Број становника


Све до 1879. године, број становника села Дојкинци је непознат. Из већ споменутих турских дефтера се зна да је село имало седам домаћинстава са обавезом плаћања џелепшког пореза (пореза на овце), али не и ближи број становника у овом селу. Након ослобођења од Турака, у Србији је организована среска и сеоска управа. Село Дојкинци је ушло у састав среза височког, чије је средиште било у Великој Лукањи. Височки срез су сачињавала 22 села са 1.412 домова у којима је живело 10.511 становника. Од њих је само 24 мушкараца било писмено, а евидентиране су 2.192 пореске главе.  Следећа табела приказује однос становника села Горњег Висока и њихову писменост.

Становништво Горњег Висока 1879. године, полна структура и пименост
 Име села Број кућа Мушко становништво
 Женско становништво
 Писмених Пореске
главе
 Дојкинци76
365
 349 6135
 Брлог 69243
 235 5 99
 Јеловица 31118
 122-
44
 Росомач56
 241 224 1 97
 Височка Ржана 48195
 101 489
 Рсовци 94382
 383 1157

Село Дојкинци 1879. године имало 76 кућа и 714 становника, од којих је 6 било писмено. Овај број писмених је за то доба била реткост за села у том срезу, па је село Дојкинци било једно од села са већим бројем писмених. То се може објаснити  постојањем школе, за коју се зна да је отворена још за време Турака (1841. године). Управо због броја писмених, као и због бројности становништва, село Дојкинци је добило статус општине која је захватала и суседна села Брлог и Јеловицу.
Наредна табела показује број становника села Дојкинци у периоду од 1897. до 2008. године.


 Година Број становника
 1879 714
 1884 781
 1890 854
 1910 982
 1921 826
 1931 892
 1948 1.005
 1953 973
 1961 982
 1971 864
 1981 587
 1991 400
 2002 275
 2008 202

Број становника је растао у периоду од ослобођења од Турака до 1910. године, што указује на то да је становништво, коначно ослобођено феудалне Турске, почело да јача у друштвеном и економском погледу. Број становника опада у периоду од 1910. до 1921. године, што је, пре свега, последица Првог светског рата. Након 1921. године, становништво је у сталном порасту све до 1948. године, од које број становника почиње да опада. Ова тенденција опадања броја становника се наставила све до 2008. године, када је извршено последње истраживање.

Од 1879. до 1948. године становништво се повећало за 40,7% или за 291 становника. Просечан годишњи пораст становништва у овом периоду износио је 4,6 становника годишње. Након 1948. године, број становника се до 2008. смањио за 803, или за 79,9%. Број становника је опадао у просеку за 13,3 становника годишње.

Смањење броја становника резултат је више процеса. Један од њих је интензивна индустријализација наше земље након Другог светског рата. Индустријализација је имала двоструки утицај на смањење броја становника у селима. Са једне стране, индустрија се развијала на штету пољопривреде, што је пољопривредно становништво ставило у тежак положај, који је резултирао миграцијама и бегом из села. Са друге стране, индустријски погони су се концентрисали у градовима, што је изискивало огромна улагања, поготову за решавање стамбено-комуналних проблема радника, а то је даље довело до маргинализације села и питања о његовом развоју. Управо ови чиниоци су проузроковали још веће миграције из села у град.

Ово се потврђује и на примеру села Дојкинци и Пирота, као најближег града.
Пирот је у првим годинама после рата спадао у неразвијене градове (тадашње комуне). ''Захваљујући инвестицијама шире друштвене заједнице, великим сопственим напорима и одрицањима, зачарани круг друштвено економске неразвијености комуне Пирот почео је одлучно да се разбија после 1957. године. На таквим основама остварен је динамичан привредни развитак, а изразита неразвијеност за релативно кратко време скоро да је превазиђена.'' Највећи привредни развитак у Пироту бележе индустрија гуме - Тигар и текстилна индустрија - Први мај и Индустрија вуне и коже. Развитак индустрије је захтевао радну снагу која је регрутована из села.
Мотивација сеоског становништва за одлазак у град је најчешће била економске природе. Наиме, подручје Пирота је спадало у неразвијена подручја тадашње Југославије. Када су инвестиције пристигле у овај крај, оне су уложене у развој градске индустрије, док је околина и даље била неразвијена. Околна села (међу којима је и село Дојкинци) су била пренасељена, њихова производња је била на скоро примитивном нивоу, а положај сељака је био тежак. Сеоско становништво је налажењем посла у индустрији видело економску и социјалну сигурност: сталну зараду која није зависила од временских околности као у пољопривреди, здравствено и социјално осигурање, боље стамбене и комуналне услове и друго, те су миграције ка Пироту биле обимне и брзе. Ово показује и податак да је 1971. године у Пироту било из сеоских насеља 85,6% мигрантског становништва, а од тога више од половине (55,8%)  се доселило у периоду од 1961. до 1971. године.

Упркос позитивном природном прираштају до 1972, пораст становника се бележи једино у периоду од 1953. до 1961. године, када је природни прираштај износио 150, и када су се у село Дојкинци доселила 12 становника. Већ у току следећег периода, од 1962. до 1971. године, иако је природни прираштај 83, а досељеника је 17, број становника села опада. То значи да се већи број становништва одселио него што се репродуковао (родио или доселио). Број оних који су се одселили је у овом периоду износио 218 становника. Већ од 1972. године, природни прираштај је био негативан, и за период од 1972. до 1981. године износио је -46. Број досељених у овом периоду је 2, а број одсељених износи 233. Од 1982. до 1991. године, негативни природни прираштај је порастао, те је износио -56. Број одсељених становника је био 127, а број досељенх је био 4.

Природни прираштај и миграције утичу на поједине демографске струкре, на пример, на структуре становништва према активности, полу или старости. Саме структуре пак, имају повретан утицај на наталитет, морталитет и природни прираштај становништва.
Миграције су имале пресудан утицај на промену структуре становништва села по старости, што је даље повратно утицало на природни прираштај. Он је у селу Дојкинци након 1972. године био испод границе просте репродукције становништва (број рођених је једнак броју умрлих). Овакав природни прираштај показује постојање процеса депопулације у селу Дојкинци.