RELIGIJA‎ > ‎

SUJETA

SUJETA - STRAH OD NESTAJANJA




            Ako decu pitamo kako bi definisali neke apstraktne pojmove, koji ipak označavaju realne pojave kao što su požrtvovanost, ideali ili licemerje, većina dece ne bi mogla da ih razume ili objasni, čak iako slute njihovo značenje. Prirodno je da deca ne umeju da objasne apstraktne odnose, ali mnogi odrasli imaju iste teškoće. Znači, postoje pojave koje neke osobe vide jasno, a druge ih ne vide nikako ili samo slute njihovo prisustvo. Tesla je, na primer, mogao da čuje grmljavinu na udaljenost većoj od sto kilometara, dok neki ljudi dok spavaju ne čuju grmljavinu ni iznad svoje glave. Nevidljivo, dakle može postojati iako se ne vidi, a zbiljsko može biti nezapaženo iako je prisutno. Najsuptilnije su apstraktne pojave. Većina ljudi smatra da apstraktne pojave ne postoje. Za njih kažu da su to "samo" reči ili "samo" misli. Drugim rečima, one su za mnoge beznačajne sa stanovišta realnosti. Mnogi će reći da je Branko Miljković tek tako rekao da ga ubi prejaka reč. Ali reč nije samo reč i misao nije samo misao. To su zbiljske pojave same po sebi, mada najčešće predstavljaju most do neke druge pojave. Možemo reći da misli predstavljaju prvi nivo materijalizacije, a reči drugi nivo materijalizacije. U svakom slučaju apstraktne pojave nisu "samo" apstraktni pojmovi nego zbiljske datosti. Odrasli ljudi, kao i deca ne vide mnoge suptilne vidove života, pogotovo kada su oni sastavni deo njihovog bića.

Sve je ego

          Jedna od najskrovitijih dimenzija ljudske duše je sujeta. Kada nam nešto nepoznato zagrebe u dubini duše, dok prolazimo kroz razna iskustva sa ljudima, a što ne liči na poznata osećanja, najverovatnije je na delu manifestacija sujete. Na njoj se može najviše primeniti ona narodna poslovica - oko samo sebe ne vidi. Kad za nekoga kažemo da je sujetan, obično pod tim mislimo nešto negativno.Tim izrazom osuđujemo ili odbacujemo. Sujeta je osobina koja se ne ceni. A u stvari nema čoveka bez sujete. Po tome ispada da svi svakog osuđuju ili odbacuju, jer je sujeta opšta pojava. Ona se uvek ne vidi, ali samo zato što je krajnja podloga ljudske prirode. Dok dođemo do nje, moramo proći sve one slojeve ličnosti kojim čovek gradi svoje odnose sa drugim ljudskim bićima. Sujetni ljudi ne vide dimenzije svoje sujete .Oni, najčešće i ne znaju da je imaju. Obično svoju nelagodu tumače kao zlonamerni atak svoje okoline. Doduše, većina pogrešno identifikuje i tuđu sujetu, tumačeći je kao lošu narav ili agresivnost. Sujeta je suptilna forma ispoljavanja egoizma. Kada neko prevari, ukrade ili ne daj Bože, ubije drugo ljudsko biće, on je najsirovija manifestacija sebičnosti ili nedostatka osećaja povezanosti čoveka sa čovekom. Ljubomora i posesivnost su takođe načini izražavanja egoizma, toliko rašireni u društvenim odnosima da ih maltene smatramo normalnim socijalnim pojavama. Istog su porekla uobraženost, gordost i arogancija....i, zaista, pitamo se ima li išta u ljudskoj svesti osim egocentrizma. Za razliku od svih nabrojanih vidova ljudske sebičnosti, sujeta je izatkana od najnevidljivijih niti. Ona je onaj nevidljivi pokretač bizarnih ljudskih postupaka izbegavanja odnosa sa životom. Kad, na primer vidite na nekoj "važnoj" sportskoj manifestaciji svo to mnoštvo od publike i navijača u stvari gledate, čast izuzecima, ljude koji zadovoljstvo takmičenja i sportskog izražavanja lično izbegavaju, posredno se diveći onim koji su hrabri da se pokažu. Zašto ima tako malo mesta gde se ljudi telesno izražavaju kroz ples i muziku? Mnogim kreativnim ljudima , bez obzira na oblast izražavanja, opada kreativnost kada javno nastupaju. U suštini sujeta je uzrok takvih ponašanja. Mi se plašimo izražavanja svojih potencijala, da ne narušimo prethodno stvorenu sopstvenu, lepu sliku o sebi, ako javno mnenje bude svedok naših slabosti i neuspeha.

