home‎ > ‎

Предговор аутора

ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ

1. У току израде дијалектолошког рада Ускочки говор (објављеног у Београду 1974. и 1977) наишао сам на велики број речи покрајинског карактера. Учинило ми се да би било корисно не само описати ускочки говор већ и прикупити и обрадити лексику овог говора. То сам ево учинио у овој књизи.

2. Овај је Речник углавном диференцијал Вуковог Српског рјечника (1935).

У нас постоји врло развијена лексикографска литература: Вуков Српски рјечник, Рјечник ЈАЗУ, Речник САНУ, Речник српскохрватског књижевног језика Матице српске и Матице хрватске, Бакотићев Речник српскохрватског књижевног језика, Ристић–Кангргин речник, па Бенешићев, Деановићев и на стотине других мањих речника, да и не помињем предвуковске.

Можда је требало ускочке речи сравнити са свим тим речницима, па оне које се налазе у њима не уносити у Ускочки речник. Ја то нисам учинио прво зато што је то огроман посао, друго зато што се речи ове врсте обично сравњују с Вуковим речником, и треће зато што би тако ускочка лексика изгубила много од своје физиономије.

У овом Речнику налазе се:

а) речи којих нема у Вукову Српском рјечнику;

б) речи које се налазе у Вукову Рјечнику, али оне имају друго или друкчије значење;

в) речи које је Вук означио као покрајинске, тј. са Ц. г., војв., у Дубр., у Грбљу, у Србији, у Хрв. итд., те се тако види да оне живе не само тамо где је Вук означио да живе већ и овде, у Ускоцима;

г) речи које су исте и у Вука и овде, у Ускоцима, често и са истим акцентом, али које на неки начин одударају од Вука, имају посебну „боју" значења. Иста реч је некако значењски друкчија само зато што живи у амбијенту економски, друштвено, културно и сл. друкчијем него иначе. Значење исте речи на целој површини једног језика разликује се у оноликој мери и онако у коликој се мери и како разликују међусобно „исти" предмети, радње и појаве које се обележавају том речју. Нпр. зна се шта значи изићи. То је у Ускоцима исто као и другде. Према томе, ту реч није требало уносити у Речник. Међутим, ја сам је унео зато што она значи и „изићи са стоком из села у планину, изјавити, испртљати", а затим „доћи на летовање", тј. изићи из Београда или којег другог места на планину, доћи у Ускоке на летовање или којим другим послом". Уносио сам, дакле, и такве речи, које су на неки начин значењски специфичне.

Било је колега који су ми саветовали да унесем што више оваквих речи, јер би се тако стекла укупна слика ускочке лексике. Морам рећи да сам слушао те савете, али да сам ипак при избору остао при ономе што није сасвим обично или што је ново.

Било је и колега који су ми предлагали да оне речи ускочког говора које нисам унео у Речник азбучно наведем на крају књиге, да би се тако имао увид у целокупну ускочку лексику. Морам рећи да нисам доспео да ово учиним.

3. У овом су Речнику речи општег и посебног („властитог") језика. Унео сам сва лична имена, презимена и надимке до којих сам успео да дођем, а исто тако и топонимике и микротопонимске називе. Унео сам и имена знатнијих места у Југославији и у свету која се употребљавају у Ускоцима, првенствено она која овде имају посебан изговор, нпр. Навѝјо̄рка (Њујорк), Тријешће (Трст), Бијоград (Београд). Уносио сам понекад и осавремењене ликове тих назива, да би се видело кретање језика.

У вези са личним именима морам овде дати нека објашњења. Велики наши речници (Југославенске академије знаности и умјетности, Српске академије наука и уметности) уносили су придеве изведене од личних имена. Уносио их је и Вук. Међутим, ниједан од ова три речника не садржи све те придеве, већ само оне који су на неки начин карактеристични.

У дијалектолошким радовима и неким посебним публикацијама може се наћи много више, каткад исцрпног, овог језичког материјала. Тако др Исмет Смаиловић у својој књизи Muslimanska imena orijentalnog porijekla u Bosni i Hercegovini (Сарајево, 1977), наводи присвојне придеве од свих личних имена, ево овако: „Mersìda (vok. Mersìda); prisv. pridjev Mersídīn" итд., дакле под истом одредницом.

