ТЕД ХЈУЗ (1930 – 1998), ИВАН СЛАМНИГ (1930 – 2001),

поставио/ла Miroslav Lukić 07.07.2014. 13:07   [ ажурирано 08.01.2017. 09:26 ]

БРАНИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ (19302007),  БОРА МИЛИЋ (1931 – 1990) , ИВАН В. ЛАЛИЋ (1931 – 1996), 
ДАРА СЕКУЛИЋ (1931),  ПЕТРЕ СТОЈКА (1931),  КАЗУКО ШИРАИШИ (1931), ТОМАС ТРАНСТРЕМЕР (1931),  АНДЖЕЈ БУРСА (1932 – 1957), СИЛВИЈА ПЛАТ (19321963),

ТЕД ХЈУЗ (19301998), Енглеска

 

 

ГАВРАН ПОБОЉЕВА

 

 

Болест му беше нешто

Што није могао да исповраћа.

 

Одмотавајући свет

Као клупко вунице откри

Да је крај везан око његовог прста.

 

Одлучио је да улови смрт

Али све што је падало у његове замке

Увек је било само његово тело.

 

Где је тај неко

Који нада мном влада?

 

Загњурио се, пропутовао, изазивао,

Успињао се уз бљесак

и коначно, накострешене косе,

Срео је Страх.

 

Очи му се слепише у шоку,

Одбијао је да гледа.

 

Свом својом снагом он удари.

И осети ударац.

 

Згранут, он паде.

 

            Превели с енглеског Давид Албахари и Раша Ливада

 

 

ИВАН СЛАМНИГ (1930 – 2001), Хрватска

 

 

Осјећам, како се урушујем...

 

 

Осјећам, како се урушујем:

ломим се кост по кост:

прште ми глежњи, затим гољеница,

здјелица, затим се мрви краљежак по краљежак,

пуцају ребра, књучњача,

доња па горња вилица,

јагодичне кости, чело,

затиљак,

тјеме.

 

 

БРАНИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ (19302007)

 

 

У ШОК СОБИ

 

 

Звук:

четири слаба млаза

између прстију

лако размакнутих.

 

Већ не на длану,

још не под шаком.

 

Па кажи,

ти већ записана

неразумљива светла реченицо

што лежиш ту

под мраком свећа и незнања

када је био живот?

 

Само

у међу-времену.

 

 

БОРА МИЛИЋ (1931 – 1990)

 

 

АВАЈ

 

Душа ме боли. Душа ме јако боли.

Боли ме душа. Душа ме боли јако.

Боли ме душа јако. Боли ме јако.

Јако ме боли. Јако ме душа боли.

 

Боли ме тако душа. Боли ме тако.

Тако ме боли. Тако ме душа боли.

Душа ме тако. Душа ме тако боли.

Тако ме душа. Боли ме душа тако.

 

Стално ме душа боли. Стално ме боли.

Душа ме стално. Душа ме стално боли.

Боли ме стално. Боли ме душа стално.

 

Душа. Боли ме. Душа. Боли ме. Душа.

Боли, душа. Боли.  Душа. Боли. Душа.

Душа. Јако. Боли. Боли. Тако. Стално.

 

 

ИВАН В. ЛАЛИЋ (1931 – 1996)

 

 

КОНЦЕРТ ВИЗАНТИЈСКЕ МУЗИКЕ

 

2.

 

Али ако се оно ужасно

Већ догодило, ако само сањам

Ову несаницу, ову немогућност

Да пробудим се поражен, на ничијој земљи,

Са бесмисленом лозинком у разбијеним устима –

 

Ако су лествице измакнуте,

А језик ишчупан из лежишта

Са плућима, са душом, са кореном,

Ако је простор разорен, разнесен прецизно

На спојевима с временом, а празна сенка анђела

Остала згужвана у напрслини,

 

Ако се покрет ове руке понавља

Разложен на безброј у хладним кристалима

Ока огромног инсекта који, без интелигенције,

Не греши никад –

 

Ако сам случајан крик, кост запела у грлу

Левијатана који труне у мочварама

Неког апокрифа, ако сам лишај

На камену, у некој мразној ноћи

Где, како каже песник, вихори воде кавгу

 

(Овде се прекида трака, овде се срце

У самоодбрани распрскава у ружу...)

