Извор: eparhijavranjska.org
Aрхимандрит Захарија (Захару) је духовник Манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, у Енглеској. Његов духовни отац је један од најистакнутијих стараца нашег доба, старац Софроније Сахаров, ученик Светог Силуана Атонског и састављач његовог житија. Проглашен је за
светог крајем прошле године. Отац Захарија, духовно укорењен у истинитим учењима свог старца, написао је неке од значајних књига о хришћанској духовности у савременом свету.
Услед епидемије коронавируса, која се убрзано шири целим светом, многи људи су збуњени, други су у паници...
Мислим, ипак, да не би тако требало да буде, јер шта год Бог чини са нама, чини из љубави. Хришћански Бог је добар Бог, Бог милости, доброте и љубави, Који воли човека.
Значи, не смемо губити из вида чињеницу да постоји и Божије допуштење у свим околностима живота?
Наравно. Бог нас је створио по својој доброти, како би поделио са нама свој живот, чак и своју славу. Када смо пали у грех, допустио је смрти да уђе у наш живот, опет из доброте, како не бисмо постали бесмртни у свом злу, већ да бисмо тражили пут спасења. Па иако смо пали, Бог
никада није престао да промишља о нама, не само у погледу материјалних добара, ради одржања нашег људског рода, већ је такође слао пророке и праведнике, припремајући себи пут, како би могао да дође и разреши нашу трагедију. По својој несхватљивој љубави, донео
нам је вечно спасење кроз Крст и Васкрсење. Дошао је, узео на себе проклетство греха и показао нам своју љубав до краја: Љубивши своје који су у свету, љубио их је до краја (Јн. 13, 1). Све што је Бог чинио – када нас је стварао, снабдевао добрима ради одржања света, када је
припремао себи пут да дође на земљу и када се лично појавио на њој, да сатвори наше спасење на тако запањујући начин – све то чинио је по својој доброти. Његова доброта је безгранична. Он нас спасава и тако је
дуготрпељив према нама, чекајући нас да дођемо у познање истине (1 Тим. 2, 4) и принесемо истинско покајање, како бисмо могли да будемо са Њим кроза сву вечност.
Дакле, на сваком нивоу свог односа према човеку, наш Бог показује једино своју доброту и милост, који су бољи од живота (Пс. 63, 3); доброта је Његова природа и Он све чини на корист људима и за њихово спасење.
Сходно томе, када Он поново дође да суди свету, хоће ли то бити неки други Бог? Неће ли то бити исти Бог милости, доброте и љубави, Који воли род људски? Будимо сигурни да се нећемо појавити пред неким другим Богом, већ пред Њим, Који нас је створио и спасао. Дакле, судиће нам са том истом милошћу и истом љубављу. Зато не би требало да паничимо нити да се колебамо, јер ће то бити исти Бог који ће нас примити и у другом животу, и судити нам са истом добротом и милосрђем.
Човеков најдубљи страх јесте страх од смрти – садашња ситуација то најбоље показује. Како да се ми као хришћани исправно поставимо према неизвесности сопственог опстанка, без обзира да ли смо већ
озбиљно оболели или нисмо?
Неки се прибојавају да им је куцнуо последњи час. Искушење са коронавирусом има ту позитивну страну, што имамо неколико недеља од тренутка кад нас нападне, до нашег последњег часа. Стога, можемо посветити то време припреми за сусрет са Богом, како нас одлазак не би
задесио неочекивано и како не бисмо отишли неприпремљени, већ након што размотримо читав свој живот сваки пут када станемо на молитву – некад бескрајно благодарећи за све што је Бог учинио и чини
за нас, а некад у покајању, тражећи опроштај својих грехова. Ништа нам не може наудити уз једног оваквог Бога, Који све допушта по својој доброти. Једноставно, требало би да имамо бескрајну благодарност и смирену покајничку молитву за опроштај наших грехова.
Морамо да видимо доброту Божију у свим стварима које се дешавају.
Свети оци умели су да виде Његову доброту и љубав. Слична епидемија, која се појавила у четвртом веку у египатској пустињи, пожњела је више од трећине монаха. Оци су тада надахнуто говорили: „Бог жање душе
Светих за своје Царство“ и нису се колебали. Сам Господ говори у Јеванђељу о последњим данима, о искушењима и невољама кроз које ће свет проћи пре Његовог Другог доласка. Па ипак, у Његовим речима не примећујемо нездраву тугу или очајање. Господ, Који се у Гетсиманском
врту молио са крвавим знојем за спасење читавог света каже да, када угледамо страхоте које претходе Његовом Другом доласку, треба одушевљено да подигнемо главе, јер је наше искупљење близу (Према: Лк. 21, 28). Неки ми говоре: „Нека нам Бог пружи своју руку помоћи.“ Али,
управо ово и јесте Божија рука! Он жели наше спасење и дела много пута и на разне начине (Према: Јев. 1,1): Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5,17). Овај вирус може бити средство које Бог користи да многе људе приведе самопознању и покајању, да пожање многе спремне
душе за своје вечно Царство. Стога, за оне који себе повере и предају промислу Божијем, све ће изаћи на добро, а знамо да онима који љубе Бога, све помаже на добро (Рим. 8, 28). Дакле, нема простора за болесну
обесхрабреност.
Како Ви лично доживљавате ово искушење пандемије?
Што се мене тиче, тo искушење ми је од помоћи. Чезнуо сам да поново нађем молитву коју сам имао раније, са којом бих могао да прођем кроз цео свој живот од рођења до сада, захваљујући Богу за сва Његова доброчинства знана и незнана; и са којом бих, исто тако, могао да
прођем цео свој живот кајући се за све моје грехове и безакоња. Дивно је када у молитви можеш да прелетиш читав свој живот и изнесеш све пред Бога, истрајно се молећи. Тада осећаш да се твој живот искупљује.
То је разлог због кога ми ова ситуација заиста помаже. Нисам у паници, већ тужим ради греха свога (Пс. 38,18).

