Протојереј ставрофор Јован Марић, парох у Вуперталу

Рођен је у Смолући код Тузле, БиХ од родитеља земљорадника Љубомира и Виде. Основну школу завршио у родном месту, а Богословију у Сремским Карловцима 1973.године. После одслужења војне обавезе уписао се на Богословски факултет СПЦ у Београду на коме је дипломирао 1981.године. Од 1982. до 1985.године проводи у Ерлангену, Немачка на учењу језика и постдипломским студијама. Венчао се 13. октобра 1984. године са Јоком Стојановић из Б. Шамца. 27.и 28.октобра 1984. рукоположен у чин ђакона и свештеника од Епископа зворничко-тузланског Василија. Једно време проводи као секретар Епископа Западно-европског Лаврентија у е пархијском центру у Химелстиру. 01.јануара 1986.године постављен је за пароха спомен-храма Св.Великомученика Георгија у Оснабрику, где остаје до краја септембра 1995.године. 01. априла 1992.године постављен је за Архијерејског намесника за Северну Немачку, а по оснивању архијерејског намесништва за Северну  Рајну–Вестфалију 11. марта 1994.године намесник је за то А. намесништво, на којој дужности је и данас. 01. октобра 1995.године постављен је за пароха Прве парохије при храму Светог Саве у Диселдорфу, на којој остаје до краја јула 1999.године. Од 01. августа 1999. године постављен је за пароха храма Рођења Пресвете Богородице у Вуперталу. Има четворо деце, кћерку и три сина. Осим парохијских и црквеноопштинских обавеза, парох вуперталски је и архијерејски намесник за Северну Рајну-Вестфалију, члан је Епархијског црквеног суда и Епархијског савета Средњоевропске епархије, члан Теолошке комисије за контакт са другим Црквама, и учествује у екуменским састанцима на локалном и покрајинском нивоу. Од школске 2007/2008. године, предаје Православну веронаука у нем. гимназији за сву православну децу од 5 до 10 разреда.

Јубилеј о. Јована

31. октобра и 01. новембра 2009., о. Јован је обележио 25 година од рукоположења у свештенички чин. На вечерњем Богослужењу и благодарењу учествовао је Њ.П. епископ средњоевропски Г. Константин и свештенство из Архијерејског намесништва за Северну Рајну-Вестфалију, као и један број других званица. У недељу 01. новембра о. Јован је са својом породицом почастио, после Св. Литургије, све своје парохијане који су били у цркви на Богослужењу.




 
 

МОЈИХ ДЕСЕТ ГОДИНА НА ПАРОХИЈИ У ВУПЕРТАЛУ

 Када се сретнемо са неким, кога дуго нисмо видели, обично констатујемо како време брзо пролази. И благо ономе, ко је у стању да контролише време, и да га употреби на своју корист и корист других. Истовремено да је свестан, да оно брзо пролази, и да у том пролазном времену треба чинити ствари и дела која су непролазна. Десет година у свештеничкој служби није много, али није ни мало ако су проведене на једноме месту. Зато бих радо да бацим летимичан поглед на протеклих десет година, које ето тако брзо прохујаше. Време још брже пролази, ако се употребљава у неке физичке радове. Онда га чак и недостаје, јер човек жели да што више уради и приведе послове крају. Тако је било и самном, изводећи неке радове на нашем храму и око њега, много пута сам пожелео, да дан што дуже траје, да би се неки радови привели крају. А било их је на претек, и још трају, јер су просторије велике и прилично старе и много тога је било дотрајало. Уређење храма, у којем се врши Богослужење и приноси жртва Богу, био је мој приоритетни задатак. Убрзо смо добили из ман. Тврдош трон за Тројеручицу и поставили га на одређено место. Затим смо почели припреме за постављање иконостаса, скинувши дотадашњи подест, подигли олтарски део пода и ојачали га челичним гредама, ставивши нови под у олтару. А онда нас је чекало постављање иконостаса, који је камионом довезен из манастира Тврдош уочи католичког Божића 2001.године и био постављен до нашег Божића. Тако да смо за наш Божић служили први пут у нашем храму иза олтарске преграде. Затим смо поручили 2002.године иконе у Београду и годину дана касније превезли их авионом ЈАТ-а до Дизелдорфа и поставили уочи црквене славе. Ставили смо естрих и плочице на месту где су нам свећњаци, а онда је уследило глачање и лакирање пода у храму. Па кречење храма и заштита прозора, набавка лустера и полијелеја из Србије и Грчке , поновно кречење храма, сада већ професионално. Поправка и враћање крста на звоник, који је због дотрајалости материјала био пао. Поправка храма са спољне стране и измена пропалих црепова. Чишћење звоника, уређење терасе испод звоника, одакле нам је највећим делом улазила влага, санација бетонског венца са дворишне стране зграде. На самом почетку урадили смо и тоалете у приземљу, који се користе када имамо прославе у црквеној порти. Уређење порте трајало је систематично од самог почетка, тако да данас имамо вероватно најлепшу црквену порту у Немачкој, са разним врстама цвећа и растиња, као и воћака и виноград. Све ово исписујем, макар летимично, да бих истакао, да смо ми једна врло активна заједница, јер је скоро све што се могло урадити сопственим снагама, урадили су наши домаћи мајстори, чланови ове парохије. Урадило се много и на стамбеној згради поред цркве. Станови су реновирани, како се који станари исељавали, а сада са дворишне стране на целој згради су пластични прозори. Скоро смо и кров поправљали на тој згради. Немогуће је изнети све, шта се овде урадило, јер су поправке скоро свакодневне. Знају добро они, који у томе учествују. А таквих је нажалост мањи борј, и увек су скоро исти. Али црква опстаје и, хвала Богу, напредује макар о њој и само мањина бринула. А сви очекују, када дођу у цркву, да је све лепо и уредно. Верујем да знају да се ништа није само од себе урадило. А знају ваљда и то, да уз све радове, дограђивања и поправке, отплаћујемо редевно месечно  и кредит већ пуних дванаест година. Нека пар ових исписаних редова у непотпуном прегледу мога десетогошњег службовања у Вуперталу буду мала захвалност мојим сарадницима, помоћњицима и дародавцима, и потстрек свима да истрају на том путу.