И ја сам унео ове присвојне придеве од личних имена. Разлози који су ме навели да то учиним били су ови:

а) то су речи које су у исто или готово исто тако честој употреби као и одговарајућа имена;

б) овај је Речник дијалекатски речник и треба да буде што више исцрпан у свим правцима;

в) придеви редовно имају дужину завршног слога у ном. једн. мушког рода: Га̀врило̄в, Јо̀вано̄в, Ма̏ричӣн и сл.;

г) каткад су и формацијски интересантни: Ѝлӣн (< Илијин), Нико̀лӣн (< Николијин) итд., при чему, за разлику од ових придева типа Јованов, дужина последњег слога остаје и у другим родовима и падежима: Ѝлӣна ко̀ња, Ѝлӣну дру̑гу, Ѝлӣно дијѐте, Ѝлӣна ко̀шуља, али Јо̀ванова сѐстра, Јо̀ванову гла̑су итд.;

д) облике као Ђу́ро̄в и сл. уносио сам и зато да би се видела разлика од образовања као Ђурин на другим теренима, а облике као Ми̏личӣн, Ста̏ничӣн итд., поред осталог, још и због тога да би се видело да овде нема облика као Милицин и сл., који су се појавили у неким нашим говорима;

ђ) ево још неких разлога за уношење присвојних придева од личних имена: овде се каже Ра́де̄в, а не Радов; Ву́ле̄в, а не Вулов; затим и Љу̀бисаво̄в и Љу̀бисавље̄в.

4. Највећи део речи у овом Речнику потиче из времена двадесетих и тридесетих година нашег века, али су даване, у мањој мери, и речи после тог времена, особито оне које су се употребљавале у току народноослободилачке борбе и послератне изградње. Тако сам унео повећи број „борбених“, друштвено-политичких, страних, спортских и др. речи. То је учињено да би се колико-толико видео лексички развитак ускочког говора, управо живота, пошто је лексика, односно језик, својеврсна слика људског живота и рада.

5. Ја сам нешто више од двадесет пет година радио у Институту за српскохрватски језик у Београду на великом Речнику српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности и било ми је сасвим прихватљиво да овај свој Речник радим по истом систему и упутствима, па сам тако и учинио; после одреднице давана је граматичка обрада, укључујући и етимологију, затим дефиниција или дефиниције значења, па онда примери (језичко засведочење одреднице и њених значења). Примери су давани као синтагме и сл., а највише као реченице. Нисам, разуме се, чуо примере за све одреднице и сва значења, па су зато неке одреднице или значења остали без потврде, а са̑м, иако сам онде рођен и одрастао, нисам хтео стварати примере, иако не би било неадекватно да сам то и учинио.

6. Наш се језик одликује доста разуђеном мрежом форманата, префикса и инфикса. Овим се одликује, разуме се, и ускочки говор. У извесним случајевима употребљава се врло велика количина поменутих градивних средстава за исто значење, што је понеки пут доста тешко објаснити. Могло би се рећи да се у таквим случајевима просто узме основа или корен па се на њу додају разни префикси и сл. Тако се у емотивним приликама стварају разноврсне форме од истог имена (ја сам то опширно приказао у свом раду о Ускочком говору) или се једноставно, рекло би се без икакве потребе, нижу све нова и нова образовања или форме. Тако имамо: овуда — овудан овудар овудије овудијен овудијер; ићи, ић, иј, исти, ис итд. — Ускоци су дошли у Ускоке са разних страна старе источне Херцеговине, Црне Горе, никшићког краја, Санџака итд. Свако од њих је доносио и своју лексику и морфолошки материјал. Свакако и у томе треба, једним делом, тражити разлоге разноврсности облика истих семантичких јединица, пошто се сав тај материјал у току заједничког ускочког живота није сасвим слио и унифицирао. Сматрао сам да би била штета изгубити било који од тих облика, па сам их све унео у Речник; разуме се, оне до којих сам дошао.

