УШЋЕ СЕДАМ РЕКА / Мирослав Тодоровић

поставио/ла Miroslav Lukić 10.10.2014. 02:56   [ ажурирано 05.05.2016. 09:52 ]
Песник је редак гост на земљи /Фјодор Сологуб


1.
Ушће седам река са свим метафоричким и метафизичким жуборењима,семантичким слојевима, симболиком, асоцијативним и иним призивима насловљава поезију Мирољуба Тодоровића, Стојана Богдановића, Мирослава Тодоровића, Бојана Јовановића, Стевана Бошњака, Звонка Карановића и Зорана Пешића Сигме. Наслови Уточишта, Планета поезијамогли би,такође, да буду њено име и знак. Сви се находе у овом океану речи у који ће се слити и
сливати остале песничке реке како данашњег тако и будућег
времена.
Вилински жубор који чујемо на ушћу ових седам река отвореношћупрема свемиру и према читаоцима, данашњим и будућим, уверава у непрекидну свежину света коју поезију изасјава. Ствара, обнавља. И одржава у сталном кружењу, току и крвотоку, земаљском и небеском. Безобални језик
поезије и њено безмерје са свим претходницима у крви, језику, чији токови и дубине сежу до искона повезујући  данашњег читаоца, а будућим остављајући наслеђе за нова читања.
Песник је, каже Перспостојао и у пећинском човеку, он ће постојати и у човеку атомског доба, јер је неодвојив део човека. Из поетске неопходности, спиритуалне неопходности, створене су чак и саме религије, и помоћу поетске лепоте (Захваљујући њој) искра божанског живота засвагда је у
људском белутку.Та искра је и у поезији овог ушћа, у седмокњижју песника овог времена чија реч светли
на све четири стране...
„Поезија припада (нат)природном и зато постоји одувек. Њен смисао је уњеном постојању. Поезија се бави нечим што се не може смисаоно заокружити. Празнином. Бескрајним питањима у односу на средишњу истину ствари и њихових границакоје се постављају да би се затим поништила...“
(Јанис Ливадис:Поезија и стање).*
МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ
УШЋЕ СЕДАМ РЕКА

Песници ↔ Поезија

Мирољуб Тодоровић
Стојан Богдановић
Мирослав Тодоровић
Бојан Јовановић
Стеван Бошњак
Звонко Карановић
Зоран Пешић Сигма**
Comments