toloskaј-parohija-ispovjest-pricesce
























































Исповјест

Исповјест је Света Тајна чија је суштина човјеково покајање, а покајање је једини пут ка очишћењу душе, смирењу и коначном спасењу. Покајање не можемо произвести сјвесно, оно је Божији Дар, али му зато стремимо, као болном, али најбољем љекару наше душе. Света Тајна је управо зато што се не може рационално објаснити, што се кроз њега усваја божански живот, остварује заједница са Христом и успоставља повратак свом изворном бићу. Тајна је и зато што се, по рјечима старца Порфирија Светогорца, људска душа не може истражити никада до краја. Покајање се, дакле, не може свјесно произвести, али укључује моменат свјесности својих гријехова и потребе да се због њих искрено покајемо. Исповијест није пуко набрајање гријехова или грешака, а још мање оно може да се подведе под просту реченицу: "Оче, сви су људи грешни, па и ја."

Зато је исповијест потребно на вријеме договорити са својим исповједником или духовником, не остављати је за посљедњи тренутак, током Литургије на којој желимо да се исповиједимо јер је Литургија (Евхаристија) заједничка молитва Цркве, у којој сви учествују, упознајући је постепено, разумевајући је и преводећи је, по благодатном дејству Светог Духа, у стварни догађај свог живота. Зато чин исповјести треба да се одвија један или неколико дана прије саме Литургије на којој примамо Свето Причешће. О суштини исповијести најбоље је попричати са својим духовником/исповједником/парохом, али се едуковати и кроз духовну литературу. Исповијест је припремни чин за примање Светог Причешћа, па стога има нарочит значај. На исповијести се говори само о сопственим сагрјешењима, не о туђим, не банализује се у детаљном препричавању читавих догађаја, а подразумијева потпуну отвореност и искреност душе, без страха да ће исповједник то злоупотребити, будући да би се тиме и он сам огријешио о ову Свету Тајну и свој основни позив. Суштински, ми се исповиједамо Господу, а свештенику је, по благодати Божијој, дата власт да разрјешава од грехова кроз разрјешну молитву и давање благослова за причешћивање.

Духовни разговор, као и исповијест, можете договорити са толошким парохом, протојерејем Предрагом Шћепановићем преко сљедећих бројева телефона:
069 303 999
067 225 030

Свето Причешће 


Шта је Причешће? 

Причешће спада у једну од седам Светих Тајни. Врхунац љубави и заједништва између Бога и човјека јесте Света Тајна Причешћа. У тој тајни под видом хлеба и вина хришћанин прима право Тијело и праву Крв Господа Исуса Христа. Као што су обичан хлеб и обично вино потребни за окрепљење човјекова тијела, тако је Причешће у виду хлеба и вина окрепљење душе хришћанске. Христос каже: "Заиста, заиста, кажем вам, ако не једете тијела Сина Човечијега и не пијете крви Његове немате живота у себи. Ко једе моје тијело и пије моју крв – има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер моје је тијело право јело, и моја је крв право пиће. Ко једе моје тијело и пије моју крв – остаје у мени и ја у њему... То је хлеб који је сишао с неба. Не као што су очеви јели и мрли; ко једе овај хлеб живеће довијека" (Јн 6, 53-58). 

Да би вјерник могао да се причести светим даровима, мора да буде за то потпуно спреман. Ако је вјерник здрав, онда је његова припрема строжија. Данас се обично причешћују вјерници у току поста (Божићњег, Васкршњег, Петровског и Госпојинског). Пре причешћа вјерник пости недељу дана. За лица која су болесна, припрема је блажа, што се тиче јела 

Причешћу се приступа тек онда пошто се вјерник исповједио. Ако га је исповједник разријшио грјехова и утврдио да је спреман за Св. Причешће – биће причешћен. 

Пожељно је да се вјерници причешћују што чешће, како би били у сталној заједници са Господом Исусом Христом, на корист свога душевнога и тјелеснога здравља. У првим вјековима тако су и радили хришћани. Зато су и живјели под посебном Божијом благодаћу, па су живјели у љубави и заједништву, не плашећи се чак ни мучења од стране незнабожаца. Христос, кога су они примали у Причешћу под видом хлеба и вина, давао им је снагу за храброст и свети живот. 

Има случајева када се обавезне припреме за Причешће могу изоставити. То се односи на тешке болеснике, који су болешћу привезани за постељу, или им је болест таквог карактера да захтева брзо Причешће, како би се болесник пре смрти сјединио са Богом. То Причешће се обично обавља у самом дому. Свештеник доноси свете дарове у дом болесника, претходно га исповеди, па га причести. 

Овде треба напоменути да се не може свако Причешће болесника сматрати последњим. Има болесника који су болешћу привезани за постељу, па им је немогуће да дођу у цркву на Причешће. У том случају сам свештеник долази код болесника и причешћује га за здравље душе и тела. 