7. Језик је обично чврст, али има доста случајева кад он почне да се „клиза", осипа и расипа, кад су неке речи и изрази такорећи случајни, некако сами дођу на језик итд. И тада су могућне разноврсне форме. Ја сам бележио и ове појаве, као и оне које су последица „незнања" (зато што нешто није слухом прихваћено како треба), каквог гласовног варирања итд. Тако је, нпр., реч орати чврста и увек се употребљава само тако, али реч ко̀ната није, већ се употребљава и у форми ко̀нота. Тако и: салама̀нтати, сама̀нтати, сама̀лтати итд. Или реч нацијепати се је редовна за цепање дрва, али се може погрдно тако рећи и за најести се. Иако је ово друго значење, као фигуративно, можда и случајно, и ретко, ја сам га унео просто зато што постоји, а с друге стране илуструје извесне језичке могућности. Или: ја сам забележио реченицу: Разбрњасти га нечим по носу (удари га да му потече крв из носа, да га раскрвави). Мислим да би било штета не унети у Речник одредницу разбрњастити и поред тога што јој је употреба случајна, ретка и сл.

8. Уносио сам и имена као Станиславка, Тoмиславка, Оливера и сл. иако су сасвим нова (појавила се после ослобођења).

9. Постоје такорећи јавне и нејавне речи, тј. речи које се редовно употребљавају не изазивајући стид или каква друга нелагодна осећања ове врсте, и речи које је „зазорно" јавно употребити, које се употребљавају у псовкама, интимном кругу („ружне", „срамотне", „прљаве" и већ не знам какве све речи).

У време Милоша Обреновића један је муж замерио жени што јој се видео ножни чланак. Данас су се ове ствари знатно измениле. Чак се све више помиње израз „сексуална револуција". На телевизији се све више виђају „тугаљиве" сцене. Из дана у дан све је више „голицаве" литературе. Вук је у првом издању свог речника (1818) поређао и неке „скаредне" речи. Тај је речник сад поново издат са свим својим „прљавим" и „срамотним" речима. Чак је и Српска академија наука и уметности издала књигу „срамотних" текстова из Вукове заоставштине, за унутрашњу употребу додуше, а Скок мирно наводи „стидне" речи и даје њихову етимологију.

Мислим да је боље што сам и ја у овој књизи био толерантнији према таквим речима него да сам их једноставно занемарио. Реч не би требало да буде „срамотна" ако је у питању њен објективни однос, научна сврха и сл.

Свему томе треба додати још и ово:

Нису „ружне" само „стидне" речи, већ таквих речи „ружних" има у свим језицима и дијалектима свуд по свету, па и у књижевним језицима свих народа. Оне су то (ружне) било по свом гласовном склопу, било по свом значењу, било и по једном и по другом.

Међутим, има овде једна ствар коју не треба изгубити из вида. Дијалекатски говор је језик као и књижевни језик, с том разликом што сваки од њих врши своју службу књижевни језик подмирује језичке потребе целог народа, а дијалекат потребе народа једног краја.

Знатна је диференција, разуме се, и у томе што се књижевни језик негује, а дијалекатски се говор развија спонтано, стихијно (бар је досад углавном тако било). Може читалац овог Речника, наилазећи на извесне речи, спонтано изговорити „ружно", али никад не сме сметнути с ума да је и то језик и да и као такав подмирује извесне наше потребе. Управо хоћу да кажем да је језик леп и ружан исто онолико колико је леп и ружан човеков живот и рад, и колико су лепи и ружни човекови мисао и осећање. Књижевни је језик нешто на што смо навикли, што нам је познато, обично, а дијалекатски нам је говор донекле необичан, „стран", одакле може потицати и наше друкчије осећање дијалекатског говора и наш друкчији однос према њему, тј. неке ствари у дијалекатском говору могу нам изгледати „ружне", а не и у књижевном језику.

10. Овај Речник лексички одражава две друштвене епохе, две друштвено-економске формације, са два идеолошка вида, услед чега има овде ствари које се супротстављају једна другој, или речи које носе у себи различите идеолошке садржаје. Нпр. ранија ускочка лексика била је у знатној мери заогрнута религиозним веловима, док се данас у том смислу небо прилично изведрило. Знатно су се, разуме се, изменили и патријархални односи и патријархална схватања.

