Из ЛОМАЧЕ ЗА SENSA / Предраг Пузић

поставио/ла Miroslav Lukić 30.12.2012. 12:29   [ ажурирано 27.04.2016. 02:29 ]
Стравично поглавље, документ

(Слово Елија Финција и другова)


Као “трећи човек” овог летописа појављује се

књижевник Ели Финци (1911-1980). Иако не припада

сасвим претходно споменутим весницима и

саучесницима злочина, он се једним својим текстом

њима и те како придружио. финци се, наиме, огласио

крајем децембра 1944. године, онда када је “ствар” са

Стефановићем и другима већ била готова, и то

чланком објављеним у Борби под насловом

“Разбојничка дружина у Српској књижевној

задрузи”.

Осетивши се, однекуд, позваним (вероватније

задуженим) да у заштиту узме “нашу народну

културу” од “фашистичке групе” предвошене, по

њему, Љотићем, Велмар Јанковићем и Светиславом

Стефановићем, Финци, у име “слободне уметности”,

узима реч и суди и пресушује члановима комесарске

управе СКЗ.

Ослањајући се на Јонићев извештај о раду

Комесарске управе, запитајмо се кога то Финци

сврстава међу најодговорније?Наравно, Светислава

Стефановића, тог “високог теоретичара и још више

практичара фашистичког морала”. Његов удео у раду

Задруге сматра, наравно, највећим. И зато је

Стефановићева кривица, по Финцијевим мерилима,

највећа, али у прилог томе он не износи ниједан

ваљани доказ. Прокаженом песнику ставља на душу

што се уопште усудио да ради у време окупације.

Стефановић је, по њему, у своју мрежу покушао, што

обећањима, што претњама, да увуче што већи бројкњижевника, а затим да ову угледну установу

различитим махинацијама систематски материјално

упропасти.

Тодор Манојловић је у једном свом писму,

написаном месец дана после Финцијевог напада у

Борби, тврдио да Финци не износи доказе већ

инсинуације, осим у једној ствари:”Овде хоћу да

приметим још, ради истине, да и они остали чланови

Финцијеве петорке - сем једног оног који је то већ

смрћу испашато - нису били колико сам ја видео и

знао, нити фашисти нити германофили”.

Улога Елија Финција аје јасна. Он својим писањем

оправдава обухватање осветом и, након тога, мирне

(?) савести, одлази на дочек “срећне” Нове 1945.

године.

*

Нису само Ђорђе Јовановић, Марко Ристић и Ели

Финци предлагали и оправдавали “истребљење

потурица”. У наступима такве врсте јављали су се и

други гласови, тако да се не може тврдити како су у

питању само поједини солисти већ, како смо видели,

добро увежбан хор. (....)

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

ПРОГНОЗА

Пре него што је Светислав Стефановић стрељан, у

затвору га је посетио Слободан Пенезић Крцун, тада

двадесешестогодишњи потпуковник НОВ и шеф

ОЗН.е за Србију. Кажу да је на Крцунову претњу,

“како ће гадно проћи”, Стефановић мирно

одговорио:”Нико од нас не зна како ће завршити”.

ПОРУКА

У једном писму упућеном из Беча, 1898. године,

свом пријатељу Александру Сандићу, некадашњем

писару Вука Караџића, млади Стефановић написао

је и неколико реченица које се, узимајући у обзир

неправду која му је учињена на крају живота, данас

могу читати готово као порука:”Није ми стало ни до

чега другог, него до тога да истина стане на своје

место, а ја знам да је истина на мојој страни, мада јој

не преостаје ништа друго него да, у својој немоћи, са

осмехом презире ситне силнике”.

( стр. 87.88; 92 .93)

_______

ЗАПИСНИК

ванредне скупштине Српске књижевне задруге,

одржане на дан 22. априла 1945. године.

Почетак у 9. 30 часова.

УЧЕСНИЦИ:

Вељко Петровић

Ђуро Гавела

Божидар Ковачевић

Тодор Мраовић

Др Милош Московљевић

Ђуро Бањац

Др Миодраг ИбровацМилан Ж. Живановић

Др Светислав Предић

Др Славко Шећеров

Миодраг Ристић

Јаша Продановић,

Чедомир Милосављевић

Љубица Радојчић

Урош Џонић

Инг. Смиљанић

Л. Војновић

Косорић

Ванредну скупштину отворио је председник по

годинама старости, г. Тодор Мраовић.

Тодор МРАОВИЋ: - Уважени задругари, пала ми је у

део част, да као један од најстаријих чланова СКЗ,

отворим овај састанак.

Наш данашњи збор није обичан скуп. То је прва

скупштина СКЗ после нашега ослобођења од

мрскога и досад незапамћенога јарма немачких и

фашистичких насилника. На овој скупштини ми

треба да обновимо у слободи рад наше Задруге, да

нам књижевна Задруга опет сине некадашњим сјајем,

да продужи где је прекинута пре четири године.

