Зона преливања

Леонид Шејка....

...Улазећи, дакле, у Ђубриште, могао сам без задржавања да пођем у правцу Замка, али, као што рекох, ја сам једва знао за његово постојање и, с друге стране, хтео сам да испитам све могућности, све пролазе, а још више, све ћорсокаке око великог пространства, које зовем Ђубриште. Оно је преда мном у целој непрекидности и у димензији која не може да се сагледа, да се премери, тако да од целе површине испитујем један мали део, мој део.

Што се тиче Града, њега сам могао да реконструишем на основу свега овога разбацаног по Ђубришту, што је, у ствари, била одбачена неупотребљивост, а за мене много више од тога – један космос, независан од Града, иако се Ђубриште преливало у Град или чак поклапало са њим, што је вероватно и условило да сам, лутајући по Ђубришту, зашао у Зону преливања и с тешким напором свести успео да схватим да је то што имам пред собом у ствари Град.

ЗЛАТНИ ПРЕСЕК И МУЗИКА

поставио/ла Miroslav Lukić 29.07.2015. 06:30   [ ажурирано 12.12.2016. 10:34 ]

МУЗИКА

Антонио Страдивари (1644 – 1737) користио је златни пресек при изради својих гудачких инструмената, чији се савршени звук и данас проучава.

stradivari-violina-310x255

„Руски композитор Себанев се посебно бавио тим питањем  – питањем златног пресека у музици. Анализирао је огроман број композиција разних композитора. По његовом мишљењу, квантитет и учесталост златног пресека зависи од „ранга композитора“. Генијална дела великих композитора разликују се по највишем проценту заступљености златног пресека, како он то каже: „Интуиција форме и распореда, као што се и очекује, је најјача код првокласних генија“. Посматрајући ову појаву у композицијама, схватио је да је то обично неки посебан музички тренутак, квантитивни скок у развоју музичке теме. Од 1770 композиција 42 композитора, златни пресек се јавља 3275 пута, чак се једна иста варијанта златног пресека јавља у 1338 музичких композицијâ!

Највећи број музичких композиција базираних на златном пресеку налази се код следећих композитора (по Себаневу): Арсенски (95%), Бетовен (97%), Хајдн (97%), Моцарт (91%), Скрјабин (90%), Шопен (92%), Шуберт (91%). Свих 27 Шопенових етида, Себанев је проучавао до најситнијих детаља. У њима су откривена 154 златна реза који недостаје у свега 3 етиде.“ (Марко Милошевић, „Дивине пропортион“).

Свуда у природи проналазимо изразе божанских пропорција, а Фибоначијеви бројеви и мистериозни  φ су уткани у само ткиво стварања: од морских шкољки, до галаксија:

Zlatni-presek g

Листови на грани расту на међусобним удаљеностима, које одговарају Фибоначијевом низу.

 • Цветови најчешће имају 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55 или 89 латица.

 •  Цветићи, смештени у глави сунцокрета, размештени су у два низа спирала: једне у правцу кретања казаљки на сату и друге у супротном.

• У пчелињој заједници, кошници, увек је мањи број мужјака пчела него женки пчела. Када би поделили број женки са бројем мужјака пчела, увек би добили број  φ.

•  Ако измеримо висину човека од врха главе до пода, затим то поделимо са дужином од пупка до пода, добијамо број φ  .

•   је у пропорцијама лица, ритму откуцаја срца, структури ДНА.

• Наутилус у својој конструкцији има спирале. Када бисмо израчунали однос сваког спиралног односа према следећем добили бисмо број φ …

***

Са златним пресеком закорачујемо у област мера, односа, пропорција…

Да ли и људски односи, људске емоције могу изразити савршенство Креације. Да ли постоји једно емоционално , које представља савршену, Божанску меру  и однос према Креацији? Шта би био златни рез у нашим емоцијама?

Као и код теорије о лепом и овде питање субјективних и објективних мерила избија у први план. Јер реч естетика је изведена од грчке речи која значи „онај који перципира, осетљив„. Да ли је релевантан јединствени, појединачни естетски одговор на дело или могућност идентификовања естетских принципа у њему? Да ли је естетски доживљај субјективан, или заснован на објективним мерилима?  Да ли је естетски доживљај сводив на једноставно „свиђа ми се/ не свиђа ми се“ или је пре улазак наше Суштине у резонанцу са вечним, објективним законитостима?
На сличан начин, да ли и наше емоције имају своје објективно мерило, наспрам кога се равнају?

Нека ово питање остане у „оку посматрача“, а у наставку један покушај одговора на питање о емоционалном :

Све људске емоције, каква год да је њихова природа, негативна или позитивна, и да ли су рођене услед различитих покрета психе, имају један једини покрет душе као своју основу. Све различите емоције и осећања које човек осећа су мешавине; помешани са чистом Љубављу њихови елементи је замућују: као последица, она има капацитет да апсорбује и да у себи раствори размишљања, ставове, страсти, импулсе итд. баш као што хемијски чиста вода има способност да апсорбује и раствори соли различите природе. Један од резултата овога је да разноликост људских осећања зависи, у сваком појединачном случају, од онога што је квантитативно и квалитативно помешано са чистом Љубављу, у којој је растворено.

Колико год то можда парадоксално изгледало, Љубав је она која формира јединствену базу свих варијација позитивних и негативних емоција. Да будемо прецизнији, рецимо да постоји само једна чиста емоција; 

и та емоција у својој прозрачној чистоти је Љубав.

(Борис Моравјев – „Пут“).  = Преузето са сајта Златни пресек

ЛеЗ 0008735   

Бела ТУКАДРУЗ СЕВЕРЦИ - Bela Tukadruz NORDWINDE

поставио/ла Miroslav Lukić 18.07.2014. 08:47   [ ажурирано 12.12.2016. 10:43 ]

  (одломак)                                                                                                                        (Abschnitt)   

4

 

МОЈА ИСТОРИЈА. - Не пишем роман, ни дневник, мемоар, нека то чине излапели и уображени политичари малих народа, ни анти-роман. Ја ово не пишем за читаоца: не! Ја читавом свемиру поверавам оно што припада једино свемиру. Називам све ово Причом, иако то превазилази причу, све то има своју унутрашњу стварност, разлоге и побуде. Све се то може пренети, али се не може примити. Све је засновано на самом себи, корен има у самоме себи. Све је ово засновано на Истини. На апсолутној истини. Јер она постоји и она је неуништива. "Пошто је неуништива, она је вечна. Будући вечна, она постоји сама собом. Будући да постоји сама собом, она је бескрајна. Будући бескрајна, она је пространа и дубока. Будући пространа и дубока, она је трансцендентална и интелигнетна. Зато што је пространа и дубока, она садржи целокупно постојање. Зато што је бескрајна и вечна, она остварује или усавршава целокупно постојање. По пространству и дубини, она је као Земља. По трансценденталној интелигенцији, она је као Небо. Бескрајна и вечна, она је сам Бескрај".