11. У етимолошке сврхе служио сам се, поред других, особито овим делима:

Милан Вујаклија: Лексикон страних речи и израза, Београд, 1966. Братољуб Клаић: Veliki rječnik stranih riječi, izraza i kratica, Загреб, 1972.

Абдулах Шкаљић: Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Сарајево, 1955.

Heuser-Şevket: Türkische-deutsches Wörterbuch (3. verbesserte und stark erweiterte Auflage verfasstend herausgegeben von Fritz Heuser), Wiesbaden, 1953.

Макс Фасмер: Этимологический словарь русского языка, I IV, Москва, 1971.

Вук Стеф. Караџић: Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, Београд, 1935.

Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, na svijet izdaje Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Загреб, 1880—1977.

Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности, Београд, књ. IX, 1959—1975.

Др Бранко Милетић: Црмнички говор, Српски дијалектолошки зборник, IX, Београд.

Др Драго Ћупић: Говор Бјелопавлића, СДЗб XXIII, Београд, 1977.

Петар Скок: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, IIV, ЈАЗУ, Загреб, 1971—1974.

Giuseppe Boerio: Dizionario del dialetto veneziano (seconda edizione aumentata e corretta), Venezia, 1856.

Ипак морам рећи да нисам доспео да учиним детаљнија етимолошка истраживања и да овде има још посла у том правцу.

За ботанику био ми је при руци Симоновићев Ботанички речник, Београд, 1959.

12. Правопис у овој књизи прилагођен је Правопису српскохрватскога књижевног језика, Матица српска Матица хрватска, Нови Сад Загреб, 1960, разуме се, уколико је у питању мој текст, а не ускочки говор.

13. Као и у другим новоштокавским говорима, и овде је асимилација сугласника извршена у класичном облику. Ипак се мора рећи да и овде, као и другде, има доста случајева где тај процес није извршен сто посто, нпр. изскопати поред ископати, подткопати поред поткопати итд. Пошто поред форми са до краја неизвршеном асимилацијом постоје и исторечне форме са потпуно извршеном асимилацијом, тј. свако подткопати може бити и поткопати и свако поткопати може, у гласовној асоцијационој свести, бити и подткопати форме са помућеним сугласницима нисам ни показивао (сем у ретким случајевима), тим пре што су асимилационе форме ове врсте редовне у ускочком говору. Испред ш и с оставио сам д: одшити, одскочити, уколико у таквим случајевима није изгубљен глас д.

14. Друкчије сам поступио са појавама назализације типа бумбар. Овде су могућа сва три случаја: бумбар бумнбар бунбар, тј. могућа је читава хармоника од м до н, па и до тоталне назализације. У шуми ових изговора поступио сам овако: ако се чује чисто н или нешто назализованије н, остављао сам слово н; ако је изговор више у сфери гласа м, стављао сам слово м. Међутим, морам нагласити да је каткад врло тешко одредити која варијанта од поменуте три преовлађује, па сам у великом броју случајева метнуо мн. Мислим да овај поступак много верније одражава стање ускочког говора у овој области него да сам метнуо увек или само м или само н. Ваља овде додати да сам у 1. л. једн. рефлексивних глагола оставио слово м и поред тога што и ту постоје изговори м" и н, просто зато што и ту постоји изговор м, с једне стране, а с друге зато што би означавање сва три начина изговора технички компликовало Речник; према томе, стављено је само, нпр., уброћим се, а не и: уброћин се или уброћим" се.

Слично је поступљено и са случајевима типа дувар дувар дуар и сл.

15. Процес јотовања извршен је углавном потпуно у ускочком говору. Зато речи из ове области треба тражити под јотованим формама, дакле не пјевати, већ пљевати, не објешњати, већ обљешњати итд. Само у случајевима дејотизације и задржавања гласа ј од старине остављено је слово ј. У последње време овај процес (дејотизација) врло је снажан и могу се данас доста често срести форме са ј. Ја сам ипак остао вернији стању двадесетих и тридесетих година ускочког говора. Речи као змијињак треба тражити под змѝиња̄к, а речи као Илијин под Ѝлӣн.

