13 СОНЕТА О…

поставио/ла Miroslav Lukić 13.12.2014. 07:10   [ ажурирано 26.04.2016. 12:24 ]

П.Евдокимову (1901), руском теологу и филозофу, који је живот после Револуције провео у Француској (†1970, Фр.),предајући на богословском институту и пишући књиге

Властимир Станисављевић Шаркаменац

СОНЕТ О ЈЕДНАКОСТИ ЖИВОГ БИЋА И ВАСЕЉЕНЕ

Павлу Евдокимову

 

Јесам ли то, збиља,
                         микрокосмос, како
части ме, из миља,
                          преп. Дамаскин Јован,
казав, васељена
                         мала да је свако,
јер сва својства њена
                         има Човек штован,

 

који синтетише
                         петоднев-стварање,
док му се још пише:
                         шести дан, захвални,
па начело више:
                         нов-обликовање:
Бог-подоб`ја клише,
                         те је и
Бог мали“?

 

Мал-Бог – микрокосмос –
                         оба тога бити! –
шта Богу дадосмо
                         да рекнемоХвала? –
шта друго но срце
                         широм отворити –
ипостас*1)  да штрцне –
                         Благодат – не мала.

 

Не мала – највећа! –
                         препуна кардија*2):
што ипостасвећа –
                         просопону*3)  прија.

 

 

21. јун 2013., Дан музике, Париз, Порт д`Отеј

ипостас = божанска природа, стиче се обожењем на основи природних задатости бића; *2) кардија = срце (на грчком); *3)просопон = природна задатост бића, одређена  рођењем(фундамент за даљу духовну изградњу)-



СОНЕТ О МУШКОСТИ

 

Човек, светом спољним
                         да би овладао,
мора чином вољним
                         побећ од дубине,
несвесан да притом
                         ту је већма пао
и са својим митом
                         трпи посеклине.

 

Јер се тим раздваја
                         с Небом и Природом,
с женом се не спаја
                         више као с Тајном
свог сопственог бића,
                         а ни са Слободом:
ко пијан од пића,
                         ходи цртом скрајном.

 

Ипостас*1) се губи,
                         бива аутомат,
јер род мушки уби
                         савршеност жене,
ко погубну силу,
                         коју чека кома,
кошмар у бунилу –
                         доба болне мене.

 

Као Земљо-картом,
                         и Небом је сада:

Адонис Астартом
                         би ту да овлада.

 

26. јун 2013., Париз, (к. к.

____________________________________________________
*1)
ипостас = божанска природа која стиже обожењем  на природну задатост човека (просопон)

СОНЕТ О ОЦУ СВЕДРЖИТЕЉУ

 

Све видове власти,
                         ко држи – то знамо:
сазнањем нас части
                         тим тек Реч једина:
реч „Бог“ – исказана
                         којој се клањамо
јер то је Земљана
                         и Небна Силина.

 

Отац – Сведржитељ,
                         с разлогом Надсила,
свих нас Утешитељ,
                         Творац и Судија
и хришћанске наде
                         узрок, Срж Светила,
што утеху даде –
                         Спаситељ, Месија.

 

Све је он то зато
                         што је Отац нама,
Бог-очинство дато –
                         Логос због Општења
међ Оцем и Сином –
                         Вечност међу двама –
Додир међ Даљином –
                         центар Откровења.

 

Лако се угледа
                         циљ Божјега Хтења:
Спас Божијег Чеда –
                         циљ усиновљења.

 24. јун 2013., Париз, к. к.

 

СОНЕТ О ДЕВИЦИ-СПАСИТЕЉКИ

 

Свет се спасти може
                         захвалив девици
што из своје коже
                         Душу дјеве шчупа
и том свету даде
                         да му на ивици
зла јест Спас-Слобода,
                         те га Спас окупа.

 

Ал то је позвање
                         сваке живе жене,
дошло кроз рађање
                         и просопон*1) што склон
ипостаси, Богу,
                         чека потом мене,
јер крај мајке ногу
                         Рај је – сваком поклон.

 

Самодавањем ће
                         свака жена бити
мајка, њен амблем ће
                         свéте китит сјајне,
али само дева
                         у дјевству ће скрити
свет што одолева,
                         нелишен Њен-тајне.

 

Обожена дјева
                         Светог Духа слути:
није свака – Ева,
                         ни, Пакла, сви пути!

 25. јун 2013., Париз, к. к.

