КРИСТОФЕР ОКИГБО (1932 – 1967), ЈАН ОНДРУШ (1932 – 2000)

поставио/ла Miroslav Lukić 17.07.2014. 05:27   [ ажурирано 08.01.2017. 08:50 ]

СРБОЉУБ МИТИЋ (19321993), БОЖИДАР ТИМОТИЈЕВИЋ (19322001) ,  ТОМИСЛАВ МИЈОВИЋ (1932),  ВЕСНА КРМПОТИЋ (1932) ,   НИКИТА СТАНЕСКУ (1933 – 1983),  АЛЕКСАНДАР РИСТОВИЋ (1933 – 1994), ЈОВАН ХРИСТИЋ (19332002) ,  ДУШКО ТРИФУНОВИЋ (19332006),  ФРАНЦЕ ФОРСТНЕРИЧ (1933 – 2007), ПИТЕР ОРЛОВСКИ (19332010),  ДОБРОСЛАВ СМИЉАНИЋ (1933),  БРАНКО МИЉКОВИЋ (1934 – 1961), 
ВИТОМИР НИКОЛИЋ (1934 – 1994) ,  ПЕТРЕ М. АНДРЕЕВСКИ (19342006),  ГЕНАДИЈ АЈГИ (1934 – 2007),
ВЛАДА УРОШЕВИЋ (1934),  МАРК СТРЕНД (1934),  МОТОО АНДО (1934)

КРИСТОФЕР ОКИГБО (19321967), Нигерија

 

 

Звезде су отишле...

 

 

Звезде су отишле.

Небо кроз монокл

испитује свет доле.

 

Звезде су отишле,

а јагде сам?

 

Извите се, извите се, о антене

да зграбим овај час

 

испуњавајући сваки тренутак

сломљеном елегијом.

 

            Превела с енглеског Нина Живанчевић

 

 

ЈАН ОНДРУШ (19322000), Словачка

 

 

ИЗ БОЛНИЦЕ

 

 

Као нож те положили на сто.

 

И пошто си отворен због сопственог грла,

у сочиву ко у огледалу видиш

своје лице наопако, које ће те убости,

 

осмехнеш се,

издаје те јецај,

 

шапнеш

викне

 

куцнеш

удари песницом,

 

о сопствену се слику погледом отимате,

о осмех као кресање шибицом,

 

не, с овим огледалом нема договора.

 

И пошто си отворен због сопственог грла,

одупри се рукама у висини лица,

 

увек ћеш бити Сизиф,

и камен који он подиже,

 

и јастребово крило,

и његово узлетање,

 

мета,

и пуцањ у мету,

 

сечиво,

и рез,

 

и на праг прибијен

ћутке ћеш дрхтати.

нагази!

Или прекорачи!

Врати се!

 

Ковачи ћекићима у ритму копита звоне,

сечива од руда усијају и њима

жуљеве режу са дланова

за јагодице биљних прстију девојачких.

 

То си ти, звонак,

распеван, ведар, јасан,

о чашу тихо звониш.

 

(Као нож те рупцем белим

обрисали од крви.)

 

            Превели са словачког Франтишек Липка и Љубомир Симовић

 

 

СРБОЉУБ МИТИЋ (19321993)

 

 

МУКЕ

 

IV

 

Црни ми ветрови до кичме дожилали

Па би да ме у горко месо таме

Пустог гурну

 

Да ми у глувој води тмине

Запаљени језик угасе

 

Да ми се никад више очи

До младе дуге

Не прикраду

 

Да никад више моје унакажено срце

Зубе не покаже.

 

 

БОГАЉ

 

 

Излизале ми се ноге од трчања за смислом,

просто се излизале,

као што ми је окаменио мозак од сањања

и као што ми је осмех избрисан

неспознајом.

 

Остале ми само руке,

само прсти и нокти велики

да копам по небу,

по неозледивом простору,

по црном месу глуве земље,

да изоштрим, не знам чега ради,

да изоштрим нокте.

