НИ ДАНА БЕЗ РЕТКА ; КОШАВА

Овај текст је настао 14. марта 1995.

Прва процветала шљива у Београду (можда она шљива испод шеих Мустафиног турбета у Вишњићевој улици?) , већ прецветава.

Кошава  р у ш и   и развејава цвет....

Враћање кошаве - накнадни коментар

Синоћ сам дуго разговарао са једним од првих читалаца мог препбимног рукописа "Антологија ФЕНИКС". Дувала је кошава.
 Последњи број "Књижевних новина" посвећен је покојном Кишу.

    Д. Киш, у књизи "НА ЧАСУ АНАТОМИЈЕ", уз реченицу где се помиње први пут кошава: ’Кошава, јак и хладан источни и југоисточни ветар у североисточном делу Југославије, нарочито у Подунављу и Источној Србији; дува поглавито у јесен, зими и у рано пролеће, достижући брзину и преко 100 километара на час; дува из подручја Украјине и северног дела Црног мора преко Влашке низије и Јужних Карпата; већином дува при земљиној површини, до висине од 1 км, на махове снажним ударима, доносећи хладно и суво време; по престанку кошаве (која траје некад и по више дана или недеља) обично настаје краћи или дужи период киша и снега. У пролеће неповољно утиче на пољске усеве ‘.

   У напомени, стајала је референца: Мала енциклопедија Просвета, том I, стр. 704 (прво издање).     То је био последњи комад терена који сам морао напустити : издавачи су ми поставили часни услов:или-или. Или ћу избацити ту фусноту о кошави, или књига не иде у штампу. Бирај. Избацио сам је тешка срца и са осећањем пораза. Та напомена, одмах негде на почетку књиге, имала је, међутим , вишеструку функцију: одсликавала је психолошку атмосферу и сиви, сурови књижевни пејзаж у којем се одвијала полемика око моје књиге, а , с друге стране, сажимала је , једноставно и очигледно, цео теоријски проблем којим се ЧАС АНАТОМИЈЕ бави : коришћење докумената и монтажни поступак. Тако је, захваљујући том поступку, један текст из енциклопедије, неокрњен и неизмењен, постао,  одједном, премештен у други контекст - субверзивним и опасним!  Демонстрација јасна и недвосмислена. То су издавачи осетили и тиме ми , на теоријском плану, дали за право (бар приватно). / Та фуснота, уз то, била је још и такорекућ једина политичка алузија у тој иначе политички фаличној и очерупаној књизи, алузија отмена и вишезначна, једва осетна. Осим за фини слух оних који су задужени за алузије и који ми рекоше да оставим на миру Божјем  кошаву да дува одакле већ дува " (Homo poeticus ,  Сарајево, 1990, стр. 26-27).


Трагом Хајдучке воденице

поставио/ла Miroslav Lukić 06.04.2018. 12:35

БелаТукадруз

13

Дух невидљиви и свемогући, свевидећи

повео ме је према хајдучкој воденици,

према црним бувама, патњи и детињој срећи.

 

Буве су искочиле из мога вуненог џемпера

међу мрве овчијег сира,

а затим одлетеле попут лептира

према пени

испод воденичног вира…

 

Буве су клин

 

Кад опет искоче,

као хајдуци,

ђаво који сада кружи

Балканом,

биће натеран

у Недођин!

....

(Среда, 21. август 1997, око 23 ч.

-          10. март 1998. Касно ноћу )

Два писма Беле Тукадруза

поставио/ла Miroslav Lukić 17.11.2014. 07:33   [ ажурирано 27.04.2016. 02:25 ]

Руском песнику и преводиоцу Владимиру Корману, и српском приповедачу и критичару  Мирољубу Милановићу


Београд, 31. августа, 2014.

 

Милановићу,

Драги Мирољубе,

 

Ево ме коначно у Београду, после скоро две недеље лутања и упознавања раданских села, подраданских, и околине Власинског језера, Пирота, Старе планине, Сврљига – обишли смо толико тога, захваљујући ентузијазму и страсти старије сестре моје жене, и чињеници да она има и пежо и џип, којим нас је возила да видим све оно што нисам видео до своје 64 године, а то је један свет обрастао кудравом маховином, дакле скоро потпуним заборавом. Попели смо се и на врх Старе планине и зобали самородне малине испод величанственог Миџора и стравичног Бабиног зуба, иза кога се назире један свет планина о којем сам само слутио пишући „Трговце светлошћу“. Тамо на Капији Старе планине, у повратку из старог манастира Св. Ђорђа (Темска) видео сам сасвимн очуване куће старе сеоске српске архитектуре где није сазидана ниједна нова и незграпна у последњих 40 година и тамо бих негде, где куљају толике воде и где прште прелепи водопади, радо проживео остатак века на неком од напуштених салаша . простори су толико запустели да треба алармирати најширу српску јавност... али... да те не замарам више.

Као што сам  обећао, шаљем ти нови број УНУСА МУНДУСА, јер сам сигуран да ти ови људи из те редакције неће послати, а мислим да треба да га имаш и из библиографских ауторских побуда. Видећеш, тамо је објављена и једна моја врло обимна песничка књига, мало необична, али да ти не солим памет. Шаљем ти и књигу мојих одабраних и нових песама преведених на македонски. Чини ми се да се на основу тих књига може стећи дојам о мени као песнику – уз наравно прво издање ЛАС ВИЛАЈЕТА и МОАРЕ ПАРАСИТЕ, и ове најновије књиге ЗАШТО КОГИТО ГЛУБ постављен је неки оквир на основу кога се може истраживати, тумачити, вредновати...

У сваком случају, имаћеш то до среде у својим рукама и моћићеш да погледаш, прегледаш.

Нека те Бог благослови, да ти подари здравље и живот бодријег духа, и уравнотеженијег рада, јер не вреди дангубити – како често подвлачим – пошто смо као пролазна бића ограничени временски.

Све најбоље, и поздрав за твоју супругу.

 =======================================================


16. октобар 2014

 

Поштовани Владимире Корман,

 

Хвала на поздравима и Вашем уверењу да радим нешто добро.Али ја мислим да није згодно бити корифеј, ни корифеј-издавач, ни корифеј-песник, ни у српској ни у руској књижевности, поготову у оваквим временима. У сваком случају – хвала на лепим речима.

Да сам, као издавач имућнији, сигурно да бих учинио и више..

Мислим да су Ваше речи и похвале ипак помало претеране, можда су оне тачне у односу на оно што радим у последње време, када је реч о књиж. Часопису „ЗАВЕТИНЕ+“, оном који од 5. броја штампам и на папиру.

Шаљем  Вам, уз ово писмо, нулти број  тог часописа, и последњи штампани на папиру, бр. 5. Разликују се у форматима. Меморишите их и сачувајте их. Први, тј. нулти је прототип часописа и новина будућности, како ја то волим да каажем, јер испод изабраних чланака увек има линк, који Вас, ма где се налазили, можете бацати на локације планетарног сазвежђа – књижевног архипелага „Заветине“. Можете помоћу нултог броја, да претражујете и прегледате  многе кутове књижевног космоса „Заветина“.

Мада, „Заветине“ су се развиле, у  односу на тај нулти број, али да не дужим.

Желим Вам добро здравље, истрајност и шаљем  Вам најсрдачније поздраве. У овом дану  када у Србију долазои председник Русије Путин некако је тмурно време, падала је и киша, али – разведрава се, разведриће се – хвала Богу.

Пријатељски, Б. Т

===============================



ТАЧКА НА ... СЛУЧАЈ ТЗВ. ВЕЛИКИХ СРПСКИХ ПИСАЦА друге половине 20. века

поставио/ла Miroslav Lukić 31.12.2012. 01:45   [ ажурирано 04.11.2015. 05:15 ]

Или О ДОБРИЦИ ЋОСИЋУ, ТЗВ. ХРОНИЧАРУ СА ДЕДИЊА. - Увод у дух  савременог вампиризма?



Роман објављен пре десет година, којим је отпочело превредновање у српској књижевности, а који је - прећутан, игнорисан, сакривен... уз помоћ пришипетљи и дугих сенки промашених писаца!

А ) Прилози од пре неколико година:

Dobrica Ćosić, hroničar sa Dedinja

Mirča Pek | 28/10/2008 11:35

Čestitam uredniku na hrabrosti, kao i piscu ovog veoma razložnog teksta, koji na najbolji mogući način sažima smisao kritike i smisao vrednovanja. Meni se čini da ovaj tekst spašava i obraz savremene srpske književne kritike, ali i obraz same "Politike", koja je u svojoj dugogodišnjoj istoriji često bila pod raznoraznim pritiscima i morala da štampa, najverovatnije, i ono zbog čega nije osnovana kao list. Sve čestiteke, još jednom, piscu članka, kao i uredniku koji je to pustio.
Odavno je prošlo vreme za tetošenje jednog pisca, koji se stalno povlači, ali nikako da se povuče iz javnog života....

Славомир МИРКОВИЋ | 28/10/2008 22:39

У једном даху сам прочитао најновије Пишчеве записе. Добрица Ћосић није само највећи живи писац српскога језика, већ и велики хуманиста и поборник истине. Уз патријарха Павла, несумњиво најугледнија личност међу Србима данас.

Srboljub Od Kosova | 02/11/2008 06:44

Cestitam Dobrici Cosicu, Piscu ovog clanka, kao iUredniku Politike. Nadam se da cemo u buduce cuti u ovom casopisu i
nesto o nasim piscima sa one "druge strane",koji su pisali istinu o velikoj srpskoj tragediji u Drugom
svetskom ratu (profesor Mateja Matejic, Bojic, Sava
Jankovic, Borivoje Karapandzic, profesor Vasa Mihailovic i dr.) O njima mozete naci podatke u UKS.
Sve najbolje od Boga, zeli Vam
Srboljub od Kosova
ZIVELA SRBIJA!!!

Mirča Pek | 06/11/2008 14:20

Изненађује мали број коментара на текст о интелектуалцу у транзицији? Шта то значи? У хваљеном тексту младог Вашег чланкописца промакла је, треба рећи, и једна полуистина. То да нико пре у српској критици није критички писао о Д. Ћосићу... Писало је неколико људи у књигама које су објављене и доступне: на првом месту писао је оштро професор у пензији и књижевни критичар Миодраг Мркић, на другом месту писао је врло принципијелно и аргументовано професор, прозни писац и књ. критичар Мирољуб Милановић, који предаје у петровачкој гимназији (с-и Србија). У својој књиѕи "Превредновање" М. Мркић је подвргао Ћосићево дело у целини, као и јавни ангажман, жестокој критици.
Нешто господственије, проф. Милановић је у својој најновијој књиѕи "Пола века ћутања" утро пут текстовима, какве тек сада почиње да објављује "Политика". Раније сеу о Ћосићу сатирично писали пок. Илија Мољковић, као и оснивач "Треће Србије" Мирослав Лукић (у роману "доктор Смрт" који је објавио под псеудонимом Е. Белатукадруз). Ко данас чита Ћосића? Какав је профил тих људи? У чему је њихов проблем? Наши медији припомажу да један осредњи писац (али не само они, већ и неко други) буде повремено у жижи културне јавности. Чудна је и танка српска читалачка публика кад јој могу продавати рог као свећу! Али та публика је као и српско друштво. Не треба је идеализовати...

      Извор: Политика: Коментари: http://www.politika.rs/index.php?lid=lt&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=60480

 

*

Б) Нови прилози, од јуче:

СТУДЕНТИ ОПЛЕЛИ ПО ОНОМЕ КОД КОГА СЕ ИШЛО НА ЋАБУ,  или ПОЛИТИКА Добрице Ћосића

Биљана Србљановић назвала Ћосића злим, притупим и поквареним старцем!

(.......)

Србљановићка је Ћосића назвала “злим старцем, који је одговоран за морално и материјално пропадање наше земље“, док је студентима поручила да је боље да се напију у “Студењаку” него да слушају Ћосића.

Србљановићка се на томе није зауставила, па је у следећој поруци оценила да су га, док је био председник, “водали до државама као госта из галаксије, с оним слушалицама”, јер једини није знао ни реч енглеског језика.

Да је Ћосићево писмо поприлично погодило Србљановићеву, видело се и по следећој поруци која је биула упућена њему:

- Срам га бре било, приученог, злог, доконог, незајажљивог, алавог, необразованог, притупог и користољубивог старца. Срам – поручила је Биљана Србљановић.

Подсетимо, Добрица Ћосић је пре два дана упутио отворено писмо српским студентима у иностранству.

- Ви, млади људи, треба да именујете своје и националне циљеве, јер ваш нараштај и онај који вас следи створиће друштво у којем ће да живи, ради, ствара и бори се за личну срећу. Све идеологије прошлог века у поразима су окончане. Не само политичке. Ако и Срби имају тешку садашњицу и неизвесну будућност, они имају бурну и богату прошлост која мора да се критички, савесно сагледава и да се увиђају заблуде и грешке у националној и државној политици које данас условљавају вашу судбину. Прошлост нити може нити треба да се у било ком виду врати, али мора да се добро зна и разуме како би се засновао колективни историјски разум и грађанска самосвест – написао је, између осталог, он у овом писму.

Извор: Телеграф : http://www.pravda.rs/2012/12/30/biljana-srbljanovic-nazvala-cosica-zlim-pritupim-i-pokvarenim-starcem/

*

Ko je Miloš Ćirić, koji je "pročitao" Ćosića

Miloš Ćirić iz Beograda u životu je pročitao mnogo knjiga, ali nijednu Dobrice Ćosića. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka, a sada je na masteru na Univerzitetu umetnosti. Nije član nijedne stranke. Ali, on je student koji je odgovorio na apel Dobrice Ćosića studentima iz sveta da se vrate u Srbiju.

Ćirić za „Blic“ ne želi dodatno da objašnjava šta zamera poznatom piscu, šta ga je nateralo da mu odgovori i zašto i on želi da ode iz zemlje. - Sve što bih rekao za medije, skrenulo bi pažnju sa suštine stvari, a to je politika Dobrice Ćosića i njemu sličnih koja uništava ovu zemlju i zbog koje mladi ljudi sve više odlaze iz Srbije. Sve što sam imao da kažem, rekao sam u pismu. Poenta nije u meni, već u onome što pismom poručujem - kaže Ćirić.

Dobrica Ćosić je u pismu kao najveći poraz Srbije ocenio upravo odliv pameti i pozvao srpske studente da se organizuju u bratstvo za širenje istorijske istine o svom narodukoga je demonizovao i ozločinio neprijatelj“. Ćirić, pak, u odgovoru akademiku, koji počinje saNepoštovani Dobrice Ćosiću”, navodi da planira da ode iz Srbije kako bi pobegao od Ćosića i sličnih čija je politikaučinila život u ovoj državi nepodnošljivim“.

Ćirić ima 27 godina, a prema podacima o njemu sa društvenih mreža, levičar je i antifašista. Javno je podržao održavanje gej parade u Beogradu, osudio nasilje sveštenika SPC Branislava Peranovića i pedofiliju vladike Pahomija. Na majskim izborima podržao jebele listićei smatra da je za takav način glasanja u velikoj meri krivosamouništavanje LDP“.


Odmah posle izbora, na njegovom Fejsbuk profilu osvanuli su išarani glasački listići na kojima je pisalodečko Leye Keller” (Tviter presudonim Biljane Srbljanović), “Teofil forever (kolumunistaVremenaTeofil Pančić)” iMiljenko” (hrvatski književnik Milenko Jergović).

Извор: БЛИЦ: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/360481/Ko-je-Milos-Ciric-levicar-koji-je-procitao-Cosica

 

* *

ПИСМА ДОБРИЦИ ЋОСИЋУ И КОМЕНТАРИ

Da pismo koje je Dobrica Ćosić uputio studentima, u kome poziva studente iz inostanstva da se vrate u otadžbinu, nije ostalo nezapaženo, govori odgovor koji mu je stigao od studenta Univerziteta umetnosti u Beogradu, prenosi Peščanik.

Nepoštovani Dobrice Ćosiću,

Pro
čitao sam vaše pismo. Obraćate se studentima, doduše onima koji su već u inostranstvu, ali pretpostavljam da i ja, bedni student iz Srbije, imam pravo da vam na pismo odgovorim. Utoliko pre što planiram da iz ove zemlje odem, ne zbogljubavi prema profesijikako vam se jadno pravdaju studenti okupljeni u fantomskoj Organizaciji srpskih studenata u inostranstvu, već upravo da pobegnem od vas, vama sličnima i posledica do kojih je vaša politika dovela i učinila život u ovoj državi nepodnošljivim.

U
prvoj rečenici svog pisma kažete: "Pretpostavljam da vi očekujete od mene istinu o stanju srpskog naroda danas i viziju njegove budućnosti". Ne. Tako nešto ni u ludilu od vas ne očekujem, ali vi ipak verujete da je to istina. Iako vaša zaljubljena obraćanja sebi samom nisu novost, ovakve me rečenice uvek nasmeju. Ostatak pisma je ozbiljan, mračan i turoban, liči na svog pisca, a vi ste takav patetični utisak očigledno želeli da ostavite.