Мере које прописују државне власти могу нам се учинити као гушење верске слободе. Како да се верујући човек носи са таквим околностима?
Не би требало да се опиремо мерама које предузима држава, у циљу сузбијања несреће коју видимо у животима многих људи. Погрешно је ићи против државне власти. Требало би да поступамо онако како она каже, јер не тражи од нас да се одрекнемо своје вере, већ само да
предузмемо неке мере за опште добро свих људи, да би ово искушење прошло – а то није ни мало неразумно. Није поштено да их не послушамо јер, када се разболимо, одлазимо у државне болнице, а тамо ће они преузети све наше здравствене трошкове и болничку негу. Зашто онда да их не слушамо?
То је Христов карактер, који је Он као Бог показао у свом животу на земљи, а таква је и апостолска заповест коју смо примили: „Да будемо покорни и послушни поглаварствима и властима, спремни за свако
добро дело; никога да не ружимо, да се не свађамо, да будемо благи, показујући сваку кротост према свима људима“ (Према: Тит. 3, 1-2); и Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару,
као господару... (1 Пет. 2, 13–17). Ако се не повинујемо представницима власти који не траже много, како ћемо се повиновати Богу, Који нам даје божански закон, много узвишенији од било каквог људског закона? Ако држимо закон Божији, налазимо се изнад људских закона, као што су говорили бранитељи хришћанства другог века, у доба Римског Царства које је гонило хришћане.
Изненађује то што у земљи у којој живимо, Великој Британији, видимо како фудбалери показују такву разумност и расудљивост, да су се први повукли из својих активности, покоравајући се указима власти о мерама
заштите. Било би жалосно да ми, верујући људи, не достигнемо меру фудбалера и не покажемо исту такву послушност властима, за којe се наша Црква моли.