Сартр је знао да биографија "има подмукло деловање у писању". Коментаришући Сартрову мисао, Киш вели: «Књиге и нису ништа друго до пишчева лична и породична архива. И ако су формалисти пришли делу занемарујући у њему удео биографског, они су тиме хтели да кажу да је биографско иманентно делу, па стога занемарљиво. Изучавајући дело ми заправо изучавамо и један од пишчевих докумената; биографија писца налик је на палимпсест. Све зависи који нас слој рукописа интересује. На томе су засноване све критичарске школе, на том опредељењу за један од слојева палимпсеста. Формалисти су пак били први који нису хтели да дрљају и бришу последњи слој рукописа. Знали су оно што и Сартр зна: за то подмукло деловање биографије".  

            Читајући све оно што сам писао после новембра 1996. године, видео сам тачку која се у мени разрасла у све бескрајности.

Такав сам када сам се разрастао Богочовеком: сав сам зрачио божанским бескрајностима, и осећао се бесмртним и бескрајним на многим тачкама свога бића. Доживео сам рођење у Христу, преображење у Христу, пишући на хиљаде страница о неразјашњеној тајни нестанка моје покојне супруге. Откинуо сам се од европског човека, суженог, опатуљеног, осакаћеног, смањеног и сведеног на разломак и одломак човека, јер је у мене навирало осећање бескрајности и бесконачности. Откинуо сам се од релативизма европског хуманистичког прогреса, од оца анархизма и нихилизма. Пут којим крећем, вијугав је. Шта бих о њему могао да кажем сада? Је ли то пут ослобађања од страсти да бих видео Тајну Живота? Је ли то прави пут откривања самог себе? Кад је реч о мојој психологији, ма колико то уопштено изгледало - тананој и неухватљивој, постоји опасност да ми измакне, и често је измицало нешто. Често посматрах живот са страшћу да бих му видео облике. Од како сам се родио и суочио са светом, око своје лако рањиве представе о себи самом градио сам слојеве одбрамбених заклона, попут тврдих рожнатих љуштура. Да бих барем мало напредовао у трагању, морам сљуштити те заштитне оклопе, и допустити да оно меко, дрхтаво Ја буде додирнуто, и да додирује. Тек када уследе ти додири могу изгубити свој такозвани идентитет и почети да се стапам с оним обухватнијим идентитетом који је моја могућност. То љуштење чини човека рањивим, и, ако човек у то време доживи какав потрес, а ја сам га доживео, и то какав!, врло тешко му је да се опорави. То се, кажу, догађа када у некој страственој љубавној вези један од партнера изневери другог.

Ја сам тако далеко од правог почетка!

            Живот и Смрт су делови Судбине. Њихов редослед, као дан и ноћ, од Бога је, изван човекове могућности уплитања. Ово сам у своје време преписао из једне старе књиге и запамтио. Верујем да је то било, можда, лета 1985. године.

Баш ме брига за нестрпљивог читаоца: он воли да иде Главним Путем, јер је тако једноставније, а ја сам скренуо на споредне стазе. Ја верујем да ће ме споредне стазе довести на крају на Главни пут. Јер Главни Пут је тамо где се дошло до сазнања и где се стекла чврста вера. Редослед Живота и Смрти био је изван човекове могућности уплитања - онда док је Бог био жив, и док Бога нису заменили несавршени сурогати: вођа, идеологија, политика.

Скачем са ствари на ствар - да ли ће ико разумети ову причу? Колико њих разуме ветар, зиму усред пролећа, пролеће усред зиме?Ако ово већ има неки облик, онда је то онај облик који је дошао из свемира. Ако уопште буде било читалаца ових забележака, и ако се неком од њих учини да сам шупаљ, туп, слаб, да сам прљав, оклевало, да сам рђав карактер заробљен привиђењима прошлости, нека тако мисли.

            Прочитао сам на стотине романа овог века и минулих и већина ми се гади.

 

            Све чешће ми се мота по глави нејасна слика из детињства, Звижд, обале Пека; баре усред врбака и ракитара. Залеђене. Клизали смо се њима, лед је био дебео десетак сантиметара, могао је издржати коње и кола пуна џакова кукуруза. Клизили смо по леду, кад уз обалу реке од мраза пуцају дебела стабла, топола, а њихово трешје лети као одапете стреле у ваздуху.  Преко Пека је предео који ми се враћа; на њему постоји невидљиво чудесно брвно преко реке за враћање душе. Место Преласка. Од Кисона до Белила пружа се потес ливада, воћњака; не више од петнаестак хектара, и све то уоквирено на северу током Пека, а на југу, под самом Стржевицом, током српачке ваде.

            Одрастао сам Преко Пека.

            Преко Пека: роман - поема - песма. У девет подебљих свесака исписано је, нешто што представља целовитост свести, талог подсвести. Све је почело сећањем; сетио сам се летњих дана док чеках позив за одлазак на одслужење војног рока; сетих се врзине око Стојиловог салаша; грлица које слећу на врзине. Сећао сам се кад је сва била у цвету, глога, или дивљих ружа.

            ХХ век су преплавиле пустиње, звери, болести јавне и тајне, кумири и вође.

Иза сваке преране смрти стоје несумњиви знакови проклетства, злих духова и свиња. У само две генерације народ се искварио и хранио атеизмом. Старозаветни Бог је хранио веру свога народа сећањем на знакове прошлости и даром садашњих знакова. Будио је у њему наду наговештајем будућих знакова. Бесмисао је бесмислен док се поближе на испита. Дрвеће расте како му се хоће. Сабирам: распршен је мој живот, близак и далек, као кап вина у бачви чисте воде.

Настављам да пишем, састављам забелешке којима не желим да побудим интересовање, никад нисам умео да пишем лепо, осим писмених задатака у част државних празника, и кад год сам добио одличну оцену, знао сам да сам професорку књижевности шармирао начитаношћу, цитирајући мртваке, јер фразе, шупље као бамбусова трска, делују на васпитаче. Ужасавам се сладуњаве финоће и лепих реченица, тврдим да су мрак и писма јеретика и злочинаца, дневници развратника и терориста и разочараних цура занимљивији од углађених прича.

            Све што пишем и што ћу написати, биће моја исповест! 

Написано већ  заузима око 3 кубна метра хартије, ако не и више. Да би се све то прочитало, потребно је десетак година, и мени се тада чинило, усред океана написаних папира, током летњег ферија 1984. године, то место за неко сигурније прибежиште. Научио сам да је боље од нечега почети, него се и даље препустити оклевању, одлагању, јер болест и смрт могу да претекну моју немогућу наду. Ја сам одувек имао извесну наду да ће доћи часови када ће из мене покуљати као крв из артерије права истина око кобне смрти. Временом сам схватио да се о том проблему и енигми не може писати са унапред задатом тезом и погонском снагом дубоке патње, да се морају узети у обзир све могућности и околности, чињенице и оне мање очигледне, најневероватније, све што се касније сазнало, па макар било и врло непријатно да се саопшти, пре свега властите заблуде, апсурдна сумњичења, итд. Да се одмотавам као велико клупко предива, док се не стигне до другог краја кобног конца.

