Белешке о СТАРИЈЕМ КРУГУ / Белатукадруз

поставио/ла Miroslav Lukić 30.12.2012. 11:08   [ ажурирано 30.01.2017. 10:39 ]
фрагменти

На београдском Сајму књига на штанду  Апострофа ,међу најновијим насловима, беше запажено и присуство писаца родом из  пожаревачког краја - мога завичаја. Међу тим насловима је био и један необичан : ПОТКИВАЧИ УДЕСА  аутора, С. Ристића. Упознао сам га, практично, тих сајамских дана.  И тада је договорено да , уз главног и одговорног уредника Апострофа С. Игњатовића - издавача - узмем учешћа у промоцијама Ристићеве збирке песама.У Пожаревцу, Петровцу на Млави и Кучеву.Прва промоција је одржана почетком децембра 1996. у пожаревачкој Народној библиотеци Илија М. Петровић, и тамо сам  прочитао делове једног свог рада под горњим насловом.Садашњи рад - овај текст - представља избор из онога што сам изговорио на књижевним трибинама у поменутим местима нашег завичаја, али и понешто од онога што сам могао а нисам... Као и рецензију последње Ристићеве књиге ВЕЛИКО ВРАЋАЊЕ (која је управо у штампи).

                                                                              *

   Као што сам се извинио слушаоцима поменутих књижевних трибина, због претенциозног наслова и дужине ових "предавања", тако и читаоца молим за извесно разумевање. Али, у односу на слушаоца, читалац је у нешто повољнијој позицији : он једноставно, све ово - ако му се учини претерано и досадно - може прескочити.

*

Круг?

Какав круг?  Стар, старији, најстарији? Бескрајни,плави?

Анализирајући Настасијевићеву песму Дафина , В. Јелачић пише: " У корену биљке из ове песничке конструкције долази до спајања почетка и краја, односно, до затварања круга - никад искоршћеног енергетског потенцијала душе. Отуда песников апел - камен уместо биљке - оглашава вапај бића никад утољених жеља" (стр. 99). Јелачић је уочила "једну честу поетичку схему хоризонталне и вертикалне равни, препознатљиве као склоп реалног простора - егзистенцијалне равни људског бивствовања, и простора спаса - искупљења уметничком замисли. За разлику  од поетичке конструкције света суматраизма Црњанског, Настасијевић ће успети да мотивацијски заснује и тзв. ирационални простор - простор смрти, и то у смислу "даљег тонућа". - Интересантно је да ће Настасијевић основне конститутивне елементе етичке равни своје поетике симболички представити опет кружним обликом, овог пута у виду капи, која се, у паровима антагонизама добра и зла, крећу, клизе, са обе стране вертикалне слике света његове поетике" (стр. 100). По мишљењу В. Јелачић : "Услов превазилажења и прекидања монотоније временског кружења у познатим паровима антагонизама објективног времена (...) јесте у осмишљавању субјективног времена. "(....)

Има ли смисла, у овом случају, позивање на Момчила Настасијевића? Свакако, из више разлога. Реч је о песнику кругова најужих пречника у српској поезији, песнику који се чувао вергла, песнику духа - доживљаја духа - најсуштије стварности. Настасијевић је знао да оно што се духом изразило у простору, тежња му је потрети време ; што у времену, простор. Јер и једно и друго је у истоветности бивања. - Истинитост доживљаја духом потпуно се, дакле, поклапа са нужношћу остварења у израз. / Јер чему толике жртве при којима, у некој радости патње, изражавајући се људски створ буквално самог себе сможди. / Као да је иза тога неки тајни услов :ДАЛО ТИ СЕ ДА БИ ЦЕЛОГ САМОГ СЕБЕ ДАО (М. Настасијевић, Сабрана дела, књ. 4. Есеји Белешке Мисли, Дечје новине - СКЗ , Г. Милановац - Београд, 1991, стр. 58).

   Настасијевић је правио разлику између живог и мртвог и тиме се приближио - у есеју Неколико рефлексија из уметности - највећој тајни уметничког стварања и лепоте.

   "Ако из конкретне слике не зрачи мисао, онда је та слика механичка копија ; ако се мисао није нагонски конкретизовала, онда та мисао може бити тачна, али жива никад. На крају крајева, куда год пошли, излазимо на исти пут : што је уметничко надстварно је. Лаичком оку стварност је фрагментарна, растргана. Живот је сукцесивни низ важнијих или неважнијих догађаја, који пролазе ; видовитом, она је једно и недељиво ; живот, река која тече, са својим брзацима, плићацима, вировима, тромостима. / Живот је осећен у свој својој целости, то је први услов стила : од тог тренутка свака његова манифестација, била она најситнија, космичког је значаја. И најзначајнија појединост бесмислена је само онда кад није у органској вези са целим. Нешто се не да појмити као целина  ако се кроз све привидно раздвојене и диспарантне ствари не осети начело које спаја и мири. Највећи духови редовно су то начело  налазили у Богу : он  је с ове стране стварности - у њиховој души. У самој стварности - као начело лепоте, с оне стране стварности - као тајна. И видите како силно јака веза спаја човечију душу, преко бића ствари, са недокучимом тајном надстварнога. (...)

