svete_tajne



СВЕТЕ ТАЈНЕ 

1. Крштење
2. Миропомазање
3. Причешће
4. Покајање
5. Свештенство
6. Брак
7. Јелеосвећење


Свете тајне крштење, миропомазање и свештенство не могу се поновити, остале Свете тајне се понављају.



КРШТЕЊЕ

Први људски гријех настао је још у Рају, када први људи погазише Божју заповијест. Узрок првога гријеха била је гордост, а последица прогон првих људи из Раја. Од тада се тај први, прародитељски гријех преноси са генерације на генерацију. Због тога се још назива и наследни гријех. Једини начин да се очистимо од овога гријеха јесте кроз Свету тајну крштења, јер у овој Светој тајни добијамо Благодат од Духа Светога, која чисти душу од свих гријехова и освећује је. Ово значи да се кроз ову Свету тајну чистимо и од личних гријехова које смо начинили од рођења до дана крштења (ово важи само за одрасле особе јер новорођенчад и мала деца, изузев наследног, немају других гријехова) и духовно поново рађамо за Бога, за живот вјечни.

Крштењем се постаје члан Цркве Христове, хришћанин, а не рођењем. Ко се не крсти није достојан да прими ни остале Свете тајне. Основни предуслов за крштење је, наравно, вјера у Исуса Христа, да је Он Син Божији, и да је пострадао и васкрсао из мртвих, и да ће опет доћи да суди живима и мртвима. Такође да бисмо били крштени морамо знати основне истине хришћанске вјере, и наравно, колико је то нама могуће, по њима живети.

Крштење се не може обавити без кума, или куме. Кум може бити свака крштена и пунолетна особа која води живот примјерен једном хришћанину. Он је гаранција да смо испунили духовне предуслове за крштење. Чином крштења кум постаје наш духовни отац који нас до краја живота води и усмерава на пут истине и Богопознања. Он постаје одговоран за наш духовни живот. Ово треба имати на уму приликом избора особе која ће нам бити кум.

Свету тајну крштења обавља свештеник или владика. У изузетним случајевима, нпр. код тешких болесника, када нису присутни ни свештеник ни владика, да болесник не би умро некрштен, крштење може обавити и ђакон, односно било која крштена особа која зна формулу крштења (И крштава се слуга Божији (име) у име Оца, Амин и Сина Амин, и Светога Духа Амин.), ако ни ђакона није могуће наћи. Ако болесник прездрави свештеник допуњује крштење, али без формуле крштења.

Сам чин крштења изгледа тако што свештеник лице које се крсти три пута загњурује у освећену воду, у име Оца и Сина и Светог Духа. Такође свештеник од лица које се крсти захтева одрицање од сатане, покајање и право вјероисповедање, садржано у Символу Вере. Ово све обавља кум у случајевима када је лице које се крсти дијете.

За крштење је потребно:

1) извод из матичне књиге рођених,

2) кум,

3) бело платно - крсница,

4) свијећа и

5) као што смо већ рекли основно знање о хришћанској вери.



МИРОПОМАЗАЊЕ

Ова Света тајна врши се одмах после крштења, и њоме новокрштени добија потребну снагу. Свештеник помазује светим миром главне делове тела: чело, очи, ноздрве, уста, уши, прса, рамена, руке и ноге, изговарајући формулу:Печат дара Духа Светог, коју кум потврђује Нека тако буде. (Свето миро је нарочито припремљена материја. Оно се припрема једном годишње. Варење светог мира је свечано, најсвечаније што може бити. Почиње на Велики понедељак и траје до Велике среде увече. На Велики четвртак, за вријеме Свете литургије, освећује га Његова Светост Патријарх. Потом се свето миро, преко епархијских архијереја и архијерејских намесника дели свештеницима.).

Оно што за тјелесно напредовање новорођенчета представља мајчино млијеко, то за духовно напредовање новокрштеној души, као духовном новорођенчету, представља миропомазање. Разлози због којих се светим миром помазују одређени делови тела су следећи:

Зашто се најпре помазује чело?

Да се освети разум и да размишља о Богу и Његовом закону.

Зашто груди?

Да се освети срце и да љуби Бога.

Зашто очи?

Да се освете и да виде добро у сваком створењу.

Зашто уши?

Да се освете и да слушају речи Божје.

Зашто образи?

Да се освете и изражавају радост због учињеног добра и стида због гријеха.

Зашто уста?

Да се освете с циљем да могу славити Господа Бога и да увек говоре истину и добро.

Зашто руке?

Да се освете да би увек чиниле добра и племенита дела пред Богом.

Зашто ноге?

Да се освете и да би ишле правим хришћанским путем који води у Царство Божје.

Како бисмо то могли рећи укратко?

Да се освети цео човек, и душа и тијело, да буде свет као што је Бог свет.



