О "ИЗДАЈИ ПРАВА, ЖИВОТА, СЛОБОДЕ И ИСТИНЕ" / Лаковић

поставио/ла Miroslav Lukić 16.03.2013. 05:12   [ ажурирано 27.04.2016. 02:48 ]

Александар Лукић, Кукавичлук, Браничевско-стишка књижевна заједница: Удружење књижевника Србије: Библиотека "Србољуб Митић"; Петровац на Млави: Београд: Мало Црниће, 2012

И у најновијој песничкој књизи Александра Лукића (р. 1957) симболичног и транспарентног наслова Кукавичлук очитују се незадовољство, осећање непотребности, безнађа и неснађености ("Страх буди у мени пакао свакодневице"; "Мој живот, твој живот – једва каменчићи-огрлице\ затурени у недођији"; "подвргнут да припадам гомили ... где смо се сабијени претварали у мрљу") као тематски стожери, што је било очигледно и у његовом досадашњем песништву, нарочито у књигама Не спомињи ђавола (2009) и Савремени ушкопљеници (2010).

На питање о дужини трајања таквих спознаја друштвених непогода песник времепловски одговара: "од младости – докле сеже живот у болу" у песми чије само име То више нисам ја довољно илуструје статус данашњег изгубљеног усамљеника и очајника. У том распону, на плану песниковог сведочења, могу се издвојити два односно три условна временска размеђа. Прве песникове трауме доноси доживљај комунизма из доба детињства и младости ("Нисам ли и сам у доба комунизма,\ био само једна од пијавица са маргине ... Ја сам пио речи, ја сам пио тугу и језу\ епохе. Од тог пијанства не могу да се отрезним"; "то су бункери, одустајања да будем човек"). Затим, следи блага мутација комунизма која се трагично по национ и јединке окончала у доба равнодневице и бесмисленог бомбардовања ("Мислио сам да ћу полудети ... Бејах на корак од санаторијума, трагајући\ за смислом живота, и истином"; "Трудим се да заборавим ту несносну јеку ужаса\ последње деценије XX века. Претње хапшењем\ чланова моје најуже фамилије: жену ми прогласише\ за окорелог убицу, синовца такође,\ а брата тихо убијаше још од дана Титове смрти"). И на крају време након наводне демократске револуције, где се тескоба појединца и колектива све више и теже погоршавају безнадом, осећајем изневеравања и општег губитка поверења ("Преко ноћи, бар тако изгледа, отаџбина\ постаје логор разбојника"; "Живим крај убица мутног погледа у комшилуку"). Посебно песник Лукић прозива "наказе са маскама" и оне прерушене у виду црноберзијанаца, шверцера, ратних профитера, лажних ктитора, без потребе за унутарњом лустрацијом, аскезом, исповешћу и окајањем, чак  ни у црквеној порти ("нико да се покаје и призна злочин-грехе\ хуље прилазе храму ... А од стида\ ни трага"). Мимикрија и бекство у сенке и "тескобу пећина" је наше принудно понашање, што апострофира наслов књиге, као и песникова исповед у истоименој песми: "Рећи хуљама: доста. Морао сам то одавно учинити.\\ Овако испада да се правдам,\ негујући пантљичару у свом телу".

Дакле, друштвене промене и револуције, мирне и крваве, учестале на нашим просторима у последња два века ("Бесне наказе из дубине векова, из традиције\ крваве и срамне, а да себе и не виде у том\ страшном лику"), ниједном нису довеле до еманципираног друштва са правом на избор, до живота испуњеног чулношћу и духовношћу, као и до владавине ума и слободе, о чему су још "филозофи јакобинци" говорили пре два-три века ("Управљати собом, остати будан"). Нема ни Шилеровe тачке помирења живота, засноване на различитим појавностима лепоте ("Примити у себе неизмењену природу,\ бити притока лепоти, улити се у њу" – ишчекује песник). Нема ни од Канта давно већ обећане аутономије појединца ("Заточен бивам, болестан"). Шта више, изневерене су наде, илузије и утопије уместо којих су се вртоглаво запатили бескрупулозност и однарођеност представника нових властодржаца. Дакле, окружење данашњег појединца је сабласт како је претпостављао Хелдерлин ("Имати живот, значи умирати свакодневно испочетка"), уместо да буде реализација слободе, смисла и трајања, чему се Хегел надао. Лукићева и наша збиља су лаж и привид стварности (песник Лукић каже – "буђава стварност") како су тврдили егзистенцијалисти, који су постајали књижевници попут Сартра, пре свега, због живљене тематске блискости и заједничкости, која је изискивала своје објашњење. Резултат наше реалности која то није, су осећање немоћи ("Ја сам бочица коју доноси море"; "Кратковека сенка јесам"), одбачености ("тако дуго живим напуштен од свих,\ на првом месту од себе напуштен"), обезличености ("Срчани и истинољубиви људи,\ настоје да скину маске са образина приказа.\ Мало их је") и угрожености ("појешће нас густи мрак тамног вилајета").


