Пет песама Адама Загаевског

поставио/ла Miroslav Lukić 22.01.2014. 06:18   [ ажурирано 04.01.2017. 10:24 ]
Овогодишњег добитника ЕВРОПСКЕ НАГРАДЕ ЗА ПОЕЗИЈУ  - ПЕТРЕ КРДУ  (22. јануар 2014, Београд)

Нови хотел

 

У фебруару тополе су виткије

него лети, и прозеблије. Моја породица је

расута по целој земљи, под земљом,

по разним земљама, у стиховима, у сликама.

Налазим се на Тргу На насипу*, у подне.

Ту сам својевремено (донекле

из обавезе) посећивао тетку и течу.

Више се нису жалили на судбину

или на систем, само су њихова лица

подсећала на празну антикварницу.

Сада је неко други у том стану,

туђи људи, мирис туђег живота.

У близини је подигнут нов хотел,

светле собе, доручак сигурно comme il faut,

сокови, кафа и препечен хлеб, стакло, бетон,

заборав – и изненада, не знам због чега,

тренутак киптеће радости.

 

* Један од краковских тргова у Старом граду. – Прим. прев.

 

Изгубљени

Изгубљени, изгубљени у сивим ходницима.

Ноћу сијалице пиште као сигнали тонућих лађа.

Читамо књиге које су аутори заборавили.

Истина не постоји, понављају мудраци.

Летње вечери: фестивал ласти пиштара,

у предграђима избијају хортензије.

Чини се да улице постају краће

због жеге, због лакше видљивости.

Лагано прикрада се јесен.

Када се понекад на тренутак помолимо

догоди се да бљесне залазеће сунце

и појави се краткотрајна сигурност,

тако рећи вера.

 

Mузика нижих сфера

Врапци на прозорској дасци; приближује се мрачан градоносни

облак.

У срушеној цркви коприве су читале плебејско јеванђеље.

Само ти, светлости.

Из неког аута допирала је мелодија Лили Марлен.

Тражио си, а ниси нашао. Нашао си, а ниси тражио.

Октобар: благе вечери, рани сутони –

пробе се изводе пре доласка зиме.

Бело-црна мачка звала се М.

Звезде Шпаније причале су нешто грозничаво, нико није слушао.

У авиону си, везан за седиште, отворених очију.

Континент лагано промиче, као лепеза.

Међу путницима можда је Плотин, стидљиви клерик.

Више те никад нећу видети.

На плажи: лењи океан поздравља се са земљом и сместа одлази.

Више нисте млади, рече с извесним задовољством.

Децембарска ноћ гута сенке.

Папирница – мирис детињства.

Снег се ковитлао изнад кућа, голубови су љубоморно посматрали.

После толиких катастрофа – они доручкују, одмарају се.

„Плотин се стидео што има тело”.

У сутон војници у раскопчаним униформама су пили пиво.

Волела је Малармеа искреном љубављу.

Они те не воле, каже Т.

Погледај, воз из Беча тражи пут међу мрким брежуљцима.

Девојка која је делила рекламе муњевито је процењивала године

пролазника.

Плакат: Курс за хитне оправке, Страни предавачи, Попуст за

студенте.

Само једно знам: то постоји, чак и када нестане.

У соби сам, затворен у фотељи, али слободног ума.

Слободан, али не усамљен.

На асфалту топи се сладолед од јагода.

Када би ми пошло за руком да отворим своје срце.

 

Посматрам фотографију

Посматрам фотографију града у коме сам се родио,

његове бујне баште и кривудаве улице, брда,

католичке кровове и куполе православних цркава,

у којима недељом певају снажни басови,

од којих се околно дрвеће повија као кад дивља ураган;

дуго посматрам ту фотографију и не могу да одвојим поглед са ње,

одједном почињем да замишљам да сви они и даље ту живе,

као да се ништа није догодило, да непрестано трче на предавања,

чекају воз, возе се плавим трамвајем,

узнемирено гледају у календар, стају на вагу,

слушају Вердијеве арије и омиљене оперете,

читају новине које су још увек беле,

живе у журби, у страху, непрекидно каснећи,

малчице су бесмртни, али то не знају,

неко од њих неуредно плаћа кирију, неко се боји сушице,

неко не може да заврши расправу о Кантовој филозофији,

ни да схвати шта су ствари саме по себи,

моја бака поново иде у Бжуховице носећи

торту на равним раменима која се не опуштају,

у апотеци стидљиви младић тражи лек против стидљивости,

девојка посматра своје мале груди у огледалу,

мој рођак излази у парк одмах после купања

не слутећи да ће ускоро добити запалење плућа,

понекад пуца одушевљење, зими жуте лампе

стварају круг блискости, у јулу муве бучно светкују

велику светлост лета и певуше мрачне химне,

догађају се погроми, устанци, депортације,

окрутни Вермахт у елегантним униформама,

наилази подли НКВД, црвене петокраке

обећавају пријатељство, мада су знак издаје,

али они то не виде, тако рећи то не виде,

имају толико ствари да обаве, треба

 

набавити угаљ за зиму, наћи доброг лекара,

расту гомиле писама без одговора, бледи мрко мастило,

у соби свира радио, најновије парче намештаја које ће

емитовати музику и лоше вести, али они су

уморни од обичног живота и обичног умирања,

немају ни за шта времена, извињавају се због тога,

пишу дугачка писма и лаконски разгледнице,

стално касне, безнадно касне,

као и ми, баш као и ми, као и ја.

Час клавира

Код суседа, господина и госпође Ј. час музике.

Први пут сам у њиховом стану,

који мирише другачије него наш (наш не мирише,

бар тако ми се чини). Овде су свуда теписи,

дебели персијски теписи. Знам да су Јермени,

мада не знам шта то значи. Јермени имају тепихе,

ваздухом лута прашина донета

још из Лавова, средњовековна прашина.

Код нас нема ни тепиха ни средњег века.

Не знам ко смо – по свој прилици смо путници.

Понекад ми се чини да нас уопште нема. Постоје само други.

Сјајна акустика у стану наших суседа.

Тишина је у том стану. У соби је клавир

попут лење, припитомљене звери – а у њему,

у самом његовом средишту одмара се црна кугла музике.

Госпођа Ј. ми је одмах, после првог или

другог часа рекла да је боље да учим језике,

јер не испољавам способности за музику.

Не испољавам способности за музику.

Пре би требало да учим језике.

Музика ће бити увек негде другде,

недостижна, увек у туђем стану.

Црна кугла ће бити сакривена негде другде,

али ће можда бити других сусрета, других открића.

Враћао сам се кући погнуте главе,

малчице тужан, делимично задовољан – кући,

где није било мириса Персије већ аматерских слика,

акварела и с горчином, са задовољством размишљам,

како су ми остали само језик, само речи, слике,

само свет.

 

     ____ Извор: Адам Загајевски (Adam Zagajewski)

НОВЕ ПЕСМЕ . - Превод с пољског Бисерка Рајчић

ЛеЗ 0008884   

 

Comments