Владика Николај Велимировић

ВЕРА СВЕТИХ



ПРИЧЕШЋЕ

Светом тајном причешћа примамо под видом хлеба и вина право Тијело и праву Крв Господа Исуса Христа. Ова Света тајна представља врхунац љубави и заједништва између Бога и човека. Свету тајну причешћа установио је сам Исус Христос на Тајној вечери: “А кад су јели, узе Исус хлеб, благослови, изломи и даде ученицима и рече: узмите, једите; ово је тијело моје. Тада узе чашу и захвали, даде им и рече: пијте из ње сви; јер ово је моја крв савеза, која се пролива за многе ради опроштаја гријехова.” (Матеј 26; 26-28).

Свето причешће се припрема и прима за време најважнијег црквеног богослужења, Свете литургије. Вјерници се за Свето причешће припремају постом и молитвом. За здраве вјернике припрема је строжија, него за болесне, односно здрави вјерници строжије посте него болесни. Недељу дана пред причешће држи се строги пост, тј. пости се на води, не употребљава се зејтин-уље. На Светој литургији вјерници исповедају своје гријехове свештенику, он их затим разрешава гријехова и утврђује да ли су спремни да приме Свету тајну , тек после тога вјерници могу приступити путиру (чаши) са Светим причешћем.

У изузетним случајевима када су у питању болесници на самрти, и када је потребно брзо причешће, могу изостати уобичајене припреме, тј. ови вјерници не посте пре причешћа, већ их свештеник само исповиједи и причести. Ово се чини због тога да би се вјерник пре смрти сјединио са Богом. У оваквим случајевима свештеник односи Свете дарове у дом болесника и тамо га причешћује.

Причешће се може вршити и у дому оних болесника који нису на самрти, али су непокретни, и не могу доћи у цркву. Тада то није последње причешће, већ свештеник причешћује болесника за здравље душе и тела.

Данас се вјерници најчешће причешћују у току четири велика поста (Божићног, Ускршњег, Св. ап. Петра и Павла, Госпојинског ), но треба да је препоручљиво причешћивати се што чешће. Значи кад год је вјерник у прилици пожељно и је да се причести.

(још понешто о причешћу прочитајте из брошуре О ПОНАШАЊУ У ЦРКВИ, која се налази у одељку КЊИГЕ ове презентације)



ПОКАЈАЊЕ

Покајање је Света тајна кроз коју вјерници исповедају своје гријехе и уколико то чине искрено, кајући се, од исповједника (свештеника) добијају разрешење гријехова у име Исуса Христа. Епископи и свештеници, као наследници апостола, имају ту моћ да опраштају гријехе, јер рече Исус апостолима:“Примите Духа Светога. Којима опростите гријехе опростиће им се; и којима задржите задржаће се.” (Јован 22; 22, 23).

Вјерника који се и исповедио и покајао свештеник разрешава гријеха читајући молитву:“Господе Боже наш, који си Петру и блудници сузама подарио опроштај гријехова, и цариника који је познао гријехе своје оправдао, прими исповест слуге твога (име), и гријехе које је сагрешио вољно или невољно, ријечју или делом или мислима, Ти му као благ и човекољубив Бог опрости. Јер Ти једини имаш власт отпуштати грехе, јер си Бог милости и сажаљења, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек, и у вјекове вјекова. Амин.” Свештеник неће прочитати ову молитву ако се вјерник не каје искрено, већ то чини само ради формалности. Они који се на такав начин исповиједе и даље остају под теретом гријеха. Један од доказа да је исповијест обављена како треба јесте олакшање на души које осећа онај који се исповиједио.

Такође треба рећи да је свештеник обавезан да и по цену живота чува тајну повјерену му приликом исповијести, у супротном може бити лишен свештеничког чина.

У случајевима када је вјерник исповиједио неки тежи грех свештеник му препоручује епитимију (казну), која зависи од тежине и врсте учињеног преступа. Епитимија може бити додатни пост или молитва, чињење милосрђа, ако смо кога оштетили да му то надокнадимо, да молимо опроштај од оних које смо увриједили, па чак и забрана причешћивања на одређено време.

Важно је рећи да је свештеник само посредник између нас и Бога, и да исповиједајући своје гријехе и кајући се пред пред свештеником ми се уствари исповиједамо и кајемо пред Богом.

Исповијест и покајање треба обављати што чешће, а поготову у болести, јер не знамо вријеме своје смрти, те је због тога потребно да се ослободимо грехија и тако задобијемо Царство небеско.

(још понешто о исповести и покајању прочитајте из брошуре О ПОНАШАЊУ У ЦРКВИ, која се налази у одељку КЊИГЕ ове презентације)



СВЕШТЕНСТВО

У овој Светој тајни епископ уводи у олтар кандидата, који је испунио све услове потребне за обављање свештеничке службе, ставља му руку на главу и чита молитву посвећења, да би на кандидата сишла Божанска благодат Светога Духа.

