Српска Књижевност Епохе Просветитељства


Просветите у правилном васпитању виде главно средство за формирање човека и разумно уређење његовог живота друштвеног порекла.
Све до 70-их година XVIII века просвета и књижевност задржале су претежно доминантан утицај цркве. Школе се оснивају уз цркве или архијерејске столице. У њима предају углавном свештеници, а настава иако обухвата и световне предмете, има претежно духовни садржај. Књижевност је црквена, језик такође: и једно и друго налазе се под руским црквеним и културним утицајем.Просветитељски покрет обухватао је све народе Аустрије, али је можда код Срба наповољније примљен. Преко јозефинизма Срби се укључују у широки покрет европске просвећености: демократизација културем философска критика стварности, оријентација на морална и политичка питањам слављене науке и знања као светлости која треба да донесе срећу човечанству, осуда верских гоњења и истицање толеранције као основе просвећене политике.
И у основној књижевној оријентацији према правцима и струјањима у европској књижевности писци Доситејевог доба следе пут који је означио Доситеј. У његовим делима, напоредо с одељцима рационалистичко -просветитељског карактера, који претежу, налазимо емоционално - поетске одломке у којима препознајемо неке од најважнијих стилских црта сентиментализма као што су: величање осећања, идеализација народа, култ природе и у вези с тим развијен смисао за пејзаж, емоционалне изливе, исповест итд.
Већ при првим непосредним додирима с Европом српска књижевност стиче свест о потреби романа. Више од свих других модерних врста он је присутан у делу зачетника нове књижевности Доситеја Обрадовића.
Развој драме тесно је повезан с развојем позоришта. Нову епоху у историји српског театра отвара Јоаким Вујић (1772-1847), "Славеносербски списатељ" доситејевске оријентације, веома плодан и разноврстан у свом раду. У историји српског позоришта театар Јоаким Вујић представља читаву једну епоху.Ни у драми као ни у роману ова епоха није нам оставила у наслеђе значајна уметничка остварења. Иако је изражавала опште просветитељски дух, поезија позног XVIII и раног XIX века имала је релативно самосталан развитак. Доситеј Обрадовић, који је повремено писао и песме, ни издалека није толико значајан за поезију као за прозу свог доба.
Први превасходно песнички правац у српској књижевности био је класицизам. српски класицизам добио је завршни облик у поезији Лукијана Мушицког, у другој деценији XIX века.Кроз школу Лукијановог класицизма прошло је не само мноштво данас заборављених песника прве полине XIX века него су прошле и такве песничке личности као што су Његош и Стерија.

Comments