СРПСКА СЛАВА – КРСНО ИМЕ


 

У јесен и зиму пада највећи број светитеља, који се  Српском народу славе као заштитници једне породице, односно фамилије. Тај празник се код  нас назива Слава или Крсно име, и једна је од најкарактеристичнијих светковина у животу Српскога народа. Иако Слава потиче још од времена, када су Срби заједно са другим јужнословенским народима примили Хришћанство, приликом преласка из многобожачке у хришћанску веру, узиман је за породичног – племенског заштитника један светац; најстарија писана вест о њој датира из 1018.године. Крсно име потиче како од покрштавања, тако и од празновања светитеља онога дана када је крштење извршено, или пак светитеља чије је име новокрштени добио. Српски народ се у последње време све више враћа својој прошлости, и полако осазнаје да без ње нема ни будућности, па се тако враћа и својој Слави. Међутим, на томе путу повратка Слави, многи Срби испуштају из вида, да је Слава за нас егзистенцијални део српскога религиозног и културнога бића, а не само један добар обичај и традиција. Тако се, не ретко, дешава да се њен верско-свечарски карактер потискује у други план. Није ретко чути, да неко каже да слави «Славу» и то нарочито истиче као своју оданаост српској прошлости и приврженост вери, а најважније садржаје Славе изоставља. Мислећи да, ако је припремио доста јела и пића, и имао известан број гостију, или се тога дана сам изобилно почаастио, да је обавио најсветију дужност. Неопходно је знати да, «Ко славу слави, њему и помаже» , али ко слави како не треба Слава може и да прокуне. Ако Слава нема литургијског и верско-обредног карактера, она престаје да бива израз вере и националног осећања дотичне породице, значи губи свој основни садржај. Онда је то само гозба, каквих има више у току године, и у последње време све чешће. Срби ни у највећим невољама нису заборављали своју Славу. У време немаштине и сиромаштва славили су на најскромнији начин. А познато је да су и у време рата ломили последње парче хлеба уместо славског колача, и палили свећу где год да су били. Слава је духовна веза живих са својим прецима и драгим покојницима. Зато се на дан Славе осим Славскога колача, који се спрема у славу и част свеца кога славимо, спрема и Жито – Кољиво –Прекадња, за спомен оних који умреше у благочестивој вери, тј. наших преминулих предака и сродника. Зато се Кољиво спрема и за «живе свеце» , тј. Св. Илију и Аранђеловдан. Треба нагласити, да је неопходно да свештеник изврши литургијски део славског обележја; тј. да освешта – благослови Колач, Кољиво и Вино, или у цркви, или у свечарском дому. Слава је породично обележје, те тако свака  и најмања породица треба да слави Славу ако живи одвојено. Негде постоји погрешна пракса да, ако су родитељи живи,  синови не славе. Такође је неоправдано, да неко неће да слави јер не живи у својој кући, или му неко негде слави, па неће да ломи два колача и пали две свеће. Такво гледање на Славу није исправно. Да додам још и то да, када Слава падне у време постова или посних седмичних дана обавезно се пости. То верници треба да знају, да не би нешто погрешно чинили што је везано за СлавуСлављене Славе за нас Србе је свети чин, и  то треба чинити како ваља и како је Богу и нашем породичном заштитнику угодно, а не како се нама или нашим гостима прохтело. Онда то није Слава.


КОЛИКО НАМ ЗНАЧИ СЛАВА

Познато је да је СЛАВА најочигледнији вид српске побожности, и то кроз векове. Црквени писци и историчари тврде да она прати Србе од њиховог примања Хришћанства, а утврдила се у Српском народу у време Светога Саве. Зна се, да други православни народи немају СЛАВУ као породично обележје, осим што имају заједничку славу, као и ми, то јест имају славу храма и манастира, или пак градску славу и сеоску заветину. Код нас дакле, слави једна породица или појединац одређеног дана свога свеца као породичног заштитника, било да га је наследио од својих предака, или је сам решио да слави тога дана добивши зато благослов своје цркве. Има случајева да неко слави две славе зашто постоје посебни разлози. У сваком случају, ретке су српске породице, које немају славу. Чак и оне породице које су промениле веру , а српског су порекла имају славу, и неки је и даље обележавају. Док се други сећају, да су њихови преци славили ту и ту славу. Ако је дакле тачна предпоставка, да је СЛАВА  основна одлика српске побожности, онда је неопходно да погледамо каква је та наша побожност. Чињеница је да многи Срби славу доживљавају као неку оданост традицији и својим претцима, не осврћуићи се на то, како су њихови претци славили славу. Има неколико основних ствари којиома се мери прави смисао славе, а то су следећа: Припрема славског обележја које се састоји од славског колача. славског кољива (за све славе), славске свеће  и црвеног вина. Ко то нема на славу, и ако на то није призван благослов свештеника, не може сматрати да слави како треба. Гозба и велики избор јела и пића сами за себе не значе ништа, када је у питању слава. Свакако треба нагласити и то, да се на славу не треба позивате оне који не знају шта је за нас слава, и који би својим понашањем и неприкладним разговорима омаловажавали ту свтковину.  А најсаблажњивији вид омаловажавања славе јесте, да ако је посни дан да се мрси. Ко тако чини боље је да уопште не слави ! Понекад се догоди, да нам слава падне на неки велики Христов празник (нпр. Ђурђевдан на Велики петак и сл.). Сваки Христов празник увек је старији од било ког светитељског празника ( па макар то била и наша слава). Као што сам напред навео, осим наше породичне славе имамо и заједничку славу, тј. славу храма коме припадамо, или пак града и села. И према храмовној слави треба имати исти однос, као и према породичној слави. Јер је то слава храма у коме се молимо Богу и која штити све нас као једну духовну заједницу, односно духовну породицу окупљену око заједничког заштитника, светитеља.