора. Над успоменама, прошлим љубавима, лебди светлост и издваја их из простора мрака уводећи их у предњи план свести и живота. Песник дочарава загонетну унутрашњих простора у којима се открива скривени говор бића којим се везујемо за реалност и свест. Актуелизујући успомене и уносећи их у хронолошку скалу, бића и догађаји добијају чврстину и сталност трајних супстанци, заправо део прошлости отргнут је од заборава и укључен у ток садашњости, време није пука хронологија, већ је реконструкција непознатих и заборављених суштина.

            У том струјању времена од прошлости ка садашњости, кружењу успомена и узбуђења, у накнадном откривању радости и задовољства, Тодоровић пориче могућност настанка изолованог чина, као и прецизног разграничења времена. Сваки чин шири око себе круг значењских вредности, сваки тренутак садашњости обасјан је светлошћу прошлог времена - сећања. Бескрајна спирала времена доноси девојчицу са кикама и зрелу жену говорећи о времену у нама, поетици која открива жива језгра смисла у низу збивања. Тодоровићева поетика указује на огромне просторе тајни у дубинама човекова бића, његов напор ка накнадној реконструкцији и болној спознаји цурења времена и несотварених могућности. Калеидоскоп минулих слика је чудесно ткање где бића и предмети започињу свој други живот, излазе из мрака заборава као ликови и поворка незаборавних тренутака који су прошли, али се поново јављају и испуњавају живот варљивим присуством. Песник речима и огромним напором фиксира снове, проналази смисао у загонетном поретку ствари и открива непролазну вредност поједих појава, бића и минулог времена.

            У својој поезији и овој песми Тодоровић нас суочава са успоменама, са чињеницама протеклог живота и воду борбу са временом које није само извор чуђења већ сазнање да је свет преплављен "теретом прошлости".  Појавни свет се усложњава накнадним песниковим односом према бићима и појавама. Време добија судбинску улогу везивања за свет у коме су потопљена наша искуства и тајне.

 

ЛИТЕРАТУРА

 

1. Тодоровић Мирослав: "Ветар понад гора", СВЕН, Ниш 2011.

2. Анушић Анђелко: "Природа као палимпсест песничког рукописа", Поговор књизи "Ветар понад гора", СВЕН, Ниш 2011.

3. Ђуровић Жарко: "Медитативно и меланхолично коричење живота", Поговор књизи "Ветар понад гора", СВЕН, Ниш 2011.

4. Мркић Миодраг: "Огледи о поезији Мирослава Тодоровића", СВЕН, Ниш 2011.

5. Максимовић Горан: "У мрежи палимпсеста", у књизи "О поезији Мирослава Тодоровића" Миодрага Мркића, СВЕН, Ниш 2011.

6. Пенчић Сава: "Дихотомно виђење ствари", у књизи "О поезији Мирослава Тодоровића" Миодрага Мркића, СВЕН, Ниш 2011.



* Анђелко Анушић: "Природа као палимпсест песничког рукописа", поговор књизи "Ветар понад гора" Мирослава Тодоровића, СВЕН, Ниш 2011. стр. 119.

Comments