zivotcrkve



Духовни живот

Света Литургија 

Грчка ријеч Литургија значи заједничко дјело, дјело народа, јавна служба. У ужем, црквеном смислу, то је дјело Цркве, дјело свега народа Божијег, служба Цркве. Назива се и Тајном над Тајнама. Други назив којом се означава Литургија је Евхаристија, што у преводу са грчког, значи благодарење, захвалност, што и јесте суштински карактер ове Божије службе – наша молитвена захвалност за све дарове које добијамо од Господа. У Светој Литургији прима се Сам Господ Исус Христос, Његово Тијело и Крв, он је стварни служитељ Литургије, што, по благодати Божијој, пред нама савршава свештенослужитељ. Тако окупљени на заједничку молитву и благодарење Господу, свештенослужитељи и вјерни народ – осењени мистичним дејством Духа Светог – представљају истинску Цркву Христову. Св. Дух омогућава нам да Црква буде икона Царства Небеског. 

Кроз Литургију дато нам је да сагледамо Христов живот и да за Његовом Часном Трпезом учествујемо као причасници, они који примају Свето Причешће, тј. Тијело и Крв Христову. Суштина Литургије је у нашем сједињавању са Господом, као Источником нашег живота. Кроз Свету Литургију сједињени смо и са Богородицом и свима Светима, анђелским силама, својим прецима, уснулима у Господу, свима за које се молимо и са којима саучествујемо у овој Светој Тајни. 

Евхаристија је круна Светих Тајни. Она у себи садржи све остале Св. Тајне, али није само једна у низу Св. Тајни, већ даје смисао другим Св. Тајнама јер у себи садржи цјелокупну тајну спасења. Без ње остале Св. Тајне не могу бити остварене, не могу бити дјелотворне. Литургија је принос нашег бића Богу. Онај који достојно учествје у Св. Литургији види Бога све јасније. 

Св. Дух се призива и дејствује у Литургији од почетка до краја, чинећи је догађајем заједништва. Лишен заједнице Св. Духа, хришћански живот би се свео само на психолошки доживљај појединца, независан од других чланова Цркве. Причешћивањем би се тада остваривала само заједница са Христом, али мимо ближњих. Литургија је сабрање свих у Једном, у Христу, а не догађај у коме се успоставља само вертикална веза појединца са Богом. Једино под окриљем благодатног дејства Св. Духа може се доживјети библијска истина да пут ка Богу неизбежно пролази кроз ближњег.  Д А Љ Е

Духовник

Духовник је свештеник или монах који човјеку помаже и руководи га у његовом духовном животу, али и хришћанском начину живљења у најширем смислу. Он за човјека представља духовног оца, будући да очински брине о узрастању душе човјека у Христу, у Цркви. Овај однос, као и сваки други коме је темељ у вјери и Цркви, има смисла само уколико је заснован на љубави и уколико је његова крајња сврха љубав. У духовнику човјек налази, по мјери својих духовних, емоционалних и психолошких потреба, ослонац, путоказ, молитвеника, савјетодавца, а на извјестан начин и љекара, с обзиром на то да човјеково здравље представља духовно, емоционално, тјелесно и психичко јединство. Овај однос се не заснива на принуди и обавези, већ на слободном избору вјерника коме ће повјерити свој духовно-душевни живот, првенствено кроз Свету Тајну исповијести и покајања. Не постоје правила колико често треба одлазити на духовне разговоре и какав треба да буде духовнички однос, то је питање договора духовника и његовог духовног чеда.    Д А Љ Е

О посту 

Хришћанин је онај који држи Свети Пост. Свети Пост представља уздржање на првом мјесту од нечасних дјела, од нечасних мисли, од прљавих и гадних и отровних ријечи.  То је хришћанин. Хришћанин је онај који дакле обогаћује себе добрим и благословеним врлинама а то је мир и љубав и мирење са ближњима, онај који је помирен са Богом и онај који је помирен са ближњима својим, онај који Бога поштује; што више Бога поштује то ће више имати поштовања према људима без обзира ко они били, без обзира коме народу они припадали, без обзира у ком времену ти људи живјели. Хришћанин поштује свакога човјека свако створење хришћанин поштује, биљку поштује, живинче поштује, све поштује зна да на свему постоји божански печат да је све запечаћено Божијим печатом и да све носи у себи дар Божији, и као такво треба бити поштовано. То је хришћанин. Хришћанин је онај који држи Свети Пост, дакле уздржава се од претјераних јела, од пијанства, и од свега онога што оптерећује људско тијело и што помрачује људску душу и тим постом душе и тијела он се припрема за велике празнике да их дочека са радошћу.   Д А Љ Е