 

 

ЈОЈА НА САМРТИ

 

 

Договарају се да убију Јоју

Договарају се да убију

Најстарију Циганку на свету

 

Договарају се црви и болест

И мôра што се попела на њених

Двестапедесет година

 

Три месеца Јоја гледа у греду

И не једе

И не пије

И не спава

Три месеца неће да умре.

 

 

ЧУМА

 

 

И пође морија чума

Просуше се далаци

И оспе зле

И гуке велике гнојаве

И неки жути

Печати по људима

 

Од магле опаке

Или од војске

Од урока

Или укуна

Изађоше болести

Видљиве и невидљиве

 

Народ је умирао

И није било времена

За укоп и за обреде

 

Звонари су на конопцима

Остајали да висе

Мртви и жути

 

Сабирали смо траве видарке

И траве басмуше

Траве за чајеве

И за кâд

 

Траве за мелеме

И за приљуб

Траве за разврг

И бајање

Али лека није било

И није

 

Усахнуше сви сокови надни

И оно мало народа

Побеже у правцу

Куда је одлазило сунце.

 

 

БОЖИДАР ТИМОТИЈЕВИЋ (19322001)

 

 

САВ СИ У БОЛЕСТИ

 

 

Сав си у болести а нигде немаш ране

нити у оку видљивог знака начетости.

Видим; бриди у теби васцели овај свет

и у твојој кости труну његове кости

а ти си непокретан и нем, но ипак ништа

не узимаш му за зло. Свакога јутра

бојиш се сванулог сунца и сваке вечери

кријеш се од месечине, а можда су баш они

лековите мађије неба за твоје немуште

ране, за твоје згрушане дворе и затурене

дане.

 

Рано си се препустио ћоравој тишини еона:

чело ти пресушен бунар, око тврди белутак

а у срце ти не могуко зна по којем паклу

лута! И све си око себе у тврду плехану кожу

уморну увио своју: небо си одеждно смрачио

димом стуљене зене, времену уз`о си мéне,

а на реку и птицу и зеленило шума

послао црне хрте свог затруњеног ума.

 

Где су ти оне родне и плахе обести смеха,

ведри пожари грла и хитре видре језика

с којима си често и звезде надмудривао?

Хоћеш ли икада моћи сећању свом да вратиш

покретне празнике трава, нечујне звекете зоре

и радост плаветне воде где некад било је море,

зачетак твог зачетка и моћну лекарију

на челу стврдле ти боре?

 

Сав си у болести а нигде немаш ране

нити у оку видљивог знака начетости;

видим: бриди у теби васцели овај свет

и у твојој кости труну његове кости

а ти си непокретан и нем јер сунце и небо

више немају лека за твоје скамењене ране,

за твоје неплодне дворе и посвађане дане.

 

 

БОЛНИЦА

 

 

Допирао је из даљине лик жене,

на јужни прозор паде јој ломна сенка:

из постеље дигоше тела млитава

не би ли пољупца њена допали.

 

У свили сва, у млечној и нежној кожи

иза окна у ваздуху је лебдела

и шетала као по башти шимшира,

грлећи празнину, љубећи нигдину.

 

Унезверена лица с друге стране,

с црвима у телу, с трулежом у глави,

пружала су руке без прстију, без лакта,

гребући својој тами њено пречисто лице.

 

 

ТОМИСЛАВ МИЈОВИЋ (1932)

 

 

СЛЕПИ ПЕВАЧИ

 

 

Слепи речима невиђено виде

И сликовито то изговарају

А они с видом као да се стиде

И речи им се у мук затварају

 

Слепи по речи у заум залазе

У изгубљено ишчезло отето

Проналазећи стазе и богазе

Кроз таму светлост свето и уклето

 

За слепе сваки трен је неизмерно

А како знају потрајати неће

Трен неизмерног прихватају спремно

 

Да сроче речи зарне и светлеће

За звучне слике песме виловите

За наша слепила очи видовите

 

 

ВЕСНА КРМПОТИЋ (1932)

 

 

ОД МОЈИХ СИ РАНА

 

 

Од мојих си рана сачињен

од мога лијепога лишаја

од исушених краста

од љусака отпалих с репа

од пера палих из крила

од батрљака

 

Ти и сјај

Ти и цват

Ти и лет и раст и прах.