16. Гласови х и ф раније нису постојали у Ускочком говору, али се у последње време све више враћају и сусрећу у њему, те нисам имао куткамо него да унесем у Речник онај материјал из ове области који се просто наметао, особито онај који је у овај говор ушао само са гласом ф, као фудбал, фашизам и сл. Ипак треба рећи да речи на ф треба тражити, првенствено, под формама на в. У вези са овим последњим треба рећи нешто да не би дошло до неспоразума. Наиме, упућујући речи са ф на речи на в, ја сам се, вероватно, супротставио једном дијалектичком закону, пошто је сва прилика да ће глас ф у новим условима сасвим ући у ускочки говор. Међутим, ако се има на уму једно одређено стање ускочког говора, једна изграђена и чврста његова физиономија, она из двадесетих-тридесетих година нашег века, и ако је требало фиксирати то стање, а ја сам то хтео, онда, свакако, нисам грешио што сам давао предност гласу в. Сем тога, још и сад је, рецимо, ва̏милија јаче у Ускоцима од фа̏милија; сутра, разуме се, то не мора бити и, као што рекох, вероватно неће ни бити.

Унео сам, разуме се, и све одреднице са гласовима ж́ и ш́ до којих сам успео да дођем. Сугестије да ж́ и ш́ заменим словима з́ и с́ нисам могао прихватити, због великих пертубација већ написаног текста.

17. Речи као окројити, обојити, јајенце, двоје и сл. треба тражити под облицима без ј: окроити, обоица, јаенце, двое и сл. пошто се глас ј у тим и сличним случајевима врло ретко чује или, ако хоћете, доминантни су облици без у. Појаве као најести се и наести се и сл. решаване су од случаја до случаја пошто постоје и једне и друге. Наести се није толико искључиво колико даем због своје сложеничке природе, а с друге стране нисам могао изневерити језик па метнути само најести се.

18. Облицима ижљубити, шњежан и сл. дата је предност пред облицима изљубити, сњежан и сл.

19. Услед тога што се извесне гласовне појаве држе или не држе, услед једначења или губљења или негубљења сугласника и сл. често се долази до две или више форми исте речи, нпр. оскочити и одскочити, отченути и оченути итд. Све су те форме по правилу уношене с тим што је обично давана предност простијим облицима.

20. У великом Речнику САНУ свуда је стављено 3. л. мн. презента глагола питати: питају, зато што оно акценатски одудара од осталих лица: питам, питаш итд. У ускочком говору ове разлике нема, али је ипак свуда стављено 3. л. мн. презента да би се знало да је овде акценат исти у 3. л. мн. презента као и у осталим лицима: спавам (спавају).

Даване су, разуме се, и друге акценатско-квантитативне разлике. Али ваља рећи да овде нису уношене оне речи које се у Ускоцима и у Вука разликују само у акценту а у свему другоме су исте (Вук: гла́дан Уск.: гла̑дан итд.). Иначе, у граматичкој обради одредница показана су сва акценатска дужинска разилажења између ускочког говора и Вука.

21. Редовно сам давао дат. (односно лок.) именица типа Зорка пошто се он разликује од књижевног: Зорци, тј. и овде се врши палатализација као и у општим именицама.

Како су у поменутим падежима помућени односи у вези са променом односно непроменом гласова к, г, х у ц, з, с у општим именицама, како ни у ускочком говору палатализациони резултати ове врсте нису јединствени ни у општим именицама то сам давао овде често и дат. ових именица да би читалац био начисто шта у овом смислу постоји у ускочком гoвору: ру́ка (ру̑ци), шѐша̄рка (шѐша̄рци) и сл.

22. Облици неких наших падежа (рецимо вок. именица тила Станија, Илија и сл., затим инстр. именица м. р. на некад меке а сад очврсле сугласнике као орач и сл.) врло су неуједначени и сваки час се појављује час овај час онај облик. Ја сам зато готово редовно давао одговарајуће форме (рецимо вок. Станија, Илија, Новица, Милица и сл.) да се не би било у недоумици шта од свега тога у ускочком говору постоји, а шта не постоји.

