toloska-parohija‎ > ‎

toloska-parohija-ponasanje-u hramu

ПОНАШАЊЕ У ХРАМУ




Улазећи у свети храм, прекрстимо се, уз благи наклон. Долазимо до цjеливајуће иконе на средини цркве, поклонимо јој се и прекрстимо, цjеливамо икону (жене не остављајући трагове кармина) и на крају се благо поклонимо онима који стоје у реду иза нас и око нас. Храм је свето место сабрања вjерника ради молитве и богослужења, те све радње које то ремете, нису дозвољене. Током службе не треба се комешати, гурати, разговарати.. јер на тај начин заборављамо да се и наши ближњи у храму моле и да им је за то потребан мир, а и нама самима то расијава пажњу неопходну за молитву. За в
ријеме богослужења је од највећег значаја да заборавимо на све свакодневне бриге и проблеме, да посветимо своје срце и ум само Господу. Једино тако можемо изаћи из храма нови, очишћени, освећени, препорођени, обновљени. 


Молитвене речи и пјесме

Молитве и пјесме током службе нису само формално изговарање текста или мелодије, већ имају свој истински и дубок смисао; помажу нам у духовном самоосвешћивању, промјени нас самих и заједници са ближњима и са Господом. Зато је важно слушати све ријечи, чак и када у почетку дјелују неразумљиво. Временом, уз Божију помоћ, али и сопствени труд кроз читање духовне литературе, разговоре са духовником и редовне доласке на службе, почињемо да освешћујемо значај свих свештених радњи у Цркви, као и ријечи и пјесама. Оне постају интегрални део и окосница нашег живота, рада, разумевања, мишљења и осјећања.

За вријеме богослужења не шетамо по цркви и не гурамо се. ВЈЕРА ДОЛАЗИ СЛУШАЊЕМ, а то значи најпре слушањем Речи Божије, исказане у читању Светог Јеванђеља, слушањем речи молитава, пјесама, свога срца, као и слушањем својих ближњих и гласа њиховог срца. Најљепши и истински вид сабрања вјерних је када сви заједно пјевају уз хор или појце, то су славословија Господу и Светима, саучествовање у богослужењу и заједничке молитве, што појачава радост нашег пребивања у том светом сабрању, када је Христос међу нама. За вријеме читања Светог Јеванђеља стојимо мирно, погнуте главе, опуштених руку и у највећој тишини и отворености за Реч Божију јер нам се тада открива Сам Бог. Исто важи и за изношење Часних Дарова на Литургији, освећење Светих Дарова, Причешће, благосиљање присутног народа... Током Литургије све нам се казује шта треба да чинимо, ако слушамо пажљиво: "Главе своје Господу приклонимо", "Заблагодаримо Господу", "Господу се помолимо", "У миру изиђимо"...



Причешћивање

На Свето Причешће излазимо по благослову свог духовника или исповједника, ако смо постили редовно и исповједили се. Чаши прилазимо у потпуном миру, изговарајући са свештенослужитељем молитву. Руке су нам прекрштене на грудима, десна преко леве. Никада се не крстимо пред самим путиром да га не бисмо подизањем и спуштањем руке гурнули и просули Светињу. Пред узимање Причешћа, изговарамо своје име свештенослужитељу, на шта он изговара: "Причешћује се слуга Божији (име) / слушкиња Божија (име) Тијелом и Крвљу Христовом". Тамо где је највећа Светиња, Крв Христова, освештана благодатним дејством Светог Духа, ту не стају вируси, бактерије, ни ма каква нечистоћа, па је свака сумња и осуда тога што се сви причешћују из једне кашичице не само неоправдана, већ и показатељ потпуног неразумевања Светих Тајни. О томе се, свакако, треба информисати кроз духовну литературу и разговор са духовником. Пред Причешће Светим Христовим Тајнама не једе се и не пије ништа од поноћи, жене не стављају кармин, како не би остављале траг на кашичици из које се узима Причешће. Затим се узима нафора (освећени хлеб), водећи рачуна да нам ни једна мрвица не падне на под, иначе је треба покупити јер се ради о светињи.




