Школска спрема и писменост становништва

Сеоска школа је од изузетног значаја за сеоску заједницу и развој села уопште. Ово је уочила српска влада још након ослобођења од Турака, те је омогућила свакој општини која има више од тридесет ученика да оснује школу. 

Постојање школа у српским селима је за сеоско становништво значило већу писменост и долазак нових знања и идеја. То је омогућило неразвијеној и затвореној сеоској заједници да напредује и отвара се ка глобалном друштву.

Међутим, питање образовања сеоске деце и омладине је противуречно. Противуречност произилази из тога што се сеоска деца и омладина школују за непољопривредна занимања, која их удаљавају од сеоске заједнице и рада у пољопривреди. Они који се након основног образовања одлуче за даље школовање, школују се у граду и тамо остају, што производи две врсте последица. Једна од њих је сенилизација и потреба за активном радном снагом у соским насељима, а друга је незапосленост младих и образованих у градским насељима. Млади који из села     
долазе у град и поред тога што су лошој економској ситуацији, немају намере да се врате у своје село. Они најчешће имају сличан однос према селу као и друштво у целини - омаловажавајући и подцењивачки.
Сеоска библиотека

Образовање деце у сеоским срединама се суочава са још неколико проблема. Са једне стране, школске зграде су старе и слабо опремљене, те деца не могу да добију квалитетно образовање, а са друге стране, учитељи који раде у селу желе да што пре оду из њега, па се школски кадар често мења, што опет утиче на квалитет образовања сеоске деце. Један од проблема је и непостојање школа у сеоским насељима. У неким сеоским насељима школе никад нису постојале, а у неким су школе затворене због тога што не постоји довољан број деце која ће похађати школу. Због овога, ђаци су приморани да свакодневно пешаче до најближе школе и по 10-20 километара. Непостојање школе у селу нагони већину родитеља на пресељење у најближи град. 

Историја дојкиначког школства, како је напоменуто, почиње још 1841. године. За време Турака, школа у Дојкинцима је била једна од ретких у Високу, те је Дојкинци било село са већим бројем писмених. Она је у првој години оснивања имала 16 ђака у узрасту од 7 до 15 година . Све до ослобођења од Турака, формалног наставног програма није било. Учитељи су децу учили старословенској азбуци. ''У тој се школи учила азбука по Слов. Буквару, који је штампан у Србији у Београду, а и остале књиге набављане су из Београда. Све школско уређење било је најпростије. Учитеља су хранили ученици редом и плаћано му је по 200 гроша на пола године.''  Сматрало се да је ученик завршио школу онда када је савладао азбуку.

Након ослобођења, школа је добила наставни план који је сачињавало 12 наставних предмета, а број ђака се у то време кретао од 50 до 60 ученика. Школа је прекидала са радом за време ратова, а настављала по ослобођењу. У периоду након Другог светског рата, број ученика се кретао од 80 до 120. Крајем седамдесетих година, број ђака дојкиначке школе пада на 20 до 30 ученика, а овај тренд се наставља све до 1989. године, када школа престаје са сталном наставом.  У периоду од 1989. до 2001. године, пиротска општина шаље учитеље у дојкиначку школу по потреби, и то најчешће за једно до два детета, која након завршетка четвртог разреда, опет неизоставно морају да напусте село и оду у град да би завршила основно образовање.

Током анкетирања 2008. године се дошло до податка да село Дојкинци има два становника предшколског узраста (6 година). Њихови родитељи планирају пресељење за Пирот следеће године, јер ће тада њихова деца морати да крену у школу. Школа у Дојкинцима је нажалост престала са радом 2001. године, након 160 година постојања.