ВЛАДЕТА ВУКОВИЋ (1928 – 2003), СТЕВАН РАИЧКОВИЋ (1928 – 2007)

поставио/ла Miroslav Lukić 04.07.2014. 09:45   [ ажурирано 08.01.2017. 09:26 ]
МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ (1928),  ТИТО ПАТРИКИЈЕ (1928), МИЛОРАД ПАВИЋ (19292009) ,
ГРЕГОР СТРНИША (19301987)

ВЛАДЕТА  ВУКОВИЋ (1928 – 2003)

 

 

ПЕР ЛАШЕЗ

 

 

Само бол, жал ваш само,

воштатних суза дах пепелни, гробно

гледам тај мермер бели на ћувику тамо

где земља храни наше знамење кобно.

 

Само грч, воштана лица свуд.

Песми је пресечено грло, занемео звук.

Кретање у круг, на истој стази је студ

Мртвих лица, где поворка мртвих од костију прави лук.

 

То је свакидашњи наш пут, тај круг

писан црнилом угља, земљом и гробном травом…

Ал грч прекида све, воштана лица су свуд

И нигде ништа сем мук, кретање за завршен круг.

 

 

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ (1928 – 2007)

 

 

ЗАПИСИ О ЦРНОМ ВЛАДИМИРУ

 

8.

 

(Варијације)

 

Ко то у смирак навали

Најлакше тамне тегове

По Космају и Авали

Као да мери брегове?

 

Ко то са косе литице

Бере у поноћ цветове

Па их дене у китице

Да реси тајне светове?

 

            *

 

Ако ти жита погазе

Или растуре живице

То можда крче богазе

Неки са оне ивице.

 

Ако се станеш будити

Од росе усред атара

Немој се чудом чудити

То је зној бивших ратара.

 

            *

 

Понекад тако стајати

Скривен у сени поноћи

Када зашкрипе вајати

Као да ишту помоћи:

 

Пуцају греде дебеле

Начете тајном секиром,

А даске криве, небеле,

Одјечу ко под звекиром.

 

И воња све на амове,

Кожухе, крње рогове,

Славине, коце чамове,

Ланене дреје, стогове.

 

И шушти слама уморна

И цури зоб из зобнице

И зјапе врата суморна

Ко одшкринуте гробнице.

 

Све што је икад имало

Живот, до уре удесне,

О није мртво нимало

(Бар неке ноћи чудесне).

 

            *

 

Огрнут белом тежином

С косиром преко рамена

Краде се косац брежином

Побего испод камена.

 

Мирише тешка комина

Над селом и над ледином.

Ноћ је ко црна домина

Са белом тачком једином...

 

 

БОЛЕСТ

 

 

Деси ми се да крај кафана

(Док сви на мени виде ловор)

Пролазим мрачан усред дана,

Немо, као да не знам говор.

 

И не знам ко сам, не знам шта сам,

А хитам као да знам куда.

Последњом снагом скривам да сам

Постао, можда, најзад луда.

 

Мотре ме здесна, мотре слева,

Оком што чезне или сева

И мисле да сам горд ил моћан.

 

Застанем за трен међу свима

Згранут и слаб и беспомоћан

Као нападнут бакцилима.

 

 

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ (1928)

 

 

Болноме...

 

 

болноме

болница треба

иза тврдог зида

ил` у пећини

            у шуми

било где иза

где су и други болни

а видар стоји

на рубу провалије

чува од пада

на дно свог жића

болноме треба

да дојашу ноћу

            болничари

да поглед на њега сврну

и пошаљу извештај

о стању поданика

на двор Немањића

 

 

ТИТО ПАТРИКИЈЕ (1928), Грчка

 

 

ШАТОР ЗА ЈЕДНУ ОСОБУ

 

I

 

            Три сата ујутру

 

Ноћ пријања уза ме влажна и мека

зачепљује ми уста зачепљује ми ноздрве

попут огромне гужве хируршке вате

замочене у крв.