Кад год је верник у пирлици да прими тело и крв Господа Исуса Христа, треба да се пред тим поклони као пред најсветијом тајном, настојећи да за то време мисао и осећања посвети искључиво Богу и његовој љубави према човеку. 
Из књиге "Веронаука у кући"

О честом причешћивању вјерних 

У Еванђељу читамо: "Ако не једете тела Сина Човечијег, ни пијете крви Његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јн. 6, 53-55). Из ових речи Господњих јасно се види неопходност приступања Светом Причешћу, тако и корист од тога. Као што дете после рођења, да би остало у животу и расло, мора да се храни, тако бива и са хришђанином. Родивши се духовно у Светом Крштењу, у Тајни миропомазања добивши благодат за даље узрастање, ми свој духовни живот одражавамо боажнском храном – Светим Причешћем. Њиме превасходно долазимо у најтешњу везу и јединство са Христом Животодавцем, постајемо "сателесници" с Њим. /.../ Сједињујући се у Светој Тајни Причешћа са Христом, у Христу се сједињујемо најтешње и једни с другима. Свети апостол Павле вели да смо "једно тело ми многи, јер сви од једног хлеба једемо" (1. Кор. 10, 17). /.../ Светим Причешћем ми остварујемо заједницу и са небеским светом. /.../ 

Верни су у старој Цркви присуствовали Светом Причешћу на свакој Литургији. Престарелим и болесним ђакони су носили Свето Причешће кући и тамо их причешћивали. /.../ И преко недеље многи верни су настојали да не остану без Причешћа, особито у Светој Четрдесетници. Да би се то омогућило и тада, кад се пуна Литургија није могла вршити, устројен је Чин Литургије Пређеосвећених дарова, која у ствари није Литургија у пуном смислу речи, него развијен чин причешћивања. Врло рано врши се Света Литургија и суботом. /.../ 

Но поред настојања да у свести верних буде свагда присутно и живо еванђељско учење о неопходности приступања Светом Причешћу, да би "живели вечно" (јн. 6, 51), Православна Црква, кроз целу своју историју, паралелно је развијала и другу новозаветну истину – да се тој највећој и најсветијој Тајни не сме приступати како било, као обичном јелу и пићу. /.../ По Светом Јовану Златоусту: "Савест треба очистити и тек тада се пирчестити, јер ко је нечист и недостојан, није у праву ни да се на празник причести... Јер не даје време право приступати (Тајни), зато што не чини празник Богојављења, или Четрдесетнице достојним оне коју приступају, него светлост и чистота душе". По њему је и установа 40-дневног поста пред Васкрс настала у том циљу. /.../ 

Проф. др Мирковић вели да је свештеникова дужност да енергично препоручује верним "што чешће примање Светог Причешћа". Али препустити честом Причешћу не треба све, него само "оне верне који се чувају од сваког тешког греха, који теже истинитом савршенству, који не пропуштају да се спреме за Свето Причешће према црквеним прописима и чијем Причешћу нема запреке. А још чешћем Причешћу, наиме сваког месеца, треба припуштати оне верне који уистину живе побожним животом, који се чувају чак и од оног греха у који човек лако пада и који из све душе желе да се сједине са Христом у Светом Причешћу". 

На постављена питања, дакле, уркатко би одговор могао бити: Кад је реч о овој најсветијој Тајни наше вере, две се ствари не смеју превидети. Прво: Ако се не причешћујемо, не једемо Тела Сина Човечијег и не пијемо Крви Његове, живота не можемо имати у себи. Из ових речи Господњих, као и из: "Примите, једите, ово је тело моје... Пијте из ње сви, ово је крв моја...", јасно следи закључак о неопходности сталног приступања овој Тајни ради задобијања живота вечног. Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се "унизила до просте свакодневице". Јер, "ко недостојно једе хлеб, или пије чашу Господњу, огрешиће се о тело и крв Господњу". 

Због прве потребе – уношења у себе животворне силе божанског Причешћа – Света Црква од почетка, особито недељом и празником, врши Свету Литургију позивајући све верне: "Приступите!" Ова Тајна се зато и врши да би верни не само чули речи Светог Писма и поуку, и учествовали у молитвама, него превасходно зато да би приступивши Светом Причешћу задобили његове благодатне дарове. 

Због друге потребе – да чисто и свето живећи, у светости примимо светињу – Црква нас опомиње да прилазимо "са страхом Божијим", јер се "Светиња даје светима". А светим чини не само опроштење греха, него и наилазак Светог Духа и обиље добрих дела. /.../ 

Коначна одлука да ли поједини верни може да приступа Причешћу често, особито на велике празнике, или чак сваке недеље, као што је било спочетка, или да се од Причешћа уздржи колико времена и са каквим покајањем, свакако треба да буде у сагласности са парохом, управо исповедником. Према стању у коме се верни налази, он ће одредити колико ван поста треба да пости, да ли пуних седам дана, како тражи Црквенословенски типик (Гл. 32), три, или само један дан; да ли уз јело на води само (сухоједење), или и на зејтину и риби. Затим, које још духовне припреме уз то да врши: интензивнију домаћу и црквену молитву, читање Светог Писма, милостињу, метанија, Исповест итд., или га треба припустити уз све то, но без пошћења уопште, као што и сада чине свештеници и као што је било у старини.

Разлог да се верни који бдију над својом душом не причешћују на Божић, Васкрс, Петровдан, јер треба да после Причешћа узимају посну храну, не налази се у канонским прописима. /.../ Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов: "Тако живи да свакодневно можеш приступити (Причешћу)". 

Изводи из књиге Његове Светости Патријарха Павла
"Пост и Свето Причешће у Православној Цркви"


Comments