Одијевање и изглед

У цркви треба да смо одјевени пристојно, без препуних стомака, жвакаће гуме, упадљиве шминке, држања руку у џеповима, љубопитљивог посматрања осталих верника, смеха и разговора. Пристојно одијевање искључује кратке сукње, шортсеве, сукње са дубоким изрезом, провокативну и пренападну одећу. Зачуђујуће је то што људи никад не постављају питање како да се обуку за одлазак у позориште или у госте пријатељима, а када иду у госте своме Господу и Спаситељу, за Његову Свету Трпезу, где добијају дар живота, ту се о начину облачења или непотребно полемише или се на то чак и не обраћа уопште адекватна пажња. Недопустиво је коришћење мобилних телефона у цркви! Као што и у својим и туђим домовима поштујемо одређена правила понашања, како би наш живот у заједници био олакшан и служио на међусобну радост, поштовање и љубав, па су нам та правила сасвим природна и разумљива, тако и у храму треба да будемо природни, не претварајући се у роба правила, како не бисмо спутавали дух љубави и молитве, али ни да се према храму односимо нехајно, бахато и без поштовања јер се налазимо на светом месту.



Како се крстимо?


 
Све свештене радње и све молитве освећују се знаком крста. Крстимо се тако што у једно саберемо три прста десне руке – палац, кажипрст и средњи прст, а мали и домали прст савијемо на длан. Три спојена прста симболизују Свето Тројство – Оца, Сина и Светога Духа, док су два прста на длану симбол двојства Христове природе – божанске и људске. Са три састављена прста дотичемо најпре чело, посвећујући Богу свој ум, и говоримо: "У име Оца", затим део испод груди, посвећујући Богу своје срце, изговарајући: "и Сина", а на крају додирујемо десно па лево раме, посвећујући Богу своју снагу, говорећи: "и Светога Духа". Завршавамо са "Амин", што значи: "Нека тако буде". Погрешно је крстити се "у ваздуху", на брзину, импровизовати крсни знак кратким потезима испред себе у знаку малог ромба, не довршити га сасвим, а нарочито га злоупотребљавати у сујеверне сврхе. Знаком крста – под условом да смо се прекрстили исправно – освећујемо себе, читаво своје биће. Крсним знаком растерују се нечисте силе, њиме се исповједа наша вјера у Бога и Васкрсење, као саставни део наших молитава. 



Благослов

Свештенослужитељу прилазимо смерно, целивамо му руку, изговарајући: "Оче, благословите" или, у случају да је реч о епископу, "Благословите, владико/преосвећени". Верник тада од свештенослужитеља добија благослов руком чији прсти формирају слова ИСХС, што су почетна слова Спаситељевог имена. За време службе, када свештеник благосиља народ, сви треба да повију главе смерно, примајући тај благослов као од самог Господа. Овим поклоном вјерни изражавају своју благодарност Богу на Његовој благодати и милости. Посебна врста благослова је онај на почетку Свете Литургије, када свештенослужитељ изговара речи: "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа", чиме се благосиља, по Божијој благодати, читаво литургијско сабрање и све што ће се на њему догађати. Зато је јако важно доћи пре почетка Литургије и присуствовати јој од почетка до краја, а не каснити, поготово што се, нашим накнадним пролажењем кроз храм, ремети молитвени мир.





Паљење свијећа 


Свијеће треба куповати искључиво у храму јер су на том месту освештане, а тиме се помаже и живот и рад храма у коме се молимо и добијамо дарове од Господа. То се односи и на све друге црквене предмете. Иако је из практичних разлога устаљена пракса да се на горњој површини пале свеће за здравље и благодат живима, а на доњој за покој душама умрлих, у Христу су сви живи, па се не треба оптерећивати формалном страном овог чина.

Прилози

Вјерници, по свом нахођењу и могућностима, добровољно дају прилог за свети храм, у знак захвалности за благодатне дарове које добијају у њему, разумијевајући да су прилози потребни како би се храм могао даље изграђивати и организовати духовни живот и свештене радње. 


Прилог је наше доброчинство којим враћамо Господу од онога што нам је Он Сам дао.




Уплате за цркву Светих Мученика Макавеја можете вршити преко жиро рачуна  Црквене општине Подгорице 550-31615-05 са назнаком 
``Прилог за цркву Светих Мученика Макавеја у Толошима``


"Слава, част и мир свакоме који чини добро"

Уз молитве Господу захвални смо свима који су до сада и који ће у будуће помагати реновирање нашег Храма - Цркву Светих мученика Макавеја

Ваш парох
јереј Предраг Шћепановић


Comments