Забелешка о Анти-Богу и песнику З. Милићу

поставио/ла Miroslav Lukić 30.12.2012. 11:40   [ ажурирано 27.04.2016. 02:37 ]
Књигу Записи на кожи  Милић завршава епилошком песмом о Сатани, Сотони или Антихристу.

Када је реч о Сотони, присетимо се, од самих почетака човечанства неко тајновито биће играло је извесну улогу. Књига Постања говори само о Змији. Ту Змију називају понекад њеним правим именом: Ђаволом. Милић пева о тој змији, о сотони и сотонском болу, о непријатељу људске природе, злом или нечистом духу, заводници, и убици људи и лажљивици  од почетка. Милић је проговорио и о многим искушењима историје и савременика. Змија у његовом песништву није мит, већ део мита - метафора најчешће. (Онда када је само фолклорна слика, део је окамењеног облика.)  Било би добро када би песник, развијајући свој опсесивни мотив о змији кренуо за детаљнијим ишчитавањем огромне есхатолошке лектире о противнику Божјег наума, замисли. Јер, противник Последњих времена, Син пропасти, Безбожник, Антихрист, који влада као прави Анти - Бог, ствара своје дело овде на земљи. Дело Сотонино. Не спадам у оне који воле да саветују, мада ми се чини да мотив проклетства, ђавола, змије или сотоне ( у суштини , тајне безбоштва која је већ дуго на делу) , представља изазов, и за песнике, и за прозне писце, и за верујуће - баш зато што се повећава број људи који се губе или су се изгубили, приањајући уз отров и лаж. У  Откривењу  светога Јована Богослова, глава 13, појављује се, излази из мора страшна Звер.  Јован је видео једну од глава њезиних "као рањену на смрт, и рана смрти њезине излијечи се. И чуди се сва земља иза звијери, и поклонише се змији, која даде област звијери. / 4.  И поклонише се звијери говорећи : ко је као звер? и ко може ратовати с њом?"  - Звери и Змији се поклонише сви они на Земљи чија имена нису записана у Књизи живота, Књизи Јагњета. Можда би поново дух песника требало да крене одатле, од Змије и Јагњета? Јер та веза, већ назначена у песништву З. Милића, између Змије и сатане, Звери и Коби, појачана Крстом, извештајем о Муци, могла би бити "копча" са уздигнућем у небо, са новом гвозденом змијом. Са Благословом . Са богатством Благослова. Са даром који је непосредно везан уза живот и мистериј живота, даром који се изражава речју и њеним мистеријем. Благослов је дар, увек дар, примљен и усвојен живот. Дар у највишем смислу речи јесте Дух Свети. Сатана или Сотона никада не може бити велики садржај Благослова : вода која препорађа, рађање и обнову, живот и родност, пуноћу и мир, радост и заједништво срдаца - све су то у једнакој мери плодови Духа Светога, а не Сотоне, којега треба разобличавати. Учите од мене јер сам кротка и понизна срца, тако говори Исус објављујући врхунску благост. Новија историја и посебно ХХ век обележени су насиљем, преступом, неправдом. У обешчашћењу, обесвећењу, мржњи, заслепљености, освети, кршењу Закона отишло се предалеко. Исус је био једна од првих жртви насиља, а затим Истина. Сумња има право на своје постојање, као и неверовање. Песник има право да сумња и свака сумња води ка извесној вери. Не веровати, у суштини, значи помагати сатани, одбацивати везу што је Бог хоће с човеком успоставити и одржати. Када се посматра повест вере - а невера је њено мрачно наличје - треба поћи од ситуације у пустињи, у којој Израел још нема добре вере. Треба препознати доба у коме живимо, Змију која нас лукаво, стрпљиво и упорно вреба, грешан облик неверовања. Кад неверовање постане слично оној тврдокорности коју су проповедали пророци, народ и појединци, близу је тога да не чује својим ушима и не види својим очима...

      Песму Гамзиград ( Кроћење змија, стр. 100) , Милић завршава стиховима:  У блиставим ложницама / Змија се свија /  Из разјапљених чељусти / Прошлост бије". Као и Флобер у САЛАМБИ, пишући о питону, и поводом питона, о оној другој змији  склупчаној у души Саламбе, тако и Милић поводом змије чуварице царског маузолеја  Фелих Ромулиана, хвата се у коштац са историјом и судбином свега на свету. Песми о Гамзиграду претходи песма Земља - обе на известан начин силазе у бездане историје и стреме извесним синтезама које би могле бити плодотворне и које се наслућују. Милић се враћа својим старим песмама, или подстицајима за њих, наслућујући дубину ноћи паралелне, или "Светлости коју скрива / Њена садржина / Просута нетакнута".  Овај песник има снаге да гради и надграђује на "темељима" једне стварности "што је била", да повезује времена. Мотив змије (чуварице), која се свија око "блиставих ложница" царског маузолеја, змије из чијих "разјапљених чељусти / Прошлост бије", потврђује да машта овог песника надилази једнозначни симбол змије. По правилу, тамо где је симбол змије вишезначан, Милић дотиче "садржину" оних бескрајних ноћи , враћа је просуту а нетакнуту у Облик, који ипак спашава све...

 

      (Новембар 1994 - јун 1995)

Comments