Prestiž je agresivnost

          Međutim, sujeta ne mora samo biti razlog izbegavanja odnosa sa ljudima. Ona može biti razlog forsiranja odnosa i potrebe za izražavanjem svojih kapaciteta, želja i potreba. Drugim rečima sujeta može biti faktor rađanja ljudskih ambicija da se postigne neki cilj, položaj ili stanje. Ako moj sused napravi lepu kuću, ja ću napraviti jednako lepu, ako ne i lepšu.Neko drugi vozi najnoviji model luksuznog automobila, ja krećem u komplikovane planove kako da steknem još bolji. Takav stil življenja je uobičajen način uređenja odnosa među članovima svakog društva, u kome je takmičenje osnovni tok društvenog života. Nadmetanje ili takmičenje prositiče iz želje svakog čoveka za dominacijom ili prestižom makar u nekoj socijalnoj oblasti. Moja sujeta je uvek izraz sakrivene želje za dominacijom nad mojim susedom . Pošto je to jedno od glavnih obeležja pojedinca i društva nameće se kao prirodno stanje života, koje se uklapa u onu sažetu formulu - čovek je čoveku vuk. Jer, svaka želja za dominacijom je vid pritajenog izražavanja agresivnosti prema drugom ljudskom biću. Moja želja za dominacijom automatski rađa istu takvu želju kod onog ko je u nekom odnosu sa mnom, što neminovno stvara konflikte ili nesporazume. Zato najčešće, u svakodnevnom životu, umesto ljubavi imamo sukobe, odbojnost i nemire. Sukobi traju jer niko ne želi da odstupi od svoga prvenstva u ostvarivanju ličnih potreba. Možda vam izgleda da je želja za dominacijom krajnji uzrok konflikata među ljudima, ali nije. Želja za dominacijom i agresivnost koja iz nje proističe posledica su dubokog straha od gubitka sebe ili straha od nestajanja. Na osnovu ovog uviđanja, možemo reći da je sujeta, kao specifična forma nametanja sebe društvenom biću jedan oblik manifestovanja egzistencijalnog straha ili straha od nestajanja sa pozornice života.

To je apsurd, plašiti se nečeg što je sasvim izvesno. Ja svaki dan slušam, gledam ili slutim kako ljudi odlaze iz života noseći sa sobom svoje nade, verovanja, zablude, želje i ciljeve. I umesto da hrabro krenem u istraživanje života grčim se u strepnji za moje sutra. Sujeta, koja proradi bezbroj puta na dan u našim odnosima govori da duboko u nama neprekidno tinja strepnja da ne izgubimo ili da ne ostvarimo svoje ciljeve i ambicije, jer nas drugi svojim rečima i delima podsećaju na naše nezadovoljene motive. Trebali bi smo biti zahvalni ljudima koji namerno ili nehotice isprovociraju našu sujetu i iznesu je na svetlost dana, jer nas trezne i suočavaju sa ličnim zabludama sa kojim koračamo kroz život. Sujeta je indikator iskrivljenog odnosa prema životu, ljudima i stvarima. Ona je pokazatelj življenja u zabludama. Najveća je zabluda da se može izbeći promena, jer promena je jedina konstanta ili nepromenljivost u životu.To je paradoks, zar ne? Međutim, paradoksalan je i naš odnos prema promeni: mi je želimo i ne želimo. Težimo večnoj sigurnosti i postojanju, što znači da volimo statičnost ili nepromenljivost. Ali, čim malo potrajemo u njoj, uhvati nas nemiri dosade i počnemo da čeznemo za novim i promenljivim. To se može nazvati trajnim prokletstvom, jer ne možemo želeti i jedno i drugo. Taj večni konflikt iscrpljuje naše biće. Zato je sujeta izraz čovekove slabosti ili nemoći. Ponekad se ta nemoć kompezira maskom gordosti koja daje utisak moći.

