ПАУЛ ЦЕЛАН (1920 – 1970), ЧАРЛС БУКОВСКИ (1920 – 1994),

поставио/ла Miroslav Lukić 24.06.2014. 09:58   [ ажурирано 08.01.2017. 09:41 ]
ИГОР ХОЉИН (1920 – 1999)ЖЕРАЛД НЕВЕ (19211960), МАРГЕРИТА ГВИДАЧИ (19211992),
БЛАЖЕ КОНЕСКИ (1921 – 1993),  ЕВАЛИСА МАНЕР (19211995),  ТАДЕУШ РУЖЕВИЧ (1921),
ПЈЕР ПАОЛО ПАЗОЛИНИ (19221975),  ФИЛИП ЛАРКИН (19221985), ВАСКО ПОПА (19221991),
АНА ШУМИГАЛСКИ (19221999),  ШТЕФАН АУГ. ДОЈНАШ (19222002),

ПАУЛ ЦЕЛАН (19201970), Немачка

 

           

ГОСТ

 

 

Још много пре вечери

свраћа к теби онај

што је изменио поздрав с тмином.

Још много пре дана

он се буди

и пре но што оде распири сан,

сан, прозвучен корацима:

чујеш га како премерава даљине

и бацаш своју душу онамо.

 

 

Са десне стране ко? ...

 

 

СА ДЕСНЕ СТРАНЕко? Усмртија.

А ти, са леве, ти?

 

Српови путовања на изван-

небеском месту

глумећи белосиви се збијају,

у месечеве ласте,

у звездане чиопе,

 

ја роним онамо

и сипам пуну урну

у тебе доле,

унутра.

 

            Превео с немачког Бранимир Живојиновић

 

           

Била си...

 

 

Била си моја смрт:

могао сам те држати

док ми је све отпадало.

 

Превео с немачког  Звонимир Костић Палански

 

 

ЧАРЛС БУКОВСКИ (1920 – 1994), САД

 

 

НОЋНЕ ПОСУДЕ

 

 

у болницама у којима сам боравио

виђате крстове по зидовима

и иза њих ретко палмино лишће

потамнело и пожутело

 

то је знак да прихватате неизбежно

 

али оно што стварно боли

јесу ноћне посуде

завуку ти је под гузицу

умиреш

а очекују од тебе да седиш на тој

немогућој ствари

и уринираш и

кењаш

 

док кревету

поред твог

5 рођака доноси укусан сир

неком неизлечивом

срчаном случају

канцерогеном случају

или случају

општег распадања.

 

ноћна посуда је бездушни камен

ужасно ругло

јер нико не жели да одвуче твоје клонуло тело

до кењаре и натраг.

 

покушаваш да се сам одвучеш

али поставили су решетке:

у својем си кревецу

свом маленом смртном кревецу

и кад се болничарка врати

сат и по касније

и види да нема ничега у ноћној посуди

шаље ти нај-

неумеренији поглед

 

као да би, ближећи се смрти

човек морао да буде у стању да ради

опште најопштије ствари

опет и опет.

 

али ако мислите да не ваља тако

само се опустите

и пустите

да све истече

у чаршаве

а онда ћете да га чујете

не само од болничарке

него и од

осталих пацијената...

 

најтежи део умирања

је што они очекују

да одапнеш

као ракета одапета у

ноћно небо.

 

понекад се то и може

 

али кад ти је потребан метак и пиштољ

подигнеш поглед

и откријеш

да су жице над твојом главом

повезане са дугметом за звонце

годинама раније

пресечене

отргнуте

елиминисане

и

да су

бескорисне као и

ноћна посуда.

 

            Превео с енглеског Војо Шиндолић

 

 

БОЛЕСТАН

 

 

бити јако болестан или јако слаб врло је

чудно.

када ти треба сва твоја снага да одеш од

собе до купатила и назад, то изгледа као

шала, али

не смејеш се.