 

Од мојих модрица Ти си бијел

од мојих чирева Ти си чист

од мога кашља и ожиљака

процвјетала гле ливада.

 

Свијет се пресвлачи у бол мој

у губу моју у лијепу хаљину

а Ти си тако у болест ми зарасто

да Ти се више не сјећам лица.

 

Ако оздравим доћи ћу

Теби и сјају

Теби и цвату

ако вас тада уопће буде.

 

Од мога гњилога ребра

Ти си постао

велик делија

 

од моје хроме ноге хрт си постао

недостижни

од мога сузнога ока заблистао си

 

од узде моје и решетке

Ти си слободан

 

од комада мојих цјеловит

 

Ти и сјај

Ти и цват

Ти и све чему служим

 

лијепи мој гноју

 

отпалу косу моју чешља сад друга драга

зуби се моји испали бијеле у туђим деснима

 

и тако, што даље идем све више се дивим

љепоти својих рана

на свима и свему.

 

 

НИКИТА СТАНЕСКУ (1933 – 1983), Румунија

 

 

ЕЛЕГИЈА ДЕСЕТА

Јесам

 

Болујем. Боли ме рана

од копита коња у трку добијена.

Тај невидљиви орган

који је без имена,

неслух и невид,

немирис, недодир,

између очију и бубне опне,

између прста и језика.

Нестаје га чим се вече пропне.

Вид ми најпре стиже, пауза потом,

нема таквог ока за оно што стиже,

а стиже, мирис, затим је тишина,

нема ноздрва за оно што стиже,

затим је укус, влажан тај дрхтај,

ничега опет,

затим бубне опне за лењиве

елипсе покрет,

па додир и миловање, клизање

поврх таласа расутог свег,

покрета свих залеђења,

на чијем је наличју снег.

Али, ја болујем. Болујем

од нечега што и вид је и слух,

од неке врсте ока, неке врсте ува,

којима ни векови не открише дух.

Тело као неолистала грана,

тело јеленасто,

у слободном простору што се слама

по законима којим се влада кост.

Нежне ми органе сфере

без заштите сасвим остави,

међ видом и слухом, од укуса до мириса,

зидове ми тишине стави.

Болујем од зида, зида којег стере

око-бубна опна, брадавица-њух.

Апстрактне ме звери

газе као ваздух.

Бежећи у страху пред непостојећим ловцима

које опет јури непостојећа глад.

Њихове утробе крик их сада отима

из непостојеће глади хлад,

и нађите  орган још неспуштен

у мрежњачу и бубну опну, у нерве, до меса,

вољи космичке празнине препуштен

и вољи небеса.

Орган пао ничице и испружен орган,

орган у идеје скривен, као благих зракова рој

у сфери, као кост  звана

калканеум, у пети Ахиловој,

смртно коју погоди срела;

тај орган који допире

изван строго мермерног тела,

свиклог тек да умре.

Ево ме, болујем од ране

коју замислити треба

између Поларне звезде

и звезде Канопус и звезде Арктурус

и Касиопеје с вечерњег неба.

Умирем од ране која није стала

на моје тело сво у ранама,

потрошеним у речима, царину светла

плативши на царинама.

Ево, лежим понад камења и стењем,

органи су скрхани, а маестро је, леле,

излудео, јер болује од ње,

од васељена целе.

Боли ме што јабука је јабука више,

болујем од коштица и од камених гора,

од четири точка, од ситне кише

метеорита, од мрља и од шатора.

Орган назван трава попасли ми коњи,

орган назван бик би ми прободен

муњом тореадора и зигуратом који

твоја је арена.

Орган мој Облак истопи се бео

у потопским кишама, муњевитим,

а орган Зиму, кад постајеш цео,

заувек ћеш одбацити.

Боли ме ђаво, и глагол, начисто,

бакар ме боли, млечика ме боли,

боли ме псето, и зец, и јелен исто,

дрво и даска, и декор голи.

Мене сад боли центар атома

и ребро које ме далеко држи 

границом тела –

од тела других, божанске сржи.

Болујем. Боли ме рана

коју носим као чинија

главу светог Јована,

у плесу чија је слава све силнија.