   Лепота једне ствари у основи је тајна те ствари. Први који је осетио ту тајну, продро је и с оне стране ње. То је свештеник-песник. Човечији дух је тиме направио џиновски скок навише, наниже, и у сваком правцу. Од тада он није више окретна и довитљива животиња.Њему више није доста да је само сит и обезбеђен од нападаја животиња и других људи. Њему се хоће још који пут да га неко живом речју или кипом или свирком доведе у лице са тајном света, с Богом, када ће се он изгубити у њој и заборавити на себе. - Не треба се варати, мистицизам никад није остављао човечанство. Само се тим путем, који је уосталом и једини, дошло до открића лепог" ( Настасијевић, исто, стр. 20-22).

   Први корак ка духовном остварењу - како Настасијевић пише у фрагменту  Белешке за стварну реч (исто,стр. 198) - поставити себи тежи задатак него што се може решити. Ма и за длаку изван сопствене моћи, само не у границама ње

    Јер за колико не могући, знак је, за толико измождити оно најнесавитљивије у себи, оно што је мукли отпор слову.

    Тада се отвори на слепој мрљи виду, затамни дотле схватљиви привид несхватљивом јасношћу суштине...


(Оно што сам прочитао на првом предавању)         

                               1

   Ристићева песма Старији круг, објављена је на 26. страни његове збирке ПОТКИВАЧИ УДЕСА.О чему је заправо реч у тој песми? Читалац има пред собом загонетку, кроз коју је проговорила сама бит.Колика је несамерљивост ове песме, толико се сама бит кроз њу отворила.

     Какав је то старији круг?

     До решења загонетке ове песме но може се доћи лако.

     Овој песми у Ристићевој збирци претходи песма Смрт на одложено плаћање, а иза ње следи песма Како одавде.  У првој песми песник се сећа оца и мајке који су отишли у нигдину, на небо, родног прага коме нема враћања, и надлежних који се чудно смеше : / Оба им тела годе / Кажу да може смрт и на / Одложено плаћање. У другој песми, песник се пита Како одавде, из овог света у онај други, из овог света у коме Ђаволи се посвађали / Глава заборавила тело / Плодови издали јесен / ... Цвет отровао пчелу. Није тешко читаоцу да идентификује где је то овде и одавде.

   Тај средишњи,трећи циклус збирке - СМРТИ ЈЕ СМРТ СЛАТКА - садржи шест песама (шест је у симболици бројева Луциферов број?). Започиње песмом Мртви и живи : Тамо код вас доле гомила је душа / Хармонија светла - свако сваког слуша // А овамо горе много гушћа тама / Бацају нам име у стотину јама // Под земљом се увек знају ред и мера / Ко је коме предак, шта захтева вера // А на земљи : хаос : крв из сваког метка / Глад, црни барјаци и лелек свршетка (стр.23).

   Ристић је свестан суштинске разлике између светова - оног и овог. Следи песма Поткивачи удеса, у којој песник пита : Ко ми то удес поткива / А ковач није// Ко цеди срчику ткива / А међаш крије...  Његови поткивачи, дакле, нису они уобичајени,већ неки други. Они који поткивају удес, песник зна, ковачи нису. Старији круг је четврта песма у циклусу, а шеста, последња, носи наслов Крв као мерило жртве.

  Прекјуче ми камен рече / Рођење почиње грешном смрћу ,вели песник. Ова песма о жртви сва је саздана од признања и слика антагонизама постојања, има изврстан крај : Удаљен од троме поворке света / Не научих крв као мерило жртве / ни жртву као исконског гласника // На крају ми замка рече / Кад те нема биће те обилато / У метежу и неверици овог овде / Не разумех ни оно тамо / Што ми после тајне припада (стр.28).

   Речи и стихови нису ту да се њима завара ћутање, истина, нити да се сопствена јефтиноћа што скупље прода.