Ја верујем да ћемо у том послу и успети. Непријатељ

и издајници покушали су да разруше темеље на

којима се Задруга уздизала, али су се преварили. Њен

темељ је наш народ, његове културне вредности, а

данас тај темељ чвршћи је него икада.

Људи су смртни. Међу нама нема нашега

председника др Тихомира Ђорђевића, који је читав

свој век служио српскоме народу (узвици: живео!).

Вихор рата однео је с овога света многе наше

чланове, добротворе и сараднике, јер су људи

смртни, али је дух народни бесмртан а тим духом

живи СКЗ.

Отварајућиову скупштину ја вас поздрављам у име

сазивача, и молим вас да изаберемо председавајућега

овоме збору. Предлажем књижевника Вељка

Петровића (једногласан одзив: прима се!).

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Другови добротвори, господо

задругари, велика вам хвала на овој почасти, јер

заиста за нашег човека који се бави српском књигом

не може бити веће почасти, него да се једном у

животу појави на месту на коме су се појављивали

најсветлији наши умови, као што су Стојан

Новаковић, Љубомир Стојановић и други.

Поздрављајући вас, и узимајући ову дужност, морам

да напоменем да сматрам да сам у овом тренутку

дошао на ово место више као заменик једног нашег

задругара, честитог и вредног нашег зналца народне

књижевности, који је главни извор свих наших

инспирација, нашег старог задругара г. Јаше

Продановића (бурно одобравање и одушевљење:

живео Јаша Продановић!). Њему је ово место

припадало и у духу континуитета и продора у ново

време, али је он презаузет и сасвим је разумљиво да

је препустио ово место млађима.

Преузимајући ову дужност сматрам за пријатно да

поздравим друга Грубачића, као заменика нашег

министра просвете (буран аплауз). Он је послат

овамо да заступа ми-нистра просвете, и ја га молим и

мислим да је сасвим природно да ће он и са добром

вољом, и са добром душом, пратити овај нашзавршетак старога и улазак у нови период ове наше

народне просветне установе.

Пре но што пређемо на дневни ред, поздрављам не

само вас добротворе, наше задругаре који сте овде

присутни, срећом, после оволико бура, него да

поздравим и све оне који, по несрећи и по вихору

догађаја, нису могли да буду присутни, наше

задругаре и добротворе у заробљеништву и по

разним логорима, и да се сетимо и оних који су своје

животе дали у борби за ослобођење (слава им!).

Прелазећи на сам дневни ред ја молим задругаре, да

за нормално функционисање ове наше ванредне

скупштине изаберемо секретаре, и ја сам тако

слободан да вам предложим за секретаре: Милицу

Војновић, Божидара Ковачевића и Живорада

Јовановића (прима се!). Молим господу да заузму

своја места. Секретаре ћу молити кад дође до избора

нових чланова да приме дужност бројача гласова.

Прелазимо на другу, можда главну тачку дневнога

реда, и молим друга Гавелу да он да извештај о раду

Комесарске управе за време рата, који је он саставио.

Ђуро ГАВЕЛА: - Пракса је у књижевној Задрузи била

да се извештаји не читају, јер верујем да је он могао

доћи свакоме до руку, тако да можемо одмах прећи на

дискусију.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Да ли се прима овајпредлог

друга Гавеле (прима се!). Молим да се јави ко има да

стави какву примедбу на извештај. Ствар је врло

тешка, наравно и врло важна, и не би требало да

прође без дискусије. У разговору који смо имали,

пријатељ Живановић је имао извесних примедаба, па

ако се нико не јави, ја бих молио да нам он каже коју

реч.

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: - Ја сам уверен да ће се

задругари јавити да кажу своје мишљење и своју

праву реч о свему што је Комесарска управа

починила са Задругом за време окупације. Али да бих

отворио дискусију, и да би се на скупштини чуло и

јавно шта је Комесарска управа учинила са

имовином СКЗ, ја сам слободан да задругарима

скренем пажњу на податке и цифре које је друг

Гавела изнео на страни 44 свога извештаја. По-

гледајте стање магацина СКЗ до рата. Погледајте

спискове људи који су примали стотине хиљада

динара. Светислав Стефановић, кажњени издајник

(је) примио ни мање ни више него 544 000... Ето где

су отишли новци који су отети од Задруге, да би се и

она укључила у Хитлеров "нови поредак"...

И наш глас задругара треба да се чује; да се осуди

оно што је за осуду, и да на овој скупштини дамо

израза своје воље, своје решености да СКЗ буде и

убудуће оно што је била у прошлости, и што ће

бити...

Комесарскауправа је оставила у Задрузи потпуну

пустош. Мислим да ће скупштина Задруге наћи

праве речи и изрећи праву казну за оне који су је

заслужили (одобравање).