Не боли ме оно што не види се,

што се не чује, што не опроба укус,

што се не мирише, што не улази

у можданост уску

и скелетичну, мога бића,

свету једноставном на увид да стоји,

не трпећи друге смрти, сем смрти

коју измисли сама, да постоји.

Болујем не од певања,

до од прозора јер су разбијени,

од броја један ја болујем

који се изделити не да – ни

на две дојке, на две обрве,

на два ува, на две пете,

на две ноге у трку,

немоћне да лете.

Јер немогуће је делити на два ока,

две луталице, два грозда у бокору,

два лава који ричу, на два

мученика на ломачи, на одмору.

 

 

АЛЕКСАНДАР РИСТОВИЋ (1933 – 1994)

 

 

О СМРТИ И О ЈОШ КОЈЕЧЕМУ

 

 

Како ће бити чудна та моја смрт на коју мислим од

            детињих година:

старац једва покретљив излази из мале библиотеке

и нагиње се на једну страну док сасвим не клоне у

            зеленило травњака.

 

Имам разлога да верујем да ће се и мени догодити што и

            другима

док се пењем уза степенице носећи храну за вечерњи

            обед у најлонској кеси

и не осврнув се ниједном на ону која у тај час силази,

            главе у ситним коврџама и у хаљини за излазак.

 

Можда би то могла бити сасвим обична смрт у

            путничком вагону:

човек који је пажљиво гледао поља, брежуљке и снег

затвара очи, спушта руке у крило и не види више оно

            што је домалочас посматрао.

 

Покушавам да се присетим и других могућности, и ево

            ме још једном

преобучена у себе какав ћу тек бити у веселом

            друштванцету,

где након попијене чаше и смејући се падам под сто

            повукав за собом столњак и вазу са ружама.

 

Моја би смрт имала посве духовно значење

У каквом санаторијуму за умоболне међу планинским

            Венцима,

Док умиремо јадајући се један другоме у постељи са тек

            Пресвученим чаршавима.

 

Али, можда бих могао умрети сасвим другојачијом

            Смрћу од оне коју очекујем:

Уз кћер и жену и окружен књигама са сваке стране

Док напољу сусед покушава да упали мотор свог аута

            Који је преко ноћи изненадио снег.

 

 

БОЛНИЧКИ ДАН

 

 

Притајио се Авакум.

До ушију се покрио

шареним ћебетом.

 

Пада тих снег

и кроз прозор се виде

гавранови и оголело дрвеће.

 

Прошао је још један

болнички дан. Сестре вуку кроз ходнике

столове с точкићима.

 

А Авакум сања

поље с летњом травом.

И коњ зеленко је у пољу.

 

И у сну му се чини

да неко иза брда зове:

Авакумеее! Авакумеее!

 

А онда нема ни зеленка ни поља,

него хитре сестрице стављају

Авакуму бео покривач преко главе.

 

 

СТЕПЕНИШТЕ

 

 

Не води никуд, не долази

ни од куда. Али ја чујем

кораке некога који се пење

и кораке некога који силази.

Летњи мермер, дрвени држачи, понекад

нека упаљена лампа.

                                    И звук потпетица

тамо и овамо, куцање штапа,

шкрипутање лаковане обуће.

А онда и онај дечак

                                    у коме видим себе,

устрашен мраком на дну степеништа.

 

И ружа коју је неко испустио из руке.

Смрт, дакле.

 

 

ЗВУК ЗВОНА КАО ДА ДОЛАЗИ ИСПОД ЗЕМЉЕ

 

 

Неко иде пртином преко дворишта:

носи малу књигу под пазухом,

носи прибор за писање и јабуку.

 

А у гостинској соби, окружен званицама,

умире онај који је позвао званице:

душа му покушава да утекне, али не дају они око стола и постеље.

 

Девојка иде од једног госта до другог,

и како стане поред кога, добије ново лице.

Ево је преда мном танких обрва и са устима као крила црвеног лептира.

 

Онда самртник устане и седне на ивицу кревета,

отпије из чаше вино, па опет легне.