23. Биће оних којима ће бити необично што сам крај именица типа Ма̑шо, Mа̑pa и сл. стављао, поред редовног вок. Ма́шо, Ма́ро и сл., још и вок. Ма́шо, Mа́pa. Међутим, вок. као Ма́шо, Ма́ра и сл. јесу тзв. хипокористички вокативи и они су, особито уз речи „мој", ,,наш“ и сл., акценатски потпуно једнаки номинативу (Ма́шо, Ма́ра), а како су доста чести, то сам их навео поред редовних вокатива (Ма̑шо, Ма̑ро), дакле овако: Ма́шо м (вок. Ма̑шо и Ма́шо).

24. Питање обележавања рода именица врло је просто ако пред очима имамо тзв. граматички род, а компликовано, каткад врло компликовано, ако поред граматичког имамо на уму и тзв. природни род. По природи ствари не би требало у овом послу губити из вида ниједан од ова два рода. Тако је, рецимо, именица кућа женског рода, али кад значи добру, вредну особу, онда је, по природном роду, не само женског већ и мушког рода. Именица новинар је граматички мушког рода, а по природи мушког и женског рода. Тешкоће у обележавању рода именица долазе, дакле, од противречности традиционалне, углавном формалне граматике и стварних, природних односа у овој области. Компликације долазе и отуда што су именице типа људина, које су у једнини мушког рода, у множини не само природно мушког рода већ формално и женског рода.

Досад су именице као секретар, професор и сл. обележаване само са м. или м (мушки род), али оне значе и женске особе, па би их ваљало обележавати са: м и ж, што, неки сматрају бесмислицом, а други „револуцијом", а мени се чини да се овим последњим показује право стање ствари, па сам тако и поступио у тим и сличним случајевима. Јер ако се стави крај, рецимо, одреднице секретар само м (чак подразумевајући да то м означава као мушко и именицу секретар и лице секретар), онда смо заиста изгубили једно значење те речи, тј. да та реч обележава и женску особу у функцији мушкарца секретара. Неке незгоде врло је тешко избећи: ознаке м и ж уз, рецимо, наведену именицу може неко схватити као да је и сама именица (тј. реч) мушког и женског рода, а то није истина, пошто је она, та именица, као именица, тј. као реч, само мушког рода.

25. Ја сам у свом поменутом раду о ускочком говору показао до које су мере изједначени инфинитивски и супински облици инфинитива. То би требало да се види и из овог Речника. Међутим, није ми из техничких разлога било погодно да мећем обе форме једну поред друге: играт и играти или играт(и), па сам готово редовно задржао само инфинитивску форму, тј. форму са завршетком и. Тако нпр., није унесено наћ, већ само наћи, али јесте нај, што индиректно потврђује форму наћ.

Тако је поступљено и са облицима садашњег глаголског прилога, уколико су, као глаголи или попридевљени глаголи, уношени у Речник.

26. Као што је иначе обичај у лексикографији, уносио сам облике који су се доста удаљили од свог основног облика: па̏ше̄ аор. од па̏сти, је̏те зап. од јести итд.

27. Глаголске именице се дефинишу на два начина: 1. гл. им. од тог и тог глагола и 2. даје се стварно значење. У Вука имамо, нпр. пи́са̄ње, n. das Schreiben, scriptio, a у Речнику САНУ ди́ра̄ње с гл. им. од дирати (се); у Rječniku JAZU diranje n. djelo kojijem se dira. Најнепосреднија и најбоља je Вукова дефиниција. Дефиниције ове врсте у Речнику САНУ су формалне природе, а разумљиво је што се у овом случају прибегло формалности да би се избегло знатно понављање значења, којих је у великим глаголима какви су ићи, имати, давати итд. много, пошто глаголске именице имају углавном иста значења као и глаголи. Ипак се мора рећи да велики речници типа Речника САНУ, који, дакле, детаљно обрађују лексику једног језика, губе доста језичког материјала тиме што се значења глаголских именица не дефинишу и не дају потврде ове врло живе категорије речи.

Ја сам ипак остао при граматичком дефинисању глаголских именица, пошто је оно много једноставније, а оне се, глаголске именице, значењски много не разликују од инфинитивских значења.