Божидар КОВАЧЕВИЋ: — Другови задругари, овај

збор је сазвало педесет наших чланова добротвора, и

они су пре ове скупштине разговарали о свему овоме,

и на тој конференцији донели су једну резолуцију.

Ако ми дозволите ја бих, поводом ових питања које је

Живановић дотакао, прочитао резолуцију.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Ако се нико не јавља за реч, да

онда прочитамо резолуцију.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Да ли ће бити речи о

имовном стању Задруге?

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Биће касније речи о томе. Има

реч г. Ђуро Бањац.

Ђуро БАЊАЦ: - Потребно је да најоштрије осудимо

рад Комесарске управе. Ми смо били задовољни да

смо сачували своје животе, али то треба да се осуди.

Друго, овде има књижевника и породица који су

примили хонораре а ништа нису дали Задрузи. Ја

разумем за оне који су нешто дали, за њих нека суд

части суди да ли су криви или не, али не можемо

прећи преко тога да људи приме хонораре а да ништа

не даду Задрузи. Ја молим да се предузму мере да се

ови хонорари наплате од тих који су их примили.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - То је правна ствар, и ја бих

молио једног задругара да ову ствар проучи.

Божидар КОВАЧЕВИЋ: - То је већ предвиђено у

резолуцији.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Жели ли још неко да узме

реч?... (Нико се не јавља.) Онда молим друга

Ковачевића да прочита резолуцију.

Божидар КОВАЧЕВИЋ (чита): - Ванредна скупштина

добротвора СКЗ, која је одржана у Београду, на дан

22. априла 1945. године, пошто је саслушала

извештај Ђуре Гавеле, делегата Повереништва

просвете АСНОС-а у СКЗ, и после дискусије

једногласно је доне-ла ову

РЕЗОЛУЦИЈУ

Надан 12. јуна 1942. године, одлуком окупаторског

министра Велибора Јонића, од легалне управе СКЗ

одузета је имовина Задруге и предата на руковање

Комесарској управи. Од тога дана па до 20. октобра

1944. године, када је Народно-ослободилачка војска

и Црвена армија ослободила Београд, СКЗ

управљала је ова Комесарска управа састављена од

људи који су се свесно и са планом, да задовоље своје

личне амбиције, па и личне материјалне прохтеве,

примили да служе немачком окупатору и његовим

помагачима, изродима свога народа.

Комесарска управа водила је све послове СКЗ мимо

њених писаних Правила. Али што је много важније,

водила је све послове противно њеној светлој

традицији и са намером да високе просветно-

културне циљеве Задруге стави у службу окупатора,

који је и на томе пољу хтео и желео да српски народ

што више понизи и увреди. У томе је Комесарска

управа потпуно и успела, јер рад СКЗ за то време

није био њен рад, обележен светлом прошлошћу од

пола века, већ је то био рад издајника свога

сопственог народа у служби окупатора.

Стога скупштина СКЗ осуђује цео тај рад Комесарске

управе, који је насилно вршен у име СКЗ, и јавно

проглашава:

да цео књижевно-издавачки рад Задруге од 12. јуна

__ 1942, па до дана ослобођења Београда 20. октобра

1944. године, није рад СКЗ, већ срамно дело

издајника српско-га народа, који су седели у

Комесарској управи и оних који су их у томе

помагали, и стога пред целим народом тај рад

проглашава ништавним.

1

Али, у исто време, ванредна скупштина СКЗ сматра

да је њено право и дужност да, и са своје стране,

казни све оне који су овако упрљали часно и светло

име СКЗ, и стога, позивајући се на право које јој даје

чл. 21 Правила СКЗ, решава:

1) Да се искључују из чланства СКЗ, за свагда, њени

добротвори који су се ставили у службу окупатора и

били чланови Комесарске управе: Др Светислав

Стефановић, Драгутин Костић, Тодор Манојловић,

Јеремија Станојевић, Младен Ст. Ђуричић и Милан

Терић.

Они се више никада, док су у животу, не могу

примити за добротворе Задруге, нити их после

њихове смрти може ико за добротворе Задруге

уписати.

2) Да се искључују из чланства СКЗ, за свагда, они

њени добротвори који су пристали и одобрили да се

њихове књижевне творевине штампају у издањима

Комесарске управе, за то примили хонораре, као и

они који су продали Комесарској управи рукописе, а

ова их није штампала.

Они се више никада, док су у животу, не могу

примити за добротворе Задруге,нити их после

њихове смрти може ико за добротворе Задруге

уписати.

3) Сви остали књижевници и јавни радници, који

нису били добротвори СКЗ а пристали су и одобрили

да им Комесарска управа штампа њихове књижевне

творевине, или који су рукописе продали

Комесарској управи, а ова их није штампала, било

зато што рукописе од њих није никада ни примила,

или их је примила али их није штампала у својим

издањима, не могу се више никада, док су у животу,

примити за добротворе Задруге, нити их после

њихове смрти може ико за добротворе 3aдруге

уписати.