            До Истине. 

       ==========

     


Белешка о роману СЕВЕРЦИ  (одломак)

 

...Најновији Бела Тукадрузов роман, започиње оним чиме се завршио претходни  Пасија по Амарилису (2008).

У том смислу, најновији Белатукадрузов роман, СЕВЕРЦИ, може се читати и као наставак Пасије по Амарилису, који поред осталог расветљава и неразјашњене тајне претходног романа. А највећа загонетка је, поред осталог, и место у Панонији где је, према речима анонимног фотографа, наводно потонуо Филип Сенковић.

У једном другом Бела Тукадрузовом роману Доктор Смрт (2003),  при самом крају постоје и ове речи:

«Ето докле је догурао хваљени прогрес и хуманизам, омогућио је рад ђаволове воденице, воденице смрти да престанка меље непрегледне поворке људи.

      Хиљаде помисли ми је промицало кроз главу; могао бих написати књигу, када би за то било прилике. Али, ја сам у џаку, свезан у врећи, и непознати киднапери ме ко зна где возе?

      Вероватно ће ме бацити у реку, има на Дунаву и Сави згодних места. А зашто? Шта сам тим људиума учинио – нажао? Не познајем их; нисам иха дакле ни теоријски могао повредити, увредити. Не воде они мене на губилиште зато, већ по нечијем наређењу. Можда по налогу самог Доктора Смрти? ... И тад ми је постало јасно, нешто, што се тиче самог проблема смрти. Вредност, праву вредност сваке науке, сваке филозофије, сваке религије, сваке културе требало је да тражим, читајући је у контексту са смрћу...» 

Доктор Смрт је  била је права посластица за књижевне сладокусце, својевремено, и право је чудо да књига није имала и судски епилог. Први пут у српској књижевности дата је прилика киднаперима, представницима мрака и страве, који се на крају тог романа понашају двоструко  прво као мучитељи и давитељи, а затим и као духовити витезови који тобож увиђају своју грешку. Трансформисани пуковник тајне службе Ђока Ђокић упозорава Дрма (доктора религиозне медицине, сведока, у много чему налик на Ф. Сенковића):

«И пиши, брате, оштрије од Господина Ђоке!Немој да нас опет разочараш...»

.....

Бела Тукадрузов најновији роман, као и споменута два претходна његова романа, баве се расветљавањем мрака и страве ђаволове воденице, на начин невиђен не само у српској књижевности, него у у европским књижевностима, пре тога. Тема најновијег Бела Тукадрузовог романа није влашка гозба, Празник духова, сусрет влашких шамана, већ судар беле и црне влашке магије, разобличавање нечастивог и призивање басми против змајева који су изгледа задужени да попију вино пре него што се заметну цветови на чокоту.

Поезија којом је прожет и овај роман Бела Тукадруза, почиње и завршава се искуствима која су фатална. Сва три споменута Бела Тукадрузова романа, а нарочито овај последњи, који је својеврсна фантомска књига у најбољем смислу тога израза, на неког лењог или са предрасудама читаоца могу оставити утисак као да их је написао неки неслободни песник. Такве читаоце упозоравамо речима Сиорана да су слободни песници ирелевантни, зато што су само слаби песници слободни...

Овакви романи ће увек бити на мети свима онима којима је лаж дража од истине. А првенствено Флоберовим папагајима и пуковницима попут Амарилиса, Ђокића и иних. ...То је истовремено апсурдна и трагична повест о томе како завршавају мегдани између новог Боланог Дојчина и Доктора Смрти. На индиректан начин, али врло убедљив, ова књига показује између осталог и то зашто је један писац, какав је Бела Тукадруз, несумњивог талента и богатог опуса, држан што даље и што дуже од најшире публике, уз помоћ свих механизама лупежа понора...

 

                                               Александар Лукић

4.

MEINE GESCHICHTE - Ich schreibe keinen Roman, kein Tagebuch, keine Memoiren (das sollten altersschwache und eingebildete Politiker kleiner Völker tun), auch keinen Anti-Roman. Ich schreibe dies nicht für den Leser: nein! Ich vertraue dem ganzen Kosmosdas an, was einzig dem Kosmosgehört. Ich nenne dies Erzählung, obwohl dies die Erzählung überschreitet; all das hat seine innere Wirklichkeit, Gründe und Beweggründe. All das kann übertragen, aber nicht empfangen werden. Alles gründet sich auf sich selbst, hat die Wurzel in sich selbst. All das gründet sich auf die Wahrheit. Auf die apsolute Wahrheit. Denn sie ist existent und unzerstörbar. „Seiend unzerstörbar, ist sie ewig. Seiend ewig, ist sie Selbst-existent. Seiend Selbst-existent, ist sie unbegrenzt. Seiend unbegrenzt, ist sie tief und beträchtlich. Seiend beträchtlich und tief, ist sie transzendental und intelligent. Da sie beträchtlich und tief ist, enthält sie alles Bestehen. Da sie unbegrenzt und ewig ist, erfüllt oder vervollkommnet sie alles Bestehen. Nach Beträchtlichkeit und Tiefe ist sie wie die Erde. Nach transzendentaler Intelligenz ist sie wie der Himmel. Unbegrenzt und ewig -ist siedas Unbegrenzte.“

Sartr wusste, dass die Biographie eine „heimtückische Wirkungbeim Schreiben“ ausübt. Indem Kiš Sartrs Gedanke kommentiert, sagt er: „Bücher sind nichts anderes als persönliches und Familienarchiv des Schriftstellers. Und wenn die Formalisten das Werk betrachteten, indem sie in ihm das Biographische vernachlässigten, wollten sie damit sagen, dass das Biographische im Werk immanent und damit vernachlässigbar ist. Wenn wir das Werk studieren, studieren wir eigentlich eines von den Dokumenten des Schriftstellers. Die Biographie des Schriftstellers ist einem Palimpsest ähnlich. Alles hängt davon ab, welche Schicht der Handschrift uns interessiert. Alle Kritikerschulen gründen auf die Orientierung auf eine von den Schichten des Palimpsestes. Die Formalisten waren die ersten, die die letzte Schicht der Handschrift nicht kritzeln und radieren wollten.Sie wussten das, was auch Sartr weiß: dass die Biographie eine heimtückische Wirkung ausübt.“

Während ich das, was ich nach November 1996 schrieb, las, sah ich den Punkt, der sich in mir in alle Unendlichkeiten ausbreitete.

