(о)Глас о књизи

Постоје разне "књижевне критике". Постоје књижевна критика коју пишу песници, и оне друге, многобројније, коју пишу као неку врсту огласа, тј. "гласова" о књизи. Није их тешко препознати. Ни наслутити им трајање кроз време. Од фебруара месеца ћу, 2017. -  скрећем пажњу -  "глас" о књизи, и све што на ма који начин подсећа на "оглас", третирати као Мали оглас, и - наплаћивати, према броју страна. То ће важити и за сваки други текст који стигне, на адресу "Заветина", а да га нисмо тражили... Јер "Заветине" од 2013. године нису ни Ново Друштво Суз, ни Старо друштво Гребатора... Па ко воли, што народ каже, нек изволи!

РОМАНЕСКНА МРЕЖА НАРАЦИЈЕ / Мирослав Тодоровић

поставио/ла Miroslav Lukić 24.01.2017. 02:55

Балша Рајчевић: Случај сликара Мијушковића, „Свет књиге“,  Београд, 2016.
У импозантном луку, од песничких збирки, прича, есеја и чланака о уметности, поетских огледа, монографија, овај  више(ст)руки уметник, вајар и сликар, песник… посвећеничкии без остатка,   обзнанио је своју стваралачку поетику и животну филозофију, утемељену на дубоким естетским постулатима.

Импресиван опус претходи збирци „Случај сликара Мијушковића“. И Балша је својеврстан „случај“. Успешан  и плодан стваралац у више уметности (члан и Европске академије наука) изазива оно што је на овом тлу присутно - завист. Јер, код нас је уврежено мишљење да се свако у „свом  забрану бавим једним послом“. Отуда су многи песници у сенци свог критичарског или уредничког рада, или професорског посла, и сл. Миодраг Павловић  слови као песник, док је прозни и есејистички опус у сенци  његове поезије. Песник Мићо Цвијетић је прихваћен, и схваћен,  више као критичар; поезија и проза  Србе  Игњатовића је „у другом плану“ у односу на његов есејистички и критичарски рад…“

„Случај Балше Рајчевића“ може се посматрати и у том контексту.

 Свакако да се у Рајчевићевом бићу  надмећу уметници разних умећа.  Све то доприноси комплексности његовог стваралаштва  укојем се сплићу одзвони из свега што ствара.   Све је то повезано, и умрежено, видљивим и невидљивим нитима  и гради једно, особено, дело. О томе може да се пише посебан оглед који ће указати на феномен стварања Балше Рајчевића и његове „унутрашње потребе“ да се исказује речју, бојом, обликом…

У нарацији складно се прожимају лични и шири доживљај описаног.Његов рукопис је огледало  живота и времена што је одлика  аутентичних  старалаца.  Писац  зна да сажме доживљено у животну причу, да је сугестивно  дочара тако да се  и читалац нађе у самој причи.

Прича по којој је књига именована „Случај сликара Мијушковића“ је својеврсна метафора о односу сликара -  ствараоца  и дела. Сликар је предано  сликао и занеколико деценија створио  толико слика да би се „свако уморио бројећи их“. Али сликар није све слике потписивао. Догађај описује време када у атељеу добија инфаркт, али успева да позове хитну помоћ.  У болници сазнаје  да је потребна операција. Сликара спопада сазнање да није потписао бројне слике. Распет је између живота и непотписаних слика. Лекар не одобрава да га пусте из болнице да потпише слике, упозорава га на озбиљност стања, на питање живота.Сликар  доживљава праву драму суочен са опасношћу на коју га лекар упозорава и непотписаних слика. Одлази кришом из болнице да потпише слике. Наћи ће га непомичног поред полице са сликама које није стигао да потпише.  Тако се окончао  живот сликара Мијушковића о чему казује ова  прича великог потенцијала.

Писац не пише о драматичној напетости што унутра  раздире сликара док се ломи између послушати лекара или  отићи и потписати слике. Она (Прича широког распона) може бити и завршно поглавље романа о  животу уметника. У некој новој композицији прича њено место је завршно. У овој, она је језгро око којег су приче  повезане тематском жилом куцавицом  у којој суововременеслике и збитија саображене пишчевој потреби да казује о уметнику у овом (не)времену. Разноврсне теме су у видном пољу уметника  у којима су поред личних доживљаја  и приче о другима што  се сплићу у биографији писца.  Допуњују их есејистички медаљони, кратки записи  што их  „Дијалог“ уоквирује исказом  да је песник у „служби Божијој“.

 Пише Балша  о сусретима на фону стварности која на овим просторима никада није била наклоњена уметницима,  како данас, тако јуче…

 Пише  спуно слуха  о животним сензацијамакоје га подстичу да их преточи у причу живота и овогвремена, у роман „Живот у неместу и неверемену“*. Ове приче тематски и мотивски  чине са романом целину. У његовим причама време и живот се згушњава а догађај који описује и део је  наративне фреске у којој се приче уоквирују у једну свепричу. Разни догађаји, ликови  ситуације и видови живота су спомен на време у којем су настале.