Za
što me ne zanima nijedna reč koju ste u ovom pismu napisali, a koje vidim kao deo vaše nepotrebne borbe za promociju, vaše osvajanje javnog prostora koji vam se ionako decenijama nudi? Prvo, dela pisaca rasista ne čitam. Čoveka koji, navešću samo jedan primer, kosovske Albance naziva političkim, socijalnim i moralnim talogom Balkana, posle terora koji je nad njima sprovela država na čiju je politiku imao odlučujući uticaj - ne treba pitati za sudbinu studenata, ne treba ga pitati ni za šta, osim ukoliko se taj razgovor ne odvija u sudnici.

Drugo
, pogubni uticaj koji ste imali na stanje srpskog društva u kome sam imao nesreću da se rodim, neki od nas nisu zaboravili. Iako ste se, u cilju rehabilitacije svoje biografije, u javnosti nedavno samoproglasili disidentom, što je - možda toga niste svesni - izazvalo salve gorkog smeha u publici, vi ste saučesnik u zločinima koji je ova država činila prema drugima i prema sopstvenim građanima. Vi ste deo intelektualne vertikale koja je podupirala genocid i etnička čišćenja.

Vaša karijera je višedecenijska, uvek ste se isticali - od delovanja u komunističkoj partiji Jugoslavije, preko pisanja manifesta srpskog nacionalizma - Memoranduma SANU, koji je bio ideološka osnova za ratove koje je vaše rukovodstvo vodilo na prostoru bivše Jugoslavije, potom na položaju Miloševićevog predsednika ratne SRJ, pa sve do današnjih dana, svojim uticajem na sve izabrane lidere - od Đinđića, koji vam je uvek bio sumnjiv, preko Koštunice, u koga ste polagali najveće nade, zatim Tadića, vašeg miljenika koji vas je, ako ćemo pošteno, najviše slušao, do Tomislava Nikolića, na kome biste imali još da poradite.

Vi, kako poetično u pismu studentima kažete, i vaša "duga senka" ste odgovorni za stanje u kome se ovo društvo decenijama davi. Vi ste, naime, odgovorni jer studenti i drugi mladi ljudi, često i sa kompletnim porodicama, beže glavom bez obzira iz ove zemlje. Licemerno je i perverzno da se baš vi javljate sa savetima studentima, prekornim tonom, da ih učite pameti i pozivate da se vrate. Sebi ste dodelili pravo koje vam ne pripada, i ja vam to pravo ovim putem oduzimam. Vi to nećete ni osetiti, iza vas stoje hiljade ljudi, mediji koji vas promovišu, visoka politika, akademija. Jedini ispravan razlog za studentske proteste u Srbiji danas bila bi borba protiv vas i nasleđa vaše politike. Nikakvi bolonjski bodovi, stanje u menzama ili visoke školarine, već laži i mržnja koju prema pripadnicima drugih naroda i dalje u svom delovanju prosipate i otkrivanje istine o najstrašnijim zločinima koje je rukovodstvo čiji ste guru bili počinilo na teritoriji bivše Jugoslavije.

Vi ste, to priznajete, čovek prošlosti. Ja dodajem, najmračnije prošlosti moderne srpske istorije. Zvučaće vam čudno, ali ovim pismom sam u stvari hteo da vas ohrabrim da se opustite i ne brinete za nasleđe svoje politike. Ono je duboko ukorenjeno, posebno među mladima, o čemu govore sva istraživanja koja su prethodnih godina sprovodile brojne organizacije. Kada dođe i vaš čas, za vama će ostati stotine hiljada mladih koji skoro jednakom žestinom kao i vi mrze kosovske Albance. Isti broj nikada neće saznati odgovornost sopstvene države za genocid u Srebrenici, za hiljadu šesto i jedno ubijeno sarajevsko dete, ni za masovne grobnice u njihovoj lepoj Srbiji u kojima su i dalje stotine neotkrivenih leševa kosovskih Albanaca. Neće saznati ni ko je odgovoran za poslednji ratni zločin, atentat na Đinđića.

To su rezultati vašeg višedecenijskog delovanja, i treba da budete zadovoljni, postigli ste svoj cilj.
Vaš zločin je savršen. Zar vam nije dosta, Ćosiću?

      Извор: http://trojka.rs/vesti/student-opleo-po-cosicu

*

Dobrica, loš, zao

Dario Hajrić | 30/12/2012

Uz mnoštvo briga zbog plaćanja visokih školarina, nabavke potrebne literature, ispunjavanja predispitnih obaveza, pisanja radova i pripremanja ispita, nad naše studente u inostranstvu ovih dana se nadvila još jedna ogromna obaveza. Hitno moraju da se vrate u Srbiju, ne bi li se borili s neprijateljem. Da li je to izbio nekakav novi rat, pa je navrat-nanos ponovo uvedena vojna obaveza da bi država imala dovoljno topovskog mesa? Studenti, naravno, spremno dotrčavaju, neki još u rukama stežući skripte i laboratorijske instrumente, drugi blago mamurni od sinoćne analize Kantove „Kritike čiste votke” s kolegama, treći izvukavši se iz kreveta u kom su grlili nečije toplo, mirisno telo. Postrojavaju se u vrstu, njih stotinu, a akademik ih posmatra sumnjičavo ali pun borbenog pesimizma. Nakon što je i poslednji harvardlija stao u stav „mirno”, Ćosić namešta naočare, vadi iz džepa ispresavijan komad papira i odlučno čita svoj proglas. Pre nego što odjek njegovih završnih reči zamre, iz stotinu grla se u jedan glas zaori: „…”

Tu se Ćosićeva maštarija nužno prekida, budući da ni sam zapravo ne zna šta bi učinio sa stotinu ljudi koji su uložili novac, znanje i trud u odlazak na školovanje u inostranstvo, a sad su naprasno rešili da ostave studije, stručno usavršavanje, buduće karijere i sve što su u životu nameravali da urade, i da mu se ovog časa bezuslovno stave na raspolaganje. Naime, iako se nominalno obraća studentima, autor pisma koje je već imalo izvesnog odjeka u javnosti zapravo uopšte ne komunicira s njima – pismo je samo forma, a njegovi formalni adresati puki su pasivni slušaoci kojima će sve biti potanko objašnjeno. U maniru Broja Jedan iz „Alana Forda”, on se, doduše, ograđuje od preskribovanja delovanja mladim ljudima o kojima govori, ističući kako je on „čovek prošlosti”, ali zatim čitav tekst posvećuje upravo tome. Jedina stvarna svrha imaginarnih studenata biće otkrivena na samom kraju: boriti se i žrtvovati se.

To nije neobično. Posmatrani s vrha piščeve kule od slonovače, ljudski životi su maleni kao mravi, a društvena istorija odatle se slabo vidi. Ispred vile na Senjaku (pre godinu dana prodate jednom od onih bogataša koje u pismu ovlaš kritikuje) nisu se protezali redovi jadnika koje su prevarile piramidalne štedionice. Kraj njene kapije nije se tokom hiperinflacije delio hleb s kamiona. Njeni prozori se 9. marta 1991. nisu tresli od prolaska tenkova poslatih da razbiju demonstracije, a zatim i nečiji daleki dom. O njene zidove nisu se, naposletku, oslanjali ni ljudi umorni od čekanja u sporim kolonama koje su milele ka ambasadama, tražeći u njima izlaz iz ludila koje su orkestrirali Ćosić i ćosići. Niko od tih ljudi nije otišao težeći „patriotskoj službi” koja se Piscu priviđa – oni su odavde bežali, kopajući rukama i nogama da nađu spas za sebe i svoju decu, sklanjajući ih od posledica iluzija koje su opsedale pejotlom šovinizma opijene umove poglavica i sedih vračeva balkanskih plemena. Toj deci, u međuvremenu odrasloj pod nekim srećnijim nebom, sada je upućen beščasni poziv da se vrate i krče ruševine tuđih kula u vazduhu. Lopate nisu obezbeđene, razume se – sami treba da ponesu one koje su stekli u dalekom svetu. Ovde ih čekaju njihovi vršnjaci koji su ostali da se školuju u Srbiji, verujući da će od nje s vremenom nastati mesto za život dostojno čoveka, a od kojih je danas, samo prema zvaničnim statistikama, više od 42% nezaposleno. Ćosić se toj izgubljenoj i odbačenoj generaciji „domaćih” studenata ne obraća, jer dobro zna da njima nema šta da kaže. Oni žive u posledicama njegove distopije, a istraživanja pokazuju da im se to toliko dopada da bi četvoro od petoro rado otišlo bilo kuda da na miru sanja svoje snove. Pisac zato zaziva one koje još nije uspeo da obmane, služeći ih na ulazu u zavičaj Iridinom jabukom. Ne zove ih da grade, jer Ćosić ne sanja institucije i državu koja je u službi svojih građana. Zove ih da se bore, ali protiv čega – to bistrooki momci i devojke sa stranih univerziteta treba da zaključe sami, na osnovu čika Dobričinog ideologizovanog Weltanschauunga.

Tendencioznost njegove interpretacije istorije gotovo je komična: ona počinje oštrom kritikom Titove Jugoslavije, pri čemu je komunistička etapa Ćosićevog delanja potpuno izbrisana. Zatim se preskaču devedesete, na čijem početku je izravna Ćosićeva moć bila na vrhuncu, da bi se oštrica kritike ponovo razmahala prelaskom na analizu stanja u društvu nakon Petog oktobra. O sadašnjim vlastodršcima Ćosić ne progovara ni reči, i u tome je konačno dosledan – vlast se neumoljivo kritikuje samo ako je bivša. Naime, poziv studentima da kritički sagledaju prošlost srpskog naroda šuplje odjekuje kad znamo da je Ćosićeva kritika po pravilu dolazila u trenucima kada se neki politički poredak raspadao ili tek po njegovom raspadu. Za vreme SFRJ, Ćosićevo disidentstvo se ogledalo u putovanju Titovom jahtom, šivenju fraka o državnom trošku i tome što nije prošla niti jedna godina da (državne) izdavačke kuće nisu objavile nekoliko izdanja njegovih knjiga. Za vreme SRJ, njegov disidentski angažman ispoljavao se u učešću u dirigovanju ratom na sastancima Vrhovnog saveta odbrane i predlaganju da obaveštajne službe prisluškuju opozicione lidere, pri čemu je Milošević pokraj njega delovao kao umereniji deo tog partnerstva, jer se „otac nacije”, prema vlastitim rečima, bolje slagao s Karadžićem i Mladićem. Godinama posle atentata na Đinđića, govorio je kako je Đinđić dolazio k njemu po savete u vezi s Kosovom. Tadić je to pak objavio sam, a nedavno je njegovim stopama pošao i Tomislav Nikolić. Nekadašnji član AGITPROP-a Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije bio je dobar sa svima koji su bili na vlasti sve dok su ga puštali da im se približi, ćutao bi kada bi ga udaljili, a kritički se izražavao o njima tek kada bi ostali bez vlasti. Disidentom ga, stoga, može proglasiti samo onaj ko ne poznaje značenje tog pojma ili onaj ko svesno želi da zloupotrebi auru koja ga okružuje. Nelson Mandela, Aung San Su Ći, Benazir Buto, Leh Valensa i Antonio Gramši nikako nisu društvo u kome Ćosić može da sedi, a da čak i njemu ne postane neugodno zbog toga što je, nedostojan kakav jeste, greškom svrstan među džinove.

Pismo studentima obiluje slučajnim ili namernim nedorečenostima, pojmovnom zbrkom i nelogičnostima. Nesuđeni nobelovac pojmove narod i nacija koristi kao sinonime iako oni to nisu, meša legalitet i legitimitet i pogrešno interpretira ekonomske i političke procese o kojima govori. Ne, tržište u Srbiji se posle Petog oktobra nije „liberalizovalo na postulatima neoliberalističkog kapitalizma”. Tržište Srbije je i dan-danas osakaćeno monopolima s jedne strane i prašumom regulative s druge, sa srednjom klasom desetkovanom potpunim privrednim kolapsom devedesetih i galopirajućim ekonomskim raslojavanjem, te nedostatkom povoljnih kredita za osnivanje preduzeća. U svemu tome, od postulata neoliberalnog kapitalizma (o kome autor ovih redova nema dobro mišljenje) malo čega ima. Zanimljivo je da Ćosić nešto kasnije navodi kako bi država, između ostalog, trebalo da bude i jeftina, čime se – očito i ne shvatajući to – sam hvata jednog od postulata neoliberalizma! Dalje, ključni pozitivni ishodi petooktobarske revolucije nisu „izlazak iz međunarodne blokade” i „ostvarivanje političkih sloboda u javnom govoru” – oni su posledice nečega daleko većeg. Stvarna pobeda Petog oktobra je (trebalo da bude) uvođenje načela smenjivosti i demonopolizacija političkog polja u dotad samo nominalno višepartijskom sistemu – ali nije neobično što takva promena prolazi ispod Ćosićevog radara. On suštinski nije imao problem ni sa nedemokratičnošću jednopartijske SFRJ, već samo sa njenim ideološkim predznakom. Zamenite komunizam nacionalizmom, a multietničnost jugoslovenstva uniformnim srpstvom, i preostali Ćosićevi problemi sa sistemom postaju kozmetički.

Time dolazimo i do pitanja ideologije. „Otac nacije” navodi da su sve ideologije prošlog veka okončane u porazima. Ta teza nije Dobričina – pre njega zastupao ju je Danijel Bel početkom 60-ih godina XX veka, da bi je tri decenije kasnije u novo ruho ogrnuo Frensis Fukujama. Obojica su trenutni status kvo proglasila krajem istorije. Zanimljivo je to što se Ćosić danas pridružuje tom rekvijemu za ideologije, bez obzira što je u telefonskom razgovoru s Radovanom Karadžićem 8. juna 1991. rekao: „Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire…“ Na stranu zaokret dostojan Aleksandra Vučića – možda je Ćosić u proteklih dvadesetak godina odista postao obožavalac (neoliberala) Fukujame – problem je u tome što on svoje ideološke naočare očigledno ne primećuje. Pitajmo ga jesu li mu na nosu i spremno će se zaogrnuti plaštom manhajmovskog slobodnolebdećeg intelektualca, nedodirnutog ma kakvim velikim narativom. No Ćosićeva ideologija i te kako postoji i, različito intonirana, progovara iz gotovo svakog političara koji se u poslednjih četvrt veka u Srbiji domogao makar komadića vlasti: ona reži sa sastanaka radikalske Centralne otadžbinske uprave, preti sečom ruku u najmračnijoj fazi Vuka Draškovića, podstiče na rat protiv ostatka sveta na mitinzima SPS-a, dodaje šibice paliteljima ambasada u čijim ušima odzvanja Koštuničina labudova pesma, gurka Tadića u Dodikov zagrljaj, a najnoviju inkarnaciju dobija u našističkim spiskovima nepodobnih. Ta ideologija nije čak ni nacionalizam, zato što Ćosić i razni ćosići ne snuju modernu naciju kao zajednicu slobodnih građana, nego suštinski hantingtonska borba civilizacija svedena na lokalne okvire. Sam poklič „Borite se!” u njegovoj izvedbi zato deluje kao groteskna parodija Heselovog „Pobunite se!”. Ćosić, naravno, ne želi pobunu. Pobune mirišu na barut revolucije, i u njima može biti oštećen sistem na kome su njegove ideje uspešno parazitirale svih ovih godina. Iako državu proglašava „invalidnom” a društvo opisuje kao „antropološki i mentalitetski dekadentno”, ne poziva nas da se borimo ni protiv oligarhije bogatih (premda je uzgredno pominje s negativnom konotacijom), niti protiv političke klase, iako stidljivo protura da mu ni ona baš nije po volji, a ne diže barjak ni protiv glomaznog državnog aparata, protiv koga, reda radi, gunđa uprkos tome što mu on i dan-danas objavljuje knjige u ogromnom tiražu. Umesto svega toga, Ćosić traži nedefinisani „preporod”, koji je sav u funkciji stvarnog cilja borbe, a to je širenje onoga što je on proglasio istorijskom istinom o srpskom narodu – narodu koga je „demonizovao i ozločinio neprijatelj”. Reforma države i oporavak društva za njega bi suštinski bili nepotrebni da nisu oružje za bitku s neprijateljem koji nije do kraja definisan. Ipak, iz teksta se nekako da razabrati da najverovatnije nisu posredi Tolkinovi orci, nego prve komšije i neizostavni Zapad. Zvuči poznato, zar ne?

Povodom dveju stvari ipak treba da budemo saglasni sa Dobricom Ćosićem. Prvo, njegova senka jeste duga. Njome su zaklonjeni gradovi pod opsadom, izbegličke kolone pune ljudi s praznim očima i nebrojeni grobovi onih čije se male sudbine nisu podudarale sa mapama koje su po salvetama iscrtavali on i njegovi ideološki učenici. U njoj se krije i duh malignog sistema koji je pojeo godine generacijama sa istočne obale Drine, duh ksenofobije i kolektivne paranoje koja postaje samoobistinjujuće proročanstvo u svom najgorem obliku. U toj senci klija i jedino što Ćosić zaista želi da prenese sledećoj generaciji: seme nikad do kraja dosanjanog zla. Drugo: da, prošlost, kao što veli Ćosić, „niti može, niti treba da se vrati u bilo kom vidu”. Upravo zato generacija na koju je pismo adresirano mora da shvati da će se na ovim prostorima moći izboriti za svoje mesto pod suncem samo ako konačno okrene leđa ne samo ideolozima zle prošlosti već i okoštaloj političkoj klasi, i ako konačno sama počne kritički da promišlja stvarnost u kojoj živi.