 

натраг у кревету поново размишљаш о смрти и

откриваш исту ствар: што си јој ближе

све је мање

одбојна.

 

имаш доста времена да проучиш зидове

а напољу

птице на телефонској жици добијају велики

значај.

ту је и тв: људи који данима играју

безбол.

 

немаш апетита.

храна има укус картона, од ње ти је

мука, више него

мука.

 

твоја добра жена стално инсистира да

једеш.

„доктор је рекао...“

 

сирота душица.

 

и мачке.

мачке скачу на кревет и гледају ме,

гледају, затим скачу

на под.

 

какав свет, мислиш: једеш, радиш, јебеш,

умиреш.

срећом, болујем од заразне болести: нема

посетилаца.

 

вага показује 73, а било је

104.

 

изгледам као човек у конц-логору.

што и

јесам.

 

па ипак сам срећан: славим самоћу,

никад нећу патити без гомиле.

 

могао бих да читам велике књиге

али ме велике књиге

не занимају.

 

седим у кревету и чекам да се све то оконча

на овај или

онај начин.

 

баш као и сви

остали.

 

            Превео с енглеског Флавио Ригонат

 

 

ИГОР ХОЉИН (1920 – 1999), Русија

 

                                           Хенриху Сапгиру

 

1.

Лежим у болници. Све ново и беспрекорно ради.

Лекари специјалисти. Чиста постељина и остало.

Само хране дају мало,

Тек да се не умре од глади.

 

2.

Зидар сам био.

Пао сам са једне петоспратнице

Без свести ме довезли до болнице.

Дисање ми је готово стало.

Сипали камфор, није помогло ни мало.

Тестеру сам помињао у бунилу и болу…

Умро сам на операционом столу.

 

3.

Пала сам под тролејбус на тргу Мајаковског.

Однели ме у институт Склифосовског.

Дали ми инјекцију у тело,

И одмах сам, тврдим смело,

Оживела. Прво што сам изговорила

Било је где је ташна с којом сам пазарила.

 

            Превео с руског Светислав Травица

 

 

ЖЕРАЛД НЕВЕ (19211960), Француска

           

           

НЕГДЕ

 

Он клечи

да га не виде

Он клечи

једна звезда на свакој рани

 

Његов глас се напокон стапа

са небом

једним малим небом

овога света

 

Он клечи у том свету

покрај једног кухињског стола

Када дође он прелази преко

 

 

ЦОПЛА

 

 

Јеси ли видео

иза мог срца

тај чудни срп

оклопљен хладноћом?

 

Он вреба вреба

али убиће тек

када убије мене

 

Певај да окончаш

певај

своју јалову победу

 

            Превела с француског Весна Цакељић

 

 

МАРГЕРИТА ГВИДАЧИ (19211992), Италија

 

 

ВЕЧЕРЊА ИНЈЕКЦИЈА

 

 

Ево бијелог одреда што сије мир

убодом штрцаљке.

 

Збуњеним шушњем

подижу се наши демони

и одлазе да нас дочекају

тамо, мало даље, пред зору.

 

Смјењује их нека стрма празнина

као од грознице наједном пале.

Умор је олован.

Свака казаљка непомична, окомита.

 

Како је незнатно било шиљато милосрђе!

"Окрените се на бок, брзо, готово је."

И душа

лакше би спуштена

но иједно једро или застава.

 

            Превео с италијанског Младен Machiedo

 

 

БЛАЖЕ КОНЕСКИ (1921 – 1993), Македонија

 

 

БОЛАНИ ДОЈЧИН

 

 

Када бејах препун снаге

која надолази као мутна речна матица,

када се осетих способан за свој подвиг,

достојан славе,

када ми очврсну глас за најдубљу реч,

рука за најтежи мач, нога за највернији ход – тада се сломих.

Падох као трешња под превеликим родом.