Gordost je greh

          Ljudi koji investiraju svoju pažnju i inteligenciju u duhovne dimenzije života zapadaju u nove iluzije koje stvaraju utisak moći. Znate kako paun uobraženo širi svoje raskošno perje kad želi da se dopadne svojoj parnerki? Tako otprilike gordi ljudi uobraženo demonstriraju svoje znanje o duhovnim, intelektualnim ili socijalnim vrednostima koje akumuliraju u svom pamćenju u nameri da impresioniraju neupućene. Njihova namera nije da ljude izvedu iz sveta neznanja, već da svojim nedostižnim kvalitetima fasciniraju okolinu. Sama namera, bez obzira da li je svesna ili ne govori o plemenitosti dela gordih ljudi. Gordost je grubi oblik agresivnosti čoveka nad čovekom. Ne treba poistovećivati gordost i dostojanstvo. Dostojanstvo je postojano izražavanje ljudskih vrednosti i vrlina koje se razmenjuju u komunikaciji u kojoj nema izrabljivanja ili osiromašenja. Gordost znači biti gore, u stanju iznad nekog drugog, a to se događa kad neko prenaglašava svoju poziciju prema sagovorniku ili saučesniku. Bez obzira što obično ne smeta ljudima koji je nose u sebi, jer im služi kao duhovna hrana, gordost ne stvara zdravo stanje duha. Ona sprečava čoveka u razvoju svoje istinske prirode. Uobraženi ljudi nisu svesni da snaga njihovog duha leži na staklenim nogama straha od nestajanja. Svaka uobraženost proističe iz verovanja da se čovek nalazi na ispravnijem putu od drugih, ali svaka vera proističe iz straha. Gde je strah, to je siguran pokazatelj pogrešne životne orijentacije. Ako nešto činim iz straha, kako mogu time da se dičim i da druge ubeđujem u svoj sistem vrednosti? Zato gordi treba da se pokaju i odustanu od kažnjavanja naivnih.

          Gde su gordi, tu su i naivni. Oni uvek idu u paru, nerazdvojni kao svetlost i tama.Naivni uvek drhte u strahu od autoriteta i služe kao duhovna hrana svojim nadređenim.Sve jedno, i kod jednih i kod drugih strah i drhtanje su osnove izražavanja. Poštovani Sergej Nikolajevič Lazarev reče da je Bog namerno unizio inferiorne kako bi u sadašnjosti umanjio njihovu raniju ili čak buduću aroganciju koju nose u sebi. Inferiornost kao lek od potencijalne ili prikrivene superiornosti. Gordi ljudi često ističu onu tvrdnju iz Biblije- Blago siromašnim, njihovo je carstvo nebesko, ubeđujući nas da je siromaštvo sreća koja nas čeka u budućnosti. Pogrešno protumačeno da ne može biti grešnije. Isus nije mislio na siromaštvo bića, ni spolja, ni iznutra. Pogrešno razumevanje stvara i pogrešan prevod. "Nisčim duhom" nije siromaštvo. To znači ne vezanost duha ni za jedan sistem vrednosti, osim vezanost za najviši Zakon, koja i nije vezanost, nego jedno sa Zakonom. Svaka vezanost za bilo kakav objekat, apstraktan ili konkretan stvara bol i patnju. Umesto vezivanja moramo čistiti i očistiti dušu od svakog načina vezivanja, za ideje, želje, osobe, stvari i objekte. Moramo, jer to je zov naše imanentne prirode.Tek onda nema drhtanja od prolaznosti i promene. Tek onda nestaje sujeta u svim svojim varijacijama. Umesto nje rađa se bezazleno biće, biće u odnosu ljubavi prema svakome i svemu.

          Sujetom se ništa dobro ne postiže. Sujeta je senka koja dolazi iz carstva ljudskog straha. Da li ste ikad razmišljali o njoj na taj način? Možda će vas ovakav pravac istraživanja dovesti do jasnog uvida kuda vodi život podvrgnut zakonima straha. U tom sagledavanju pomera se fokus vaše pažnje, sa ličnog odnosa prema drugim ljudima, na odnos prema samom sebi. Ako zauzmemo stav straha, a to znači stav grčenja, skupljanja i izolacije u odnosu na izazove života, onda samo izgleda kao da živimo.Tako skupljenji, nejasno osećamo kako život teče mimo nas. Postoje razne psihoterapijske tehnike za pobeđivanje straha, ali izgleda da su sve one nedovoljne da ostvare svoje ciljeve, dok mi u našoj duši ne prelomimo smer kretanja od, u smer ka. Jedini način da savladamo strah je prilaženje objektima našeg straha. Naravno da nije preporučljivo prići lavu, zmiji ili skočiti u vulkan, ali to nisu jedini izvori strahova. Najveći broj strahova nastaje u mentalnim predstavama opasnosti. Ako potpuno priđemo unutrašnjim izvorima straha oni prestaju da postoje. Rasprše se kao tama pred izlazak sunca. Isto tako, ako priđemo pravim izvorima sujete, koja znači strah od nestajanja, raspršićemo strah i drhtanje kao način življenja. Tek tada se istinski otvaramo prema izazovima života. Onda smemo da nastupamo javno, da pogrešimo ili da dozvolimo nam se drugi nasmeju što nešto ne umemo. Onda smemo da učimo neku novu aktivnost, kao što je ples, sviranje ili pevanje ili da javno nastupamo na bilo koji društveno prihvatljiv način.



Comments