 ____________________________________________________________________
*1) просопон =
природна задатост бића, одређена  рођењем (фундамент за даљу духовну изградњу - ипостас)


СОНЕТ О БОРИСУ И ГЛЕБУ – О НЕПРОТИВЉЕЊУ ЗЛУ

 

Само руски облик
                         непротивности злу
у пуноти обли
                         Бориса и Глеба,
мученике, кнêзе,
                         што Горчину су сву
збрали и све језе:
                         и ми тако треба:

 

Треба са Злом да се
                         друкчије поступи –
оно увек за се
                         избори победу,
ал даш ли стрпљење,
                         мекши јад наступи
и тад Зло застење,
                         губи бој – у једу.

 

Лао Цеа реч`ма
                         (из културе древне)
познато је већма:
                         Мекши побеђује –
тврђи губи: стену
                         посред срца севне,
има л воду снену
                         да је цел-окује.

 

Векови док мину,
                         жен-вода не спава:
дуби кам-нутрину,
                         мушку – насељава.

 

 

25. јун 2013., Париз, к. к.

 

СОНЕТ О ДВОЈЕДУШЈУ

 

 

Недајмо да наше
                         срце се удваја – 
то Фаусту паше –
                         Гетеовом лику –
он је двоједушан –
                         два срца осваја,
а Бог једносушан
                         неће ту прилику.

 

Јер то чисто Зло је –
                         распадање Бића,
Смрт-подела то је
                         једнака Поруги
и занат ђаволски –
                         враџбабез покрића,
придев
dijabolski –
                         (
узми дел му други,

 

па имаће, пака,)
                         што и реч
simbolon,
а симбол реч свака
                         премошћује, спаја:
„Беж, сотоно!“ – „
id“је
                         санскртским глаголом
корен-глагол „видјет“,
                         где се слеп удваја.

 

Хлеб-општење – Светлост;
                        
id“- врх Разлагања –
не трошимо крепост
                         на дводушна стања!

 

 

25. јун 2013., Париз, к. к.

 


 


 

СОНЕТ О БЛАГОДАТИ И ДРУГОЈ СМРТИ

Благодат је с нама
                         од самог Почетка,
кад се диже Тама,
                         од најдаљег Претка,
од Стварања самог –
                         богословље каже,
православно – сâмо
                         тим Веру помаже.

 

Благодат-одсуство
                         просто ниј` могуће,
јер би то упутство
                         било уништења,
природу довело
                          до оне горуће
Друге Смрти – (дело
                         Апок`липсе хтења).

 

Ал природа срећом
                         дâ се Натприродном –
то „над“ још и већом
                         чини Благодати –
и Богообразном,
                         и Земном, и Водном,
те по врсти Разном:
                         Обиљем `одати.

 

Ал сва та Природа
                         долази пре пада:
Апок`липса хода,
                       кад Благодат страда.

 

27. јун 2013., Париз, к. к.


СОНЕТ О ПОДОБИЈУ И ОБРАЗУ БОЖЈЕМ

 

Образ-Подобије –
                         „двојство“ Бог-Монаде,
ипак, исто није:
                         Подобије Божје
представља Врлину,
                         а Образ без Наде,
за Ћутњу, Тишину
                         онтолошку, нож је.

 

Нож што недоступним
                         чини нашход, стазу
засецима крупним –
                         Пад датакнеш и под;
Григ. Палама вели:
                         Створен по Образу
човек над Анђелим`,
                         по Подоб`ју – испод!

 

После Пада ми смо
                         Божје одбацили,
Подоб`је, но, сви смо
                         свесни, спремни на то –
да смо по Образу,
                         чиј` смо Пламен били
(да нађеш Спас-Стазу,
                         он још тиња зато!)

 

Јер Човек је Човек,
                         док га Свет-Дух креће
да остане довек
                         Савршенство веће.

 

27. јун 2013., увече, код куће, Париз

 

СОНЕТ О МУШКОМ И ЖЕНСКОМ НАЧЕЛУ

 Стегнута тетива
                         или струна – лук је,
чија стрела снива
                         Смрт за нациљаног;
лук са много струне –
                         то музички струк је:
(лира), из њег груне,
                         не Смрт на Благ`даног.

 

Складна хармонија –
                         грле је жен-руке:
мушки инстинкт свија
                         своје ратне стреле:
и Дух – Рат-Грехота
                         мења: Крик у Звуке,
у инстинкт живота-
                         Радости сазреле.