Чини нам се да хришћанима најтеже пада могућност укидања Свете Литургије, која је центар нашег живота. Ако се тако нешто догоди, како то да осмислимо?
Ако од нас затраже да прекинемо богослужења, просто се предајмо томе и благосиљајмо промисао Божији. Осим тога, то нас подсећа на древни обичај отаца у Палестини: у Великом посту, на Сиропусну недељу, након заједничког опраштања, они би излазили у пустињу и проводили
четрдесет дана без Литургије. Пребивали су само у посту и молитви, да би се припремили и вратили на Цвети, како би побожно прославили Господња Страдања и Његово Васкрсење. Према томе, садашње околности приморавају нас да поново проживимо оно што се збивало у
недрима Цркве древних времена. Другим речима, да живимо више исихастичким животом, уз више молитве, која ће надокнадити недостатак божанске Литургије и припремити нас да са већом чежњом и надахнућем прославимо Страдања и Васкрсење Господа нашег Исуса
Христа. Ово искушење ћемо преокренути у победу исихазма. У сваком случају, шта год да Бог допусти у нашем животу, то чини по својој доброти на корист човеку и никада не жели да науди своме створењу.
Свакако, ако будемо били лишени божанске Литургије на дуже време, издржаћемо и то. Јер, шта примамо на Литургији? Причешћујемо се Телом и Крвљу Христовом, пуним благодати. То је за нас велика част и на велику нам је корист; али исто тако, благодат Божију примамо и на
разне друге начине.

Можете ли нам нешто више рећи о томе? Тачније, шта конкретно можемо да чинимо ако нисмо у могућности да присуствујемо Светој Литургији?

Када се молимо Исусовом молитвом, пребивамо у Божијем присуству, са умом у срцу призивајући свето Име Христово. Будући неодвојиво од Његове Личности, божанско Име нам доноси благодат Христову и
приводи нас у Његово присуство. Ово очишћујуће присуство Христово чисти нас од наших безакоња и грехова, обнавља нас и просветљује наше срце, како би се у њему изобразио Лик нашег Бога, Спаситеља
Христа. Уз то, сваки пут када покажемо добро настројење према нашим ближњима, Господу је то веома угодно. Он сматра да смо то учинили у
Његово Име и награђује нас. Показујемо добро настројење према ближњима и Господ нас награђује својом благодаћу. То је други начин како можемо да живимо у присуству Господњем. Можемо задобити
благодат Господњу и помоћу поста, милостиње и сваког доброг дела. Стога, ако смо принуђени да избегавамо заједничка окупљања у цркви, можемо бити уједињени у духу кроз ове свете врлине, познате унутар Тела Христовог, свете Цркве, које одржавају јединство верних са Христом и осталим члановима Његовог Тела. Све оно што чинимо за Бога јесте Литургија, јер служи нашем спасењу. Несумњиво, Света Литургија је велики догађај у животу Цркве, у којој верни имају могућност
да свој мали живот мењају за бесконачни живот Божији. Међутим, снага овог догађаја зависи од наше припреме, коју остварујемо уз помоћ свега поменутог – молитве, добрих дела, поста, љубави према ближњима,
покајања.

Шта бисте нам укратко поручили за крај?
Драга моја браћо, није потребно да узимамо на себе херојска дела исповедништва против власти, због заштитних мера које предузима за добро свих људи. Не би требало ни да очајавамо, већ да мудро изналазимо начине да не изгубимо живо заједничарење са Христовом Личношћу. Ништа нам не може наудити, једноставно морамо бити стрпљиви за неко време, све док Бог, видећи наше стрпљење, не уклони све препреке и свако искушење. Тада ће нам поново сванути радосни дани и прослављаћемо нашу заједничку наду и љубав коју имамо у Христу Исусу.

Архимандрит Захарија
17. март 2020. године, Есекс, Енглеска
Превод са енглеског: сестринство Манастира Светог Стефана, Врање