 

 

ДОРЋОЛ

 

 

Кроз широм отворен прозор

Претрпане болесничке собе

Опија ме звучни снимак

Благог јесењег поподнева

Стишани звуци града, музика

Осунчане вере: трепер ваздуха

И мило таложење тишине.

Надала се сустала моћ

Жедно полегле главе

Гргољења и гутљаја …

 

Ево и тог строгога и глухог

Ослушкивања тишине,

Уздрхталог пред празним

Рекламним обећањем,

Како тоне у загушљив сан

Пун авети прошлог…

 

 

ДАРА СЕКУЛИЋ (1931)

 

 

ДОРУЧАК СЛИЈЕПИХ

 

 

Руке су свјетло залогаја и сребрн звук

ношен у прстима, од тањира до усана.

Сва сласт јутарња,

топлина долазећег дана,

милина млијечна расплинута по леђима

и боје топлог доручковања,

скупе се у меке куглице, у јагодице.

 

Слијепи не једу до краја.

Уморе им се залогаји међу прстима

и тада им прогледају лица.

Али никако да похватају с рубова столова и судова

игру просутих мрвица.

 

Јутро је за њих испаравање мирисно

клупко одмотано из тамних углова,

сањано мором у ноћима.

И доручак отегнут као топла паучина.

 

Слијепи немају глади у очима.

 

 

ПЕТРЕ СТОЈКА (1931), Румунија

 

 

НЕСАНИЦА

 

 

предуга ноћ ноћ без краја

несаница улази кроз рупу кључа на вратима

улази на димњак куће углађен месецом

улази на дугме ноћне светиљке улази

кроз тканиину драперије

 

орао који је утекао из ормана

испија ти последњу кап воде

коњ неки свеједно рже под прозором

на тавану пацови лупају у добош

 

издали су те љубавница песме фламански сликари

издао те је чак и укус наранџе

нико теби не пружа спасилачки колач

у овој ноћи у овој ониричкој фијести

 

дуга бескрајна несаница

 

и наједном удари јутарњег звона

тресу прозорска окна кревет зидове

који се на тебе руше

и ти мирно заспиваш под кршем часова

 

            Превео с румунског Адам Пуслојић

 

 

КАЗУКО ШИРАИШИ (1931), Јапан

 

 

SUMMER TIMЕ

пун месец, четврти дан после 27. јула

 

 

Мајка се успела без речи. Пре четири дана.

А вечерас је full toop. Пун је месец.

Mајка је тихо завршила свој рад:

последње мучне вежбе зване живот.

Уздисај и издисај. Као да ми се учинило

да би тај чин могао да досегне чак до Инке:

река мајушног живота

подрхтавала је као нит.

 

Она је срећнија од месеца. Међу црним облацима

не мора да лута.

Јасно светли:

не мора полако да одлази.

Да постојиш својим непостојањем – ту вечност

она је стекла. Ах,

заборавила сам да Ти кажем: хвала. Јер си овај свет

напустила too soon. Јер је био твој издисај сувише тих.

Како је вечност пролазна!

Јер постојиш само у мени.

У мени која имам свој крај,

сада се таласа

бескрајна, она вечност.

 

Ах, full moon. 

Биће које волим, моју мајку

Обасјавај!

Над спокојем душе тихо

као цветна олуја,

лелујај се!

Као росне капи

Светлости.

 

            Превела с јапанског Кајоко Јамасаки Вукелић

 

 

ТОМАС ТРАНСТРЕМЕР (1931), Шведска

 

 

ПОСЛЕ НАПАДА

 

 

Болесни дечак.

У једном свом виђењу закључан

с језиком очврслим као рог.

 

Седи леђима окренут слици житног поља.

Завоји око његове вилице подсећају на балсамирање.

Наочаре су му дебеле као ронилачке. Све остаје без одговора

и ненадано као кад телефон зазвони у мраку.

 

Али слика иза њега! Предео тај што рађа спокој чврстог зрна је златна олуја.

Небо попут плавог пламена и скитајући облаци. Доле међ жутим таласима

плове неке беле кошуље: жетеоци – ни најмању сенку не бацају.

 

Далеко украј поља стоји човек и чини се да све то види.

Повећи шешир држи му лице у сенци.

Чини се да мотри тамне прилике овде у соби, можда би да помогне.

Слика се постепено шири и почиње да отвара иза болесног дечака

и потања у себе. Ово производи варнице и буку. Сваки божји клас

букти само да би га пробудио.