Исповјест

Исповјест је Света Тајна чија је суштина човјеково покајање, а покајање је једини пут ка очишћењу душе, смирењу и коначном спасењу. Покајање не можемо произвести свјесно, оно је Божији Дар, али му зато стремимо, као болном, али најбољем љекару наше душе. Света Тајна је управо зато што се не може рационално објаснити, што се кроз њега усваја божански живот, остварује заједница са Христом и успоставља повратак свом изворном бићу. Тајна је и зато што се, по речима старца Порфирија Светогорца, људска душа не може истражити никада до краја. Покајање се, дакле, не може свесно произвести, али укључује моменат свесности својих грехова и потребе да се због њих искрено покајемо. Исповјест није пуко набрајање грехова или грешака, а још мање оно може да се подведе под просту реченицу: "Оче, сви су људи грешни, па и ја."

Зато је исповјест потребно на време договорити са својим исповједником или духовником, не остављати је за последњи тренутак, током Литургије на којој желимо да се исповједимо јер је Литургија (Евхаристија) заједничка молитва Цркве, у којој сви учествују, упознајући је постепено, разумевајући је и преводећи је, по благодатном дејству Светог Духа, у стварни догађај свог живота. Зато чин исповјести треба да се одвија један или неколико дана пре саме Литургије на којој примамо Свето Причешће. О суштини исповјести најбоље је попричати са својим духовником/исповједником/парохом, али се едуковати и кроз духовну литературу. Исповјест је припремни чин за примање Светог Причешћа, па стога има нарочит значај. На исповјести се говори само о сопственим сагрешењима, не о туђим, не банализује се у детаљном препричавању читавих догађаја, а подразумева потпуну отвореност и искреност душе, без страха да ће исповједник то злоупотребити, будући да би се тиме и он сам огрешио о ову Свету Тајну и свој основни позив. Суштински, ми се исповједамо Господу, а свештенику је, по благодати Божијој, дата власт да разрешава од грехова кроз разрешну молитву и давање благослова за причешћивање.

Духовни разговор, као и исповјест, можете договорити са парохом на телефоне:
069 303 999
067 225 030

Свето Причешће 

Шта је Причешће? 

Причешће спада у једну од седам Светих Тајни. Врхунац љубави и заједништва између Бога и човека јесте Света Тајна Причешћа. У тој тајни под видом хлеба и вина хришћанин прима право Тијело и праву Крв Господа Исуса Христа. Као што су обичан хлеб и обично вино потребни за окрепљење човекова тела, тако је Причешће у виду хлеба и вина окрепљење душе хришћанске. Христос каже: "Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете тијела Сина Човечијега и не пијете крви Његове немате живота у себи. Ко једе моје тијело и пије моју крв – има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер моје је тијело право јело, и моја је крв право пиће. Ко једе моје тијело и пије моју крв – остаје у мени и ја у њему... То је хлеб који је сишао с неба. Не као што су очеви јели и мрли; ко једе овај хлеб живеће довека" (Јн 6, 53-58). 

Да би вјерник могао да се причести светим даровима, мора да буде за то потпуно спреман. Ако је вјерник здрав, онда је његова припрема строжа. Данас се обично причешћују вјерници у току поста (Божићњег, Васкршњег, Петровског и Госпојинског). Пре причешћа вјерник пости недељу дана. За лица која су болесна, припрема је блажа, што се тиче јела 

Причешћу се приступа тек онда пошто се вјерник исповједио. Ако га је исповједник разрешио грехова и утврдио да је спреман за Св. Причешће – биће причешћен. 

Пожељно је да се вјерници причешћују што чешће, како би били у сталној заједници са Господом Исусом Христом, на корист свога душевнога и тјелеснога здравља. У првим вјековима тако су и радили хришћани. Зато су и живели под посебном Божијом благодаћу, па су живели у љубави и заједништву, не плашећи се чак ни мучења од стране незнабожаца. Христос, кога су они примали у Причешћу под видом хлеба и вина, давао им је снагу за храброст и свети живот.  Д А Љ Е


МОЛИТВЕ
`` Вјера и молитва су крила којима, ми људи, једино можемо летјети``
Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско - приморски Г. Амфилохије

Дневне Молитве
Символ вере
Псалам 50
Свакодневна Молитва
Молитва Пресветој Богородици у невољи и потиштености
Поздрав Богородици
Јутарња Молитва
Вечерња Молитва
Молитва Анђелу Чувару
Молитва пред Свето Причешће
Молитва после Светог Причешћа
Молитва за међусобни мир
Молитва пре учења
Молитва после учења
Молитва пре доручка
Молитва после доручка
Молитва пре ручка
Молитва после ручка
Молитва пре вечере
Молитва после вечере
Десет Божијих Заповести
Две највеће Христове Заповести 
Д А Љ Е






Comments