 

II

 

            Четири сата ујутру

 

Ваздух земљан, земљана одећа

земља и киша на мом потонулом лицу.

Као мехурићи из ћутње мојих груди

надолазе гласови лудака.

 

III

 

            Свитање

 

Мрак се задржао

на блату у гудури

и никако да оде.

И часовник је каснио

после толиких трансфузија времена

ослабљеном часу.

 

            Превеле с грчког Ксенија Марицки Гађански и Елени Скопетеа

 

 

МИЛОРАД ПАВИЋ (19292009)

 

 

ПОХВАЛА ТЕОДОРУ СПАНУ

 

 

Ко није волео болест и у њој животе предака својих

            и своје старе смрти

Ко није научио тугу лепу

            и хиљаду година стару

Ко није имао своју песму

            пре но што је знао песме

Ко није престао да слуша

            и чувено од реченог спасао

 

Тај неће никада ући у тишину на обали мора

            као у храм

Са њиме нећ дисати ветрови,

            нити ће хлеб дисати под зубима његовим

За њега неће расти слике трава у води,

            слике борова у расту.

Но како ћемо донети сухога лишћа на шеширима

            из нових јесени

 

Ономе ко је имао туге предака својих

            и болести и песме њихове у својим?

Како ћемо научити шуме његове

            да одјекују нашим именима новим

Да и козе, ако их узбрсте, потеку млеком

            миришљавим од долина наших?

С каменом у руци, с очима у шкољци,

            жељан буђења,

Сневајући походи храмове тишина

            на обалама егејским

Лепи бацач копља

            чији лет га је надживео.

 

 

ГРЕГОР СТРНИША (19301987), Словенија

 

 

ДЕЛИРИЈУМ ТРЕМЕНС

 

I

 

Веје, веје у ведрој вечери

глас удаљених гитара

исто певање што вејаше

свог дугог сунчаног дана.

 

Сам дан је био глас гитара:

од мелодија, не од речи,

реч од самих ведрих боја,

ведре боје од мелодија.

 

Од мелодија беше дан,

од песме, тужне толико

да су у вејању тих гитара

нестали земља и небо.

 

II

 

Неће, неће прекорачити врата!

Корак, и два, и три у тами.

Ко шапуће? Шта шапута?

Два су, три су, више их вреба.

 

Вреба, нешто? Вреба крошто?

Зашто вреба! Зашто у мраку!

како зелено је било

оно поље за гором:

 

сунце је зашло за гору,

пламти гај тамни у смирају,

изнад пута папрат зелена.

изнад папрати ведрина неба.

 

III

 

Небо, небо: нигде таванице,

усред ноћи ведар дан,

како се чово од стакленице

у зрацима сунца светлуца,

 

звецка, звецка, по тлу полеће,

из тла опет дозвони натраг,

па се распада, опет устаје,

и други чово израсте из тла:

 

из тла суне црна ноћ,

црна ноћ у тај ведри дан,

зазвижди, заглуши уво,

испружи празан, мрачан длан.

 

IV

 

Длан на стаклу, ноћ иза њега,

на тлу сто сенки сто ведрих сунца,

сто звезда што празну лађу гледа,

како кроз саму ноћ пролета:

 

какав ведар мир је овде,

тек жудан, страстан ритам уре.

Тик-так, тик-так, ја сам дебељак!

скаче увис чово радостан.

 

Човечић бео, плећат квадрат,

иза стола скрит, вреба, прети,

страшне ствари, каже он, он зна,

тај глас, тај тих, ко да снежи.

 

V

 

Веје, веје у освит невидљиви

близих, скритих оргуља глас

исто певање, што ће вејати

све док не остане сам.

 

Сам постаје мрачан дан:

од речи, не од мелодија,

мелодије од мрачних боја,

мрачне боје од чекића.

 

Од самих мâља биће тај дан,

радионица, тужних толико

да ће силних оргуља длан

смлети у снег све, што икад је било.

 

            Превела са словеначког Роксанда Његуш

 

Comments