So war ich, wenn ich zu einem Gottmensch auswuchs: ich strahlte mit göttlichen Unbegrenztheiten und fühlte mich unsterblich und unbegrenzt in vielen Punkten meines Seins. Ich erlebte die Geburt in Jesus Christus, die Verklärung in Jesus Christus, indem ich Tausende Seiten über das ungeklärte Geheimnisdes Verschwindens meiner toten Ehefrau schrieb. Ich riss mich vom europäischen Mann los, von dem verengten, verzwergten, verkrüppelten, verkleinerten Mann, der auf Bruch und Bruchstück zurückzuführen ist, weil das Gefühl der Unbegrenztheit und Endlosigkeit in mich strömte. Ich riss mich vom Relativismus des europäischen humanistischen Progresses, vom Vater des Anarchismus und Nihilismus los. Der Weg, den ich gehe, ist gewunden. Was könnte ich jetzt über ihn sagen?Ist das der Weg der Befreiung von der Leidenschaft, damit ich das Geheimnis des Lebens sehen könnte? Ist das der richtige Weg zur Entdeckung von sich selbst? Wenn die Rede von meinerdünnen und unergreifbaren Psychologie ist, - egal wie im ganzen das aussieht, - besteht die Gefahr, dass sie mir entschlüpft und oft entschlüpfte mir etwas. Oft betrachtete ich das Leben mit Leidenschaft, um seine Formen zu sehen. Seitdem ich geboren bin und mich mit der Welt konfrontiert habe, habe ich um meine leicht verletzbare Vorstellung von mir selbst Schichten zumSchutzwie harte hornige Schalen gebaut. Um in der Suche ein bisschen vorwärts zu kommen, muss ich diese Schutzschalen abschälen, und zulassen, dass dieses weiche, zitternde Ich berührt wird und selber berührt. Erst wenn diese Berührungen geschehen, kann ich meinesgn. Identität verlieren und anfangen, mit der umfangreicheren Identität, die meine Chance darstellt, zusammenzuschmelzen. Dieses Abschälen macht den Menschen verletzbar und, wenn der Mensch zu der Zeit eine Erschütterung erlebt, - und ich habe eine, und zwar was für eine! erlebt, - ist es sehr schwer, wieder davon zu genesen. Das passiert, sagt man, wenn ein Partner den anderen in einer leidenschaftlichen Affäre verrät.

Ich bin weit weg vom richtigen Anfang!

Das Leben und der Tod sind Teile des Schicksals. Ihre Reihenfolge, z. B. wie Tag und Nacht, bestimmt Gott, der Mensch kann sich nicht einmischen. Ich habe dieses zu jener Zeit aus einem alten Buch abgeschrieben und mir gemerkt. Ich glaube, das war vielleicht im Sommer1985.

Der ungeduldige Leser interessiert mich nicht: er mag den Hauptweg gehen, weil es so leichter ist, und ich bin die Nebenwege gegangen. Ich glaube daran, dass diese Nebenwege mich am Ende zum Hauptweg führen werden. Denn der Hauptweg ist dort, wo man zur Erkenntnis gelangt ist und wo man einen festen Glauben gefunden hat. Dass der Mensch sich in die Reihenfolge des Lebens und des Todes einmischte – dafür gab es damals,während Gott noch lebte und bevor ihn seine unvollkommenen Surrogate: Führer, Ideologie, Politik vertauschten, keine Möglichkeit.

Ich springe von einem Thema zum anderen – wird irgendjemand diese Erzählung verstehen? Wie viele Menschen verstehen den Wind, den Winter Mittedes Frühlings, den Frühling Mitte des Winters? Falls dies schon eine Form hat, dann ist das die Form, die aus dem Kosmos gekommen ist. Falls es überhaupt Leser von diesen Notizen geben werde und falls es jemandem von ihnen scheint, dass ich leer, stumpfsinnig, schwach bin, dass ich schmutzig und ein Zögerer bin, dass ich einen schlechten Charakter, der in den Visionen der Vergangenheit gefangen ist, habe, dann kann er ruhig so weiterdenken.

Ich habe Hunderte von Romanen aus diesem und aus den vorigen Jahrhunderten gelesen und es ekelt mir vor den meisten.

 

Immer öfter denke ich an ein unklares Bild aus meiner Kindheit: an Zvizd, an das Ufer des Flusses Pek. Pfützen mitten im Weidicht. Sie waren gefroren. Wir fuhren Schlittschuhe, das Eis war zehn Zentimeter dick und konnte Pferde und Wagen mit Kornsäcken aushalten. Wir liefen eis, wenn die dicken Pappeln am Ufer durch den Frost zum Bersten gebracht wurden, -  diese Bäume, deren Blütenkätzchen wie Pfeile durch die Luft flogen. Über dem Pek ist das Gebiet, an das ich mich erinnere; dort gibt es einen unsichtbaren, wundersamen Balken über dem Fluß - für die Rückkehr der Seele. Das ist der Ort des Übergangs. Von Kison to Belilo gibt es Weiden, Obstgärten; nicht mehr als fünfzehn Hektare und alles ist umgeben – im Norden mit dem Fluss Pek, im Süden, unter Strzevica, mit dem Graben von Srpce.

Ich bin über dem Pek aufgewachsen.

Über dem Pek: Roman – Poeme – Gedicht. In neun dickeren Heften ist das geschrieben, was die Gesamtheitdes Bewusstseins, den Bodensatz des Unbewussten darstellt. Alles ist mit einer Erinnerung angefangen; ich habe mich an die Sommertage, wenn ich auf die Einberufung zum Militär gewartet habe, erinnert; ich habe mich an die Hecken um den Meierhof Stojilovo erinnert; an die Täubchen, die auf die Hecken geflogen sind. Ich habe mich an den Hagedorn in voller Blüte und an die Heckenrosen erinnert.

Das XX. Jahrhundert ist mitWüsten, Raubtieren, in der Öffentlichkeitbekannten und geheim gehaltenen Krankheiten, Götzen und Führern überflutet. Hinter jedem zu frühen Tod stehen zweifellose Zeichen des Fluchs, der bösen Geister und der Schweine. In nur zwei Generationen wurde das Volk verdorben und es fütterte sich mit Atheismus. Der Gott aus dem Alten Testament fütterte das Glaube seines Volkes mit der Erinnerung an die Zeichen der Vergangenheit und schenkte ihm die aktuellen Zeichen. Er weckte in ihm die Hoffnung mit Andeutung zukünftiger Zeichen. Der Unsinn ist sinnlos, solange er näher nicht untersucht wird. Die Bäume wachsen wie sie das wollen. Ich zähle zusammen: mein Leben ist zerstreut, nah und fern, wie ein Tropfen Wein im Faß mit klarem Wasser.

Ich fahre mit dem Schreiben fort, mache Notizen, mit denen ich niemands Interesse wecken möchte. Ich konnte nie schön schreiben, außer die Aufsätzeaus Anlass staatlicher Feiertage und immer wenn ich eine gute Note bekommen habe, habe ich gewusst, dass ich meine Literaturlehrerin mit Belesenheit charmiert habe, indem ich Tote zitiert habe, denn die Phrasen, die nichts sagen, auf Erzieher wirken. Es ekelt mir vor kitschiger Feinheit und schönen Sätzen, ich behaupte, dass Finsternis und Briefe von Ketzern und Verbrechern, Tagebücher vonWüstlingen, Terroristen und enttäuschen Mädchen interessanter als schöne Erzählungen sind.