 
Autor je apsolvent sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Peščanik.net, 30.12.2012.

Извор: http://pescanik.net/2012/12/dobrica-los-zao/

 *

Фејсбук коментари:

Meša Šendelj Žak ·

Potpuno u pravu gospodja Srbljanovic.Prisetimo se devedesetih i njegovih strasnih izjava , poruka i preporuka.Koliko je on doprineo sadasnjem stanju zemlje Srbije i njenih ljudi ?

 Остоја Генијалац Рајић ·

Radio sam u Austriji, Njemačkoj i Engleskoj- Londonu, Bilo kako bilo oni su sebi izgradili živoot i standard onako kakav imaju, a ko je nama kriv što smo mi sebi napravili ovo što imamo. Tačno je da smo imali svakojaku prošlost kao narod , ali ipak smo sebi pravili kuću kakvu smo znali tu nema priče. Treba otići u svet , ali graditi svoj rodni kraj , jer klimatski i prirodno je biću da živi tamo gde se rodio. Dkaz za to je taj da ljudi žele da umru u svom rodnom mestu. Treba graditi svoje rodno mesto , jer to je najlepše. Kad bi se srpski narod iz dijaspore vratio sa tamo stečenim kapitalom i ljudstvom , a ima mesta, Srbija bi bila izgrađena bolje nego gde sada dijaspora živi.

 Branka Sarap ·

Napala buva slona.Doduse, ko za stid ne zna, ni stideti se ne moze.

 Ljubomir Petkovic

Vi koji kritikuju ovu damu su deca komunista prevaranta,jer su naudik\li da lazu i otimaju od 1946 i jos se drze i oni u najveci egoisti i nesavesni ljudi kao i ova komunisticki knjizevnik a mi koji zivimo u inostransvu vise volomo Srbiju nego vi a ujedno ja pricam cetri strana jezika a moja deca sta da rade  u zemlji gde je javsluk ,prljavo,ljudi bez zuba kao Zombi,i svi traze da se placa na crno lopovska zemlja
daj boze da ih Vucic ocisti sa novim maladjim kulturnijim momcima , i da postavi pravu parlamentarnu
drzavu ,i sa vam oduzme sve pokradeno da i mali ljudi mogu da zive kao normalni ljudi 1 Pozdrav iz Scandinavije
www.ekorobot.no

 **

Omladina LSV: Ćosiću, poštedi nas poruka

Omladina LSV pozvala je književnika Dobricu Ćosića da "poštedi" svojih poruka mlade ljude u Srbiji i u dijaspori.

"Njegove poruke do sada nisu donele ništa dobro mladim ljudima i mnogo studenata je danas u dijaspori upravo zbog politike čiji je on jedan od glavnih protagonista bio. Zbog te politike i mnogim mladim ljudima koji su ostali u Srbiji upropaštena su detinjstva, a roditelji su izgubili zdravlje", navodi se u saopštenju.

"Sto pametnih i hrabrih, obrazovanih i poštenih Srba, ako se organizuju i žrtvuju za opšte dobro, mogu da preporode i spasu Srbiju. Vratite se u otadžbinu da se borite za preporod i spas Srbije", rekao je Ćosić studentima u dijaspori.

"Dobrica Ćosić će mlade ljude u Srbiji i van nje najviše zadužiti ako nas poštedi svojih poruka", poručila je omladina LSV.

Извор: http://www.021.rs/Info/Srbija/Omladina-LSV-Cosicu-postedi-nas-poruka.html

 *

Lažni Nobel nije krivično delo

Ministarstvo unutrašnjih poslova utvrdilo je da u slučaju lažne vesti da je Dobrica Ćosić dobitnik Nobelove nagrade za književnost nema elemenata visokotehnološkog kriminala, niti krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti, izjavio je Danasu Mihailo Tijanić iz Odeljenja za borbu protiv visokotehnološkog kriminala MUP-a.

Prema njegovim rečima, utvrđeno je da je sajt www.nobelprizeliterature.org, koji je bio sličan sajtu Nobelovog komiteta, registrovan u Kanadi za 9,95 dolara. Tijanić je izjavio da policija ne može da preduzima službene radnje i da je izveštaj o tome dostavljen tužilaštvu.

Postoji sumnja da je izvršeno krivično delo klevete, koje se goni po privatnoj tužbi, tako da bi Ćosić morao da podnese prijavu, rekao je Tijanić.

Извор: http://www.021.rs/Info/Srbija/Lazni-Nobel-nije-krivicno-delo.html

 *

Milan Nešić  28.12.2012

Ćosićeva uobrazilja o preporodu Srbije

Akademik Dobrica Ćosić, koga mnogi doživljavaju kao ideologa Srbije koja bi se protezala u svojim etničkim granicama, oglasio se u svom stilu pozivajući srpske studente iz inostranstva da pomognu preporod Srbije. Kakva je uopšte uloga trenutna uloga tog pisca koga neki doživljavaju kao oca nacije?

Po mnogo čemu kontroverzni književnik Dobrica Ćosić, koji u nacionalnim krugovima važi za neupitan autoritet, ponovo se javno oglasio i ovaj put posredstvom medija, uz ogradu da je čovek 20. veka i da ne želi da imenuje njihove ciljeve i odgovornosti, pozvao studente iz Srbije koji se školuju u inostranstvu da se vrate u zemlju i bore za preporod Srbije.

U pismu objavljenom posle zahteva same Organizacije srpskih studenata u inostranstvu da im se Ćosić obrati, on je petooktobarske promene označio kao veliku obmanu naroda, a odliv mladih stručnjaka ocenio kao najveći poraz Srbije. Istovremeno priznaje da je promenom vlasti omogućen prestanak međunarodne blokade zemlje i povratak Srbije među svetske države.

Na ovakvo javno obraćanje jednog od istaknutijih članova Srpske akademije nauka i umetnosti, koja je uoči i tokom ratnih sukoba devedesetih imala krajnje spornu ulogu, većina građana sa kojima smo razgovarali ne vide ništa sporno.

    Извор: http://www.slobodnaevropa.org/content/cosiceva-uobrazilja-o-preporodu-srbije/24810943.html

*

Beograđani o Ćosiću

Ovakav istup akademika Ćosića, člana naučne institucije koja je tokom svog postojanja prečesto menjala stavove ne treba precenjivati, smatra istoričar Srđan Cvetković. Zbog toga, ocenjuje Cvetković, jedini odjek može da izazove promena Ćosićevog stava prema petooktobarskim promenama, pošto je uveren da u Srbji Dobricu Ćosića skoro da nema ko da čuje. 

“Prenaglašene ili nedovoljne argumentovane tvrdnje. Tu pre svega mislim na stav o Petom oktobru s obzirom na to da je ovaj isti čovek, isti akademik pozivao tada ostu omladinu da se založi za te petooktobarske vrednosti, da učestvuje u, po meni, ipak pozitivnom društvenom prevratu. On sada iznosi ovde neke optužujuće i potpuno neargumentovane tvrdnje da je to jedna velika prebvara i zavera svetskih moćnika", ocenjuje Cvetković.

Sam Ćosić osećao je potrebu da se oglašava o svim pitanjima za koja je smatrao da odgovaraju njegovoj ulozi koju pokušava da nametne Srbiji. Tako je predlagao podelu Kosova, mnogo pre nego što je neko prvi put ozbiljno pomenuo kosovsku nezavisnost, javno razmišljao o mapama etničkih razgraničenja tokom rata u Višegradu - gradu iz koga su prethodno prognani ili ubijeni gotovo svi Bošnjaci.

Otvoreno je podržavao Miloševića, kada se sva liberalna inteligencija u Srbiji borila protiv njegovog režima. I sam je u jednom trenutku stao na čelo Savezne Republike Jugoslavije i to baš onda kada je ta država institucionalno pomagala vojnu mašineriju bosanskih Srba, dok se javno govorilo da ova država nema nikakve veze sa bosanskim ratom.

Vidosav Stevanović, pisac i nekadašnji izdavač Ćosićevih dela, kaže za naš program da je pisano obraćanje studentima plod Ćosićeve uobrazilje o sopstvenom istorijskom značaju i stalne težnje da ispriča, već hiljadu puta ponovljenju priču. Pogotovo što su te priče nebrojeno puta dokazane kao netačne, kaže Stevanović:

“Što se tiče njegovog političkog delovanja, njega koriste uvek kad treba zamutiti neko jasno pitanje: Kad se potegne pitanje Kosova i poražene politike, onda je tu Dobrica da na svoj stari demagoški, agitpropovski način ispriča svoju priču i da još više zbuni već zbunjen narod. Dakle nigde ništa samostalno i nigde ništa posebno. On je čovek koji služi i kojim se služe.”

O Ćosićevom pozivu oglasila se Socijaldemokratska omladina, koja je od njega umesto analiza o stanju u kome se narod nalazi, zatražila istinu o zločinima u Sjeverinu i Štrpcu počinjenim pre dve decenije, uključujući i rasvetljavanje svega što se događalo dok je bio na funkciji predsednika SRJ.

*

(Милан Нешић.Reporter i novinar beogradskog biroa Radija Slobodna Evropa od septembra 2012. Pre toga 5 godina proveo na Radiju B92 gde je učestvovao u pripremanju informativne emisije u koprodukciji sa srpskom redakcijom BBC-a Svet u 2.)

Komentari

Ime: Leotar 30.12.2012 13:29

Srbija nastoji da svim silama izvrsi ekvidistancu krivice na prostorima bivse Jugoslavije.Paradoksalno je da Tomislav Nikolic se javlja sa svojim mirovnim porukama, kao faktor stabilnosti na Balkanu, prica o ponosu Srbije, Vladika Gligorije "palamudi" o patriotizmu u nekim kvaziintelektualistickim razmsljanjima. Cosic se poziva na patriotizam i moral......I tako dalje i tako dalje , Kasno je i jedini pravi nacin je da se prihvati krivica , sagleda istini u uci i da se prizna...Da mi smo ti koji su na ovim prostorima uvujek pocinjali ...katarza treba Srbiji, a ne studenti i ili oronuli starci sa sijedim glavama iz Akademije i crkve...

Ime: M 30.12.2012 09:56

Po obicaju, uvijek isti "prijateljski prema Srbima" polupismeni komentari od malog drustva stalnih-komentatora na ovom sajtu koje mozemo slobodno skupnim imenom zvati "prijatelji Srbije".
(Naravno, po ugledu na americke marionete tzv "prijatelje" Libije... Sirije a evo od juce i "prijatelje Irana"...)
Pismen i razborit covjek bi takve "komentare" hledno svrstao u nacionalisticko divljanje/pljuvanje, ali renomirana cenzura americke "slobodne evrope" valjda smatra da je to "doprinos diskusiji"...
OK.
Diskutujmo...

Ja cu licno, evo morati po drugi put (na zalost) postaviti svoje misljenje u diskusiji na ovoj temi.

Dakle gospodo - evo ja se licno SLAZEM sa g. Cosicem.
Skoro u SVEMU!
"Cudno" - zar ne?
Razumljivo NE slazem se sa gostima americke "slobodne evrope" tj. sa njihovim stavovima posto argumenata/dokumenata i nema u njihovim analizama.

Dakle licno smatram - da su tzv "petooktobarske promene" (pojedini to jos zovu i "revolucija") - obicna obmana naroda.
Kako srpskog tako i ostalih naroda gdje su se tzv "obojene revolucije" odigrale ili gdje se pripremaju.

Uistinu, za razliku od gostiju "slobodne evrope" ja sam napravio porilicno istrazivanje tih "dogadjanja naroda" pardon... "obojenih revolucija".
Uistinu i nije bilo narocito tesko.
Na mrezi je more informacija/dokumenata/intervjua o direktnoj umjesanosti americke CIA u tzv "petooktobarske promene" u Srbiji.
Sta vise, nekoliko ljudi iz tzv organizacije "otpor" na celu sa Srdom Popovicem:
A)
napravili su kompaniju koja "izvozi revolucije" (CANVAS) i o toj kompaniji je pisala cak i RFE (mada ne i o finaciranju iste):
http://www.slobodnaevropa.org/content/news/24650684.html
http://www.slobodnaevropa.org/content/otporaka_pesnica_od_wall_streeta_do_rige/24491571.html
B)
imaju cak i reklamne spotove za "revolucionare" na mrezi:
http://www.youtube.com/watch?v=4O0DBvDIPbM
(naravno, pitanje/odgovor se samo namece: KO financira funkcionisanje ove kompanije?)

Sa druge strane...
Cinjenicno - "petooktobarske promene" - nisu u principu NISTA promijenile osim rezima Slobodana Milosevica, kojeg je jedna od osnovnih osobina bila da je bio: anti-americki!
"Nedemokratski" (sto je takodjer i bio) je stvarno bezpredmetno spominjati, nakon "pro-demokratske" pobune u Siriji, financirane iz vehabijskih diktatura - koju gledamo svakodnevno. Razumljivo znamo gdje stoji recimo g. Popovic i u "sirijskoj revoluciji".

Samim tim, ni narodu u podrucju zahvacenom tom "obojenom revolucijom" - nije postalo bolje!
JEDINI "boljitak" jeste da je SAD-rezim prekinuo sankcije prema narodu doticne zemlje, ali je zato pocela nevidjena pljacka i zemlje i naroda - pod plastom "demokratije".
Naravno po neo-liberalnoj recepturi - znamo koga.

BUKVALNO ISTI "recept" se primijenjivao i primjenjuje i u SVIH ovih 15tak zemalja koje spominje Srdja Popovic, ali nije ni cudo posto je i organizator isti.

I to je g. Cosic razumljivo i primijetio - dakle "prestala je blokada zemlje"!

To sto g. Cosic se zalaze prestanak "odlaska mladih iz zemlje" pa cak i poziva na povratak - nije u opste sporno.
Ne vidim STA je to u tome toliko "lose" i "uobrazeno"?

Sa druge strane, jasno je da je to uzalud poziv (bar jos izvjesno vrijeme!), jer u "demokratizovanoj" Srbiji po americkom neo-liberalnom principu, jasno da i NEMA puno mogucnosti za normalan zivot i rad.

Ali zasto da se lazemo gospodo diskutanti?
Pa cak je i americka "slobodna evropa" u zadnjih mjesec dana objavila par clanaka - o krahu SAD/EU tzv "zapadne" ekonomije.
Kakva ce situacija biti na tom "zapadu" za koji mjesec/godinu - vidjet cemo.

 Ime: david Grad: Novi Sad, Srbija 29.12.2012 13:01

Upravnom ljudi koji su podržavali Slobodanov režim danas pokušavaju da sve srbe gurnu u isti koš da bi podelili odgovornost sa svima nama. Ratni zločinci, tajkuni, kriminalci, huligani imaju svoje ime i prezime, nisu SVI srbi pravili niti podržavali rat. Mnogi su izgubili sve zbog nečije ambicije i "mrtvog" mozga. Od kada se ovde pojedinci bogate na račun države? Od zajma za preporod, preko inflacije, huškanja na rat. Jugoslovenska armija se povukla ostavljajući srbe u krajini na milost i ne milost. A pre toga je slobodan odbio predlog o autonomiji za srbe. Neposrednu ulogu u pogromu ima hrvatska vojska i njihovi oslobođeni generali, ali pre toga je onaj naš režim i politika izdala ( da citiram jednog drugog "velikog" srpskog diplomatu Voju Šešelja). Pozivanje na "tajna društva", "svetsku zaveru" koriste oni koji hoće da prikriju svoje "masne prste". Rat su,isključivo radi vlasti i bogaćenja, napravili režimi na prostoru SFRJ.
Neka se Dobrica zapita zašto su studenti, mladi stručnjaci otišli tražeći sreću na nekom drugom mestu? Neka se zapita zašto je više od milion ljudi izašlo na ulice, da bukvalno otera slobodana? možda mu neki zameraju "da je izgubio ratove" (koje nije mogao da dobije), ali je većina htela uređenu državu, sudstvo i ekonomiju koja ne zavise od političke volje, političke većine, različith "veza" i slično. Taj oktobar nije bio prevara. Prevara su oni koji su se nakačili na tu ideju, a koristili se metodama koje je uveo slobodan i njegovi inspiratori i podružnici.