4) Исто тако, док су у животу, не могу се никада

примити за добротворе Задруге они власници

ауторских права оних умрлих књижевника од којих

та ауторска права потичу, а који су њихова дела и

рукописе продали Комесарској управи, без обзира да

ли их је ова штампала или не, нити их после њихове

смрти може ико за добротворе уписати, а искључују

се из редова чланова СКЗ сви њени добротвори који

су тако поступили.

По себи се разуме, да ће СКЗ, када јој то буде могуће

и то надлежни у њој одлуче, штампати дела ових

умрлих наших или страних књижевника, која су на

овај начин злоупотребљена од стране власника

ауторских права.

2

У исто време ванредна скупштина СКЗ, позивајући

се на члан 7 Одлуке о укидању и неважности свих

правних прописа донетих од стране окупатора и

њихових помагача за време окупације; о важности

одлука које су за то време донете; о укидању правних

прописа који су били на снази у часу непријатељске

окупације, а коју је донео АВНОЈ 3. фебруара 1945.

године, решава:

1) Да се од лица која су у времену од 12. јуна 1942. па

до октобра 1944. године, од Комесарске управе

примила хонораре за рукописе које нису никада

предали ни Ко-месарској управи, ни Задрузи до

данас, нити се ти руко писи налазе у поседу Задруге,

ако је потребно и судским путем захтева, да

примљене хонораре у целости врате СКЗ, с тим да

њихова дела, овако продата Комесарској управи, СКЗ

не може више никада штампати.

2) Да се од лица, која су у истоме томе времену од Ко-

месарске управе примила хонораре за рукописе које

су продала Комесарској управи и који се данас налазе

у по-седу Задруге, а које Комесарска управа није

штампала, ако је потребно и судским путем захтева

да примљене хонораре у целости врате Задрузи, с

тим да њихова дела, овако продата Комесарској

управи, Задруга не може више никада штампати.

Рукописе ће Задруга вратити писцима, односно

власницима ауторских права, када Задрузи буду

вратили дужне суме.

Имена свих оних на које се односе одлуке ове

резолуције,под I и II, налазе се штампана на

странама 33 до 44 Извештаја о раду Комесарске

управе.

3

Комесарска управа примила је у чланство СКЗ 65

нових добротвора, чија су имена штампана на

странама 49 и 50 Извештаја о раду Комесарске

управе. Они су помагали на овај начин рад

Комесарске управе, односно жељу окупатора да

Задруга и за време окупације ради, па како је

скупштина већ својом претходном одлуком огласила

књижевно-издавачки рад Задруге под окупацијом

ништавним, то скупштина одлучује, да се и пријем у

чланство СКЗ, који је и извршен у времену од 12.

јуна 1942. до 20. октобра 1944. године, поништи и да

се добротвори, које је Комесарска управа за такве

примила, бришу из чланства СКЗ, јер су постали

мимо њених правила и у чланство примљени од

Комесарске управе, чији рад не може ни у овоме

погледу бити обавезан за Задругу. Добротворни

улози на тражење ових лица биће им враћени у

релацији вредности динара 20 :1, у оном износу

колико су стварно уплатили до 20. октобра 1944.

године на име добротворног улога. И ова лица док су

у животу не могу бити примљена за добротворе

Задруге, нити их после њихове смрти неко за

добротворе може уписати.

4

Да би се у потпуности ликвидирао књижевно-

издавачки рад Комесарске управе,ванредна

скупштина решава:

1) Да се све књиге штампане од Комесарске управе,

у времену од 12. јуна 1942. до 20. октобра 1944.

године, под именом СКЗ, као Кола и које носе бројеве

од 301 до 312 закључно, оглашавају као апокрифна

издања и према томе све те књиге не сматрају се

издањем СКЗ.

СКЗ наставиће издавање својих књига са наредним ч,

бројем 301, јер је последња књига штампана од СКЗ

изашла под бројем 300.

Све књиге које се у овоме тренутку налазе у поседу

СКЗ, а које је штампала Комесарска управа под

бројевима од 301 до 312 закључно, повлаче се из

продаје у Задрузи и оне ће бити предате ФАБРИЦИ

ХАРТИЈЕ, да их преради у чисту хартију.

Комесарска управа, уз учешће власника ауторских

права, злоупотребила је светла имена наших писаца,

пок. Стојана Новаковића, оснивача и првог

председника СКЗ, и пок. Стевана Сремца, и

штампала њихова дела "Село" и "Лимунација на

селу". Исто тако злоупотребљен је и класични

енглески писац Шекспир, чије је дело "Млетачки

трговац" Комесарска управа штампала у преводу

кажњеног издајника и председника Комесарске

управе Др Светислава Стефановића. Скупштина

жали што је морала и таква дела да уништи.