Alles, was ich schreibe und was ich schreiben werde, wird meine Beichte sein!

Das Geschriebeneumfasst schon ca. 3 Kubikmeter Papieroder vielleichtauch noch mehr. Um all das zu lesen, braucht man zehn Jahre und mir schien damals, während der Sommerferien 1984, dieser Ort mitten im Ozean des geschriebenen Papiers als ein sicherer Zufluchtsort. Ich habe gelernt, dass es besser ist, mit etwas anzufangen, als sich dem Zögern und der Verschiebungzu überlassen, denn Krankheit und Tod könnten meine unmögliche Hoffnung übertreffen. Ich hatte seit eh und je eine bestimmte Hoffnung, dass die Zeit kommen wird, wenn die wahre Wahrheit über den fatalen Tod aus mir wie das Blut aus den Adern quellen wird. Mit der Zeit ist mir klar geworden, dass man über dieses Problem und dieses Enigma nicht nachden im Voraus angegebenen Stichworten und der Triebkraft des tiefen Leidens schreiben kann, dass man alle Möglichkeiten, Gegebenheiten und Tatsachen (auch die weniger offensichtlichen, die unglaublichsten) in Betracht nehmen muss - also alles, was man später erfahren hat, auch wenn das unangenehm zu sagen war - vor allem persönliche Irrtümer, absurde Verdächtigungen,usw. Ich habe mich wie ein Knäuel entwirrt, bis ich zum anderen Ende des fatalen Garns gelangt habe.

Zur Wahrheit.


     =====
     

Über den RomanNordwinde (Abschnitt)

...Der neueste Roman von Bela Tukadruz fängt damit an, womit der vorige Roman Pasija po Amarilisu(Passion nach Amarilis) (2008) endete.

In dem Sinne kann der neueste Roman von Bela Tukadruz Nordwinde als eine Fortsetzung des Pasija po Amarilisu gelesen werden. Er beleuchtet unter anderem auch die ungeklärte Geheimnisse des vorigen Romans. Das größte Rätsel ist, unter allem, der Ort in Pannonia, wo, laut den Worten des anonymen Fotografen, angeblich Filip Senković gesunken ist.

In einem anderen Roman von Bela Tukadruz Doktor Smrt (Doktor Tod) (2003) stehen ganz am Ende folgende Wörter:

Na, soweit sind der gelobte Progress und der Humanismus gelangt: siehaben die Arbeit der Wassermühle des Teufels, der Wassermühle des Todes ermöglicht, so dass diese ohne Pause unübersichtbare Defileen von Leuten mahlt.

Tausende von Gedanken gingen mir durch den Kopf; ich könnte ein Buch schreiben, wenn ich dazu eine Gelegenheit hätte. Aber ich bin in einem Sack, gebunden, und unbekannte Entführer fahren mich Gott weiß wohin?

Wahrscheinlich werden sie mich in einen Fluss werfen, es gibt dazu gute Orte an der Save und an der Donau. Und warum? Was habe ich diesen Leuten (leid) getan? Ich kenne sie nicht; ich könnte sie, also, auch theoretisch nicht verletzen oder beleidigen. Sie führen mich nicht deswegen zum Schafott, sondern weil jemand das befahl. Vielleicht kam der Befehl vom Doktor Tod?... Da wurde mir etwas klar, was sich auf das Problem des Todes bezieht. Den Wert, den wahren Wert jeder Wissenschaft, jeder Philosophie, jeder Religion, jeder Kultur sollte ich suchen, indem ich ihn im Kontext mit dem Tod gelesen habe...“

Doktor Tod war zu seiner Zeit ein richtiger Leckerbissen für literarische Feinschmecker. Es ist ein Wunder, dass das Buch keinen gerichtlichen Epilog hatte. Zum ersten Mal wurde in der serbischen Literatur den Entführern, den Stellvertretern der Finsternis und des Grauens eine Gelegenheit gegeben, und ihr Benehmen warzweideutig am Ende des Romans: zuerstwaren sie Folterer und Würger, und danachwitzige Ritter, die angeblich ihre Fehler einsahen. Der transformierte Oberst des Geheimdienstes Djoka Djokić warnt den Drm (Doktor der religiösen Mezidin, der Zeuge, dem Filip Senković sehr ähnlich ist):

„Und schreib, mein Bruder, aggressiver als Herr Djoka! Du darfst uns nicht wieder enttäuschen...“

...

Der neueste Roman von Bela Tukadruz, und die erwähnten zwei vorigen Romane beschäftigen sich mit Beleuchtung der Finsternisund der Grausamkeit der Wassermühle des Teufels, und zwar auf eine Weise, die nicht nur in serbischer Literatur, sondern auch in der europäischen Literatur früher nicht gesehen wurde. Das Thema von dem neuesten Roman von Bela Tukadruz ist nicht das walache Festmahl, das Fest der Geister, das Treffen der walacher Schamanen, sondern ein Zusammenstoß der walachen weißen und schwarzen Magie, die Demaskierung desTeufels und das Sprechen der Beschwörungsformelgegen Drachen, die, es scheint so, für das Austrinken des Weins noch bevor die Blüten auf Weinstock verlegt werden, zuständig sind.

Die Poesie, von der dieser Roman von Bela Tukadruz durchdrungen ist, beginnt und endet mit Erfahrungen, die fatal sind. Die drei erwähnten Romane von Bela Tukadruz, und vor allem der letzte, der ein phantomatisches Buch im besten Sinne des Wortes ist, können in einem faulen Leser mit Vorurteilen den Eindruck hervorrufen, dass sie von einem unfreien Dichter geschrieben sind. Solche Leser warnen wir mit den Worten von Sioran, dass freie Dichter irrelevant sind, da nur schwache Dichter frei sind...

Solche Romane werden immer diejenigen stören, die mehr Wert auf die Lüge als auf die Wahrheit setzen. Und vor allem sind das Flauberts Papageien und Oberste wie Amarilis, Djokić und andere... Das ist gleichzeitig eine absurde und tragische Geschichte darüber, wie Zweikämpfe zwischen dem neuen Bolan Dojčin und Doktor Tod enden. Auf eine indirekte Weise, aber sehr überzeugend, zeigt dieses Buch unter anderem auch warum ein Schriftsteller wie Bela Tukadruz, mit zweifellosem Talent und reichem Opus, vom breiten Publikum weit gehalten wurde, mithilfe aller Mechanismen der Diebe des Abgrunds...

Aleksandar Lukić

КАРЕЛ ЈОНКХЕРЕ (1906 – 1993), ЛЕОПОЛД СЕДАР СЕНГОР (1906 – 2001)

поставио/ла Miroslav Lukić 13.06.2014. 07:58   [ ажурирано 04.01.2017. 09:32 ]

ГУНАР ЕКЕЛЕФ (1907 – 1968), ГИНТЕР АЈХ (1907 – 1972),  ЧЕЗАРЕ ПАВЕЗЕ (19081950), МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ BARILLI (19091945)

КАРЕЛ ЈОНКХЕРЕ (19061993), Холандија

 

 

БАЈКА О ТРАНСФУЗИЈИ

 

 

Згажена сам, старица крикну,

неозлеђени браник није схватао ништа,

нагло је истрчала, рече тај за воланом,

тече јој крв, рече црни асфалт,

сва јој је крв истекла, рече човек у белом,

моја је сад, рече сива смрт.