 

Једна подсмешљива сенка ми увреба траг,

као змија у гробни закутак увуче ми се у свет,

смех ми урече, зацрни ми тугу –

да се обазрем подозриво, да мислим и премишљам.

Тада се осетих ситан и смешан и низак –

окопне тело,

клонуше руке,

паде мач.

Падох болан.

 

Болан лежим до девет година,

па искидах до девет постеља.

 

Не осећам више своје зглобове,

ја сам разбацан по тврдој ледини

на пакленој подневној припеци,

ја сам распарчан кост по кост,

кроз моје је кости трава проникнула,

кроз ту траву змије се легу.

 

Ја жудим за гробом тамним и студеним –

нема ми краја без мог подвига суђеног.

 

Непозната жено, једина на свету,

сестро и мајко моја, ти која си страдала много,

ти која си осетила бол до окамењивања,

дођи, сестро златна,

сакупи моје убуђале кости, не грози се,

састави ме,

повиј ме у триста лаката платна,

реци ми тиху реч,

усправи ме,

научи ме да опет ходам, мајко,

 

дај ми у руку мач –

да убијем Црна Арапина.

Да умрем.

 

            Превео с македонског Влада Урошевић

 

 

ЕВАЛИСА МАНЕР (19211995), Финска

 

 

Једног дана побјегох...

 

 

Једног дана побјегох из свог тијела

            и кренух у другу собу да видим сат.

Куцао је као механичко срце.

Моје је тијело дисало у њему, срце куцало

као задати часи.

 

Вратих се у своје тијело, размислих о свему.

Па и то срце би посустало, сви часовници једном стану,

сад још бије у мојим грудима,

куца на крлетку ребра, на покровац мртвачког сандука.

 

Желим да побјегнем, другим путевима, другим бродовима

које вам нисам градила

за крваву чашу живота.

 

            Превео с финског Осман Ђикић

 

 

ТАДЕУШ РУЖЕВИЧ (1921), Пољска

 

 

ГРИП У КРИЊИЦИ

 

 

имао сам 40 степени температуру

 

на месту где се завршава

Алеја хиљадугодишњице

угледао сам црни облик

који је подрхтавајући као лист

падао полако на пут

изненада отворивши црна крила

на крилима су се пресавијале беле

и наранџасте тачкице као прозорчићи

 

приметио сам да су из те

„тацнице“

излазила мајушна бића

зелена и врло покретна

 

шум потока однео ме

у дом креативног рада

нада мном се ширило лице

госпође докторке њена замагљена уста

и речи које су се претварале

у пахуљице снега

које круже

 

испод плафона засијао стих

не већи од сребрног прстена

стих

је кружио по соби

упао у шољицу

и растворио као аспирин

 

на столици налазила се

тацница пуна јагода

и зелених листића

 

тамно издужено тело

прозрачно

као унутрашњост поморанџе

испуњавало собу задахом

 

из славине капала вода

капи дубиле

камен

који је лежао на мојим грудима

додиривали ме пламенови

 

затворио сам очи

и одлетео

у горе и долине

 

            Превела с пољског Бисерка Рајчић

 

 

ПЈЕР ПАОЛО ПАЗОЛИНИ (19221975), Италија

 

 

ОЧАЈНИЧКА ВИТАЛНОСТ

 

IX

 

(Клаузула)

 

"Боже мој, па што онда имате

ви у активи..."

"Ја? [неко муцање, гадно

            нисам узео опталидон, дрхти ми глас

            као болесном дјечаку]

Ја? Очајничку виталност."

 

            Превео с италијанског Младен Machiedo

 

 

ФИЛИП ЛАРКИН (19221985), САД

 

 

КОЛА ХИТНЕ ПОМОЋИ

 

 

Продевају се, ко исповедаонице запретане

кроз бучна градска поднева, а да не

узврате ниједном погледу упијеном.