2) Комесарска управа, противно обичајима Задруге,

откупила је од других издата и штампана дела Боре

Станковића и Момчила Настасијевића, па их у својој

продавници, као трговац, продавала. Скупштина

одлучује, да се преостала тако откупљена дела

продају књижарима-трговцима.

5

На овој скупштини попуњена управа СКЗ овлашћује

седа код свих власти и судова у случају потребе,

предузме све мере, па и тужбе подиже, да се

одговарајућа решења скупштине у дело спроведу, а

ставља јој се у дужност, да одмах по овој скупштини

изврши све одлуке које по правилима спадају у њену

надлежност.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Поштовани задругари, чули

сте ову резолуцију, која ће остати у историји наше

драге 3адруге, као једна тешка али у исто време једна

светла ствар. Молим вас да размислите мало и да

донесете одлуку да ли је примате.

Има реч задругар Московљевић.

Др Милош МОСКОВЉЕВИЋ: - У резолуцији је

предвиђено да се добротворима који су дали свој

улог за време окупације врати новац. Ја мислим да

њима не би требало ништа враћати зато што је тај

новац Комесарска управа потрошила.

Др Светислав ПРЕДИЋ: - Ја не бих могао да примим

предлог г. Московљевића. То би значило да се

Задруга користи новцем тих људи. А Задруга неће

због тога пропасти.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Другови задругари,

резолуција је добро смишљена и добро је

састављена, и она је логична, али у извесним

крајњим консеквенцијама рекао бих да иде даље него

што би интереси Задруге захтевали. Шта да.радимо

са ≪Селом≫ Стојана Новаковића? Новаковић није

крив што га је једна Комесарскауправа издала, но

вредност тога дела расте. Ја бих био за то да се таква

дела која имају своју крајњу вредност не уништавају.

Можете са њих скинути повез и од њих створити

издања Задруге, и зато мислим да овде треба

ублажити резолуцију и не уништавати трајне

вредности.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Дозволите и мени да кажем

неколико речи поводом излагања нашег доктора

Шећерова, који се срдачно заузима за интересе

Задруге и требало би те његове речи извести на

чисто. Доносећи ове оштре и судбоносне мере у

резолуцији, Задруга је имала извесно етичко и

патриотско мерило. Она није улазила у оцену

уметничке, духовне вредности дела, него је имала

само ово мерило и под удар тога мерила пада и то

дело, и тако то треба разумети. То је она ограда, то је

морална страна. А друга је страна материјална.

Задруга ће, сигурно, у извршењу свога програма

вратити се на класична дела нашег великог духовног

радника Стојана Новаковића, на дела Шекспира.

Вратиће се зато што су њихова дела пала као жртва

свега овога што се овде догађало, и ми се осећамо

дужни према њима да им дамо једну сатисфакцију. А

оцениће задругари да ли вреди тај гест који је једна

форма, али форма није само половина, она је цела

садржина, и да ли ова одлука, да ли вреди због нешто

мало материјалног, да ли према великом

судбоносном гесту Задругином, да ли то није сувише

ситно да цепамо корице са књига.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Ја се слажем у начелу.Осуда

морална, патриотска треба да стоји, али ако она буде

изре чена, те су књиге већ у публици, код чланова, и

њихова библиофилска вредност биће овим гестом

подигнута. Не можемо ми ићи од једног члана до

другог да уништавамо те књиге. Треба видети како ће

нова управа то ликвидирати, а не мислим да идемо да

спаљујемо књиге.



Вељко ПЕТРОВИЋ: - Има реч г. Живановић.

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: - Ја не могу да се сложим

са, свакако, добронамерним предлогом г. доктора

Шећерова. СКЗ је упрљана и друг Ђуро Гавела, у

завршној реченици свога Извештаја, подигао је пред

целим српским народом и пред целом нашом

јавношћу, једну страшну и доказану тешку оптужбу.

На такву оптужбу треба да дође и пресуда, и

резолуција која се предлаже јесте та праведна

пресуда. СКЗ жели да од онога што се зове прљавим

делом добије чисту хартију.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Има реч инжењер Смиљанић.

Инг. СМИЉАНИЋ: - Ја сам био на једном ужем

састанку, кад је говорено о појединим стварима које

се сада излажу у резолуцији. И у сваком другом

проблему одмах сам схватио да је правилна мера. Ви

сви знате да је спаљивање и уништавање књига ишло

кроз векове, и ниједно спаљивање није дало добар

глас и углед онима који су то чинили. Осетио сам

даље ту, желећи да укажем на страшан злочин и грех

лица која су у питању, да ми, желећи да на тај грех

укажемо свету, не учинимо и ми нехотице једну

грешку, за коју ће можда доцнија времена казати "ови

су ишли даље него што је требало", и нису би-

ли израз онога што морални и честити људи раде,

него су радили по осећајима једног момента. Не ова

материјална страна, не сва та вршљања која су  вршила лица са Свети-

славом Стефановићем, све то није страшно, него

страшна је појава да су се нашли људи

интелектуалци да се приме тога посла. Мој предлог

би био да се тај мали бројкњига блокира...

