Историја‎ > ‎

Други светски рат

Други светски рат је био још погубнији за становништво овог краја. Бугарска је још на почетку рата (1941. године) ставила на располагање целокупни привредни потенцијал Немачкој. 8. Априла на обронцима Старе планине Немци су разбили југословенску војску и након извесног времена Пирот и околина су припојени фашистичком савезнику - Бугарској. Тада је Бугарска још једном покушала да ''бугаризује'' становништво. У селу Дојкинци је постављен бугарски кмет, а Бугари су се у почетку постављали као ''ослободиоци'' овог краја, покушавајући да снабдевањем села основним намирницама придобију сељаке. Увидевши да демагошка политика није успела, јер су сељаци одбојно реаговали на тобожњу бугарску помоћ, и бугарска политика је кренула у другом правцу. Снабдевање основним намирнцама се смањило, а у село су доведени бугарски полицајац, учитељ и шумар. У знак покорности ниједан становник није смео да носи шајкачу, и морао је да на  леђима има пришивено бело платно, да би се тако разликовао од партизана. 

Због свега овога, многи Дојкинчани су се прикључивали партизанским одредима. Први од њих био је Ђорђе Манчић - Гоља, који се прикључио у Нишавско-сврљишки партизански одред 1941. године. Већ 1942. године Гоља је са још четворо људи прешао на територију пиротског округа ради организованог дизања устанка. Они су по селима држали зборове позивајући људе да им се прикључе у борби против непријатеља, и убрзо окупили око 30 добровољаца. Исте 1942. године овај партизански одред је заробљен и одведен у Бугарску, где је седморо осуђено на смрт. Међу њима је био и Гоља. Нажалост, Ђорђе Манчић - Гоља је заборављен и мало ко данас зна за њега. ''Почетак 1944. године најавио је незапамћена страдања. То су углавном биле одмазде због доласка и омасовљења партизанских одреда. Бугари више никоме нису веровали.'' Људи су убијани без разлога, а све заслугом официра Стојанова, који је заједно са сеоским полицајцима убијао скоро свакога који му се нашао на путу. Многи становници Горњег Висока су на свиреп начин убијени због сумње да су помагали партизанима. Међу њима је и дојкинчанин Камен Јотић, кога је Стојанов са својом војском у центру села мучио, и на крају и убио, само због тога што су му паризани украли јуне. Још један дојкинчанин је безразложно убијен док је на ливади чувао овце. Као и у претходним ратовима, многи дојкинчани су били у саставу тзв. Народно ослободилачке војске. Погинулих војника из Дојкинаца је у Другом светскомрату било 18.


Након Другог светског рата живот становника села Дојкинци је мање-више постао свакодневан. Није на одмет поменути и последњи ратни потрес у Србији. Године 1999. наша земља је била нападнута од стране НАТО-а. Само један становник села Дојкинци се налазио на Космету - Гогић Зоран. Дојкинчани нису били на мети НАТО авиона, али су зато сатима поред телевизора слушали вести, и бринули за децу расуту по градовима Србије.