Сјајно углачана, сива, на металној плочи грб:

пристану, да одахну, уз ивичњак стрм:

сваку улицу посете, временом.

 

Тад деца, низ пут расута, и са степеница,

и жене, на повратку из продавница,

док се крчкају ручкови у мирисима,

спазе на трен рашчупано, благо једно лице,

које, док износе га и смештају пљоштимице,

укаже се из розе ћебади, на носилима.

 

И разрешујуће празнине осећај пренути,

која испод свега што чинимо ћути,

на секунд ухватимо целином

тако туп, истинит довек.

Врата се залупе, изгубе. ЈАДАН ЧОВЕК,

зашапћу, тад, над сопственом судбином.

 

Јер тај, однешен са умртвљујућом тамом,

ослобођен губитка, кренути може,

око нечега, надомак крају самом,

а оно што године наталоже,

јединствен случајан спој

породице и обичаја, у тачки тој,

 

напокон, почиње да лабави.

Далек лежати од размене љубави,

у просторима неким недосегнутим,

саобраћај пустити да даље врије,

приближава то што оста да се збије,

а што смо билиу даљини мути.

 

            Превео с енглеског Владимир Јагличић

 

 

ВАСКО ПОПА (19221991)

 

 

ВЕРЕНИК СМРТИ

 

 

Мој земљак старчић од тулузије

Чами по цео дан

Прикован за наслоњачу

 

Не скида очи с врата

Док ми се штапом обраћа

 

Нисам се ја ни живота плашио

А камоли ње

Чекам је из ноћи у ноћ

 

Не могу више да урлам

И зовем у помоћ

 

Лежим будан у постељи

С кухињским ножем на грудима

И рукама прекрштеним на сечиву.

 

 

АНА ШУМИГАЛСКИ (19221999), Канада

 

 

СЕДЕЋИ ПОД ГУСТОМ СЕНКОМ СМРТИ

 

 

у јуну свратила сам до мртвачнице

у холандији тражећи

пријатеља носила сам црне рукавице

уз које пристаје велико уважавање

 

било је уредно овде

помало мирисаше на црну земљу

на Ускрс чланови Гробљанске заједнице

глачаху кости и припремаху их

како доликује положају и светости

 

бејах пронашла велику кошчату лобању

са малом округлом рупом

на левој слепоочници

исцелитељ беше пробушио главу

да је ослободи зла

 

кад сам га најзад пронашла

покупила сам га у марамицу

и понела кући

 

Франс почела сам

Имам толико тога да ти кажем

Хоћеш ли желиш ли да чујеш

моју исповест?

 

Ћутао је тужно се насмејавши

 

Франс рекох му

Могу ли ти најзад рећи

да сам једном жудела за тобом

делић мене је сломљен

због твог памћења

 

Али нема суза у мртвим очима

његово кежење открива зубе, ласцивне

 

Проклет био заплакала сам

ти ме не би узео

кад сам имала петнаест и била опасна.

 

            Превео с енглеског Богдан Мрвош

 

 

ШТЕФАН АУГ. ДОЈНАШ (19222002), Румунија

 

 

РЕПОРТАЖА ИЗ ЏАКА

 

 

Ми, најсрећнији, погодили смо

у тај тесан простор, пун светла.

А за друге Божји прсти

нису довољно брзи и одлучни:

пре но вежу џак,

они су поново постали што су били.

Иначе, добро је ту. Температура

зависи само од нас, на крају крајева.

Кроз платно се провлаче ветар и мрак.

Одјеци од пре рођења долазе, а вал

најављује у сну месечево море

са латинским именом. Мудраци

кажу да дишемо и у праву су!

А шта можеш? Има још лудака који

верују да нема ваздуха и праве рупе

у правцу носа, гледајући напоље...

Препоручљиво је да нађеш

најудобнији положај. На пример:

леђа уз непостојећа леђа

онога што на плећима носи џак...

 

            Превео с румунског Петру Крду

Comments