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: - Није мали број књига!

Инг. СМИЉАНИЋ: - Замолио бих вас да мало

размислимо.

Др Миодраг ИБРОВАЦ: - Ја сам добро размислио о

разлозима које су колеге изнеле и ја сам против тачке.

да се књиге спаљују. То би било једно праволинијско

правосуђе које није увек најбоље. Ми можемо на

сваком примерку тих књига да ставимо етикету, да је

издата у време кад је СКЗ била обешчашћена.

Што се тиче добротвора, ја мислим да има људи који

су се несумњиво добронамерно уписали, уписали

своје дете које је преминуло, или неког другог. То

можемо да прихватимо, а што се тиче књига, мислим

да не бисмо постигли циљ.


Ђуро БАЊАЦ: - Ја бих молио да се прими предлог

друга Московљевића, и да се новац који су

добротвори уплатили за време окупације не враћа. Ти

су људи помагали реакцију.

Што се тиче уништавња књига, ја разумем разлоге

изнете у резолуцији. Али уништавањем корица ми

смо уништили половину књиге. Споменуо бих Гетеа,

који не само да је био пријатељ Француске

револуције него је био и пријатељ Бонапарте,и

целокупна његова дела противе се нацизму...

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: - Није ни знао за њега!

Ђуро БАЊАЦ: - Био је против, а био је осим тога и

масон. Ја бих био за предлог друга Смиљанића да се

то осгави за доцније. Има још издања која су изашла

за време окупације, па би по тој логици требало и

њих уништити. Имате песме Ђуре Јакшића, иако је

Сима Пандуровић осуђен, не због редиговања ових

песама, него због других, горих ствари.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Овде углавном имамо два

предлога. Један је садржан у резолуцији, који

предлог усваја и брани наш задругар пријатељ

Живановић, који | иде за тим да се улози врате онима

који су за време окупације постали добротвори

Задруге, и да се сва издања од броја 301 до 312

пониште и да се пошаљу фабрици хартије, и да се

прераде у чисту хартију. Други је предлог другова

Шећерова и Смиљанића, да се та издања не по

ништавају, већ да се блокирају и задрже, те да будућа

управа и редовна скупштина донесу резолуцију и

одлуку шта ће с тим издањима чинити. И да ли ће та

издања, на овај начин као издања ван издања СКЗ, са

жигом обележити и да то буде једна ограда, а улози

да ли да се врате новоуписаним добротворима за

време окупације, пошто их је стара управа већ

прохарчила. Молим да се гласа првопо једној ствари,

па онда по другој.

Ко је за то да се улози не враћају оним људима који

су постали добротвори за време окупације нека

устане (мањина је устала,већина седи). Проглашујем

да је скупштина усвојила резолуцију да се улози не

 враћају.

Ко је за мишљење да се у броју тих истих добротвора

одвоје они који не могу бити одговорни, јер су били

малолетни или покојници, нека устане (већина

устаје).

Дакле, усвојили смо одлуку да се то не тиче

малолетних и мртвих.

Долазимо у погледу издања, на чему су мишљења

подељена и постоји становиште противно овоме у

резолуцији. Ко је за то да се та издања уништавају,

нека устане (мањина устаје). Колико ја видим већина

је за резолуцију. Ја стављам поново питање: ко је за

то да се резолуција овако интегрално донесе нека

устане (већина устаје). Већина је за резолуцију.

Милош МОСКОВЉЕВИЋ: - Ово је крупна ствар и

немојте да се прегласавамо. Молио бих да се остави

новој управи да она то изнесе пред редовну

скупштину.

Др Светислав ПРЕДИЋ: - Ми смо дали и сувише

важности овој ствари. Ми смо морално осудили рад

Комесарске управе, књиге смо дезавуисали, и књиге

не признајемо као издање СКЗ, а остављамо новој

управи да се то питање реши.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Да ли примате овај предлог?у

(гласови: примамо!). Прима се предлог да се

овлашћује будући управни одбор, који ће бити

изабран, да донесе решење по овоме питању.

Има реч задругар Милан Живановић.

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: - Ја мислим да смо због

погрешно постављеног питања скренули са праве

дискусије. Погледајте како тај текст резолуције

гласи. Ми никакву књигу не стављамо на индекс,

нити ичије књиге спаљујемо. Ми немамо намеру да

јуримо по кућама и књижарама, да те књиге

одузимамо и бацамо на ломачу! Овде не може бити

други интерес Задруге у питању него чисто морални

интерес.Овде нема ничег "праволиниј-ског" што би

требало да се замени, него се иде за тим да се са

имена СКЗ скине љага бачена на њу. Ја бих молио

задругаре да резолуцију, како је предложена, приме и

да пређемо даље на рад.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Молим вас да гласамо за

резоуцију како је предложена. (Један глас: како је

предложена у оригиналном тексту?!) Јесте, како је

предложена. Скупштина је суверена и она ће имати

да се изјасни. Та реченица у резолуцији гласи: "Све

књиге, које се у овом тренутку налазе у поседу СКЗ,

а које је штампала Комесарска управа под бројевима

од 301 до 312, повлаче се из продаје у Задрузи, и оне

ће бити предате фабрици хартије да их преради у

чисту хартију".