 

Ево моје крви, рече човек на прагу,

ја сам јој син, рече његова крв.

 

Зар сам се већ охладила, питала се у сну,

где је тај рај, где је пакао, добро загрејан?

 

Ево хирурга и ево шприца и ево коже и ево игле и ево крви.

 

Ако ово потраје,

бићу упропашћена, рече времену смрт.

 

Ево ме, рече син мајци,

ја сам то, његова крв рече мајци,

скоро леденој.

 

Здраво, крви, рече крв, чекала сам те дуго,

што те поново видим то вреди злата.

Срце хоћу да те видим, рече његова крв.

Ходи, млада крви, рече мајчина крв,

причекај плиму, не бој се,

девојчуре са јужних мора

нису те ваљда затровале?

 

Тескобно ми је овде, рече његова крв,

хладно ми је, језа ме хвата

у моме старом дому.

Само се држи мене, рече мајчина крв,

знаш ваљда пут? Знам га добро.

 

Кроз срце, лево, већ га је препознало,

кроз оба плућна крила, оба га препознала,

кроз срце, десно, што га је препознало,

кроз главу, која га није препознала.

 

Имам ја времена, рече времену смрт.

 

Још једном кроз срце и плућа

па опет до главе

и поново кроз главу.

 

Сада ми је већ боље, рече његова крв,

загрејала сам те, рече мајчина крв.

 

Хоће нешто да каже, рече тад лекар сину,

прислони ухо, њен живот ћеш да чујеш.

 

Задрхташе мајчине усне,

и само син је могао ћути:

Сањала сам како сам родила сина.

 

            Превео Драгослав Андрић

 

 

ЛЕОПОЛД СЕДАР СЕНГОР (19062001), Сенегал

 

 

И ПОСКОЧИХ ИЗНЕНАДА

 

 

И поскочих изненада, на свежи звук на удар бодежа.

Лутам кружећи, поседнут попут ноћних лептира, око фењера

Опрживши крила душе на сиренску песму твојих писама.

И ево ме раздртог угљенисаног, између страха од смрти и ужаса живљења.

Али ниједне књиге баш ниједне да залије моју зебњу.

Дух је много већа пустиња од Сахаре.

 

И ево горког пепела мог срца, попут осушена цвета.

Само ми ти можеш спасити дух, и твоје присуство

Ти, моја садашњости, показатељко моје несавршивости

Ти моја савршенице, не твоја писма, твоје усне сунце вечног лета.

 

И чекам очекујући, да ускрснем смрт.

 

            Превела с француског Весна Цакељић

 

 

ГУНАР ЕКЕЛЕФ (1907 – 1968), Шведска

 

 

ЛАБУД

(одломак)

 

 

Чух дивље гуске понад болничког парка

тамо где многи бледи тумарају

 – јутра једног још у расанак

Чуо сам их! Чуо сам их!

Уснух да их чујем –

 

Па ипак чуо сам их!

 

Ту се бескрајне стазе сплићу

крај безданих рибњака

Ту сви дани одсликавају

један једини монотони дан

и предивно цвеће склапа

на најмањи додир

мајушне своје латице –

 

Чуј жену над којом бди рука болничарке

непрестано вришти

Ђаволи Сатана Ђаволи

– дому хита

грчевито

Сумрак је

над тим квартом боје лососа

и с оне стране плота

бледо руменило над недогледним предграђем

истоветних кућа

с пролећним испарењем између...

Људи спаљују грање и лишће

Јесен је

и тлом харају купус црвљиви

и цвет недоцветани

 

Чух дивље гуске понад парка болничког

једног јесење-пролећног јутра

Чух дивље гуске једног јутра

пролећно- јесењег јутра

узграктале

На север? На југ?

К северу! К северу!

Што даље одавде –

Свежина нека настањена је дубоко у мени

тако да ме порећи не може нико

чак ни ја сам –

 

            Превео с шведског Мома Димић

 

 

ГИНТЕР АЈХ (1907 – 1972), Немачка

 

 

ПРОМАТРАЈТЕ ВРШКЕ ПРСТИЈУ

 

 

Проматрајте јагодице, мијењају ли боју!

Једног ће се дана вратит искоријењена куга.

Поштар је баца ко писмо у шушкав сандучић,

лежи ти на тањуру ко твоја порција слеђа,

мајка је пружа дјетету ко сису.

 

Што ћемо,

кад више нитко није жив од оних

који су се знали с њоме опходити?

Тко је добар пријатељ с грозотом

мирно може чекат њезин посјет.

Непрестано се за срећу припремамо

али она не сједа радо у наше фотеље.

 

Проматрајте јагодице! Кад поцрне,

прекасно је.

 

            Превела с немачког Труда Стамаћ

 

 

ЧЕЗАРЕ ПАВЕЗЕ (19081950), Италија

 

           

Земља јеси и смрт јеси...

 

 

Земља јеси и смрт јеси.

Твоје годишње доба је мрак

и ћутање. Од тебе

ништа на свету није

даље од свитања.

 

Када изгледа да се будиш

јеси сушта бол,

бол ти је у очима и крви,

али ти не осећаш. Живиш

као што живи камен

или тврда земља.

И облаче те сни,

кретње, јецаји

које не познајеш. Бол

попут воде језерске

дрхти и опасује те.

По води су кругови.

Пушташ их да ишчезну.

Земља си и смрт.

 

 

Доћи ће смрт и имаће твоје очи...

 

 

Доћи ће смрт и имаће твоје очи –

та смрт што нас салеће

од јутра до вечери, бесана

и глува, као стара грижа савести

или бесмислена мана. Твоје очи

биће узалудна реч,

пригушен крик, мук.

Видиш их тако сваког јутра

када се надносиш над собом

у огледалу. О драга надо,

тога дана и ми ћемо знати

да јеси живот и ништавило.

 

За свакога смрт има поглед.

Доћи ће смрт  и имаће твоје очи.

Биће попут исправљања мане,

као зурење у огледало

из кога израња мртво лице,

као слушање затворених уста.

Сићи ћемо у бездане неми.

 

            Превео са италијанског Милан Комненић

 

 

МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ BARILLI (19091945)

           

 

Спалићемо месец...

 

 

Спалићемо месец

да употпунимо ноћи

да одрешимо снове

да зауставимо дах.

Онда ће Игра

потећи из наших дланова

сухих од живота. Ни хитра

Ни спора неће бити

Биће сама

Као велики шестар

потпуно упоредна

с механичким ритмом

распадања.

 

            Превео са италијанског Никола Бертолино

 

 

Волела сам да волим...