Други човек – у житу – даје неки знак.

Он се приближио.

Нико то не опажа.

 

            Превео с шведског Мома Димић

 

 

АНДЖЕЈ БУРСА (1932 – 1957), Пољска

 

 

Другачије сам замишљао смрт...

 

 

Другачије сам замишљао смрт

веровао сам наивно

да ће ме врхунски оргазам ужаса

најзад избацити из сфере бола

 

Међутим све осећам

            видим све

остајући у законима лешине

            без могућности јаука

                                    дрхтаја

                                    покрета

 

Учествујем целом залихом страха и трпљења

у отрцаном комаду доктора Тулпа

Бојажљиви и вредни студент

врти ми у мозгу неким чудним инструментом

Гледајући на ружно младићево лице

на убоги и старомодни распоред маља на усни

мислим

            могуће је да је он још невин

и злобна сатисфакција доноси ми извесно олакшање

            (уколико је могуће осећати олакшање

            у току врћења у мозгу)

 

Знам све хирове професора

старог и ћелавог као коњ

знам мрачне вицеве студената

успео сам да упамтим апсурдне медицинске фразе

чије покриће је наводно

моје измучено тело

осуђено на откривање

све окрутнијих зачуђујућих

букета мучења

 

1957.

 

 

увек кад хоћу да живим вичем...

 

 

увек кад хоћу да живим вичем

кад живот одлази од мене

хватам се за њега

говорим – животе

не иди још

 

његова топла рука у мојој руци

моја уста крај његова уха

шапћем

 

животе

– као да је живот љубавник

који хоће да оде –

 

вешам му се о врат

вичем

 

умрећу ако одеш

 

1964.

 

            Превео с пољског Петар Вујичић

 

 

СИЛВИЈА ПЛАТ (19321963), САД

 

 

ДВА ПРИЗОРА ИЗ МРТВАЧНИЦЕ

 

 

1

 

На дан кад је посетила просектуру

Четворицу су положили, црних као загорела ћурка,

Допола већ разнизаних. Кисели воњ

Из каца смрти прионуо беше уз њих;

Дечаци у белим одорама бацили су се на посао.

Глава његовог леша се урушила

И она једва да је могла ишта да разазна

У том кршу од костију лобање и старе коже.

Парче бледожуте траке држало је све то на окупу.

 

Бебе с носевима пужа сањаре и сјаје се у теглама.

Он јој пружа извађено срце као разбијени комад породичног наслеђа.

 

2

 

На Бројгеловој панорами дима и клања

Само двоје је слепо за војску стрвинара:

Он, пловећи морем њених плавих сатенских

Сукања, пева у правцу

Њеног обнаженог рамена, док се она,

Играјући се нотним листићем, сагиње над њим,

Обоје глуви за гусле у рукама

Мртвачке главе што засењује њихов пој.

Цветају ти фламански љубавници; али не задуго.

 

Ипак очај, огрезао у боји, поштеђује малену земљу

Будаласто, деликатно, у доњем десном углу.

 

 

ПАРАЛИТИК

 

 

Дешава се. Потрајаће? –

Мозак ми је стена,

Немоћних прстију, без језика,

Мој бог су плућа од челика

 

Која ме воле, пумпају

Моје две

Кесе за прашину и празне их

Неће

 

Дозволити да потонем

Док напољу дан клизи као телеграфска трака.

Ноћ доноси љубичице,

Тапете с очима,

 

Светла,

Благе незнанце

Што говоре: „Како си?“

Уштиркана, одбојна прса.

 

Мртво јаје, почивам

Цео

На целом свету који не могу да опипам,

На белом, затегнутом

 

Бубњу моје постеље

Посећују ме фотографије –

Моја жена, мртва и пљосната, у крзну из 1920,

Са устима пуним бисера,

 

Две девојчице

Пљоснате ко она, шапућу: „Ми смо твоје кћери.“

Мирне воде

Прекривају њене усне

 

Очи, нос и уши,

Прозирни

Целофан који не могу да поцепам.

На голим леђима

 

Смешим се, као Буда, сва

Хтења, жеље

Спадају с мене попут прстенова

Грлећи своја светла.

 

Канџа

Магнолије,

Сопственим мирисима опијена,

Што ништа не тражи од живота.

 

29. јануар 1963.

 

            Превела с енглеског Љиљана Ђурђић

Comments