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Ја предлажем да се избрише

овај последњи део реченице и да се каже, да се књиге

стављају на расположење новом управном одбору.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Ако се повуку књиге из

продаје, онда се мора да сазиванова скупштина, а ако

се књиге ставе на расположење новом управном

одбору, онда значи да он има да одлучи. У овом

погледу скупштина треба да одлучи да или да се

прими интегрално текст по предлогу задругара

Живановића, или да се књига повлачи из продаје и

стави на располагање управном одбору.

Др Светиелав ПРЕДИЋ: — То је констатовање једне

моралне осуде, а ово слање књига фабрици хартије то

је санкција. Ми не признајемо да је то књига издања

СКЗ и нека се то претвори у чисту хартију.

Јаша ПРОДАНОВИЋ: - Ми се не можемо да

сложимо и жалосно би било да се овде не сложимо.

Скупштина Задруге треба да има поверење у управни

одбор. Ми не смемо да ту књигу отуђимо, иако нам

остављате право, ми можемо да их предамо на

прераду у хартију. Оставите нама то поверење, јер се

без поверења не може радити.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Имамо два предлога: текст

пријатеља Живановића и овај текст који предлаже

министар Продановић, да чланови управног одбора

донесу решење да се књиге повуку из продаје.

Др Светислав ПРЕДИЋ: - Па управни одбор има то

право. Он има право и кућу да прода. Нама треба

морална осуда.

Ђуро ГАВЕЛА: - Ја нисам очекивао да ће доћи до

мимоилажења по овој тачки у скупштини. Ја сам

очекивао да ће се предлог примити аплаузом. Ми не

спаљујемо ничије књиге, али да су издали и свих 12

књига Његошевих дела, ми би и те књиге осудили. Ја

молим скупштину да не оставља дато решење

донесе нова управа, него да се то овде реши. Јер,

ефекат ће у јавности бити много јачи, ако то овде

будемо решили.

Чедомир МИЛОСАВЉЕВИЋ: - Овде је у питању 20

000 књига, а то је око 6 милиона динара. Зато сам ја

за предлог да се књиге блокирају док редовна

скупштина не реши шта ће с њима. По питању

чланова добротвора, ја сам за то да се сви бришу.

Љубица РАДОЈЧИЋ: - Ја мислим да господин има

право. Не би требало да учинимо један сирановски

гест тиме што кажемо да хоћемо да спаљујемо та

дела. Јер говори се о томе да превод господина

Стефановића ниједобар, а ми нећемо да кажемо да

тај превод не ваља, ми хоћемо да осудимо личност

Миодраг РИСТИЋ: - Ја сам превео четири свеске

Мацинијеве о Словенима, и јако ми је пријатно што

сам те преводе предао Задрузи још 1939. године...

Ја молим да се стави на гласање предлог резолуције

друга Живановића онакав какав је.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Постоји и предлог г.

Продановића

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Текст резолуције већ је био

стављен овде на гласање и пошто се појавило и једно

компромисно решење министра Продановића, ја ћу

поново ставити на гласање ову реченицу резолуције:

"Све књиге које се у овоме тренутку налазе у поседу

СКЗ, а које је штампала Комесарска управа под

бројевимаод 301 до 312 закључно, повлаче се из

продаје у Задрузи и оне ће бити предате фабрици

хартије, да их преради у чисту хартију".

Ко је за тај текст резолуције молим да устане.

Јаша ПРОДАНОВИЋ: - Није право, увек они који су

против треба да устану!

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Проглашавам да је текст

резолуције усвојен како је предложен од друга

Живановића. Има ли још ко какву примедбу, па да

завршимо дискусију? (Нико се не јавља за реч.)

Дозволите ми да прогласим да је ова резолуција

примљена. Да ли скупштина прима резолуцију са

корекцијом да се од добротвора, који морају бити

искључени, јер су уписани за време окупације,

поштеде неодговорна лица?

Ђуро ГАВЕЛА: - Ја мислим да је Стефановић водио

политику да прибави на скупштини већину својих

гласова, и зато мислим да тај предлог не треба

примити. Ја предлажем да се сви избришу и оставља

им се могућност да се јаве новој управи, и она ће

изабрати кога ће да прими.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Ми поново покрећемо ово

питање а у ствари је резолуција примљена.

Дозволите ми да замолим друга Војновића да

прочита извештај о садашњем имовном стању СКЗ.

Лујо ВОЈНОВИЋ: - Имовно стање СКЗ на дан 22.