 

Скривена харизма –
                         Благодат – Дар жене
сваке јест да изнад
                         свог Човека буде
и да скривеног га
                         роди, брак помене
због Галилејскога
                         у Кани, где руде

 

Јабуке из раја,
                         ал жена – Дар-Свети
два еона спаја
                         и служи Свим Светим.

 27. јун 2013., увече, код куће, Париз

 

 СОНЕТ О МАТЕРИНСКОЈ ЉУБАВИ ПРЕМА ОНИМА КОЈИМА РУКОВОДИМО

Светом Серафиму

 

Достојевски вели
                         духовност решења
у рукам` је смелих
                         Стараца што штују
Пресвету, што рече:
                         Ти без Сагрешења
наш су Род – ништ` прече,
                         нег нас златом кују.

 

Стар`ц-Серафим то бù
                         СаровскиПреп`добни,
та, други и ко би? –
                         он Чин, да Угоди,
такав одредио,
                         избегав чин кобни,
да би Мајка био
                        
с тим` с ким руководи.

 

Та с` Угода зове
                         Материнска љубав:
Људске Душе Нове –
                         свакој Мајка да си:
осуђеник један –
                         Радост бежи – груба:
бар један праведан:
                         Радост му се гаси.

 

Љубав материнска
                        
према сваком бићу
Радост је истинска –
                         највећа у жићу.

 27. јун 2013., увече, код куће, Париз


                        

СОНЕТ О СРЦУ

 

Срце јесте прво
                         у људској структури 
(јад би нас опхрво
                         да га у нас нема)–
Преп. Серафим вели
                        
из њег Олтар цури;
без њег бисмо л смели
                         знат шта нам се спрема?

 

Баратинског*1) боли
                         јер
Amo, ergo sum!
(Постојим јер волим!)
                         Човека одреди:
то што срцем има,
                         ал што има и ум,
бат међ залисцима…
                         и сви још погледи.

 

Кад се све сабере
                         јест контра Декарта
:
емотивне сфере
                         и Божје Огњиште
одређују живот
                         који нас прошпарта –
тек Срцу се Ниво
                         понајвиши иште.

 

Срце нам је игла
                         магнетне стрелице,
Бог-маска нас стигла –
                         Његово смо лице.

 

28. јун 2013., Видовдан, увече, код куће, Париз

 

___________________________________________________________________
*1) 
Руски песник ЕвгенијБаратински, звани „маркиз“, Пушкинов друг, 19. век


СОНЕТ О КЛИЦИ НАДНЕИМАРСТВА

 

Верици

 Tsemachсеме, клица –
                         Библијска Истина –
јест Стварање лица
                         Света, Динамизам
и Процват живота –
                         тек клица клицина,
никла испред плота,
                         а можда и иза.

 

Ал свакако јесте
                         Она што се мења,
расте, ко кад мресте
                         млађ, па се развија,
пролази кроз време
                         Сна и Оплођења,
еоне што стреме
                         Крају – њих сузбија.

 

И Старост претвара
                         у Рађање, потом
за свој Плод изгара,
                         Опстанку се даје:
што бù у Почетку –
                         Та се брине о том –
Потомку и Претку
                         Вечност да претраје.

 

Јер је Божје Царство
                         процват Рајске клице:
за Наднеимарство
                         Она вуче жице.

 

28. јун 2013., Видовдан, увече, и сутрадан, 29. јун, Верицин рођендан, Париз


СОНЕТ О СВ. ИЛИЈИ

Кад громом осветли
                         сјај са Божјег лица,
то Громовник светли
                         Пут к`им бисмо пошли,
ко вођени да смо
                         са милион свица,
свесни свега шта смо
                         на том путу прошли.

 

А свест би нам рекла
                         да се од свих пŷт`а
баш н
a овoм стекла
                         понајвећа Срећа –
Пут к`имтад идемо
                         никад не одлута,
но „каже“ да ћемо
                         ту срести све већа

 

 

подвижништва, успех
                         и Животну Радост,
а трице и љуспе
                         нек иза нас `стану –
с ранијим животом,
                         а ми Нову Младост,
и с Новом Дивотом,
                         нађ`мо у Нов-Дану!

 

 Зато нас Илија
                         не преза ни плаши,
нег` Муњом пробија
                         Нов Сјај Путâ наши`.

 

  

2. авг. 2012., Београд (са свом децом – има нас 13 – док славимо





Comments