Прича „Радослав професор ликовног“ је у знаку реминисценције  на „прошао живот“ и оно што ваља памтити. Може се тумачити и као завршно поглавље живота уметника који пребира по успоменама, медитира о слободи, о стварању…Сусрет са некдашњом ученицом, сада зрелом женом, иницирао је сећање на  „упечатљив и снажан догађај из тог времена“. После две године Радослав,  професор ликовног је  напустио  наставнички посао. Годину дана касније на пешачком прелазу виде га некадашњи ђаци и кликћући радсно окупе се око кола. И тај догађај је био запретан у његовом сећању, а сада оживео у сећању старог уметника постаје снажна прича у којој су питања вечних категорија, питање слободе уметника, пре свега, затим живота, наде, постојања, смисла уметностии и оне  магије коју причалац оставља на читаоца. Тај ненадни сусрет са ђацима,  оно што је упамтио, као поезију из властитог живота која га враћа у то време овој причи обезбеђује посебну  боју.  Као да се у овом збитију чује одзвон Хазлитовог размишњања о поезији. Она није „врста списатељства, она је ткиво од којега је наш живот створен“.  Остатак је „заборав сушти“,мртво слово, јер све што вреди запамтити у животу јесте његова поезија“.**

Прича проткана медитацијамa о уметности  суочава нас са прошлим  временом и снажном наративном сугестивношћу казује о постојању догађаја које човек носи у себи а који животу  дарују виши смисао,а уметнику омугућују да о томе напише уверљиву причу која оставља дубок утисак на читаоца

У причи „Улични продавац слика“   мајсторски  је предочена жудња њеног јунака Владимира да будеоно што жели а није - сликар. У тој улози  открива себе  и у томе  налази смисао живота. Писац је  вешто и ову личну причу из непосредне стварности уоквирио  симболиком човекове жудње за другошћу. Као да је имао на уму Дирасове речи: „Писати не значи причати причу, већ описивати оно што је окружује … оно што постоји, што попут  животних догађаја  мењамо унутрашњим доживљајем.“Талентована сликарка Милена се запошљава као благајница, јер „у сиромашној, претежно сељачкој, радничкој земљи каква је Србија, није потребан велики број уметника…“ чиме писац указује на стање и положај уметника на овим просторима који причом „Милена“ умешно осликава. Породична, лична драма,  и  Милена што после банкротирања фирме покушава да сликањем обезбеди потребан новац је  зналачки  остварена. Без сувишне психологизације ликова  која је у атмосфери   ове мајсторски компоноване приче.  Писац  нарацију завршава  поруком која указује на суштинске вредности живота. У њој пулсира осећање родитељске љубави и разумевање старог оца дочим његове речи  причи дају топлину  тако потребну у овом времену…

У причи „Продата слика“ кроз фабулу казује  се о страшној инфлацији деведесетих годинакроз коју се прелама судбина државе и народа. Сликар је продао слику за 200 марака. За три дана док је новац стигао, преко банке, инфлација је свела износ на неколико конзерви, колико недељу дана да састави. Уметност и конзерве. И речи галеристе: „У овим тешким и опасним временима, једна слика ипак не може да се испохује…

У тој реченици је кључ за разумевања односа друштва и уметника што стварајући испуњава судбину. И сведочи о овом (не) времену.  Служи уметности и ствара приче еснцијалног набоја са реалистичком подлогом чија фабула стварношћу  обојена  говори и о магијској моћи уметности као и Рајчевићевој потреби да о томе пише. Стварност и уметност у овом времену о мојој пише  Рајчевићев се огледа и у анегдоти  о односу купца и сликара.  У њој купац понуди сликару 100 свра за слику. Ја сам толико дао за платно, каже сликар. Да, али је било чисто, каже купац.Купац и они што одлучују о уметности у овом временусу слика овог времена и односа према уметницима и уметности.“ О стању чије ће  се последице  бити погубне за културу.

Изграђеном  приповедачком  техником,  у најбољој традицији српског реализма,  Рајчевић тематизује своје (ово)  време. У  лични доживљај  уписује искуство литературе као и „читаво искуство света“.  У лично је уткано ово време и догађаји, уверљиво је дочарана  слика времена и простора што приповедању обезбеђује и документарно значење.

 И прича „Сећање из ратног времена“ је романескни  фрагмент у чијој  је фабули  „лична прича“ драма из  (не) времена инфлације у коју се сплићу одјеци ратне трагедије. Доживљено је преточено у снажну причу личне и породичнедраме  у којој је описано време на које нас овај врсни приповедач подсећа и бојом српског усуда  осликава.

У кратким  антологијским причама „Сан  17. 6. 1995“  и  „Сан, 20. 3. 1996“ писац  личном обезбеђује снагу универзалног искуства  и  при том  стварност транспонује у  причу снажног наративног набоја. У њој  је нота  кафкијанског духа што мешавини сновиђења и стварности даје  дубља значења са универзалном бојом метафоричког  исказа.  Тај исказ  у  ремек причи „Рођен из мађионичарског шешира“ потврђује пишчеву снагу и моћ да у краткој форми  сједини симболику кроз коју се прелама нестварно и стварно које  „на великој позорници света“ траје од памтивека.  У тој дихотомоји  је  васколико устројство света на које ова бисер прича подсећа и сугерише њену полифонију. Она потврђује да  је  полиграф Балша Рајчевић , уметник у „Служби Божјој,“ остварио  критичарске и читалачке пажње вредно дело, својеврсно   сведо-чанство живота и  (не)времена.

________________

Балаша Рајчевић: Живот у неместу и невремену, Књижевна омладина Србије, Београд 2016.

** Виљем Хазлит: О поезији уопште

 

1-1 of 1

Comments