 

 

Волела сам да волим више него што је уобичајено,

зато моји снови нису имали куда да оду,

па сам се до земље савила.

Сада су моја кола поломљена

а моје артерије пукле.

Упаљене изнутра

а угашене споља оне су пукле.

И сви су се разочарали

зато што није потекла крв

и зато што су моја кола

не познајући пут,

пала у провалију тако дубоку

и тако далеку –

да ни њихове очи

ни њихови проналасци

нису успели

да савладају простор.

 

Превео с шпанског Радивоје Константиновић

Alen Ginzberg: PTIČJI MOZAK

поставио/ла Miroslav Lukić 06.05.2014. 10:28   [ ажурирано 04.01.2017. 09:37 ]

Prevod Robert Tili


 

Ptičji mozak vlada svetom!

Ptičji mozak je krajnji proizvod kapitalizma.

Ptičji mozak je vladao FBI-em 30 godina

po naredbi Ruzvelta

i nikada nije progonio mafiju.

 

Ptičji mozak naređuje  da se pšenica spali,

kako bi održao visoke cene na tržištu!

Ptičji mozak vlada Pentagonom,

a njegov brat vlada CIA-om,

debeloguzim zelembaćima!

 

Ptičji mozak se nikada ne kurva

jer se oslanja na podvodače

koji rade za njega.

Ptičji mozak su Papa,premijer,

predsednik,komesar,

predsedavajući i senator!

 

Ptičji mozak je stvorio Bibliju!

 

...   ...    ...

 

 

                        u Dubrovniku,1980.

Из "Изабраних песама"

поставио/ла Miroslav Lukić 16.04.2014. 11:03   [ ажурирано 14.12.2016. 12:30 ]

Душан Стојковић (1948 -  )

ЧОВЕЧЈА РИБИЦА

 

ако се човек повуче

хоће ли она бити његов

траг

 

жмиркава

слепа

смежурана

ружна

 

долази ли њених пет

минута

 

када је посетим

сваки пут у по/стој/ни

и нехотице јој бацим

прегршт светла

 

позоба ли га

 

крије ли унутрашње

светло

којим ће разнети

мрак пећ/ине

 

хоће ли

(с)лепа

(прог)ледати

 

носимо ли је као под/ставу

унутрашњу нашу кожу

 

јесмо ли (са)зрели

да нас глисте

слисте

 

"то је питање" 



ПИСАР

 

писах слово

жедан

и утруђен

суха срца

прибоден

о стену

 

писах слово

крвљу

мишљу

страхом

голим телом

 

аз

наднесен

над небеса

вртоглавце

 

писах слово

неуловљен

неумрежен

сама рана

 

аз

бољезан

гладан

крвав до

под кожу

 

писах слово

о слободи

без слободе

трном

срца

 

написах се

до слободе

 

у слободи



РА

 

добро је што је прошло време

идолопоклонства

богови су пали на теме

 

твоје тело повлачили су

по гладијаторским аренама

хранили су људску дечурлију

урлицима твога мрака

 

поноре су око глава обмотали

џелатима се заклињали на верност

толико су очистили сећање

на твоје (бити)сање

да си и из снова излетео

 

далеко ти лепа кућа и сада

 

ми бацамо своје коцке

и оне неће

никада неће

укинути случај



СОНЕТНИ УМЕТАК ИЛИ МАЛИ МУК

 

време. заустављене птице.       ИЛИТИ       невреме. ниски лет птица.

облаци пуни рањаве слузи                           облаци мешине смеха

на земљи ти лежиш                                       земља лежи на теби

морска вода те скида                                     скидаш морску воду

 

со по твојим дојкама                                     дојке притискују ти со

прави беле куле                                             праве топле јаме

смешиш се траговима                                   тужна си због посекотина

у зрнастом песку                                            од округлог песка

 

руке су раширене                                           руке су згрчене

тамнице ветра                                               ослободитељке ветра

и црних ружа                                                 и ватре цвећа

 

брод одлази вечито                                       брод никуд не одлази

усидрен у далекој луци                                 нема луке у којој би био

у твојој драгој луци                                       нема луке на твом телу

 

ЛЕПША СЛИКА

поставио/ла Miroslav Lukić 16.04.2014. 10:18   [ ажурирано 16.04.2014. 10:33 ]

Радивој Шајтинац

 

Није стигло писмо,нити је пријао доручак,

Чак је и та мрка мрља

На чистој пижами

Од кафе посркане на брзину

 

Пред колибом,под тршчаним  кровом

Осмех се попут даха

Тешко и смешно подиже

Спајајући лице и црева

 

Залудност свежа

сад  је пригодни цвркут

Била би добра и целодневна

Јер нема кише,све се суши,

Из ситних тршчаних шупљина нечујно клизе

Капи пролазећи дуго,ко

Присилни залогаји

Али све су то на крају косе стрмине

Блиставе капи бесплатног игроказа

светиљке које трају колико и јутарње стрпљење

Украси надолазећег дана

Већ сад крцатог неодлучностима

 

Из оваквих тренутака

Сцена и реторичног трема

Болни су се стари песници

одмах устремили на богове и облаке

отресајући  се од сна и замагљених погледа

 

како се злослутна царска самоћа

тако театрално претварала  у јутро

бљесак,изазов,асоцијацију

који то беху грчеви,разлози и мириси

 

којим су то непомичним стаклом

око меда,млека,желеа,павлаке или компота

били опседнути нагнути ко у преданом читању

зеницом-стеницом истовремено лутајући

по везу,есцајгу,деколтеу,крошњи и латицама

 

 

како осташе сити у тој питомој синхронији

чак  они који жуђаше за небесницима

које  већ до поднева

нико није разумео ни  у врти ,ни у плачу

 

нешто се десило под утешним плавим сводом

нешто што,за узврат,није тражило

ни нову реч,ни нејаснију жртву

неко се  кроз капи закикотао

дао наде уморним капцима и првим корацима

 

буђење се ослободило претеривања,

ништа и нико ничим није потраживао за заслуге

 

ко би се тада пред обраслим водоскоком

усудио да без повода позира

да није свестан тајне ноћне позивнице

која би,откривена,створила хаос међу рођацима

шалитром нашмикани кипови

осули би се од запрепашћења

 

зар гостопримству узвратити  неверство

сва тиха умирања и душине змије

од камина до клавира.