У оваквој ситуираности отуђености песник зна да му "лековиту утеху" не може пружити књижевност (ни есеји Езре Паунда у песми Тишина, ипак тишина), што је он гласно и очигледно посведочио и у претходној књизи Савремени ушкопљеници. Ни књижевници, очито, нису имуни од искушења, кварљивости и болести које су овладале песниковом и нашом збиљом ("У Савезу писаца успева трик ... Нек те не чуди\ да крик тек тамо као и речи не вреди ништа\ тамо обитавају (каријер)исти. Млака говна данашњице"; "мишеви – српски писци – част изузецима"; "Српска књижевност се ушанчила наспрам мене,\ мала и неостварена књижевност, да се не лажемо"). Песник има више поверења у усмене и искрене јадиковке ("Која се пева са сузама\ које клизе низ образ ... Јадиковке су облик молитве.\ Облик снаге да се досегне немогуће.\ Да се стреми још даље, како би се победио Бог"), него ли у песме које данас нису то што би требале и морале бити, и у каквом их облику песник сетно призива и привиђа: "Поезија пробија и крчи пут чинећи\ невидљиво стварним и видљивим"; "поезија ... зрачи кроз време како уме, палећи ватре\ у срцима непознатим".У контрасту је и једини преостали облик отпора и опстанка, данас и овде. То је љубав ("Љубав је вечна. Научи да волиш за живота"), због чега песник опомиње: "литија љубави је краткотрајна казује време".

Тренутак је нагласити препознату Лукићеву одлику песничког поступка која се огледа у томе да песник вешто, на тренутак, зауставља песму, као да је прекида једном гномском и опесмотвореном реченицом, попут већ неколико цитираних, а онда песму покрене, настави или је неочекивано прелије у неки други контекст. Ево неких од њих, издвојених из песама: "Самоћи се на наздравља"; "Приче које слушамо о љубави\ гладнима нису од значаја"; "Бубањ људске душе\ је невидљив".

Већина од укупно шездесет дужих, поемичних песама, колико их броји Лукићев "кукавичлук", сежу из песниковог искуства, из сећања из ближе и непосредне прошлости, из његовог необећавајућег и онеспокојаваћујег окружења. Можемо их оправдано ословити аутобиографским, мада тумачу и читаоцу увек прети опасност да погреши приликом доношења таквог закључка, јер, обично и из искуства, што у литератури изгледа као стварно, заправо је плод песникове уобразиље, и обратно.

Ипак, преовладујући утисак јесте да су Лукићеви стихови, превасходно, искрени, истинити, из себе, и ништа мање болни и одболовани, што песник и не крије ("Мртве душе, кажем вам\ моја истина је болна"; "Причати о болу. То умем исприповедати.\ Тад избијам јаче од потајнице из песка.\ Ни симфонија не отиче у свет на такав начин"). Они су део песниковог сопства. Громаде његовог бића и памћења. Од крви и меса. А још Бодлер је подучавао да предуслов доброг и правог стиха управо је емоција. И истина, додајем.

Медитативно-наративни дискурс, као и песникова непомирљивост са понуђеним нам простором, временом и (не)вредносним системом омогућили су песнику Александру Лукићу и ироничан, гротескан и саркастичан исказ, који је не само адекватан и потпуно прихватљив, него је и успео да песнички текст асоцијативно прошири, продуби, премести, али и повремено занеобичи семантичку вишеслојевитост свог песништва.

Такав песнички поступак, без икаквог оптерећења, преузима и хотимичне бизарне и непоетске сопоте који се, у међувремену обогаћени искуством и емоцијама, асоцијативно опесмотворују, све у намери да се поезија, "право, живот, слобода и истина" никад не изневере, што је за посвећеног песника Лукића у трагању за смислом, темељна, насушна и императивна обавеза, од које он не одустаје: "Покушавам да не изневерим,\ слике које се пробијају из мноштва других тражећи право\ на сопствени живот".

 

 

 

                                                                   Александар Б. ЛАКОВИЋ

Comments