  Итд.  Извор: Радио Слободна Европа: http://www.slobodnaevropa.org/content/cosiceva-uobrazilja-o-preporodu-srbije/24810943.html

 



**

Poruka lične prirode: Čika Gedža srpskoj deci

Etos dublji od erosa

 

Učestvovao sam u svemu što nam je došlo glave, ali se toga ne sećam: Dobrica Ćosić, zaboravan


*

Dobrica Ćosić, nekadašnji državni polupisac na Titovom brodu “Galeb”, koji je nekada pisao mudrosti tipa “Biti Titov sledbenik znači imati titovski stav prema životu, titovski misliti, titovski se boriti u svome vremenu, u svojoj sadašnjosti, uvek”, da bi nešto kasnije staljinistički šinjel zamenio nacionalističkim kožuhom, uvek je ostao veran totalitarnim idejama i državnoj sisi. Od socrealizma napredovao je do nacrealizma, ideologije etničkog čišćenja i humanog preseljenja, da bi na tim pozicijama ostao do dana današnjeg. Duboko razočaran srpskom omladinom pisao je u dnevniku “U tuđem veku”: “Na temu, koji narod čime misli, može se bez preterivanja i cinizma reći da mladi srpski naraštaji misle kurcem”, što mu nije smetalo da se obrati studentima van zemlje, na njihov poziv, prigodnim pismom u kojem je potpuno zaboravio na svoju ulogu u uništenju svega što se moglo uništiti (što mu se uvek isplatilo), ali zato iz dubine svog mračnog uma poručuje mladima da nastave sa borbom protiv neprijatelja. Ovaj ratoborni uradak “borbenog pesimiste” Ćosića prenosimo u celini, sa pacifističkim međunaslovima

- -


... BIO SAM JUGOSLOVEN I STALJINISTA DA BIH DOBIO VILU NA DEDINJU, ODAKLE SAM POSLE PODRIVAO NEPRIJATELJA IZNUTRA: Osnovni činioci srpskog nazadovanja i poraza u 20. veku su ideologije jugoslovenstva i boljševičko-staljinističkog socijalizma.

ZAŠTO NIKO NEMA RAZUMEVANJA ZA ETNIČKO ČIŠĆENJE, HUMANO PRESELJENJE, MASOVNA SILOVANJA, PROTERIVANJE I GENOCIDPITAM SE VEĆ VEKOVIMA: Političko, ekonomsko i civilizacijsko nerazumevanje sveta u kome smo postavljali i nameravali da rešimo svoje nacionalno i državno pitanje, izrazilo se u nerealnoj politici, u neuvažavanju odnosa snaga u svetu i vlastitih mogućnosti.

AKO NE RAČUNAMO MOJE ROMANE, ČITAV DVADESETI VEK MOŽEMO SLOBODNO DA IZBRIŠEMO: Neuvažavanje vremenskih uslovnosti i istorijske konstelacije sveta u kome smo pokušavali i morali da rešimo svoja životna pitanja, izrazilo se u nenadoknadivom kašnjenju za rešavanja neodložnih nacionalno-državnih i društveno-civilizacijskih problema; dakle, kasnilo se u svemu što je trebalo učiniti za opšte dobro. Tako se gubilo istorijsko vreme i izgubio čitav 20. vek nacionalnog razvoja i civilizacijskog preporoda.


Ilustracija: diskoteka3d.blogspot.com

NEŠTO MALO O MOM PRIRODNOM OKRUŽENJU: Razorenost društvenog i duhovnog bića i nacionalnog etosa, izrazila se u opštoj korupciji, patriotskoj i socijalnoj neodgovornosti građana - pojedinca prema svojoj zajednici i svemu što je opšte, društveno i državno. Antropološka i mentalitetska dekadencija, ispoljila se u lenjosti, bahatosti, prostaštvu, nemoralu i hedonizmu bogatih.


MRZIM KULTURU, NAUKU I PROSVEĆENOST, SAMO NE SMEM NIKOME DA KAŽEM: Zapanjujuće je dugotrajno neuvažavanje kulture, nauke i prosvećenosti kao prvorazrednih činilaca društvenog razvoja i kvalitetnog duhovnog života ljudi.

NE MOGU NI JA SVE SAM: Životno pitanje Srbije je nedostatak i neafirmisanost sposobnih, kompetentnih i savesnih ljudi na svim rukovodećim položajima u vlasti, privredi, prosvetnim, naučnim, zdravstvenim i kulturnim ustanovama.


NAROD KOJI PROPADA, MOJA JEDINA SPISATELJSKA NADA: Završavam ovo pismo vama, studentima koji studirate u inostranstvu, sa ubeđenjem da ste saglasni sa mnom da srpsko društvo treba da postane prosvećeno, kulturno, stvaralačko. Ako to ne postanemo, nestajemo kao značajna evropska nacija.


   Извор: Електронске новине:  http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-licnosti/76786-Etos-dublji-erosa.html

 _____________

 ПРЕВРЕДНОВАЊЕ – једини пут излазка из мрачног тунела и ћорсокака поститоизма и једноумља

Прве ласте:

Данило Киш: Danilo Kiš: Pesnik revolucije na predsedničkom brodu

Извор: доступан: http://www.okf-cetinje.org/OKF-Danilo-Kis-Pesnik-revolucije-na-predsedni%C4%8Dkom-brodu_347_1

*

 Миодраг Мркић: ПРЕВРЕДНОВАЊЕ : 004 Dobrica ĆOSIĆ

Rodoljublje brošure i ...

Ćosić je obrazovan iz brošura, na kursevima. Jedno doučavanje, samo doučavanje iz popularne literature i iz prave literature, ali na stil i duh večernjeg obrazovanja odraslih. Naročito se to vidi kada govori o tananosti recimo metafizike, realne metafizike. Njegova sociološka (široko uzeto) društveno naučena znanja su za brošuru prilagođena znanja marksizma. A to je, u stvari, najopasniji napad na marksizam, socijalizam i istorijsko klasno. Ćosić ne oseća i ne zna tananosti materijalističko dijalektičkog sveta. On nema tanano obrazovanje. On je stalno pod nekim pritiskom obaveza knjiških da se bori za narod onako kako se to predavalo đacima, u smislu da su pisci ''borci za narodna prava''. U tome je samohvalisav, verovatno i nesvestan svoje podlosti, ako nije podlost prepredenog seljaka, visprenog, podlost koja se ravna sa dečjom podlošću: ‘’Ja srljam u sve bitke za ugrožene i slabe; u sve akcije za slobodu i demokratiju; u sve odbrane ljudi i naroda, načela i kulture’’.
Dakle, ćiftinsko samoupravni borac, glas intelektualca malograđanski, novo skarabudžene klase pti buržua...

Sloboda i demokratija su za njega apstrakcije, a ne ekonomska kategorija.

Ćosić se bavi filozofijom proricanja o zlu koje dolazi. Proriče ono što je i poslednja prigradska baba videla i znala šta će se desiti – da se ne rađmo, da nam je ćiftinski duh i Zapad razorio porodicu itd. Da izumiremo, a da se rađaju Šiptari. Sve filozofije padaju pred tom činjenicom prostom: ima li nekoga ili ga nema. No, to je opšti proces – Istok i Jug preplavljuju Zapad i Sever... Statistike govore o procesima na planeti... Novi vitalni narodi... I da ne gnjavimo čitaoca poznatim stvarima storijskih procesa.
Ćosić je kao i 99% naših “intelektualaca” ogrezao u čiftinsko-knjiško blato dubokoumne rekla-kazalosti, blato poprskano krvlju i glupošću. Sa dubokoumnim rečima, sintagmama, iz kojih viri nedoučenost i kompleksi trućaju konfekcije naučne....(...)

(odlomci sa str. 11, 12)

Odlomci iz knjige Miodrag Mrkić:PREVREDNOVANJE

CIP ­– Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd

821.163. 41. 09 : 323. 1
821.163. 41 – 94

MRKIĆ, Miodrag
Prevrednovanja / Miodrag Mrkić . –
Bibliofilsko izd. . – Beograd : Feniks, 2002
(Beograd : Megraf) . – 139 str. : 24 cm

Tiraž 100. – Str. 7 –12 Fragmenti o
Prevrednovawu / Miroslav Lukić.
– Esejista Miodrag Mrkić: str. 137.
– Na nasl. str. i : Tri viteza restauracije :
Dobrica Ć]osić, Miodrag Bulatović, Matija Bećković.
Ponoćni samoprotestnik.

ISBN 86 – 902741 – 4 – 6

a) Ćosić, Dobrica (1921 – ) – Nacionalizam
b) Bulatović, Miodrag (1930 – 1991) – Nacionalizam
c) Bećković, Matija (1939 – ) – Nacionalizam

COBISS – ID 1004
60556

 

Извор: доступан: http://prevrednovanje.blogspot.com/2008/03/prevrednovanje-004-dobrica-osi.html

 *

Г(ој­хлин) Ј(уни­ор)*

ПР­ВА КЊИ­ГА О ПРЕ­ВРЕД­НО­ВА­ЊУ У СРП­СКОЈ КЊИ­ЖЕВ­НО­СТИ

 

[Мој Шек­спир и увре­да части]

Мој Шек­спир и увре­да ча­сти. Ако је Тол­стој ма­е­страл­но до­ка­зи­вао и до­ка­зао да Шек­спир ни­је ве­ли­ки пи­сац, он­да ни ме­ни не тре­ба за­ме­ри­ти што ја до­ка­зу­јем да Ћо­сић, Бу­ла­то­вић и Бећ­ко­вић ни­су ве­ли­ки пи­сци? Али ја (мој Ђа­во) је до­ка­зи­вао и до­ка­зао да сам ја пи­ска­ра­ло, шкра­ба­ло, про­ту­ва. Бо­га­ми до­ста сам до­ка­зао и да сва­шта се го­вор­ка Но Тол­сто­ју је ла­ко би­ло на­па­да­ти Шек­спи­ра ко­ји је жи­вео пре ње­га не­ко­ли­ко ве­ко­ва. Мо­ји Шек­спи­ри су још жи­ви. (Ми­о­драг Мр­кић, Пре­вред­но­ва­ња, Фе­никс, Бе­о­град 2002, 64)

*

Пи­сци ко­је у сво­јој књи­зи Пре­вред­но­ва­ња М. Мр­кић оспо­ра­ва, на­па­да и по­ку­ша­ва да до­ла­же да ни­су ве­ли­ки, на­жа­лост је­су, за­и­ста, ве­ли­ки пи­сци тзв. но­ви­је срп­ске би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти. Ни­су они је­ди­ни, на­рав­но, они су, ка­ко Мр­кић ка­же – ис­ту­ре­ни.

Ако је Мр­кић сво­ју књи­гу пи­сао да би до­ка­зи­вао ка­ко спо­ме­ну­ти ни­су ве­ли­ки пи­сци, сле­де­ћи при­мер Тол­сто­ја, он­да ту има ви­ше не­чег дру­гог, не­го пре­вред­но­ва­ња.

Мр­кић би био ра­зу­мљи­ви­ји да је ви­ше по­све­тио па­жње ка­ко је уоп­ште мо­гу­ће да до­ђе до пре­це­њи­ва­ња и ис­ту­ра­ња по­је­ди­них пи­са­ца, да је за­ро­нио ду­бље у су­шти­ну ху­ма­ни­зма и де­мо­кра­ти­зма срп­ских пи­са­ца XX ве­ка, у су­мрач­ну зо­ну до­ми­на­то­ра, на­ред­бо­да­ва­ца, са­у­че­сни­ка и при­у­шни­ка. Да је био до­след­ни­ји и ма­ње ис­кљу­чив. Иде­о­ло­шки ис­кљу­чив. Да је дао и из­ве­стан до­ка­зни ма­те­ри­јал за сво­је тврд­ње. Ре­ци­мо, ка­да је реч о Ћо­си­ћу, мо­гао је да ана­ли­зи­ра ро­ма­не Да­ле­ко је сун­це и Ко­ре­ни, као при­мер три­ви­јал­не ли­те­ра­ту­ре, што је ина­че – ка­ко сам ре­че – већ чи­нио као про­фе­сор књи­жев­но­сти за мно­ге ге­не­ра­ци­је сво­јих уче­ни­ка. Мо­гао је и да под­врг­не кри­ти­ци кри­ти­ку о тим де­ли­ма срп­ских би­ро­крат­ских кри­ти­ча­ра? Што он то не чи­ни, ми­мо свог оби­ча­ја? Јер на­пи­сао је низ књи­га о ре­ла­тив­но не­по­зна­тим пи­сци­ма, пе­сни­ци­ма и про­зним пи­сци­ма, уло­жив­ши си­лан труд и вре­ме.

То што су три апо­стро­фи­ра­на пи­сца ши­ро­ко по­зна­та, што пу­бли­ка то­бо­же зна њи­хо­ва де­ла, ни­је ва­љан из­го­вор да се не уђе у ар­гу­мен­то­ва­ни­је до­ка­зи­ва­ње. Ка­да се не по­на­вља, Мр­кић је као кри­ти­чар за­ни­мљив; али у не­ким тре­ну­ци­ма зна да за­дре­ма као и Хо­мер; или да чак и до­бро­на­мер­ног чи­та­о­ца на­ве­де у не­до­у­ми­цу. Нај­ту­жни­је је кад је не­до­сле­дан; а ни­је под­сти­цај­но ни ка­да ре­ла­ти­ви­зу­је свој по­ку­шај и на­ум (пре­вред­но­ва­ња).

Кад Мр­кић ова­ко пи­ше: Ја као пи­сац у ду­ху есе­ји­сте, у свом ду­ху, го­во­рим о про­бле­ми­ма пре­вред­но­ва­ња. Тај дух под­ра­зу­ме­ва и из­ве­сно бе­ле­три­стич­ко „ту­ма­че­ње“ те­ма, пред­ме­та.

И ов­де, као и оста­лим сво­јим књи­га­ма, ви­дим свет у не­ким сен­ка­ма ма­те­ри­ја­ли­стич­ке ди­ја­лек­ти­ке.

На­рав­но, чи­та­лац то мо­же узе­ти и као ана­хро­ни­зам, чак и као не­што за жа­ље­ње, као не­до­ста­так осе­ћа­ња ре­ал­но­сти прак­тич­не фи­ло­зоф­ске ствар­но­сти. Или, мо­же узе­ти као „по­ли­тич­ку не­зре­лост“…

До­бро­на­мер­ни чи­та­лац мо­же ви­де­ти ову књи­гу као вид „чи­та­ња“, „ви­ђе­ња“, „учи­та­ва­ња“, ин­тер­тек­сту­ал­но­сти, ме­та­тек­сту­ал­но­сти, па­ра­тек­сту­ал­но­сти… Или, мо­же ви­де­ти мој рад и као ма­ни­фе­ста­ци­ју дру­штве­ног до­стиг­ну­ћа: „Плу­ра­ли­зма ми­шље­ња“, „то­ле­ран­ци­је“, „де­мо­крат­ских сло­бо­да“, „сло­бо­де лич­но­сти“ итд. Ниг­де ни­сам про­чи­тао да „плу­ра­ли­зам ми­шље­ња“ ис­кљу­чу­је ди­ја­лек­тич­ко-ма­те­ри­ја­ли­стич­ко ми­шље­ње.

Или, про­сто, мо­же се ова мо­ја књи­га ви­де­ти као тру­ћа­ње из­ла­пе­лог стар­ца, уса­мље­ни­ка, скри­бо­ма­на, гра­фо­ма­на… (5).

Кад та­ко пи­ше, у све­сти чи­та­о­ца оста­не по­не­што ту­жно, тј. по­след­ња ре­че­ни­ца из ци­ти­ра­ног па­су­са. Сва­ка књи­га има сво­ју суд­би­ну, па и ова Мр­ки­ће­ва, ко­ја је ви­ше иза­зи­вач­ка. Ко­ја по­ку­ша­ва да про­би­је де­бео лед. Иако има та­кав на­слов, то ни­је књи­га о пре­вред­но­ва­њу.

За­што је то та­ко и за­што ов­де још увек ни­је мо­гу­ће пре­вред­но­ва­ње!

Од­го­во­ри­ти на ова пи­та­ња, зна­чи на­пи­са­ти но­ву књи­гу. На­мет­ни љу­ди на­мет­но­га ве­ка чи­не глав­ни­ну тзв. но­ви­је срп­ске би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти. Кри­ти­ча­ри не мо­гу да из­бег­ну да та­кву књи­жев­ност и та­кве љу­де из­ло­же пре­зи­ру. За­слу­жни, бли­ски вла­сти, би­ро­крат­ски пи­сци до­би­ја­ли су за жи­во­та са­бра­на и иза­бра­на (не)де­ла. Они дру­ги рет­ки, чак и ка­да су по­се­до­ва­ли ве­ли­ки дар и зна­ње, штам­па­ни су на пар­че, с ме­не на уштап (Ви­на­вер, ре­ци­мо).

За­тим, у срп­ској књи­жев­ној кри­ти­ци је кроз чи­тав XX век би­ло ма­ло са­мо­свој­них, об­да­ре­них лич­но­сти, по­го­то­ву по­сле Дру­гог свет­ског ра­та. Ма­ло је би­ло оних ко­ји су штр­ча­ли, као бе­ла вра­на, као Бог­дан По­по­вић, о ко­ме, ипак не­ма­мо илу­зи­је, као ни о Не­ди­ћу и Ву­ло­ви­ћу, Скер­ли­ћу. Одав­но је би­ло са­зре­ло вре­ме за пре­вред­но­ва­ње, још пред Дру­ги свет­ски рат. Тај по­сао че­ка нај­у­пор­ни­је, нај­све­стра­ни­је; оне рад­ни­ке ко­ји ће тај по­сао за­по­че­ти, вр­ши­ти и из­вр­ши­ти без­ин­те­ре­сно.