28. И при дефинисању речи типа змијурина, ручица и сл. остао сам при начину дефинисања ових речи који се срета свуд по речницима, тј. при граматичким дефиницијама, из истих разлога као код глаголских именица, иако је значењско дефинисање, бар како ја мислим, свакако боље. Истина, понекад сам, кад би то захтевала сама материја, комбиновао оба ова начина.

29. Било је полемика око употребе скраћеница хип., аугм., пеј. итд. Једни су сматрали да реч, рецимо, чашица, треба овако дефинисати: чашица ж дем. и хип. од чаша, а други овако: чашица ж дем. и хип. за чаша. До несугласица је долазило услед различитог схватања форме и садржине, тј. речи, с једне, и предмета који се обележава том речју, с друге стране. Вероватно је прецизније рећи да је чашица дем. за чаша кад се мисли на предмет (садржај речи чаша), а дем. од чаша кад се мисли на саму реч чашица. Међутим, мислим да је добро и једно и друго дефинисање, пошто су значења поменутих предлога (од и за) покретна, и да је полемика, према томе, беспредметна. Према томе, ја сам се служио и једним и другим начином, најчешће конвенционалним, тј. употребљавајући предлог од.

Сличан је случај и са именицама типа Ѝлӣца. И зато се, по мом схватању, може рећи: дем. и хип. од Илија и дем. и хип. за Илија, тј. и кад се мисли на реч Ѝлӣца и кад се мисли на лице Илица.

30. Крај презимена није стављена ознака рода пошто она, презимена, покривају и мушке и женске чланове породице, иако су презимена формално или мушког (Јелић), или женског (Стожина), или средњег (Бубало) рода.

31. У случајевима какав је тру̀нто̄в (1. крупан пас, 2. крупан мушкарац) нисам употребљавао скраћеницу фиг., зато што се сигурно не може рећи је ли та реч прво везана за таквог пса или за таквог човека, иако је цела истина да се та реч више употребљава за крупног, рунатог пса.

32. И у овом Речнику има доста упућивања, али морам рећи да сам то избегавао што се више могло, пошто је свакако најбоље да се свака реч дефинише будући да често постоје нијансе у значењу или каква друга значењска разилажења. Ако две или више речи истог значења а различите гласовне вредности азбучно долазе једна за другом, све су стављене под аколаду, сем у случајевима различите фреквенције: тада је реч мање фреквенције упућивана на фреквентнију реч.

33. Називи места су често дефинисани са место, просто зато да би се избегло повећавање обима овог и овако нараслог речника. За лична имена, презимена, надимке, топонимијске и микротопонимијске називе и сл. нису даване потврде, сем у неким ређим случајевима. Ових потврда има нешто више код имена и презимена, пошто сам сматрао да у неким случајевима треба изаћи из безличности, тј. из чисто језичких оквира. Можда ће ова имена и презимена послужити некоме за историјска или каква друга истраживања, па је, може бити, корисно да буду овде фиксирана.

34. Несвршени се глаголи, зна се, дефинишу несвршеним глаголима, а свршени свршенима. Тако је, разуме се, и овде. Одступања од тога тј. дефинисања свршених глагола несвршенима и обратно било је само онда кад је то захтевала конкретна ситуација.

35. Вук је у „Предговору другом издању" свог Српског рјечника написао: „Нити мислим ја нити ваља да мисли ко други да су и у овој књизи све ријечи народа нашега и сва значења наштампанијих ријечи, него ја још мислим да се у живу језику све народне ријечи не могу ни покупити, јер гдјекоје постају једнако, а кашто и нова значења већ познатијем ријечима".

Није друкчије ни с овим Речником, нити било с којим другим у нас и у свету. Просто је немогућно исцрпсти речи једног језика сто посто: грубо говорећи, ако сте данас забележили све речи једног језика, ваш речник сутра неће бити исцрпан сто посто зато што се сутрадан родила, негде на читавој ширини језика, нека нова реч.