   Ристић је рођен и одрастао у Великом Лаолу у Горњој Млави,у Хомољу, у крајевима у којима је култ мртвих много присутнији у животу верујућег и неверујућег народа него у неким другим српским крајинама и крајевима. Да ли је старији круг његове песме СТАРИЈИ КРУГ израз те народне традиције и вере у онај други свет?  Нама овде горе и песма је кратка / Не треба нам вечност : смрти је смрт слатка // Познајете сваког све по божјем знаку / Јер немате мртви заседе у мраку // А овде се  горе све у маглу слило / Па нам ништавило корен замутило  (стр.23). Подвлачећи разлику између светова, оног и овог, Ристић се - у најбољем циклусу своје збирке - окренуо оним настојањима која откривају непресушна врела  живе традиције -оне традиције која још увек постоји на планинама и Богу иза леђа, у крајевима које као да је заобишао такозвани прогрес и цивилизација. Песме из циклуса Смрти је смрт слатка, окренуте се оној исконској, настасијевићевској тежњи, да се занавек растављено споји, чак и тако супростављени светови, онај и овај. Све песме овог циклуса, као што и сам његов наслов недвосмислено на то упућује, засноване су у оном ирационалном простору - простору смрти. Песник је уложио натчовечански напор да би проговорио, песнички проговорио, понекад и кроз зубе, о најтежим питањима постојања и смрти, живота и бесмртности. Његова песма Старији круг, разгрнула је велове тајне : песник је проговорио из перспективе покушаја осмишљавања субјективног доживљавања времена.Он доживљава свет у себи и себе у свету са извесном горчином и резигнацијом. Ристић није само лиричар (није јер зна да је лирика, по дефиницији, немоћ писца да изађе из себе): он негује везе између колективних творевина или народне поезије, предања, и својих песничких стремљења...

                                                                           3

   Ристић не помиње наше међуратне модернисте - Растка Петровића и Момчила Настасијевића, Винавера првенствено, или оне поратне , Попу, Павловића - иако су они отворили пут којим овај песник иде. Традиција, нарочито жива традиција, овде је важна, зато што је јача, плодотворнија и плодороднија. Не робује напретку цивилизације ни замкама политике, тотализма. Уосталом, са такозваним  или стварним напретком цивилизације феномен певања  опада.Грчка се испевала пре више од две хиљаде година, Руси су имали велики песнички узлет који је бољшевички тоталитаризам зауставио али не сасвим. Пред нашом књижевношћу која се храни неисцрпним изворима живе традиције стоји привлачна будућност. Враћајући се старијим и најстаријим круговима српске културе, плевећи наше предања и обреде, као градине цветне, данашњи и будући песници могу доћи до најнеобичнијих откровења.

   Кад Ристић пише - листајући летопис свога народа и своје породице, бројећи годове и стопе - Мртви знају све велике суштине / Живи само  тек по коју на крају наслуте, то је вредновање памтивека и живе традиције, то је истина. Ристић је загледан у иконе од искона, у искон сам, баш зато што је уз његов благослов отишао  вид у дух / Оде око на високо // Где почетка нема кругу / И где краја нема клатну // Оде тајна у светлост / Оде сјај у мудрост (стр. 11). Неке су Ристићеве песме написане  као молитве ,јер молитва бескрај чита / Ту давнина вечност зари.

  Као прави творитељ овај песник стара се за наказе и свеце / Дочекаће их тровеко рочиште / Браниће се од оног што нису / Искључиће их неопозиво из небеске лозе (стр.31). Етика за коју се овај песник залаже нераскидиво је повезана са вером отачком (Има и тамница непролазне врлине / ако победиш вртлоге и међе у себи // Плевим песму од греха пакла, од греха слободе // Границе ми померају боје разливене у луч / Залуд мој уговор са жилавим памтивеком / Опет ће пљусак небу на саслушање - стр. 33). Песник је нагонски окренут Свевремену и Свечовеку као идеалу (надличном : Плевим песму од пргавих успомена / Од бледих сећања на прегрејане самоће / Преписујем урвине и увале по сто први пут /  И скровите зидове с оне стране душе - стр.32), а то је више него лични доживљај и повољан преокрет за овог песника. Сваки прелом доноси разрастање. Песници, најчешће, како Ристић вели, ударају жиг на порекло промашаја. Зато их треба не само ослушнути, него и добро чути.Поготову овог песника у чијој се књизи на њему својствен начин преплићу прошлост и садашњост, архаично и модерно, заборављено и запамћено. Овај песник свим својим бићем осећа коб историјског удеса, страву постојања, и зна да несрећа има хиљаду сечива. Он, као древни баштован, како сам каже, плеви песму , да себе на гробу откупим / Из атласа траве читам поруке за свагда. Ристић није као ној који пред опасношћу загњури главу у песак : он се одредио и према савремености, написавши, поред осталог, и одличну песму о уходи или жбиру. Сличну песму има и Борхес.

   Сишавши у пакао, као Данте, Ристић је у ужасима који чине нашу трагичну прошлост и садашњост, покушавао да пође у правцу Чистилишта, о ч и ш ћ е њ а ( очисти од плесни / Од трулежи и буђи и празних набоја / Провалије на ченгелима разјапиле чељусти / Па разбоји ткају неразмрсиви неред (стр.33) .

   Пажљивија ишчитавања ове збирке иду у прилог песнику.

    Он је идентификовао разбоје који ткају нашу несрећу, и ткаче.  (.....)


Comments