Кри­ти­ка ко­ја је пи­са­на ко­те­риј­ски, а ве­ли­ки је део та­кве књи­жев­не кри­ти­ке пи­сан на­кон што су ко­му­ни­сти оку­пи­ра­ли срп­ско и ју­го­сло­вен­ско дру­штво 1945. го­ди­не, ди­за­ла је у не­бе­са на де­се­ти­не и сто­ти­не пи­са­ца за­лу­та­лих у књи­жев­ност. То је на­мет­на књи­жев­ност: ве­ли­ки пи­сци те на­мет­не књи­жев­но­сти су на­ме­та­ни свим сред­стви­ма, а пре све­га, у про­гра­ми­ма, од основ­не шко­ле до уни­вер­зи­те­та. Ти про­гра­ми, ко­ли­ко зна­мо, још увек ва­же; пре­ма њи­ма се ра­ди. Још увек су у лек­ти­ри и Да­ле­ко је сун­це и Ко­ре­ни; а срп­ска по­е­зцја се, на Ни­шком Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, за­вр­ша­ва са Ра­шом Ли­ва­дом! По­сле­рат­на ју­го­сло­вен­ска и срп­ска књи­жев­ност, огре­зле су у пар­тиј­ској усло­вље­но­сти, јед­но­у­мљу; нај­ве­ћи број пи­са­ца на­ме­ће ком­пар­ти­ја.

*

Има кри­ти­ча­ра ко­ји уоп­ште ни­су до­ра­сли то­ме по­слу, ко­ји не­ма­ју пре све­га ја­сну свест о ште­то­чин­ском де­ло­ва­њу би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти; за ко­је ће по­не­ки пар­ти­зан­ски пи­сци би­ти све­ци, а дру­ги про­ту­ве; док ће чет­нич­ки пи­сци сви од­ре­да би­ти зло­чин­ци.

Ни­че је ова­ко де­фи­ни­сао лаж: не хте­ти ви­де­ти оно што се ви­ди: свеједnо да ли се лаж зби­ла пред све­до­ком или без све­до­ка. У наш­oј књи­жев­но­сти има мно­го ла­жи од по­чет­ка до кра­ја на­мет­ног ве­ка, има је и у XXI.

Бор­ба за исти­ну у срп­ској књи­жев­но­сти зна­чи су­ро­ву слу­жбу. За ту бор­бу тре­ба би­ти спре­мљен. За то је по­треб­на и сна­га и зна­ње и ду­шев­на ве­ли­чи­на!

Ми­о­драг Мр­кић не ла­же, ма­да по­не­кад де­лу­је као да је за­ро­бље­ник из­ве­сних за­блу­да и пред­ра­су­да, и то баш оних ко­је же­сто­ко кри­ти­ку­је

Мр­кић, чи­ни нам се, има из­ве­сна пре­ду­бе­ђе­ња, ко­ја спу­та­ва­ју. Пре­ду­бе­ђе­ња ко­ја чо­ве­ка по­не­кад по­ву­ку да од­лу­та. Ни­че у Ан­ти­хри­сту пи­та: по­сто­ји ли из­ме­ђу ла­жи и убе­ђе­ња уоп­ште не­ка су­прот­ност?

Та­мо где има пре­ду­бе­ђе­ња не­ма пре­вред­но­ва­ња.

Ка­да Мр­кић кри­ти­ку­је три ви­те­за ре­ста­у­ра­ци­је, ре­ста­у­ра­то­ре (1. ре­ак­ци­о­нар, уче­сник, при­ста­ли­ца об­на­вља­ња по­рет­ка ко­ји је ре­во­лу­ци­јом обо­рен; 2. струч­њак за об­на­вља­ње ста­рин­ских умет­нич­ких пред­ме­та, на пр. сли­ка, ки­по­ва, згра­да и сл.; 3. об­на­вљач, по­пра­вљач, ус­по­ста­вљач), пи­та­мо се, ни­је нам ја­сно: о ка­квој је ре­ста­у­ра­ци­ји и ре­ста­у­ра­то­ри­ма реч?За­што Мр­кић из­бе­га­ва да ма­кар по­је­ди­не ви­те­зе ре­ста­у­ра­ци­је оп­ту­жи за де­ка­ден­ци­ју?

Ни­че зна да су и до­бар бог и ђа­во из­ро­ди де­ка­ден­ци­је.Мр­кић се че­сто по­зи­ва на ђа­во­ла као на не­ка­кав ар­гу­мент и на сво­ју књи­гу о ђа­во­лу.

Мр­кић их оп­ту­жу­је да су при­ви­ле­го­ва­ни слој, као и фа­ри­се­ји и књи­жев­ни­ци, у вре­ме Но­вог за­ве­та, и на­па­да их не­тр­пе­љи­во­шћу и мо­жда мр­жњом пр­вих хри­шћа­на?

Мр­кић ипак не­ма до­вољ­но хра­бро­сти, не кри­је да се бо­ји тзв. жи­вих Шек­спи­ра.

При­род­но је и ра­зум­но ка­да пи­ше са из­ве­сном иро­ни­јом о чи­ну хра­бро­сти јед­ног Тол­сто­ја да кри­ти­ку­је Шек­спи­ра, да до­ка­зу­је да Шек­спир ни­је ве­ли­ки пи­сац…

Мо­ра се ре­ћи: Мр­ки­ће­ва књи­га Пре­вред­но­ва­ња по­кре­ће мно­го то­га, не са­мо о ак­те­ри­ма Мр­ки­ће­ве кри­ти­ке, не­го и са­мог Мр­ки­ћа, и срп­ске књи­жев­но­сти XX ве­ка. Срп­ској књи­жев­ној кри­ти­ци не­до­ста­је је­дан Бран­ко Ла­за­ре­вић ко­ји је сво­је есте­тич­ко уве­ре­ње из­ра­зио ова­ко: Ста­ра је му­дрост да жи­вот про­ла­зи и да умет­ност оста­је. Умет­ност као из­раз жи­во­та оста­је као ап­со­лут­но, док жи­вот ко­ји је ства­ра од­ла­зи и ула­зи у дру­гу до­ме­ну ре­ла­тив­но­га…

 

__________________________

  * Г(ој­хлин) Ј(уни­ор), „При­ме­ри Мр­ки­ће­вог иза­зо­ва: Три ви­те­за ре­а­ста­у­ра­ци­је: ЛИР­СКИ ПА­ТОС, РЕ­ТО­РИ­КА, ПРИ­КРИ­ВЕ­НА ЦИ­ТАТ­НОСТ. СКИ­ЦА ЗА НЕ­НА­ПИ­СА­НЕ ОГЛЕ­ДЕ О ДО­БРИ­ЦИ ЋО­СИ­ЋУ, МИ­О­ДРА­ГУ БУ­ЛА­ТО­ВИ­ЋУ И МА­ТИ­ЈИ БЕЋ­КО­ВИ­ЋУ“, Су­зов­ски лист: Идентитет (Београд), 1–2 (2007), За­ве­ти­не, 70–83; ода­бра­ни од­ло­мак 81–83; (на­слов и под­на­слов – при­ре­ђи­ва­чев).

     Извор : доступан: http://prevrednovanje.blogspot.com/2012/04/blog-post.html

 *

U ime oca i sinova

Саша Илић

Iako jedna od deset božjih zapovesti glasi Ne ubij!, nijedna crkva se nikada nije odrekla te aktivnosti. Ubija se iz vatrenog oružja, ali i ašovom i palicom pod ikonama a potom se pravda da je sve to činjeno iz najboljih namera. To da se nešto činilo iz najboljih namera predstavlja stari izgovor svih utopijskih projekata u povesti, pa ipak taj izgovor i danas funkcioniše a poštovanje jednog od najvažnijih zakona iz Dekaloga, i pored očiglednih dokaza zločina, ne dovodi se u sZašto je Danilo Kiš potreban Dobrici Ćosiću?umnju. Naposletku se uvek ispostavi da crkva ne ubija ili ako ubija ona to čini za naše dobro. Po ovom modelu ne radi samo crkva, razume se, ovako funkcionišu i mehanizmi izgradnje velikih društvenih projekata.

No danas, nakon ratova na tlu bivše Jugoslavije, teško je pronaći dokaze jer su se oni pedantno uništavali, bilo da se radilo o ljudskim ostacima ili dokumentima. Dokumenti, nažalost, gore. Ljudska tela, takođe. Logori su odavno zatvoreni, na ostrvima i na kontinentu. Na nekim mestima strane kompanije eksploatišu rudu kao u Omarskoj, dok su mesta poput Stajićeva u Vojvodini okružena zidom ćutanja. Ovakve projekte podržali su pre svih neki pisci, koji su svoje delo upisali u istoriju zločina i progona. Književno delo i politička praksa Dobrice Ćosića vezuju se upravo za takve aktivnosti. Bio je uvek blizu vlasti, jedno vreme je i sam bio na vlasti, da bi naposletku ostao konsultant vlasti iz senke Akademije. Danilo Kiš je bio njegov antipod, uvek daleko od vlasti, uvek u skepsi i ironiji, apatrid koji je ostavio delo u koje su, pošto je ono prepoznato u svetu, mnogi počeli da se zaklinju. Pa kakve veze bi mogli da imaju Ćosić i Kiš? Odluka Dobrice Ćosića da instalira svoj podmladak u vidu grupe P70 učinila je ovo nemoguće pitanje aktuelnim. No nikako ga ne bi trebalo gledati van senke onih stotina hiljada mrtvih i prognanih koje sam pomenuo na početku. ...

(...)

Zbog čega su onda pisci poput Kiša važni u procesu očuvanja utopijskog projekta koji je gradio Dobrica Ćosić tokom svog života, a koji je on sam nazvao srpskim duhovnim prostorom; reklo bi se srpskim lebensraumom. Taj životni prostor nema veze sa postojećim granicama, on se prostire svuda oko nas, osobito u Bosni, Crnoj Gori i na Kosovu. U Hrvatskoj, takođe. Otac, za razliku od sinova, zna da književnost mora imati svoje uporište u humanizmu i etici, bez čega ne može postojati poetika. Kiš je jedan od retkih autora koji je jasno artikulisao ovu vezu. Ni Ocu se, izgleda, previše ne dopada mrtvozornička literatura njegove dvorske svite. Jasno mu je da sa njom ne može ništa da uradi u procesu preporoda srpskog lebensrauma, ali da bi se sa Kišovom literaturom nešto ipak moglo. Kiš je i u svetu cenjen, a on, Dobrica – nije. Kiš je “zgodan” za manipulaciju iznutra i spolja. Stoga je Otac odlučio da se ime Danila Kiša bespoštedno koristi kao “srpski nacionalni brend” za proizvodnju novih nacionalnih vrednosti. Bez obzira na to što se on nikada ni u čemu nije slagao s Kišom, naročito ne u talmudskoj tezi da je mnogo bolje biti među progonjenima nego među progoniteljima. Uostalom, Otac je uvek bio sa prinčevima i progoniteljima dok je Kiš bio među progonjenima. (Tako rade i sinovi, bez razlike.) Nije ga bez razloga Kiš optuživao kako je sve vreme znao za postojanje Golog otoka. Ne samo da je znao, već ga je povremeno tajno posećivao kako bi se uverio da je “zaštita ljudskih prava” na zadovoljavajućem nivou.

Takođe, Kiš je bio jedan od prvih koji je kritikovao Dobricu Ćosića u satiričnoj poemi Pesnik revolucije na predsedničkom brodu, koja je nastala upravo kao poetska elaboracija “Saveta mladom piscu”. Tako je dobijen fotorobot pisca koji je oduvek radio suprotno božjim i ljudskim zapovestima. Osveta za takav čin je jedan od najlogičnijih motiva Oca u nastojanju da eksploatiše lik i delo Danila Kiša. U srpskom lebensraumu nema vladavine prava, baš kao ni u ruskom. Tu je moguće pervertovati Kišove teze bez pravnih posledica. A najvažnije od svega je zakloniti zločine po logorima i stratištima koji su počinjeni u ime Oca i sinova, a kojima nema mesta ni u literaturi ni u javnom diskursu Srbije. Stoga je važno kooptirati Kiša i njegovo nasleđe, a preko nagrade obezbediti instrumentalizovano potomstvo. Otac je taj model patentirao još u Korenima.

        Видети више: http://www.abrasmedia.info/content/u-ime-oca-i-sinova


*

Белатукадруз : одломци из романа „Доктор Смрт“

- Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 2003.

 

Стр.: 11

...У Србији су немогући дисиденти, никада их није било, нити их

је могло бити. Метафора "Брозова багра" представља мрчаву,

непроходну шуму, у којој би само слепац, попут Филипа Вишњића,

могао да види јасно - приказе, прилике и монструме... У овој земљи су

пре много година тобож били дисиденти Ђилас, Ћосић, Бећковић,

Танасије од Сараораца, а сви су завршили као добро плаћени дворски

песници, скућени на екслузивним престоничким локацијама. Никада

овде није било дисидената у правом смислу речи...

Дисиденти су били средство режима, замка, мечкина рупа.

Елем, кад некога увуку у општење са великим и малим дисидентима, са

дисидентима разних фела, то је знак да је коначно доспео на мечкину

рупу...

У суштини, побуњеника код Срба нема, нити их је икада било.

Приче о слободи спадају у омиљене бајке и легенде Срба, можда и зато

што су пола миленијума били у ропству Азијата исламске вере? Срби

више научише од камелеона, и Турака, Монгола и Бугара, па и Хрвата,

него од Грка, Енглеза, Француза и Индиоса...

У њих су дисиденти друго име за провокатора...

 

Стр.: 17-18

... Један од јунака, рецимо, Игњатовићеве прозе, присећајући се

тајни палате у Кнососу, унео се, у решење замршеног проблема

ЛАВИРИНТА ТИТОИЗМА, као уосталом и сам приповедач

Игњатовић. Цуллер је истински мајстор деконструкције, то је и

Игњатовић донекле, али не Абрамовић. Игњатовићев Мајстор

деконструкције "трагао је за краком лавиринта који ће понудити

извесну перспективу. Успут је загледавао физиономије присутних,

опажајући, редом, да му личе на бакуњиновце, шпанске анархисте,

црвене гардисте Лава Троцког, чекисте и гпуовце, религиозне

фанатике,масоне, Геварине следбенике, опознеле егзистенцијалисте,

ирске терористе, баскијце, српске четнике, "младотурке",

"црнорукце", Јермене, "младобосанце", Јевреје, Цинцаре, мескалеросе,

асасинисте, Апаче, скауте, комуњаре, демохришћане, припаднике

" з е л е н и х " , н е о ф а ш и с т е , ф у н д а м е н т а л и с т е , д е р в и ш е ,

лумпенпролетере, њечајевљевце, "збораше", солунске атентаторе,

"њилаше", комитске војводе, банкарске приправнике, надреалисте,

сигналисте, поп - артисте, клокотристе, рокере, малде комесаре,

панкере, даркере, "делије", удбаше, "гробаре", лакановце, вечне

xезере, младохегелијанце, хајдегеровце, јеховине сведоке, хипије,

посрнуле титоисте, анархолиберале, меклуановце, спиритисте,

фрамасонски подмладак..." Као што видиш, по сведочењу мајстора

деконструкције, у том сложеном ЛАВИРИНТУ ТИТОИЗМА, било

је богате флоре и фауне и гнојива за највеће, како ти волиш да кажеш

"велике спаваче"... Абрамовићева књига не одражава сав тај чудесни и

чудовишни колорит исликаних мрачних зидова монументалне фараонске

гробнице и фараонског лавиринта! Абрамовић је, додуше, сажимао, као

на филму или у филмском сценарију, тамо где је то било могуће; дао је

занимљиве ликове неспособних чланова Амонове владе, неспособних

Титових - Амонових наследника, типизирао их је, те врховне бирократе

створене и формиране у мрачним боксовима пакла Трећег Рима и

једноумља. Абрамовић није све то измислио, ту неспособну владу

Амонових наследника, ни изненадну смрт Амонову; то је удесила

"историја". Абрамовићев проналазак медијума и спиритистичких сеанси

је нешто добро: да је даровитији писац и да се држао тога, могао је да

направи солиднији роман...Јер ту је погодио, дирнуо у ствар коју треба

рећи; то је лепа метафора, која недвосмилено указује и показује све оно

што се годинама догађало на састанцима на врху СФРЈ после смрти

Броза, то је било доиста призивање мртвих, серија спиритистичких

сеанси, и Абрамовићу се ту не може порећи склоност ка

истинољубивости... Међутим, конструкција његовог романа, ипак, има

несагласности: смрт ...

 

Стр.: 25-26

... СЛУЧАЈ ТЗВ. ВЕЛИКИХ СРПСКИХ ПИСАЦА друге

половине 20. века .Један међу њима, читанији и од М. Горког (завршио

је средњу пољопривредну школу), укотвио се на најпознатијем

београдском брду. Код њега се, кажу, ишло на ћабу. Све му се дало.

Успех га је на крају, кад је и смрт чинило се заборавила на њега,

затворио у орман и закључао. Осећао је како се гуши у орману и

схватао како му успех долази по главу. Врата ормана су закључана

споља и не пропуштају ваздух. Гушио се, али врата ормана није могао

да отвори јер су била закључана споља... Полако је умирао српски

Толстој. Видео је борбу живота и смрти. Имао је ината за битку, која

је била неприродна. Гушио га је нафталин; ето почело је - једва дише.

Готов је - то је јасно.Више му нема спаса, и ничег полетног нема више

у његовој глави; гуши се. Чинило му се да умире, обезнанио се. Неко

је лупао песницом споља о орман. Довикивао. Урлао. Доле лупежи!