зар таква густина инцеста у ентеријеру

слеђена прокапље

у оваквој јутарњој лектири

 

у својој скривеној самоћи

пуцкетаве гаталинке

љупкост у следовању

грмље у пупољцима

уздаси и рукољуби

и наравно

славуј  у дугиној тамници

 

у овом објекту  кичастог необарока

чији је вланик масни маљави чистач носа

тамо на паркингу под јелама

и луковима од кованог гвожђа

 

с диригентском палицом

извађеном из ретких зуба

којом,повремено,опише неки израз

у ваздуху,интонира простаклук,

отера нечију сету и свачије комарце

 

частећи грохотом најамнике

све одавде,од трема до галерије коњушнице

 

овде су версички хркали

неспутани поданици туђих жена и

вила малолетница

скупо продавали своје слично плачно јутро

ко ово,

одбацујући кишу,кров и трску

имитацију и рестаурацију

 

зашто је ова вода тако тамна

питаш ме док смо на  обали обавезног рибњака

на крају љупко запуштеног пропланка,углавном,тамо докле

не долећу ни стихови,ни винске мушице

где је ,чини се, све суво и јасно

 

збиља,тамна а не мрачна

 

ту су  скакали младалачки и старачки демони

неисписани,ненасликани

чак ни потрошени

у великом изгнанству богатства

трулили сред златних нејестивих рибица

пресијавали се у смртној оргији

понекад само засветливши у нечијој причи

тек толико да све наоколо

буде овако претерано у васколиком праштању

 

чему аналогије,симболи,цитати,светиљке и рунделе

оне капи с почетка и она трска у стрехи

ово збиља постоји

чак и версички неуништиво

 

и неверства су доброчинства

радо би процедила песма

 

нузвраћене љубави -  имање

 

зато тај несигуран искорак на овој  стилској тераси

претеривање у привиђањима.

И непронађеним речима,

Намеран сам,можда,

да улепшам неизвесно нечије читање

 

Увек захвално неочекиван

На оваквим местима тренутак није од времена

Више је нечему налик

Видљив а насизрецив,опраштајући,

Воденотаман

 

ТУДОР АРГЕЗИ (1880 – 1967), ХУАН РАМОН ХИМЕНЕС (1881 – 1958)

поставио/ла Miroslav Lukić 16.04.2014. 09:44

ХАЛИЛ ЏУБРАН (18831931), ТАКАМУРА КОТАРО (18831956), Јапан, СИМА ПАНДУРОВИЋ (1883 – 1960)

ТУДОР АРГЕЗИ (1880 – 1967), Румунија

 

 

МОЈ БОЛ

 

 

Мој бол од петка недељом је слађи.

Кушам га кад звони са торња.

Недељни дан жалим и одвратан ми је.

Година је мутна, а време набујало,

Дозива ме час из скончале прошлости

И нема места да изиђем из овог сад,

Кроз чађ и пепео.

А време ми је драгоцено,

Чини ми се да је моје,

У витештву и страхоти.

Да ли си јунак? Бегунац да ли си?

Човече, вучен као мантија по земљи,

Од седам дугмади само пет висе.

Два су се изгубила.

Једно је остало на планини,

Друго у јаму пало.

Чујеш ли га... У вечност пада.

 

            Превео с румунског Петру Крду

 

 

ХУАН РАМОН ХИМЕНЕС (1881 – 1958), Шпанија

 

 

АКО ЈЕ ОВО УМИРАЊЕ

 

 

Ако је ово умирање, предуго,

Господе, предуго траје,

овај ропац.

 

Што се више затварају,

све се више отварају

моје очи,

којима лутају сенке,

што свићу.

 

О, какав мир, и склад!

Смркава се уместо да сване.

Уместо на јаву хитам у сан.

Бол, нијанса љупкости.

 

            Превели с шпанског Надежда Зарубица – Милекић и Раша Ливада

 

 

ХАЛИЛ ЏУБРАН (18831931), Либан

 

 

КАКО ПОСТАДОХ ЛУДАК

 

 

            Питаш ме како постадох лудак. Овако се то збило: Једнога дана, давно, пре него што многи богови беху рођени, пробудио сам се из дубоког сна и открио да су све моје маске украдене седам маски које сам начинио и носио у седам живота. Тако, без маски, трчах кроз уличну вреву вичући: "Лопови, лопови, проклети лопови!"

            Мушкарци и жене ми се смејаху, а неки се из страха затвараху у куће.

            Кад стигох до пијаце, младић који стајаше на крову повика: "Он је лудак!" Погледах навише у жељи да га видим, а сунце по први пут обасу пољупцима моје наго лице. По први пут сунце љубљаше моје право лице, и моја се душа разгори љубавним пламом за сунцем, те ја више не желех своје маске. И, као опијен, виках: "Благословени, благословени нека су лопови који украдоше моје маске!"

            Тако постадох лудак.

            И у лудилу свом пронађох и слободу и сигурност слободу усамљености и сигурност од тога да будем схваћен, јер они који нас разумеју поробљавају нешто у нама.

            Али, да не будем сувише поносан на сопствену сигурност. Чак је и Лопов у затвору безбедан од другог лопова.

 

            Превела с енглеског Дора Спасић

 

 

ТАКАМУРА КОТАРО (18831956), Јапан

 

 

ТЕШКО СХВАТЉИВА ЧИЕКО

 

 

Чиеко види оно што се не може видети,

чује оно што се не може чути.

 

Чиеко одлази тамо где се не може ићи,

чини оно што се не може учинити.

 

Чиеко не види стварнога мене,

већ жуди за оним мноме иза мене.

 

Чиеко сада одбацује тежину патње,

одлутавши у бескрајну сферу естетске свести.

 

Мада чујем њен глас како ме зове непрестано,

Чиеко више нема улазницу за свет људских бића.

 

            Превео с јапанског Дејан Разић

 

 

СИМА ПАНДУРОВИЋ (1883 – 1960)

 

 

СВЕТКОВИНА

 

 

Сишли смо с ума у сјајан дан,

Провидан, дубок, – нама, драга, знан;

И светковасмо оцепљење то

Од мука, сумње, времена и сто

Ранâ што крваве их вређао је свет:

Љубави наше плав и нежан цвет.

 

И опет сила згрнуло се света

У болнички нам мирисави врт;

Посматра где се двоје драгих шета,

Срећно, и хвале онај живот крт

Што остависмо. Далеко од њих

Сад смо, а они жале мир наш тих.

 

Они баш ништа нису знали шта

Доведе ту нас. – У цвећу смо ишли,

Славећи страсно осећања та,

Због којих лепо са ума смо сишли.

У новом свету добро нам је сад,

А свет о њему добро и не слути;

 

Сумња у љубав – најтежи нам јад –

Мино и часе блажене не мути.

Из прошлих дана љубав и знак њен

– Спојеност срца – остала нам још

Наш живот овде светао је трен,

Срдачан, кротак. Онај живот лош

 

У коме знанци, родбина остају,

Невиност нашег не познаје света;

Животно вино, срж недостају

Њима, а глава њихова им смета.

А наших срца један исти звук

Бележи дражи и времена хук.

 

Јер ми смо давно, верна драга,  – је ли? –

Искидали конце што нас вежу

За простор, време, тонове и боје,

– Ланце живота што звече и стежу;

Јер ми смо можда, сами тако хтели

Рад љубави нам и рад среће своје.

 

И гледају нас зато што идемо

У кошуљама белим парком овим,

Где болнички се мирис шири јак;

Не знају дражи са животом новим,

Љубави наше неумрле знак.

... Гле! очима им трепти роса немо...

1-7 of 7

Comments