априла 1945. године:

1) стални капитал, у смислу правила СКЗ, у заокруг-

љеним цифрама 2 625 500.;

2) обртни капитал 2 653 501.;

3) добротворни улози 320 000 и

4) Вуков фонд 13 500.

Миодраг РИСТИЋ: - Има ли Задруга дуга?

КОСОРИЋ: - Нема.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Ко је састављао овај

извештај?

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Књиговођа.

Др Славко ШЕЋЕРОВ - У којим динарима?

КОСОРИЋ: - У окупацијским.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Овај би биланс требало

ревидирати и да се израчуна у новим федеративним

динарима, зато што овако како стоји не даје праву

слику.

КОСОРИЋ: - То су старе цифре које су тако вођене и

које се и сада тако воде. Фондови су у хартијама од

вредности, и они се воде као што су вођени. Једина

цифра од 59 000 динара налази се у каси и то је новац

окупациони, и једино та цифра може да се претвори.

Др Светислав ПРЕДИЋ: - Сад ће доћи наређење

министарства финансија да се изврши превођење на

нове динаре, у размери 1: 20, и то ће бити извршено.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Да ли примате извештај о

имовном стању СКЗ на дан 22. априла 1945?

(Примамо.)

 Да пређемо на попуну управног одбора. Књижевни

одбор треба попунити са пет чланова, економски са

једним и надзорни са два члана.Предрадње су

вршили педесеторица добротвора и задругара на

неколико својих конференција. Саслушајте друга

Уроша Џонића.

Урош ЏОНИЋ: - На нашим конференцијама ми смо

видели која су имена испала и која треба да се

попуне. После дискусија и са члановима старе

управе, дошло се до једне листе, а имена су таква да

мислим да можемо да их примимо. У књижевни

одбор пао је предлог да уђу: Исидора Секулић,

Вељко Петровић, Др Иво Андрић, Јован Поповић и

Ђуро Гавела. За економски одбор био би др

Димитрије Перoвић. За надзорни одбор Јован

Јовановић и Живорад Јовановић.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Да ли Задруга прима ове

предложене чланове? (гласови: да чујемо који су

били стари чланови управе). Сада ћe вам друг Цонић

прочитати целу листу.

Урош ЏОНИЋ: - Књижевни отсек: Исидора Секулић,

Јаша Продановић, Марко Цар, Вељко Петровић, Иво

Андрић, Божидар Ковачевић, Јован Поповић, Ђуро

Гавела, Павле Стевановић и Др. Драгољуб Павловић;

економски отсек: Бошко Ковачевић, Владимир

Симић, Милан Живановић, Богдан Несторовић и Др.

Димитрије Перовић; надзорни одбор: Тодор

Мраовић, Петар Петровић,Брана Тодоровић, Јован

Јовановић и Живорад П. Јовановић.

Вељко ПЕТРОВИЋ: — Примате ли предложене

листе Отсека? (Једногласан одзив: примамо).

Констатујем да је предлог акламацијом примљен. У

име новоизабраних чланова ја вам захваљујем на

поверењу. Има реч директор Ристић.

Миодраг РИСТИЋ: - Нова управа СКЗ треба да

размисли о начину како he она бити на нивоу новог

времена. С обзиром на лица, и у погледу моралном и

у погледу књижевном, можемо имати наду да he ново

стање бити задовољено.

Др Милош МОСКОВЉЕВИЋ: - Ставимо новој

управи нашу жељу да нова управа за идућу

скупштину изради један програм свога рада, уколико

је могуће.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Захваљујем на сугестијама.

Молио бих да задругар Живановић каже неколико

речи о новој скупштини.

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: - Педесет добротвора који

су сазвали ову скупштину ставили су ми у дужност

да се на данашњој скупштини обухвати и питање

сазивања нове редовне скупштине. Данашња

скупштина је ванредна скупштина, која је имала за

дужност да ликвидира прошлост Комесарске управе

и да изабере, односно попуни, управни одбор СКЗ да

би Задруга могла да настави свој нормални рад по

Правилима. И зато вам педесет сазивача ове

ванредне скупштинепредлажу и моле, за сагласну

одлуку да се, мимо Правила, прва редовна

скупштина одржи у току ове године кад се за то

укаже прва могућност и кад нова управа сврши своје

послове. На тој скупштини мора се решити и

ликвидирати 1940/41 година, и ликвидирати и ових

пет година које стоје иза нас. (Гласови: прима се!)

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Управа је у обавези да што пре

сазове скупштину, до августа или септембра месеца,

ове године.

Захваљујем вам на труду и љубави, које сте

посветили овом послу и молим вас, да захвалимо

господину и другу Гавели, који је уложио толико

труда, да прегледа стање Задруге и стање магацина

књига, и да то данас пред нас овде изнесе.

Ја закључујем ову ванредну скупштину.

Скупштина је закључена у 12 часова.


Comments