Живео краљ! Живео! То је узвикивала маса на чистом српском, и он

се умирући прекрстио, први пут, после педесет и нешто година. [та

Срби друго знају, помисли, свестан да му нема спаса. И обезнани се...

И врло брзо пробуди се, и протрља очи. И запева на сав глас,

као многи његови земљаци, простодушни српски сељаци: Марширала,

марширала краља Петра гардааа...

Зашто ли пева? Изгледа да га боли срце...Али где је орман?

Зашто лежи на поду? Где је орман? Српски Толстој уста и погледа око

себе; ормана - нема! По полицама и по поду лежале су ствари извађене

из ормана и разбацане, а ормана нигде није било. Једини могући

закључак: Живот је победио смрт на начин Српском Толстоју

непознат..

Поучна прича. Има их који мисле, да ју је први смислио Данил

Хармс. Није: Розанов! (....)

 




Из ЛОМАЧЕ ЗА SENSA / Предраг Пузић

поставио/ла Miroslav Lukić 30.12.2012. 12:29   [ ажурирано 27.04.2016. 02:29 ]

Стравично поглавље, документ

(Слово Елија Финција и другова)


Као “трећи човек” овог летописа појављује се

књижевник Ели Финци (1911-1980). Иако не припада

сасвим претходно споменутим весницима и

саучесницима злочина, он се једним својим текстом

њима и те како придружио. финци се, наиме, огласио

крајем децембра 1944. године, онда када је “ствар” са

Стефановићем и другима већ била готова, и то

чланком објављеним у Борби под насловом

“Разбојничка дружина у Српској књижевној

задрузи”.

Осетивши се, однекуд, позваним (вероватније

задуженим) да у заштиту узме “нашу народну

културу” од “фашистичке групе” предвошене, по

њему, Љотићем, Велмар Јанковићем и Светиславом

Стефановићем, Финци, у име “слободне уметности”,

узима реч и суди и пресушује члановима комесарске

управе СКЗ.

Ослањајући се на Јонићев извештај о раду

Комесарске управе, запитајмо се кога то Финци

сврстава међу најодговорније?Наравно, Светислава

Стефановића, тог “високог теоретичара и још више

практичара фашистичког морала”. Његов удео у раду

Задруге сматра, наравно, највећим. И зато је

Стефановићева кривица, по Финцијевим мерилима,

највећа, али у прилог томе он не износи ниједан

ваљани доказ. Прокаженом песнику ставља на душу

што се уопште усудио да ради у време окупације.

Стефановић је, по њему, у своју мрежу покушао, што

обећањима, што претњама, да увуче што већи бројкњижевника, а затим да ову угледну установу

различитим махинацијама систематски материјално

упропасти.

Тодор Манојловић је у једном свом писму,

написаном месец дана после Финцијевог напада у

Борби, тврдио да Финци не износи доказе већ

инсинуације, осим у једној ствари:”Овде хоћу да

приметим још, ради истине, да и они остали чланови

Финцијеве петорке - сем једног оног који је то већ

смрћу испашато - нису били колико сам ја видео и

знао, нити фашисти нити германофили”.

Улога Елија Финција аје јасна. Он својим писањем

оправдава обухватање осветом и, након тога, мирне

(?) савести, одлази на дочек “срећне” Нове 1945.

године.

*

Нису само Ђорђе Јовановић, Марко Ристић и Ели

Финци предлагали и оправдавали “истребљење

потурица”. У наступима такве врсте јављали су се и

други гласови, тако да се не може тврдити како су у

питању само поједини солисти већ, како смо видели,

добро увежбан хор. (....)

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

ПРОГНОЗА

Пре него што је Светислав Стефановић стрељан, у

затвору га је посетио Слободан Пенезић Крцун, тада

двадесешестогодишњи потпуковник НОВ и шеф

ОЗН.е за Србију. Кажу да је на Крцунову претњу,

“како ће гадно проћи”, Стефановић мирно

одговорио:”Нико од нас не зна како ће завршити”.

ПОРУКА

У једном писму упућеном из Беча, 1898. године,

свом пријатељу Александру Сандићу, некадашњем

писару Вука Караџића, млади Стефановић написао

је и неколико реченица које се, узимајући у обзир

неправду која му је учињена на крају живота, данас

могу читати готово као порука:”Није ми стало ни до

чега другог, него до тога да истина стане на своје

место, а ја знам да је истина на мојој страни, мада јој

не преостаје ништа друго него да, у својој немоћи, са

осмехом презире ситне силнике”.

( стр. 87.88; 92 .93)

_______

ЗАПИСНИК

ванредне скупштине Српске књижевне задруге,

одржане на дан 22. априла 1945. године.

Почетак у 9. 30 часова.

УЧЕСНИЦИ:

Вељко Петровић

Ђуро Гавела

Божидар Ковачевић

Тодор Мраовић

Др Милош Московљевић

Ђуро Бањац

Др Миодраг ИбровацМилан Ж. Живановић

Др Светислав Предић

Др Славко Шећеров

Миодраг Ристић

Јаша Продановић,

Чедомир Милосављевић

Љубица Радојчић

Урош Џонић

Инг. Смиљанић

Л. Војновић

Косорић

Ванредну скупштину отворио је председник по

годинама старости, г. Тодор Мраовић.

Тодор МРАОВИЋ: - Уважени задругари, пала ми је у

део част, да као један од најстаријих чланова СКЗ,

отворим овај састанак.

Наш данашњи збор није обичан скуп. То је прва

скупштина СКЗ после нашега ослобођења од

мрскога и досад незапамћенога јарма немачких и

фашистичких насилника. На овој скупштини ми

треба да обновимо у слободи рад наше Задруге, да

нам књижевна Задруга опет сине некадашњим сјајем,

да продужи где је прекинута пре четири године.

Ја верујем да ћемо у том послу и успети. Непријатељ

и издајници покушали су да разруше темеље на

којима се Задруга уздизала, али су се преварили. Њен

темељ је наш народ, његове културне вредности, а

данас тај темељ чвршћи је него икада.

Људи су смртни. Међу нама нема нашега

председника др Тихомира Ђорђевића, који је читав

свој век служио српскоме народу (узвици: живео!).

Вихор рата однео је с овога света многе наше

чланове, добротворе и сараднике, јер су људи

смртни, али је дух народни бесмртан а тим духом

живи СКЗ.

Отварајућиову скупштину ја вас поздрављам у име

сазивача, и молим вас да изаберемо председавајућега

овоме збору. Предлажем књижевника Вељка

Петровића (једногласан одзив: прима се!).

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Другови добротвори, господо

задругари, велика вам хвала на овој почасти, јер

заиста за нашег човека који се бави српском књигом

не може бити веће почасти, него да се једном у

животу појави на месту на коме су се појављивали

најсветлији наши умови, као што су Стојан

Новаковић, Љубомир Стојановић и други.

Поздрављајући вас, и узимајући ову дужност, морам

да напоменем да сматрам да сам у овом тренутку

дошао на ово место више као заменик једног нашег

задругара, честитог и вредног нашег зналца народне

књижевности, који је главни извор свих наших

инспирација, нашег старог задругара г. Јаше

Продановића (бурно одобравање и одушевљење:

живео Јаша Продановић!). Њему је ово место

припадало и у духу континуитета и продора у ново

време, али је он презаузет и сасвим је разумљиво да

је препустио ово место млађима.

Преузимајући ову дужност сматрам за пријатно да

поздравим друга Грубачића, као заменика нашег

министра просвете (буран аплауз). Он је послат

овамо да заступа ми-нистра просвете, и ја га молим и

мислим да је сасвим природно да ће он и са добром

вољом, и са добром душом, пратити овај нашзавршетак старога и улазак у нови период ове наше

народне просветне установе.

Пре но што пређемо на дневни ред, поздрављам не

само вас добротворе, наше задругаре који сте овде

присутни, срећом, после оволико бура, него да

поздравим и све оне који, по несрећи и по вихору

догађаја, нису могли да буду присутни, наше

задругаре и добротворе у заробљеништву и по

разним логорима, и да се сетимо и оних који су своје

животе дали у борби за ослобођење (слава им!).

Прелазећи на сам дневни ред ја молим задругаре, да

за нормално функционисање ове наше ванредне

скупштине изаберемо секретаре, и ја сам тако

слободан да вам предложим за секретаре: Милицу

Војновић, Божидара Ковачевића и Живорада

Јовановића (прима се!). Молим господу да заузму

своја места. Секретаре ћу молити кад дође до избора

нових чланова да приме дужност бројача гласова.

Прелазимо на другу, можда главну тачку дневнога

реда, и молим друга Гавелу да он да извештај о раду

Комесарске управе за време рата, који је он саставио.

Ђуро ГАВЕЛА: - Пракса је у књижевној Задрузи била

да се извештаји не читају, јер верујем да је он могао

доћи свакоме до руку, тако да можемо одмах прећи на

дискусију.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Да ли се прима овајпредлог

друга Гавеле (прима се!). Молим да се јави ко има да

стави какву примедбу на извештај. Ствар је врло

тешка, наравно и врло важна, и не би требало да

прође без дискусије. У разговору који смо имали,

пријатељ Живановић је имао извесних примедаба, па

ако се нико не јави, ја бих молио да нам он каже коју

реч.

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: - Ја сам уверен да ће се

задругари јавити да кажу своје мишљење и своју

праву реч о свему што је Комесарска управа

починила са Задругом за време окупације. Али да бих

отворио дискусију, и да би се на скупштини чуло и

јавно шта је Комесарска управа учинила са

имовином СКЗ, ја сам слободан да задругарима

скренем пажњу на податке и цифре које је друг

Гавела изнео на страни 44 свога извештаја. По-

гледајте стање магацина СКЗ до рата. Погледајте

спискове људи који су примали стотине хиљада

динара. Светислав Стефановић, кажњени издајник

(је) примио ни мање ни више него 544 000... Ето где

су отишли новци који су отети од Задруге, да би се и

она укључила у Хитлеров "нови поредак"...

И наш глас задругара треба да се чује; да се осуди

оно што је за осуду, и да на овој скупштини дамо

израза своје воље, своје решености да СКЗ буде и

убудуће оно што је била у прошлости, и што ће

бити...

Комесарскауправа је оставила у Задрузи потпуну

пустош. Мислим да ће скупштина Задруге наћи

праве речи и изрећи праву казну за оне који су је

заслужили (одобравање).

Божидар КОВАЧЕВИЋ: — Другови задругари, овај

збор је сазвало педесет наших чланова добротвора, и

они су пре ове скупштине разговарали о свему овоме,

и на тој конференцији донели су једну резолуцију.

Ако ми дозволите ја бих, поводом ових питања које је

Живановић дотакао, прочитао резолуцију.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Ако се нико не јавља за реч, да

онда прочитамо резолуцију.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Да ли ће бити речи о

имовном стању Задруге?

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Биће касније речи о томе. Има

реч г. Ђуро Бањац.

Ђуро БАЊАЦ: - Потребно је да најоштрије осудимо

рад Комесарске управе. Ми смо били задовољни да

смо сачували своје животе, али то треба да се осуди.

Друго, овде има књижевника и породица који су

примили хонораре а ништа нису дали Задрузи. Ја

разумем за оне који су нешто дали, за њих нека суд

части суди да ли су криви или не, али не можемо

прећи преко тога да људи приме хонораре а да ништа

не даду Задрузи. Ја молим да се предузму мере да се

ови хонорари наплате од тих који су их примили.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - То је правна ствар, и ја бих

молио једног задругара да ову ствар проучи.

Божидар КОВАЧЕВИЋ: - То је већ предвиђено у

резолуцији.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Жели ли још неко да узме

реч?... (Нико се не јавља.) Онда молим друга

Ковачевића да прочита резолуцију.

Божидар КОВАЧЕВИЋ (чита): - Ванредна скупштина

добротвора СКЗ, која је одржана у Београду, на дан

22. априла 1945. године, пошто је саслушала

извештај Ђуре Гавеле, делегата Повереништва

просвете АСНОС-а у СКЗ, и после дискусије

једногласно је доне-ла ову

РЕЗОЛУЦИЈУ

Надан 12. јуна 1942. године, одлуком окупаторског

министра Велибора Јонића, од легалне управе СКЗ

одузета је имовина Задруге и предата на руковање

Комесарској управи. Од тога дана па до 20. октобра

1944. године, када је Народно-ослободилачка војска

и Црвена армија ослободила Београд, СКЗ

управљала је ова Комесарска управа састављена од

људи који су се свесно и са планом, да задовоље своје

личне амбиције, па и личне материјалне прохтеве,

примили да служе немачком окупатору и његовим

помагачима, изродима свога народа.

Комесарска управа водила је све послове СКЗ мимо

њених писаних Правила. Али што је много важније,

водила је све послове противно њеној светлој

традицији и са намером да високе просветно-

културне циљеве Задруге стави у службу окупатора,

који је и на томе пољу хтео и желео да српски народ

што више понизи и увреди. У томе је Комесарска

управа потпуно и успела, јер рад СКЗ за то време

није био њен рад, обележен светлом прошлошћу од

пола века, већ је то био рад издајника свога

сопственог народа у служби окупатора.

Стога скупштина СКЗ осуђује цео тај рад Комесарске

управе, који је насилно вршен у име СКЗ, и јавно

проглашава:

да цео књижевно-издавачки рад Задруге од 12. јуна

__ 1942, па до дана ослобођења Београда 20. октобра

1944. године, није рад СКЗ, већ срамно дело

издајника српско-га народа, који су седели у

Комесарској управи и оних који су их у томе

помагали, и стога пред целим народом тај рад

проглашава ништавним.

1

Али, у исто време, ванредна скупштина СКЗ сматра

да је њено право и дужност да, и са своје стране,

казни све оне који су овако упрљали часно и светло

име СКЗ, и стога, позивајући се на право које јој даје

чл. 21 Правила СКЗ, решава:

1) Да се искључују из чланства СКЗ, за свагда, њени

добротвори који су се ставили у службу окупатора и

били чланови Комесарске управе: Др Светислав

Стефановић, Драгутин Костић, Тодор Манојловић,

Јеремија Станојевић, Младен Ст. Ђуричић и Милан

Терић.

Они се више никада, док су у животу, не могу

примити за добротворе Задруге, нити их после

њихове смрти може ико за добротворе Задруге

уписати.

2) Да се искључују из чланства СКЗ, за свагда, они

њени добротвори који су пристали и одобрили да се

њихове књижевне творевине штампају у издањима

Комесарске управе, за то примили хонораре, као и

они који су продали Комесарској управи рукописе, а

ова их није штампала.

Они се више никада, док су у животу, не могу

примити за добротворе Задруге,нити их после

њихове смрти може ико за добротворе Задруге

уписати.

3) Сви остали књижевници и јавни радници, који

нису били добротвори СКЗ а пристали су и одобрили

да им Комесарска управа штампа њихове књижевне

творевине, или који су рукописе продали

Комесарској управи, а ова их није штампала, било

зато што рукописе од њих није никада ни примила,

или их је примила али их није штампала у својим

издањима, не могу се више никада, док су у животу,

примити за добротворе Задруге, нити их после

њихове смрти може ико за добротворе 3aдруге

уписати.

4) Исто тако, док су у животу, не могу се никада

примити за добротворе Задруге они власници

ауторских права оних умрлих књижевника од којих

та ауторска права потичу, а који су њихова дела и

рукописе продали Комесарској управи, без обзира да

ли их је ова штампала или не, нити их после њихове

смрти може ико за добротворе уписати, а искључују

се из редова чланова СКЗ сви њени добротвори који

су тако поступили.

По себи се разуме, да ће СКЗ, када јој то буде могуће

и то надлежни у њој одлуче, штампати дела ових

умрлих наших или страних књижевника, која су на

овај начин злоупотребљена од стране власника

ауторских права.

2

У исто време ванредна скупштина СКЗ, позивајући

се на члан 7 Одлуке о укидању и неважности свих

правних прописа донетих од стране окупатора и

њихових помагача за време окупације; о важности

одлука које су за то време донете; о укидању правних

прописа који су били на снази у часу непријатељске

окупације, а коју је донео АВНОЈ 3. фебруара 1945.

године, решава:

1) Да се од лица која су у времену од 12. јуна 1942. па

до октобра 1944. године, од Комесарске управе

примила хонораре за рукописе које нису никада

предали ни Ко-месарској управи, ни Задрузи до

данас, нити се ти руко писи налазе у поседу Задруге,

ако је потребно и судским путем захтева, да

примљене хонораре у целости врате СКЗ, с тим да

њихова дела, овако продата Комесарској управи, СКЗ

не може више никада штампати.

2) Да се од лица, која су у истоме томе времену од Ко-

месарске управе примила хонораре за рукописе које

су продала Комесарској управи и који се данас налазе

у по-седу Задруге, а које Комесарска управа није

штампала, ако је потребно и судским путем захтева

да примљене хонораре у целости врате Задрузи, с

тим да њихова дела, овако продата Комесарској

управи, Задруга не може више никада штампати.

Рукописе ће Задруга вратити писцима, односно

власницима ауторских права, када Задрузи буду

вратили дужне суме.

Имена свих оних на које се односе одлуке ове

резолуције,под I и II, налазе се штампана на

странама 33 до 44 Извештаја о раду Комесарске

управе.