У собу долази дрводеља, носи метар и снисходљиво се осмехује.

 

А напољу је мећава, па се не види ни прст пред оком,

не види се ни црква ни звонара на брегу.

(Чује се звук звона као да долази испод земље.)

 

 

ЈОВАН ХРИСТИЋ (19332002)

 

 

У ТАВНИ ЧАС

 

 

У неки тавни час (а таквих је све више)

Седи сам у соби, коју сумрак полако испуњава

Као дим што се до тада вукао по баштама

Где пале тек опало лишће чекајући прве мразеве,

И не усуђује се да упали светло које му је на дохват руке.

 

За који час, чуће се кораци.

То неки бог долази да затвори врата

Још једне од соба његовог живота у који више никада неће ући.

 

Чека да се звук корака изгуби. Онда устане,

Упали светло и дуго стоји насред собе,

Пуне књига и хартија, што му је последња остала.

И зна да се више ништа од оног што је желео неће догодити.

 

И да ће почети да се догађа само оно чега се највише плашио.

 

 

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ (19332006)

 

 

Шок-соба је годинама била празна...

 

 

Шок-соба је годинама била празна

и чекала

Сад смо у њој на окупу

 

Ти си у мојој магли

као под мирном водом

коју помера мој повремени дах

од кога очекујеш ускрснуће

Преда мном

ти

и рајска долина Еуфрата

пуна маслина и микробиологије

 

Ти

може бити

плачеш нада мном

 

Пучином Панонског мора

никад није пловила лађа

 

Несрећни Парететис

 

Здраво да си велики рођаче

ледене хипотезе о Антарктику.

 

 

ФРАНЦЕ ФОРСТНЕРИЧ (1933 – 2007), Словенија

 

 

ОБДУКЦИЈА

 

 

Нашли су велики страх,

таму нагона

у брлогу рогова,

у пламену језика наоштрену крв,

тугу ћутљиву забодену у очима

као нож у рани

који мирује.

 

Нашли су жеђ,

мочвару и ноћ,

тежак мирис зноја

у кожуху – предворју пакла,

гола тела што плешу

и тамни грозд споловила.

 

Нашли су прву

и другу

и трећу љуску, у њој

бело тело као једарце,

закржљала ребра

и гомилицу мозга:

све бело

и ситно

као страва.

 

Неки су крикнули.

Неки су се смејали.

Неки су се чудили.

 

            Превео са словеначког Дејан Познановић

           

 

ПИТЕР ОРЛОВСКИ (19332010), САД

 

 

ПЛАЧ ГУБАВАЦА

 

 

Када сам био у Бенаресу

Индији у лето 1961. био сам

тако тако Учмао да сам

мало зазирао да удесим

и одем да видим како сироти болесни

недељом танки без ногу без руку без

прстију, само патрљци дроге

костима прстију чепркају уоколо.

Помало као прасећи папци у чистој продавници

несклади само што су ови били Најпропалији од

Пропалих Индије Губавци

или парче парчета

у овом малом Пролазу ту

 

Дасудсимад Гатово, можда

32-год. жена зграбљена чистом прљавштином

Врпца Саргије дроњак око струка

јагодице њених          ножних прстију         требало би да су

где јој кост Ножног прста засеченог до корена

извирује још нападан активном

Губом ширећи се разједајући

месо што окружује

њене удовеона

би само могла пузати на својој задњици

она не може да хода и да

једе она мора да користи своје гњиле

болне Губаве прсте

 

Дао сам некој корисној индијској души

да оде и набави јој сасвим нов Чист

сари за неколико рупија

и почео јој помагати да пресвуче

своју одежду кад тамо

С њене леве стране

видех прстен од 4`` отворен

видех инфекцију пуну црва

како пужу срећно живиБио

сам толико изненађен да нисам знао

за секунд шта да учиним

онда

сам подвио реп збрисавши лекару

у његов уред одмах преко пута улице

 

питајући га шта да учиним

Не замолио сам га да сиђе и прегледа

ову улицу Губе & да ћу му платити

добро за његов стручан рад

Рекао је да мора остати у свом уреду

и казао ми је да набавим нешто

Хидроген Пероксидавату

Мислим нешто сулфат масти

да ишчисти инфекцију

& можда уништи, 30 или 50 црва

са стране изнад бутинезнате онај

крупан округли мишић

што је подељен на два дела

 