36. У току четрдесет-педесет година ни друштвени развитак, ни језик нису, разуме се, стајали на једном месту, па ни изговор (акценат). Ја сам у свом раду о Ускочком говору, у „Акценатском односу између Вукова језика и Ускочког говора" и другима показао да су у ускочком говору сасвим стабилне ове акценатске форме: до̑ћи, генѐра̄ција, до̀ноше̄ње и др. Данас се, међутим, не може рећи да су то искључиве акценатске појаве у последње време слушао сам и ове изговоре: до́ћи, генера́ција, доно̀ше̄ње итд. Може се уопштено рећи да се акценатска слика ускочког говора двадесетих и тридесетих година нашег века данас доста помутила. Сматрао сам потребним да у овом Речнику бележим и те нове акценатске појаве колико год сам успевао да их ухватим. Ни чврсте категорије типа ко̀пати копа́мо нису увек остале целе данас се чује, додуше ређе, и ко̀па̄мо. Тако је и у категоријама које се уклапају, више или мање, у ову категорију.

37. Овим радом о ускочким речима ја завршавам овај циклус проучавања ускочког говора. Ја сам тако обрадио све главније области овог говора: гласове, облике, акценат, грађење речи, реченицу и односе у њој, и речник.

Досад су у дијалектолошким радовима обрађивани углавном само гласови, облици и акценат. Грађење речи, синтакса и речник или нису додиривани или су на њих чињени само делимични осврти.

Полазећи од гледишта да је неки народни говор језик као и сваки други језик, само својеврстан, разуме се, да дијалекатски говор треба проучити свестрано, у свој његовој укупности и да је досадашња дијалектологија, и домаћа и страна, углавном половична, ја сам поступио како сам поступио, тј. онако како сам горе рекао обрадио сам доста детаљно све области ускочког говора, по прилици онако како се, у овом смислу, обрађује и књижевни језик.

Сматрам да је грдна штета губити каткад богат лексички материјал, специфичности у продукцији речи, као и бескрајно реченичко богатство народних говора. Другим ријечима, сматрам да је потребно проучавати народне говоре ако не онако детаљно и свестрано као што се проучава књижевни језик а оно у знатној мери и детаљно и свестрано.

Не треба, разуме се, занемарити ни историјску страну народних говора. Ја сам углавном обрадио ускочки говор двадесетих-тридесетих година нашег века. Отада до данас прошло је око шездесет година. За тај, релативно дуг период ускочки говор није стајао, већ се, у својим условима и могућностима, развијао, особито у току народноослободилачке борбе и у периоду после ње до данас. Разлике између ондашњег и данашњег ускочког говора знатне су, каткад врло знатне; ја сам их се овде-онде само дотакао, а сматрам да би било врло интересантно кад би неко данас обрадио, независно од мојих радова, данашњи ускочки говор. Онда би се могло, као на длану, видети колико се данашњи ускочки говор удаљио од свог негдашњег извора. Неке су разлике толике да се, што се каже, могу руком опипати. Ја сам помишљао да урадим овај посао, али нисам доспео.

На крају морам рећи да сам врло задовољан што видим да се наши млади дијалектолози све више прихватају свестране обраде народних говора.

38. Ја сам дуго, дуго прикупљао грађу за овај Речник. У томе ми је свесрдно и много помагао мој брат Гаврило, затим Радосав Кршикапа и др., на чему им дугујем искрену захвалност. Зато мислим да је овај Речник ипак доста исцрпан ако се не узму у обзир оне обичне, свакидање речи које се налазе и у Вука. Захваљујем академику др Митру Пешикану, уреднику великог Академијиног Речника, и др Драгу Ћупићу, директору Института за српскохрватски језик, који су ми као рецензенти ставили известан број драгоцених примедби, од којих сам готово све усвојио. Захвалност дугујем и својој жени Еми, која је уложила велики труд око сређивања, прекуцавања и сл. материјала за овај Речник, као и за многе друге моје радове. Момчило Ђорђевић је вредно и брижљиво радио тешку коректуру текста Речника, па и њему велика хвала.

Посебна захвалност припада Задужбини сестара Перовић (Београд), која је новчано помогла излазак из штампе ове књиге.

Него, највећа захвалност припада др Блажу Перовићу, директору „Научне књиге", и ,,Научној књизи“, без којих овај речник не би угледао светлост дана.

М. С.

 

 

Comments