3

Комесарска управа примила је у чланство СКЗ 65

нових добротвора, чија су имена штампана на

странама 49 и 50 Извештаја о раду Комесарске

управе. Они су помагали на овај начин рад

Комесарске управе, односно жељу окупатора да

Задруга и за време окупације ради, па како је

скупштина већ својом претходном одлуком огласила

књижевно-издавачки рад Задруге под окупацијом

ништавним, то скупштина одлучује, да се и пријем у

чланство СКЗ, који је и извршен у времену од 12.

јуна 1942. до 20. октобра 1944. године, поништи и да

се добротвори, које је Комесарска управа за такве

примила, бришу из чланства СКЗ, јер су постали

мимо њених правила и у чланство примљени од

Комесарске управе, чији рад не може ни у овоме

погледу бити обавезан за Задругу. Добротворни

улози на тражење ових лица биће им враћени у

релацији вредности динара 20 :1, у оном износу

колико су стварно уплатили до 20. октобра 1944.

године на име добротворног улога. И ова лица док су

у животу не могу бити примљена за добротворе

Задруге, нити их после њихове смрти неко за

добротворе може уписати.

4

Да би се у потпуности ликвидирао књижевно-

издавачки рад Комесарске управе,ванредна

скупштина решава:

1) Да се све књиге штампане од Комесарске управе,

у времену од 12. јуна 1942. до 20. октобра 1944.

године, под именом СКЗ, као Кола и које носе бројеве

од 301 до 312 закључно, оглашавају као апокрифна

издања и према томе све те књиге не сматрају се

издањем СКЗ.

СКЗ наставиће издавање својих књига са наредним ч,

бројем 301, јер је последња књига штампана од СКЗ

изашла под бројем 300.

Све књиге које се у овоме тренутку налазе у поседу

СКЗ, а које је штампала Комесарска управа под

бројевима од 301 до 312 закључно, повлаче се из

продаје у Задрузи и оне ће бити предате ФАБРИЦИ

ХАРТИЈЕ, да их преради у чисту хартију.

Комесарска управа, уз учешће власника ауторских

права, злоупотребила је светла имена наших писаца,

пок. Стојана Новаковића, оснивача и првог

председника СКЗ, и пок. Стевана Сремца, и

штампала њихова дела "Село" и "Лимунација на

селу". Исто тако злоупотребљен је и класични

енглески писац Шекспир, чије је дело "Млетачки

трговац" Комесарска управа штампала у преводу

кажњеног издајника и председника Комесарске

управе Др Светислава Стефановића. Скупштина

жали што је морала и таква дела да уништи.

2) Комесарска управа, противно обичајима Задруге,

откупила је од других издата и штампана дела Боре

Станковића и Момчила Настасијевића, па их у својој

продавници, као трговац, продавала. Скупштина

одлучује, да се преостала тако откупљена дела

продају књижарима-трговцима.

5

На овој скупштини попуњена управа СКЗ овлашћује

седа код свих власти и судова у случају потребе,

предузме све мере, па и тужбе подиже, да се

одговарајућа решења скупштине у дело спроведу, а

ставља јој се у дужност, да одмах по овој скупштини

изврши све одлуке које по правилима спадају у њену

надлежност.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Поштовани задругари, чули

сте ову резолуцију, која ће остати у историји наше

драге 3адруге, као једна тешка али у исто време једна

светла ствар. Молим вас да размислите мало и да

донесете одлуку да ли је примате.

Има реч задругар Московљевић.

Др Милош МОСКОВЉЕВИЋ: - У резолуцији је

предвиђено да се добротворима који су дали свој

улог за време окупације врати новац. Ја мислим да

њима не би требало ништа враћати зато што је тај

новац Комесарска управа потрошила.

Др Светислав ПРЕДИЋ: - Ја не бих могао да примим

предлог г. Московљевића. То би значило да се

Задруга користи новцем тих људи. А Задруга неће

због тога пропасти.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Другови задругари,

резолуција је добро смишљена и добро је

састављена, и она је логична, али у извесним

крајњим консеквенцијама рекао бих да иде даље него

што би интереси Задруге захтевали. Шта да.радимо

са ≪Селом≫ Стојана Новаковића? Новаковић није

крив што га је једна Комесарскауправа издала, но

вредност тога дела расте. Ја бих био за то да се таква

дела која имају своју крајњу вредност не уништавају.

Можете са њих скинути повез и од њих створити

издања Задруге, и зато мислим да овде треба

ублажити резолуцију и не уништавати трајне

вредности.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Дозволите и мени да кажем

неколико речи поводом излагања нашег доктора

Шећерова, који се срдачно заузима за интересе

Задруге и требало би те његове речи извести на

чисто. Доносећи ове оштре и судбоносне мере у

резолуцији, Задруга је имала извесно етичко и

патриотско мерило. Она није улазила у оцену

уметничке, духовне вредности дела, него је имала

само ово мерило и под удар тога мерила пада и то

дело, и тако то треба разумети. То је она ограда, то је

морална страна. А друга је страна материјална.

Задруга ће, сигурно, у извршењу свога програма

вратити се на класична дела нашег великог духовног

радника Стојана Новаковића, на дела Шекспира.

Вратиће се зато што су њихова дела пала као жртва

свега овога што се овде догађало, и ми се осећамо

дужни према њима да им дамо једну сатисфакцију. А

оцениће задругари да ли вреди тај гест који је једна

форма, али форма није само половина, она је цела

садржина, и да ли ова одлука, да ли вреди због нешто

мало материјалног, да ли према великом

судбоносном гесту Задругином, да ли то није сувише

ситно да цепамо корице са књига.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Ја се слажем у начелу.Осуда

морална, патриотска треба да стоји, али ако она буде

изре чена, те су књиге већ у публици, код чланова, и

њихова библиофилска вредност биће овим гестом

подигнута. Не можемо ми ићи од једног члана до

другог да уништавамо те књиге. Треба видети како ће

нова управа то ликвидирати, а не мислим да идемо да

спаљујемо књиге.



Вељко ПЕТРОВИЋ: - Има реч г. Живановић.

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: - Ја не могу да се сложим

са, свакако, добронамерним предлогом г. доктора

Шећерова. СКЗ је упрљана и друг Ђуро Гавела, у

завршној реченици свога Извештаја, подигао је пред

целим српским народом и пред целом нашом

јавношћу, једну страшну и доказану тешку оптужбу.

На такву оптужбу треба да дође и пресуда, и

резолуција која се предлаже јесте та праведна

пресуда. СКЗ жели да од онога што се зове прљавим

делом добије чисту хартију.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Има реч инжењер Смиљанић.

Инг. СМИЉАНИЋ: - Ја сам био на једном ужем

састанку, кад је говорено о појединим стварима које

се сада излажу у резолуцији. И у сваком другом

проблему одмах сам схватио да је правилна мера. Ви

сви знате да је спаљивање и уништавање књига ишло

кроз векове, и ниједно спаљивање није дало добар

глас и углед онима који су то чинили. Осетио сам

даље ту, желећи да укажем на страшан злочин и грех

лица која су у питању, да ми, желећи да на тај грех

укажемо свету, не учинимо и ми нехотице једну

грешку, за коју ће можда доцнија времена казати "ови

су ишли даље него што је требало", и нису би-

ли израз онога што морални и честити људи раде,

него су радили по осећајима једног момента. Не ова

материјална страна, не сва та вршљања која су  вршила лица са Свети-

славом Стефановићем, све то није страшно, него

страшна је појава да су се нашли људи

интелектуалци да се приме тога посла. Мој предлог

би био да се тај мали бројкњига блокира...

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: - Није мали број књига!

Инг. СМИЉАНИЋ: - Замолио бих вас да мало

размислимо.

Др Миодраг ИБРОВАЦ: - Ја сам добро размислио о

разлозима које су колеге изнеле и ја сам против тачке.

да се књиге спаљују. То би било једно праволинијско

правосуђе које није увек најбоље. Ми можемо на

сваком примерку тих књига да ставимо етикету, да је

издата у време кад је СКЗ била обешчашћена.

Што се тиче добротвора, ја мислим да има људи који

су се несумњиво добронамерно уписали, уписали

своје дете које је преминуло, или неког другог. То

можемо да прихватимо, а што се тиче књига, мислим

да не бисмо постигли циљ.


Ђуро БАЊАЦ: - Ја бих молио да се прими предлог

друга Московљевића, и да се новац који су

добротвори уплатили за време окупације не враћа. Ти

су људи помагали реакцију.

Што се тиче уништавња књига, ја разумем разлоге

изнете у резолуцији. Али уништавањем корица ми

смо уништили половину књиге. Споменуо бих Гетеа,

који не само да је био пријатељ Француске

револуције него је био и пријатељ Бонапарте,и

целокупна његова дела противе се нацизму...

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: - Није ни знао за њега!

Ђуро БАЊАЦ: - Био је против, а био је осим тога и

масон. Ја бих био за предлог друга Смиљанића да се

то осгави за доцније. Има још издања која су изашла

за време окупације, па би по тој логици требало и

њих уништити. Имате песме Ђуре Јакшића, иако је

Сима Пандуровић осуђен, не због редиговања ових

песама, него због других, горих ствари.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Овде углавном имамо два

предлога. Један је садржан у резолуцији, који

предлог усваја и брани наш задругар пријатељ

Живановић, који | иде за тим да се улози врате онима

који су за време окупације постали добротвори

Задруге, и да се сва издања од броја 301 до 312

пониште и да се пошаљу фабрици хартије, и да се

прераде у чисту хартију. Други је предлог другова

Шећерова и Смиљанића, да се та издања не по

ништавају, већ да се блокирају и задрже, те да будућа

управа и редовна скупштина донесу резолуцију и

одлуку шта ће с тим издањима чинити. И да ли ће та

издања, на овај начин као издања ван издања СКЗ, са

жигом обележити и да то буде једна ограда, а улози

да ли да се врате новоуписаним добротворима за

време окупације, пошто их је стара управа већ

прохарчила. Молим да се гласа првопо једној ствари,

па онда по другој.

Ко је за то да се улози не враћају оним људима који

су постали добротвори за време окупације нека

устане (мањина је устала,већина седи). Проглашујем

да је скупштина усвојила резолуцију да се улози не

 враћају.

Ко је за мишљење да се у броју тих истих добротвора

одвоје они који не могу бити одговорни, јер су били

малолетни или покојници, нека устане (већина

устаје).

Дакле, усвојили смо одлуку да се то не тиче

малолетних и мртвих.

Долазимо у погледу издања, на чему су мишљења

подељена и постоји становиште противно овоме у

резолуцији. Ко је за то да се та издања уништавају,

нека устане (мањина устаје). Колико ја видим већина

је за резолуцију. Ја стављам поново питање: ко је за

то да се резолуција овако интегрално донесе нека

устане (већина устаје). Већина је за резолуцију.

Милош МОСКОВЉЕВИЋ: - Ово је крупна ствар и

немојте да се прегласавамо. Молио бих да се остави

новој управи да она то изнесе пред редовну

скупштину.

Др Светислав ПРЕДИЋ: - Ми смо дали и сувише

важности овој ствари. Ми смо морално осудили рад

Комесарске управе, књиге смо дезавуисали, и књиге

не признајемо као издање СКЗ, а остављамо новој

управи да се то питање реши.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Да ли примате овај предлог?у

(гласови: примамо!). Прима се предлог да се

овлашћује будући управни одбор, који ће бити

изабран, да донесе решење по овоме питању.

Има реч задругар Милан Живановић.

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: - Ја мислим да смо због

погрешно постављеног питања скренули са праве

дискусије. Погледајте како тај текст резолуције

гласи. Ми никакву књигу не стављамо на индекс,

нити ичије књиге спаљујемо. Ми немамо намеру да

јуримо по кућама и књижарама, да те књиге

одузимамо и бацамо на ломачу! Овде не може бити

други интерес Задруге у питању него чисто морални

интерес.Овде нема ничег "праволиниј-ског" што би

требало да се замени, него се иде за тим да се са

имена СКЗ скине љага бачена на њу. Ја бих молио

задругаре да резолуцију, како је предложена, приме и

да пређемо даље на рад.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Молим вас да гласамо за

резоуцију како је предложена. (Један глас: како је

предложена у оригиналном тексту?!) Јесте, како је

предложена. Скупштина је суверена и она ће имати

да се изјасни. Та реченица у резолуцији гласи: "Све

књиге, које се у овом тренутку налазе у поседу СКЗ,

а које је штампала Комесарска управа под бројевима

од 301 до 312, повлаче се из продаје у Задрузи, и оне

ће бити предате фабрици хартије да их преради у

чисту хартију".

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Ја предлажем да се избрише

овај последњи део реченице и да се каже, да се књиге

стављају на расположење новом управном одбору.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Ако се повуку књиге из

продаје, онда се мора да сазиванова скупштина, а ако

се књиге ставе на расположење новом управном

одбору, онда значи да он има да одлучи. У овом

погледу скупштина треба да одлучи да или да се

прими интегрално текст по предлогу задругара

Живановића, или да се књига повлачи из продаје и

стави на располагање управном одбору.

Др Светиелав ПРЕДИЋ: — То је констатовање једне

моралне осуде, а ово слање књига фабрици хартије то

је санкција. Ми не признајемо да је то књига издања

СКЗ и нека се то претвори у чисту хартију.

Јаша ПРОДАНОВИЋ: - Ми се не можемо да

сложимо и жалосно би било да се овде не сложимо.

Скупштина Задруге треба да има поверење у управни

одбор. Ми не смемо да ту књигу отуђимо, иако нам

остављате право, ми можемо да их предамо на

прераду у хартију. Оставите нама то поверење, јер се

без поверења не може радити.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Имамо два предлога: текст

пријатеља Живановића и овај текст који предлаже

министар Продановић, да чланови управног одбора

донесу решење да се књиге повуку из продаје.

Др Светислав ПРЕДИЋ: - Па управни одбор има то

право. Он има право и кућу да прода. Нама треба

морална осуда.

Ђуро ГАВЕЛА: - Ја нисам очекивао да ће доћи до

мимоилажења по овој тачки у скупштини. Ја сам

очекивао да ће се предлог примити аплаузом. Ми не

спаљујемо ничије књиге, али да су издали и свих 12

књига Његошевих дела, ми би и те књиге осудили. Ја

молим скупштину да не оставља дато решење

донесе нова управа, него да се то овде реши. Јер,

ефекат ће у јавности бити много јачи, ако то овде

будемо решили.

Чедомир МИЛОСАВЉЕВИЋ: - Овде је у питању 20

000 књига, а то је око 6 милиона динара. Зато сам ја

за предлог да се књиге блокирају док редовна

скупштина не реши шта ће с њима. По питању

чланова добротвора, ја сам за то да се сви бришу.

Љубица РАДОЈЧИЋ: - Ја мислим да господин има

право. Не би требало да учинимо један сирановски

гест тиме што кажемо да хоћемо да спаљујемо та

дела. Јер говори се о томе да превод господина

Стефановића ниједобар, а ми нећемо да кажемо да

тај превод не ваља, ми хоћемо да осудимо личност

Миодраг РИСТИЋ: - Ја сам превео четири свеске

Мацинијеве о Словенима, и јако ми је пријатно што

сам те преводе предао Задрузи још 1939. године...

Ја молим да се стави на гласање предлог резолуције

друга Живановића онакав какав је.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Постоји и предлог г.

Продановића

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Текст резолуције већ је био

стављен овде на гласање и пошто се појавило и једно

компромисно решење министра Продановића, ја ћу

поново ставити на гласање ову реченицу резолуције:

"Све књиге које се у овоме тренутку налазе у поседу

СКЗ, а које је штампала Комесарска управа под

бројевимаод 301 до 312 закључно, повлаче се из

продаје у Задрузи и оне ће бити предате фабрици

хартије, да их преради у чисту хартију".

Ко је за тај текст резолуције молим да устане.

Јаша ПРОДАНОВИЋ: - Није право, увек они који су

против треба да устану!

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Проглашавам да је текст

резолуције усвојен како је предложен од друга

Живановића. Има ли још ко какву примедбу, па да

завршимо дискусију? (Нико се не јавља за реч.)

Дозволите ми да прогласим да је ова резолуција

примљена. Да ли скупштина прима резолуцију са

корекцијом да се од добротвора, који морају бити

искључени, јер су уписани за време окупације,

поштеде неодговорна лица?

Ђуро ГАВЕЛА: - Ја мислим да је Стефановић водио

политику да прибави на скупштини већину својих

гласова, и зато мислим да тај предлог не треба

примити. Ја предлажем да се сви избришу и оставља

им се могућност да се јаве новој управи, и она ће

изабрати кога ће да прими.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Ми поново покрећемо ово

питање а у ствари је резолуција примљена.

Дозволите ми да замолим друга Војновића да

прочита извештај о садашњем имовном стању СКЗ.

Лујо ВОЈНОВИЋ: - Имовно стање СКЗ на дан 22.

априла 1945. године:

1) стални капитал, у смислу правила СКЗ, у заокруг-

љеним цифрама 2 625 500.;

2) обртни капитал 2 653 501.;

3) добротворни улози 320 000 и

4) Вуков фонд 13 500.

Миодраг РИСТИЋ: - Има ли Задруга дуга?

КОСОРИЋ: - Нема.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Ко је састављао овај

извештај?