Elder Zacharias on the Pandemic

Many people are in confusion and others panic because of the threat of the Coronavirus epidemic that spread in the whole world. I think, however, that this should not happen, for whatever God does with us, He does it out of love. The God of Christians is a good God, a God of mercy and loving kindness, ‘Who loveth mankind’. God created us out of His goodness in order to share His life and even His glory with
us. When we fell into sin, He allowed death to enter our life again out of goodness, so that we may not
become immortal in our wickedness, but to seek for a way of salvation. Although we have fallen, God
has never stopped to provide for us, not only material goods in order to sustain our race, but He also
sent prophets and righteous, preparing His way so that He might come and solve our tragedy, and bring
eternal salvation through the Cross and Resurrection of His inconceivable love. He came and took upon
Himself the curse of sin, and He showed His love to the end: ‘Having loved His own which were in the
world, He loved them unto the end’ (John 13:1). All the things that God did when He created us, when
He provided goods in order to sustain the world, when He prepared His way for Him to come on earth,
when He came Himself in person and wrought our salvation in such an awesome way, all these things
He did out of goodness. His goodness is boundless. He saves us and is so longsuffering towards us,
waiting until we ‘come to the knowledge of the truth’ (1 Tim. 2:4) and bring true repentance, so that we
may be with Him for all eternity. Thus, at every stage of His relationship with man, our God shows only
His goodness and mercy, ‘which is better than life’ (Ps. 63:3); goodness is His Nature and He does all
things for the benefit and salvation of man.
Consequently, when He shall come again to judge the world, will a different God judge it? Will it not be
the same good God, the God of mercy and lovingkindness, Who loves mankind? Let us be certain that
we shall not appear before any other God than Him Who created us and saved us. And so, it is again
with the same mercy and love that He will judge us. For this reason, we should neither panic nor waver,
for it will be the same God that will receive us in the other life and will judge us with the same kindness
and compassion. Some fear that the hour of their end has come. This plague of Coronavirus has also a
positive aspect, because we have a few weeks from the moment it will assail us until our end. Therefore,
we can dedicate this time to prepare ourselves for our meeting with God, so that our departure may not
occur unexpectedly and without preparation, but after we have run through our whole life each time we
stand in prayer before God, at times with thanksgiving unto the end for all the things God has done for us
and at other times with repentance, seeking the forgiveness of our transgressions. Nothing can harm us
with such a God, Who allows all things out of His goodness. We must simply keep thanksgiving unto the
end and the humble prayer of repentance for the forgiveness of our sins.

As for myself, this plague is helping me. I longed to find again the prayer I had before, with which I can
run through my whole life from my birth until now, thanking God for all His benefits ‘whereof I know and
whereof I know not’; and also, with which I can run through my whole life repenting for all my sins and
transgressions. It is wonderful to be able to run through your life praying, bringing all things before God
with persistence in prayer. Then you feel that your life is redeemed. This is why this situation is truly
helping me. I am not panicking but ‘I will be sorry for my sin’ (Ps. 38:18).
We must see the goodness of God in all the things that are happening now. The Holy Fathers did see
His lovingkindness. A similar epidemic occurred in the 4th century in the Egyptian desert, which
harvested more than a third of the monks, and the Fathers were saying with great inspiration that, ‘God
is harvesting souls of saints for His Kingdom,’ and they did not waver. The Lord Himself speaks in the
Gospel about the last days, about the trials and afflictions which the world will go through before His
Second Coming. However, we discern neither morbid sadness nor despair in His words. The Lord Who
prayed in the garden of Gethsemane with a sweat of blood for the salvation of the whole world, says that
when we see the terrible things that precede His Second Coming, we should lift up our heads with
inspiration, for our redemption draws nigh (cf. Luke 21:28). Some tell me, ‘May God extend His helping
hand.’ But this is precisely the hand of God. He desires and works our salvation ‘at sundry times and in
divers manners’ (Heb. 1:1): ‘My Father worketh hitherto, and I work’ (John 5:17). This virus may be a
means that God uses in order to bring many to themselves and to repentance, and to harvest many
ready souls for His eternal Kingdom. Therefore, for those who surrender and entrust themselves to the
Providence of God all will contribute for their good: ‘All things work together for good to them that love
God’ (Rom. 8:28).
Thus, there is no room for morbid dismay. Neither should we resist the measures that the government is
taking in order to diminish the spreading of the afflictions we see in the lives of so many people. It is
wrong to go against the authorities. We should do whatever the Government says, because they are not
asking for us to deny our faith, they are only asking us to take a few measures for the common wellfare
of all people, so that this trial may pass, and this is not at all unreasonable. Some people take it too
confessionally, they raise flags and play the martyrs and the confessors. For us there is no doubt: we
shall show pure submission to the orders of the Government. It is unfair to disobey the Government
since, when we fall ill, it is to their hospitals that we run and they are the ones who undertake all the
expenses and our care.
This is the ethos of Christ that God showed in His life on earth and this is the apostolic commandment
that we have received: ‘...be subject to principalities and powers, obey magistrates, be ready to every
good work, speak evil of no man, be no brawlers, but gentle, shewing all meekness unto all men’ (cf. Tit.
3: 1-2); and ‘Submit yourselves to every ordinance of man for the Lord’s sake: whether it be to the king,
as supreme...’ (see 1 Pet. 2:13-17). If we do not obey our governors who are not asking much, how will
we obey God, Who gives us a divine law, which is far more sublime than any human law? If we keep the
law of God we are above human laws, as the apologists of the 2nd century said during the Roman
Empire which was persecuting the Christians. It is surprising to see in the country where we live, in the
United Kingdom, that the footballers show such understanding and discernment so as to be the first to
withdraw from their activities with docility towards the indications of the Government to take prophylactic
measures. It would be sad for us, people of faith, to fail reaching the measure of the footballers and
showing the same docility towards the authorities for which our Church prays.
If they ask us to stop our Church services, let us simply surrender and bless the Providence of God.
Besides, this reminds us of an old tradition that the Fathers had in Palestine: in Great Lent, on the
Sunday of Cheese fare, after the mutual forgiveness, they would go out in the desert for forty days
without Liturgy; they would only continue in fasting and prayer so as to prepare and return on Palm
Sunday to celebrate in a godly way the Passion and the Resurrection of the Lord. And so, our present
circumstances force us to live again that which existed of old in the bosom of the Church. That is to say,
they force us to live a more hesychastic life, with more prayer, which will however make up for the lack of
the Divine Liturgy and will prepare us to celebrate with greater desire and inspiration the Passion and
Resurrection of the Lord Jesus. Thus, we will turn this plague into a triumph of hesychasm. In any case,
whatever God allows in our life is out of His goodness for the well-being of man, for He never wants His
creature to be harmed in any way.

