МИТРОПОЛИТ-ВАСКРШЊА ПОРУКА



Васкршња порука Митрополита Амфилохија 2017. године

YouTube видео

Христос воскресе!

Славећи васкрслога Христа, прослављамо Његово васкрсење, Празник над празницима и молимо се њему вјечној Мудрости, да нам отвори очи срца нашег; да нама и свима људима просвети свјетлошћу свога Васкрсења ум и разум и дарује живот вјечни. Господ Христос је дошао у свијет ”као свјетлост, да сваки ко вјерује у Њега не остане у тами” (Јн. 12, 46), дошао је ” не да суди свијету, него да спасе свијет” (Јн. 12, 47). ”Сваки који вјерује у Њега, ако и умре живјеће, неће умријети вавијек” (Јн. 11, 26).

Чудесни је то дар и тајна уграђена Божијом руком у прадубине свеукупне творевине: квасац вјечног живота, клица васкрсења, којом узраста све створено и сва бића, свако по својој мјери, од простог постојања ка све савршенијем начину постојања и живоносности, у времену и простору. Пуноћа тога раста и ка бољем напредовања, остварила се кад је дошла пуноћа времена, кад је Бог Отац послао Сина свог Јединородног, жртвованог богочовјечанском љубављу за живот свијета; Њега који је ”Алфа и Омега, Први и Посљедњи, Почетак и Свршетак” (Откр. 22, 13). Тај начин постојања и раста описао је Мојсије Боговидац у виду шестодневног божанског стварања Ријечју Божјом кроз коју ”све постаде”, у којој ”бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима, и свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе” (Јн. 1, 3-5).

Човјек пак као круна божанског стварања, створен по лику и подобију Божјем, добио је благослов да се рађа и множи и напуни земљу, да господари и влада њоме и свим створењима (ср. Пост. 1, 26.28). Чудесан је поредак природе и свега у природи. Бог Отац ”дјела своје дјело” непрестано, и Син Његов ”дјела” божанским ”домостројем” (ср. Јн. 5, 17), па отуда је и сама творевина Његова – дјелатна и дјелотворна. У свему је присутна животна сила – у травци, цвијету, дрвету, живом створењу, сјемену: све се зачиње, развија, расте, увијек изнова обнавља, усавршава. При томе, човјеков призив је да буде и савладар Божји, да буде сарадник Божји, и сам дјелајући на божански начин ”дјело своје до вечера”, тј. до краја свога живота и историје. Призван је да свој свакидашњи живот и живот свијета обликује, организује по угледу на божански домострој, надахњиван божанским Дјелом. Васионска ”механика” и богодани поредак се надограђује човјековим дјелањем, стваралаштвом, ”механиком”. Божанска икономија, домострој се наставља човјековом економијом, домостројем.

У свему пак постојећем уграђена је чежња не само за простим постојањем и животом, него за вјечним постојањем и животом. Све постојеће има свој ”таланат”, свој дар, призвано да га умножи, дарујући се другоме, жртвујући се за друго. На даривању и љубавном жртвовању Бога заснива се узајамно даривање и жртвовање свих створења, од најмањег до највећег једних другима, чиме се постиже њихово јединство и пуноћа постојања. Као што Бог не постоји сам за себе, него се као Светотројична љубав дарује свему и свима, откривајући пуноћу своје љубави у голготском жртвовању Сина Божјег за живот свијета, тако се и истински начин човјековог постојања састоји у жртвовању себе за друге, саможртвеном љубављу.

У свјетлости Христове Голготе и васкрсења два су начина људског личног и свеопштег постојања: жртвовање себе за друге саможртвеном љубављу или жртвовање других себи, својом саможивошћу и егоизмом. Отуда је историја Цркве Христове, а тиме и свеукупне творевине, сва у знаку Христове Голготе, распећа и васкрсења. У свему је уписана Христова Тајна вечера са његовим призивом ”да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби… да буду једно као што смо ми једно” (Јн. 17, 21.22). Христовим страдањем и васкрсењем се догађа та обнова, вјечна новина свега: ”Ево све чиним новим” (Откр. 21, 5). Васкрсење Христово, сапогребење са Њим и саваскрсење човјека и свијета, представља уствари ново стварање, овог пута не из ничега, као прво стварање, већ из преображаја већ једном створенога, његовог очишћења и ослобођења од гријеха, сатане и смрти.

У тој свјетлости ”неба новог и земље нове, светога града Јерусалима новога, који силази са неба од Бога”, чији ”Храм је Господ Бог Сведржитељ и Јагње Божје, његова свјетлост” (Откр. 21, 22), одвија се христолика драма човјека и свијета од искона па до Судњега дана. Та драма долази до усијања нарочито посљедњих вјекова, првјенствено код Хришћана и хришћанских народа, којима је много дато, па се од њих највише и тражи. Нажалост, намјесто да они ходе за Христом и десним покајаним разбојником, у духу служења ближњима и жртвовања за друге и за вјечно Царство небеско, они као да су кренули за лијевим разбојником, човјекоубицом и хулитељем на живога Бога. Намјесто да се одазову на свадбу Јагњета Божјег ”закланог за живот свијета”, да се поклоне једином истинитом Богу, они су у опасности да постану слуге бога Мамона, да постану Јудини сватови, продајући Христа Бога, своју душу и првјенаштво за тридесет сребрника, тј. за земаљско царство, пролазно и ништавно. Шта су друго били крсташки ратови и инквизиције са својим насиљем, убијањима и отимањем од других него продаја и распињање Христа? Шта Француска револуција и њено обоготворење богиње разума, ако не пилатовско ”прање руку” у крви овог божанског Праведника? Такозвана европска просвећеност, на којој се данас заснивају и наше школе и образовање, зар не представља порицање Христа као вјечне ”свјетлости која свијетли у тами” и која ”просвећује све и сва”? Нацифашистичко обоготворење тла и крви и жртвовање милиона људи себи и својим интересима, у име надчовјека и ”мртвога” Бога не представља ли такође смртну пресуду Христу Богу Љубави и човјекољубља? Марксистичко-бољшевичко и титотистичко богоборство, није ли такође заснивало људску срећу на јудинској издаји и продаји Христа, на богоубиству и братоубиству, на убиству Бога у човјеку и тиме лишавању човјека вјечног смисла и живота?

Из тог старог и новијег богоодступништва и христоборства рађа се данас нови глобални поредак свјетски темељен цјелосно ”на похоти тјелесној, похоти очију и надмености живљења” (1 Јн. 2, 16), на свијету и похоти његовој, односно на пролазности и ништавилу, тј. на богоубиству и коначном човјекоубиству. Савремено човјечанство, нарочито оно које себе сматра хришћанским као да коначно подлијеже оном првом демонском искушењу Христа – претварању камења у хљебове, како би цио свијет пошао за њим…

У тим и таквим антихристовским временима, ми који вјерујемо да Исус јесте Христос, знамо да се ”Живот јави и видјели смо и свједочимо и објављујемо” том и таквом свијету – ”Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама”; знамо ”да све што је рођено од Бога побјеђује свијет; и ово је побједа која побиједи свијет – вјера наша” (1 Јн. 1, 2; 5, 4).

Зато, Васкрсење Христово видјевши, поклонимо се Њему Побједитељу смрти и ништавила, дародавцу вјечнога живота, опростимо једни другима и загрлимо загрљајем вјечне љубави у Христу, сва Божија створења у свим знаним и незнаним свијетовима, поздрављајући се са сверадосним:

Христос воскресе! Тугу однесе, вјечну радост донесе!

Ваистину васкрсе!

Comments