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Књиговођа.

Др Славко ШЕЋЕРОВ - У којим динарима?

КОСОРИЋ: - У окупацијским.

Др Славко ШЕЋЕРОВ: - Овај би биланс требало

ревидирати и да се израчуна у новим федеративним

динарима, зато што овако како стоји не даје праву

слику.

КОСОРИЋ: - То су старе цифре које су тако вођене и

које се и сада тако воде. Фондови су у хартијама од

вредности, и они се воде као што су вођени. Једина

цифра од 59 000 динара налази се у каси и то је новац

окупациони, и једино та цифра може да се претвори.

Др Светислав ПРЕДИЋ: - Сад ће доћи наређење

министарства финансија да се изврши превођење на

нове динаре, у размери 1: 20, и то ће бити извршено.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Да ли примате извештај о

имовном стању СКЗ на дан 22. априла 1945?

(Примамо.)

 Да пређемо на попуну управног одбора. Књижевни

одбор треба попунити са пет чланова, економски са

једним и надзорни са два члана.Предрадње су

вршили педесеторица добротвора и задругара на

неколико својих конференција. Саслушајте друга

Уроша Џонића.

Урош ЏОНИЋ: - На нашим конференцијама ми смо

видели која су имена испала и која треба да се

попуне. После дискусија и са члановима старе

управе, дошло се до једне листе, а имена су таква да

мислим да можемо да их примимо. У књижевни

одбор пао је предлог да уђу: Исидора Секулић,

Вељко Петровић, Др Иво Андрић, Јован Поповић и

Ђуро Гавела. За економски одбор био би др

Димитрије Перoвић. За надзорни одбор Јован

Јовановић и Живорад Јовановић.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Да ли Задруга прима ове

предложене чланове? (гласови: да чујемо који су

били стари чланови управе). Сада ћe вам друг Цонић

прочитати целу листу.

Урош ЏОНИЋ: - Књижевни отсек: Исидора Секулић,

Јаша Продановић, Марко Цар, Вељко Петровић, Иво

Андрић, Божидар Ковачевић, Јован Поповић, Ђуро

Гавела, Павле Стевановић и Др. Драгољуб Павловић;

економски отсек: Бошко Ковачевић, Владимир

Симић, Милан Живановић, Богдан Несторовић и Др.

Димитрије Перовић; надзорни одбор: Тодор

Мраовић, Петар Петровић,Брана Тодоровић, Јован

Јовановић и Живорад П. Јовановић.

Вељко ПЕТРОВИЋ: — Примате ли предложене

листе Отсека? (Једногласан одзив: примамо).

Констатујем да је предлог акламацијом примљен. У

име новоизабраних чланова ја вам захваљујем на

поверењу. Има реч директор Ристић.

Миодраг РИСТИЋ: - Нова управа СКЗ треба да

размисли о начину како he она бити на нивоу новог

времена. С обзиром на лица, и у погледу моралном и

у погледу књижевном, можемо имати наду да he ново

стање бити задовољено.

Др Милош МОСКОВЉЕВИЋ: - Ставимо новој

управи нашу жељу да нова управа за идућу

скупштину изради један програм свога рада, уколико

је могуће.

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Захваљујем на сугестијама.

Молио бих да задругар Живановић каже неколико

речи о новој скупштини.

Милан Ж. ЖИВАНОВИЋ: - Педесет добротвора који

су сазвали ову скупштину ставили су ми у дужност

да се на данашњој скупштини обухвати и питање

сазивања нове редовне скупштине. Данашња

скупштина је ванредна скупштина, која је имала за

дужност да ликвидира прошлост Комесарске управе

и да изабере, односно попуни, управни одбор СКЗ да

би Задруга могла да настави свој нормални рад по

Правилима. И зато вам педесет сазивача ове

ванредне скупштинепредлажу и моле, за сагласну

одлуку да се, мимо Правила, прва редовна

скупштина одржи у току ове године кад се за то

укаже прва могућност и кад нова управа сврши своје

послове. На тој скупштини мора се решити и

ликвидирати 1940/41 година, и ликвидирати и ових

пет година које стоје иза нас. (Гласови: прима се!)

Вељко ПЕТРОВИЋ: - Управа је у обавези да што пре

сазове скупштину, до августа или септембра месеца,

ове године.

Захваљујем вам на труду и љубави, које сте

посветили овом послу и молим вас, да захвалимо

господину и другу Гавели, који је уложио толико

труда, да прегледа стање Задруге и стање магацина

књига, и да то данас пред нас овде изнесе.

Ја закључујем ову ванредну скупштину.

Скупштина је закључена у 12 часова.


Daleko od "NOBELA"

поставио/ла Miroslav Lukić 30.12.2012. 12:06   [ ажурирано 27.04.2016. 02:34 ]


NOBELOVA nagrada za književnost

pripala je u četvrtak britanskoj

književnici koja je jedno od svojih

ključnih dela, “Zlatnu knjižicu”

napisala davne 1962. Samo godinu

dana ranije, 1961, sekretar Švedske

akademije saopštio je da će te

godine Nobelovu nagradu za

književnost dobiti autor koji je epskom

snagom iscrtao teme i ljudske sudbine iz istorije svoje

zemlje - Ivo Andrić.

Mada smo imali dobrih pisaca, naše šanse za takva priznanja

su danas vrlo male. Mi smo u crnoj rupi, izvan

sveta, u kome je dosta poremećen svaki sistem vrednosti,

jezgrovita je ocena Predraga Palavestre, sekretara

Odeljenja jezika i književnosti SANU, naše uloge u globalnim

dometima pisane reči.

Svakog oktobra, tokom nedelje Nobela, kada iz

Stokholma dnevno stižu imena novih dobitnika, aktuelno

je pitanje: “Ima li srpska književnost još nekog pisca

koji je mogao ili može da zasluži čuvenu medalju sa

likom Alfreda Nobela, diplomu i 10 miliona švedskih

kruna?”

Šezdesete su imale Crnjanskog, Selimovića, Desnicu,

Raičkovića, sedamdesete Tišmu, Kiša, Pekića,

Mihailovića, osamdesete Pavića... Srpska književnost je,

po mišljenju potpredsednika našeg PEN-a, pisca Mihajla

Pantića, svih proteklih decenija predstavljala reprezentativni

oblik nacionalne kulture zahvaljujući upravo

izvrsnim piscima koje smo imali i koje i danas imamo. S

tim što se društvena uloga te umetnosti preobražavala

isto onako kao što se preobražavalo samo društvo, od

ideološki određenog sistema do tržišnog koncepta, pa se

može reći da savremena srpska književnost nema, recimo,

onaj politički, kritički, korektivni ili etički javni

značaj kakav je nekad imala, ali sada ima neki drugi, koji

nije zanemarljiv, smatra Pantić.

Srpski PEN centar redovno dobija pozive iz Nobelovog

komiteta s molbom da uz obrazloženje prosledi ime svog

kandidata za Nobelovu nagradu. Minulih godina, ipak,

nije se o tome raspravljalo, zato što u Upravi Srpskog

PEN centra smatraju da ozbiljnost predloga mora biti

saobrazna ozbiljnosti nagrade.

- Kada je reč o preporuci Nobelovom komitetu nipošto ne

želimo da podlegnemo dnevnoj halabuci i marketingu,

već da naš predlog bude praćen opštom javnom saglasnošću

oko imena kandidata. Budući da se, zbog prirode

nagrade i propozicija, spiskovi kandidata ne saopštavaju

ni u Stokholmu, nema nikakvog smisla, a ni potrebe da

Srpski PEN centar čini suprotno, te vam iz tog razloga ne

mogu reći ime nijednog savremenog pisca o kome je

eventualno bilo reči - kaže Pantić.

On podseća na imena pisaca o kojima su raniji upravni

odbori razgovarali: Desanka Maksimović, Danilo Kiš,

Aleksandar Tišma.

- Koliko sam obavešten, i Vasko Popa svojevremeno je

predložen Nobelovom komitetu. Takođe ne znam da li

ćemo u skorije vreme imati svoj predlog, jer to

podrazumeva ozbiljne i duge razgovore koji ne zavise od

slobodne volje nijednog pojedinca, već, kako rekoh, od opšteg stava i raspoloženja najšire književne i kulturne

javnosti - ističe Pantić.

Da li je za “Nobela” presudno da se piše na “velikom”

jeziku, ili su odlučujuće teme ili, ipak, politika?

Nekakav ključ svakako postoji, s tim što se Pantiću čini

da se on neprestano menja. Estetski kvalitet se svakako

podrazumeva, mada nije uvek presudan. Nekad je, pak,

nedvosmislena politička pozadina nagrade, nekada

geografski kriterijum, nekada tematska priroda opusa

nagrađenog dela. Nobelova nagrada se menja onako kao

što se menja sam svet i ne bi je trebalo razumeti kao

mesto objave božanske istine, ali je svakako treba uvažiti

kao instituciju od prvorazrednog planetarnog značaja,

misli naš sagovornik. Instituciju, međutim, uvek čine

ljudi, bića sklona pogreškama i zabludama. Pa se tako,

eto, desilo da Nobelovu nagradu nisu dobili ni Tolstoj ni

Borhes, a jesu, recimo, Sili Pridom i Dario Fo, kao i niz

skandinavskih pisaca kojih se retko ko seća i u matičnim

zemljama. Ali su je, pravde radi, dobili i pisci najvišeg

ranga, uključujući i našeg Andrića i to bi valjda trebalo da

nas čini dobro raspoloženim, a samu kulturu srećnom -

zaključuje potpredsednik PEN-a.

Da naša književnost ima nekoliko pisaca koji su u takozvanom

užem izboru, koje su članovi Nobelovog komiteta

pročitali, koje čitaju i dalje i prate njihov rad, potvrđuje

nam Vida Ognjenović, predsednica PEN-a. Kao što su u

toj grupi svojevremeno bili Kiš ili Popa, sada je to

Milorad Pavić. Problem je, prema njenim rečima, druge

prirode:

- Moglo bi da se kaže da naša literatura, kultura uopšte,

ne radi dovoljno na plasmanu naših pisaca. To se događa

sporadično, privatnim vezama i agenturama. Bilo bi

veoma poželjno da se naša literatura predstavi kako treba

i stupi u glavni tok, jer mi imamo pisaca za taj svetski

glavni tok.

Neka nam posluži primer Estonije koja radi veoma

mnogo na svom plasmanu u evropske i svetske tokove.

Već nekoliko godina se uveliko piše o njihovom glavnom

i najpoznatijem pesniku Janu Kapinskom koji je, inače,

redovno kandidat za Nobelovu nagradu i kojeg oni svake

godine ponovo predlažu, štampaju eseje o njemu i njegove

pesme na svim svetskim jezicima - smatra Vida

Ognjenović.

NE ZASLUŽUJEMO

U SRBIJI svakako ima pisaca koji zaslužuju Nobelovu

nagradu. Ali veliko je pitanje da li ovakva Srbija koja

etablira i etatizuje supkulturu i prostaštvo, koja se prema

književnosti odnosi na vandalski način, zaslužuje da neki

njen pisac ponese to priznanje. Da li zemlja koje zbog

neplaćenih računa nema na Sajmu knjiga u Frankfurtu

zaslužuje bilo kakvo priznanje? Uostalom, odvratna mi je

sama pomisao na mogućnost da politički paraziti od

eventualne (zaslužene) nagrade nekog pisca naprave

mrtvi politički kapital, što bi bilo neizbežno - tvrdi pisac

Svetislav Basara.

JAVNO MNjENjE

MIŠLjENjE jednog od naših najpopularnijih pisaca

Mome Kapora je da se Nobelova nagrada dobija

uglavnom kada neka zemlja uđe u fokus svetskog javnog

mnjenja.

- Tako da je Andrić, naravno, zasluženo dobio Nobelovu

nagradu u vreme kada je Jugoslavija pružila otpor SSSRu

i bila jedan od faktora razbijanja Istočnog bloka, što joj

je i pošlo za rukom, posle mnogo godina. Tako isto

“izvlače” Palestince, Jevreje, Filipince, razne Egipćane,

neke ljude za koje niko nikad nije čuo - rekao nam je Kapor. (novosti.co.yu) objavljeno: 14. 10. 2007.

Забелешка о Анти-Богу и песнику З. Милићу

поставио/ла Miroslav Lukić 30.12.2012. 11:40   [ ажурирано 27.04.2016. 02:37 ]

Књигу Записи на кожи  Милић завршава епилошком песмом о Сатани, Сотони или Антихристу.

Када је реч о Сотони, присетимо се, од самих почетака човечанства неко тајновито биће играло је извесну улогу. Књига Постања говори само о Змији. Ту Змију називају понекад њеним правим именом: Ђаволом. Милић пева о тој змији, о сотони и сотонском болу, о непријатељу људске природе, злом или нечистом духу, заводници, и убици људи и лажљивици  од почетка. Милић је проговорио и о многим искушењима историје и савременика. Змија у његовом песништву није мит, већ део мита - метафора најчешће. (Онда када је само фолклорна слика, део је окамењеног облика.)  Било би добро када би песник, развијајући свој опсесивни мотив о змији кренуо за детаљнијим ишчитавањем огромне есхатолошке лектире о противнику Божјег наума, замисли. Јер, противник Последњих времена, Син пропасти, Безбожник, Антихрист, који влада као прави Анти - Бог, ствара своје дело овде на земљи. Дело Сотонино. Не спадам у оне који воле да саветују, мада ми се чини да мотив проклетства, ђавола, змије или сотоне ( у суштини , тајне безбоштва која је већ дуго на делу) , представља изазов, и за песнике, и за прозне писце, и за верујуће - баш зато што се повећава број људи који се губе или су се изгубили, приањајући уз отров и лаж. У  Откривењу  светога Јована Богослова, глава 13, појављује се, излази из мора страшна Звер.  Јован је видео једну од глава њезиних "као рањену на смрт, и рана смрти њезине излијечи се. И чуди се сва земља иза звијери, и поклонише се змији, која даде област звијери. / 4.  И поклонише се звијери говорећи : ко је као звер? и ко може ратовати с њом?"  - Звери и Змији се поклонише сви они на Земљи чија имена нису записана у Књизи живота, Књизи Јагњета. Можда би поново дух песника требало да крене одатле, од Змије и Јагњета? Јер та веза, већ назначена у песништву З. Милића, између Змије и сатане, Звери и Коби, појачана Крстом, извештајем о Муци, могла би бити "копча" са уздигнућем у небо, са новом гвозденом змијом. Са Благословом . Са богатством Благослова. Са даром који је непосредно везан уза живот и мистериј живота, даром који се изражава речју и њеним мистеријем. Благослов је дар, увек дар, примљен и усвојен живот. Дар у највишем смислу речи јесте Дух Свети. Сатана или Сотона никада не може бити велики садржај Благослова : вода која препорађа, рађање и обнову, живот и родност, пуноћу и мир, радост и заједништво срдаца - све су то у једнакој мери плодови Духа Светога, а не Сотоне, којега треба разобличавати. Учите од мене јер сам кротка и понизна срца, тако говори Исус објављујући врхунску благост. Новија историја и посебно ХХ век обележени су насиљем, преступом, неправдом. У обешчашћењу, обесвећењу, мржњи, заслепљености, освети, кршењу Закона отишло се предалеко. Исус је био једна од првих жртви насиља, а затим Истина. Сумња има право на своје постојање, као и неверовање. Песник има право да сумња и свака сумња води ка извесној вери. Не веровати, у суштини, значи помагати сатани, одбацивати везу што је Бог хоће с човеком успоставити и одржати. Када се посматра повест вере - а невера је њено мрачно наличје - треба поћи од ситуације у пустињи, у којој Израел још нема добре вере. Треба препознати доба у коме живимо, Змију која нас лукаво, стрпљиво и упорно вреба, грешан облик неверовања. Кад неверовање постане слично оној тврдокорности коју су проповедали пророци, народ и појединци, близу је тога да не чује својим ушима и не види својим очима...

      Песму Гамзиград ( Кроћење змија, стр. 100) , Милић завршава стиховима:  У блиставим ложницама / Змија се свија /  Из разјапљених чељусти / Прошлост бије". Као и Флобер у САЛАМБИ, пишући о питону, и поводом питона, о оној другој змији  склупчаној у души Саламбе, тако и Милић поводом змије чуварице царског маузолеја  Фелих Ромулиана, хвата се у коштац са историјом и судбином свега на свету. Песми о Гамзиграду претходи песма Земља - обе на известан начин силазе у бездане историје и стреме извесним синтезама које би могле бити плодотворне и које се наслућују. Милић се враћа својим старим песмама, или подстицајима за њих, наслућујући дубину ноћи паралелне, или "Светлости коју скрива / Њена садржина / Просута нетакнута".  Овај песник има снаге да гради и надграђује на "темељима" једне стварности "што је била", да повезује времена. Мотив змије (чуварице), која се свија око "блиставих ложница" царског маузолеја, змије из чијих "разјапљених чељусти / Прошлост бије", потврђује да машта овог песника надилази једнозначни симбол змије. По правилу, тамо где је симбол змије вишезначан, Милић дотиче "садржину" оних бескрајних ноћи , враћа је просуту а нетакнуту у Облик, који ипак спашава све...

 

      (Новембар 1994 - јун 1995)

1-6 of 6