Certainly, if we will be deprived of the Divine Liturgy for a longer period of time, we can endure it. What
do we receive in the Liturgy? We partake of the Body and Blood of Christ, which are filled with His grace.
This is a great honour and benefit for us, but we also receive the grace of God in many other ways.
When we practice hesychastic prayer, we abide in the Presence of God with the mind in the heart calling
upon the holy Name of Christ. The Divine Name brings us the grace of Christ because it is inseparable
from His Person and leads us into His Presence. This Presence of Christ which is purifying, cleanses us
from our transgressions and sins, it renews and illumines our heart so that the image of God our Saviour,
Christ, may be formed therein.
If we shall not have Easter in the Church, let us remember that every contact with Christ is Easter. We
receive grace in the Divine Liturgy because the Lord Jesus is present in it, He performs the sacrament
and He is the One imparted to the faithful. However, when we invoke His Name, we enter the same
Presence of Christ and receive the same grace. Therefore, if we are deprived of the Liturgy, we always
have His Name, we are not deprived of the Lord. Moreover, we also have His word, especially His
Gospel. If His word dwells continually in our heart, if we study it and pray it, if it becomes our language
with which we speak to God as He spoke to us, then we shall have again the grace of the Lord. For His
words are words of eternal life (John 6:68), and the same mystery is performed, we receive His grace
and are sanctified.
Furthermore, each time we show kindness to our brethren the Lord is well-pleased, He considers that we
did it in His Name and He rewards us. We show kindness to our brethren and the Lord rewards us with
His grace. This is another way in which we can live in the Presence of the Lord. We can have the grace
of the Lord through fasting, alms giving and every good deed. So, if we are forced to avoid gathering in
Church, we can also be united in spirit in these holy virtues which are known within the Body of Christ,
the holy Church, and which preserve the unity of the faithful with Christ and with the other members of
His Body. All the things we do for God is a Liturgy, for they minister unto our salvation. The Liturgy is the
great event of the life of the Church, wherein the faithful have the possibility to exchange their little life
with the boundless life of God. However, the power of this event depends on the preparation we perform
before, through all the things we have mentioned, through prayer, good deeds, fasting, love for
neighbour, repentance.
Therefore, my dear brethren, it is not necessary to make heroic confessions against the Government for
the prophylactic measures that it takes for the good of all people. Neither should we despair, but only
wisely machinate ways so as not to lose our living communication with the Person of Christ. Nothing can
harm us, we must simply be patient for a certain period of time and God will see our patience, take away
every obstacle, every temptation and we shall again see the dawn of joyful days, and we shall celebrate
our common hope and love that we have in Christ Jesus.