После овога рукоположени има право, у зависности од добијеног чина, да врши свештенорадње, да учи верне и да управља Црквом. Ово право свештенству је дао сам Исус Христос, када је уочи Вазнесења рекао апостолима: “идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио” (Матеј 28; 19, 20). Пошто су свештеници, као што смо већ раније рекли, наследници апостола отуда и њима исто право.

У Православној Цркви имамо следеће чинове рукоположења: ђакони, презвитери (свештеници) и епископи (владике). Епископи се бирају искључиво из редова монаха и они имају право да врше све Свете тајне, презвитери све осим Свете тајне свештенства, док ђакони не могу самостално вршити ни једну Свету тајну, већ помажу (саслужују) епископима и презвитерима.

Ко је установио у Цркви јерархију?

Сам Господ Христос као први Првосвештеник (Јевр. V, 4-6). Он, као извор сваке власти и права у Његовој Цркви, дао је апостолима власт да уче, исцељују и опраштају грехе?

Шта онда представља целину јерархије?

Најпре Христос као вечни Првосвештеник и глава Цркве, онда од Њега апостоли, па од апостола епископи, и од епископа свештеници и ђакони..

Зашто је неопходно полагање руку у овој светој тајни?

То су најпре чинили апостоли (I Тим. IV, 14, 15,22). Полагање руку у овој светој тајни преноси се на лице које се рукополаже духовна сила и тако се постиже законита веза црквене власти и свештенослужења.

Зашто свештеника зовемо “Оцем”?

Зато што смо преко свештеника у светој тајни крштења препорођени у децу божју; преко њих у светој тајни причешћа добијамо небеску храну (Христово тело и крв); у светој тајни покајања преко њих добијамо опроштење од својих грехова, а у осталим светим тајнама нарочите дарове Светог Духа. Поред тога, свештеници са за нас непрестано моле, уче нас, саветују, опомињу нас и нама руководе. Према томе, они су заиста наши духовни оци. Свакако они морају бити достојни тог имена и те велике службе.



Владика Николај Велимировић

ВЕРА СВЕТИХ





БРАК

Света тајна брака је Света тајна кроз коју Свети Дух сједињује у једно биће два крштена пунолетна лица различитог пола, који пред свештеником изјаве да ће се цео свој живот узајамно волети, бити верни једно другом, и у којој примају благослов за рађање и васпитање деце.

Брак је Света тајна коју је Бог установио још у Рају, рекавши Адаму и Еви:“Рађајте се, и множите се и напуните земљу” (Постање I; 28). Касније је Господ Исус Христос потврдио Свету тајну брака одговарајући фарисејима на њихово кушање, “да ли сме човек да отпусти жену за сваку кривицу?”речима: “Зар нисте читали да их је творац од почетка створио као мушко и женско и рече:“Зато ће човек оставити оца и мајку и прионуће уз жену своју, и биће двоје једно тело”? Тако нису више два него једно тело. Што је Бог саставио, човек нека не раставља.” (Матеј 19; 4-6). Такође је осветио брак Својим присуством на свадби у Кани Галилејској, где учини прво чудо претворивши воду у вино.

Младић и девојка који одлуче да ступе у брак прво одлазе код свог свештеника да обаве предбрачни испит. Ово је неопходно учинити да би се откриле све евентуалне сметње за ступање у брак, као што су: малолетство , крвно или духовно сродство, несагласност родитеља, ... Ако не постоји никаква сметња за ступање у брак после три Свете Литургије младенци долазе у храм да се венчају. Непосредно уочи венчања врши се прстеновање испред олтара. Само венчање обавља се на средини цркве, испред Крста и Еванђеља, уз присуство два сведока (кумова). Тада свештеник пита младенце да ли имају слободну вољу да ступе у брак, и да ли се нису обећали неком другом. Венчање је обављено када свештеник ставивши младенцима венце на главу благосиља их уз речи: “Господе, Боже наш, славом и чашћу венчај их”. После тога младенци пију вино из заједничке чаше у знак да ће целог живота делити добро и зло.

Као што смо већ рекли брак је доживотна заједница, али у крајњем случају, као што је неверство или смрт неког од супружника, Црква дозвољава другом супружнику да ступи у нови брак.



ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊЕ

Ова Света тајна врши се углавном над тешким болесницима, било телесним било душевним. У њој се болеснику читају молитве и помазује се освећеним уљем (јелејом), кроз које делује Божја благодат за оздрављење болесника.

Тајну по правилу врши седам свештеника, а може и три. На сто се стави чинија са пшеницом, а у средину кандило са уљем. Поред чиније се стави седам стручака босиљка за помазивање. Затим се врши освећење уља. Потом се уз читање молитава болесник седам пута помазује.

Вршење ове Тајне је заповешћу апостола пренешено на епископе и свештенике: “Болује ли ко међу вама? Нека дозове црквене старешине, па нека се помоле над њим и помажу га уљем у име Господње. И молитва вере спашће болесника, и Господ ће га подићи; ако је и учинио грехе, биће му опроштено.” (Јаковљева 5; 14, 15).

Comments