Autor peticije Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори ima saopštenje za svoje potpisnike. Da pročitate saopštenje,molimo Vas da otvorite sledeću stranicu:
https://www.peticije.online/read/47816/65839114

Kako ne biste više dobijali email notifikacije o novim objavama, molimo da otvorite sledeću stranicu:
https://www.peticije.online/stop/47816/65839114

Srdačan pozdrav,
Peticije.online

Бојанић: АПЕЛ:

Да знамо и упозоримо нашу децу пре него што дође 31. Октобар

Наша је обавеза и дужност као родитеља да нашу децу васпитавамо у духу вере коју су нам Свети Сава и остали српски светитељи оставили у аманет и утемељили нам пут, Светосавски пут.

Не скрнавите празник, ускоро је Свети Лука и Свети Петар Цетињски. Не шијте костиме за децу, не облачите их и не маскирајте у оно што њима не припада, не шаљите их да звоне по туђим кућама и становима, деца не знају шта представља Ноћ вештица и ко га прославља… свакако њима је то занимљиво, и не могу да схвате. Ви као родитељи морате их научити, имамо ми доста наших лепих православних празника, за понос. Ми имамо наш празник КРСНУ СЛАВУ, да ли неки американац, енглез зна нешто о нашој КРСНОЈ СЛАВИ, и како се долази на СЛАВУ и како домаћин отвара врата, и кога ће угледати, свакако свог рођака, пријатеља лепо обученог и веселог… ?

Зашто би нам све туђе било лепше и драже?

Како рече свети Николај Велимировић, у данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је порекло оваквих празника безначајно и да је Halloween обична, безазлена забава.

И ми имамо Беле Покладе, народни празник Словена, прослављају их Православни хришћани. Али, његови корени су пагански и везани су за обележавање култа Сунца и доласка пролећа. Данас се покладе углавном везују за почетак хришћанског обележавања великог поста уочи Вскрса. Покладе су дан за праштање и весеље, празник када се на трпези налази „бела“ храна, тражи се опроштај грехова, али се и припрема за Велики пост. Тада се мрси, а од наредног дана на пост. Народна веровања су повезивала период поклада са повећаном опасношћу од злих сила и вештица, од којих се народ штитио на симболичне начине, рецимо белим луком или паљењем обредних ватри („олалија“).

Да се вратимо на Ноћ вештица, које се слави у многим земљама, посебно у Америци и Енглеској, и то треба поштовати као и све туђе обичаје… али тако требамо поштовати и своје, а и нема разлога користити туђе обичаје и празнике. У Ноћи вештица се одрасли и деца облаче као бића из подземља (духови, зомбији, вештице, гоблини) и уживају у спектакуларним ватрометима. Куће се украшене бундевама или страшилима. Дворишта се украшавају надгробним споменицима, гремлинима, лампионима, страшилима, вештицама, наранџастим и љубичастим светлима, те декорацијама као што су скелети, паукови, бундеве, мумије, вампири и друга монструозна створења.

Претпоставља се да се током овог празника потроши близу осам милијарди долара годишње, па је сасвим јасна његова популаризација у свету али и на нашим просторима.

Закључак… ми свакако тoм обичају не припадано, тог дана је Свети Лука и Свети Петар Цетињски, њих празнујмо, они нама припадају.

Наша је обавеза и дужност као родитеља да нашу децу васпитавамо у духу вере коју су нам Свети Сава и остали српски светитељи оставили у аманет и утемељили нам пут, Светосавски пут.

Зато тог дана забранимо деци одлазак на школске приредбе (тамо где их прослављају, али мислим да су ретке такве школе) поводом овог скупа, и не шаљите их да звоне по туђим кућама и становима јер, ми свакако нисмо део те традиције, целим својим бићем. 

Завршио бих речима Светог Николаја Велимировића… ,,Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога“.

СВИМА КОЈИ СЛАВЕ СВЕТОГ ЛУКУ  ИЛИ СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ, СРЕЋНА СЛАВА!

Приредио Ђорђе Бојанић