па на његовој Левој бодљи (гузу)

играли су се ови црви а пошто сам

сунуо Хидроген Пероксидморао сам да

је пребацим на страну

црви постадоше живљи и

активнији & почеше да играју у зраку

над овом страном још више. Било је

тешко поизбацивати све црве

напоље па сам после неколико

сипања и чишћења ватом

све покрио сулфат машћу

не сећам се свега јер је то

било пре 10. год. а ја сам

био тако лењих прстију да напишем

Овај стварно тужни следкоји је

друга одвратна болештина у самој себи

и Везао са "5 Х 5" јастучастим завојима

и морао да нађем некога да јој донесе нешто

хране и чисту асуру да

на њу седнејер све се ово одигравало

у болесном сокачету јадних просјака украшеном

бућкавим житким говнима а ја сам

на крају улетео у чишћење

витлајући својим рукамајер је

први проблем био очистити уоколо

сва ова слободно Плутајућа Говна шљискавице

 

(Чак сам отишао и до уреда локалног надзорника за Водовод

да видим да ли би прикопчали шмркове за воду

до овог од дизентерије неважног места, али без успеха.

није било новца за шмркове и нису желели просјаке

                                                            да им се мотају

уоколо где би богатим туристима очи могле да се

растуже и униште гледајући их са Врхова Каменог Храма).

 

и било је то следећег дана када сам је видео

поново и овога пута погледао

њену десну страну а тамо

је била још једна супена чинија црва

на њеној десној задњој страни један велики угриз

доле ка бедрењачи

мишићи су били изједени & исисани прозирни

човечија жива рана црвљи гној

јесте ли икада омирисали црвљи

гној на телу једног јадног Људског

Бићане трудите семогло би

вас натерати на бљувањедржите се даље

Нека Јунаци пазе на Нос

 

Стварно нисам очекивао да видим исто

ужасно опустошено стање

тачно на супротној страни њеног тела

Више нисам био изненађен и

запањен  и сада сам Погледао

у њене очи & имала је веома

тамне маслинасте спокојне очи мирне миле тужне

очи које као да ми говоре

да сам окејлепо је од тебе

што си ми донео нешто хране

и желим да ти се захвалим

али не знам твој Језик

па ти то кажем тихо својим

 

очимадао сам њеним пријатељима

храну новац да промене дијету

за недељу дана & рекао сам им да јој набаве

јогурт & набавили су

& кашиком је нахранили

а онда сам нестао на недељу дана

или месец и видео је

поновона већем Тргугоре

изнад Дасадсумедаонаја

видео сам је са удаљености од око

70 стопабила је окренута леђима

у ригамароартусу рекао бих

по начину на који су јој колена

 

& мишица били подигнути у

Ваздухтако је изгледалозаборавио сам јој

Имемислим да сам питао

или сам заборавиоскренуо сам

Могао сам видети

како Гори на

Погребној Ломачи на Манакармаке

Гатуто је биломислио сам

примерни Владини бенарес радници

су дошли и покупили је

Било ми је жао да видим њен крај на овај начин

Нисам мислио да ће отићи тако скоро.

оно што ме је преварило биле су њене спокојне очи

 

Што су живеле тако мирно

поврх њене суморне патње

њене суморне инфекције

и тада сам помислио да сам можда ја

убијајући црве

тиме отворио Вене

или нешто што је проузроковало прерану

смртсве је то тако тужнои

све до данашњег дана осећам се сав

све више Учмао & Глуп

и све више глуп & Учмао

Учмало Копиле себичног

Људског Пузећег Сна

 

Ноћ уочи Свих светих 1971.

 

            Превео с енглеског Владислав Бајац

 

 

ДОБРОСЛАВ СМИЉАНИЋ (1933)

 

 

КАНТА ЗА ЂУБРЕ

 

8

 

Јасноћа је пола здравља

А нејасноћа

Друга половина

 

Тако се свет раставља на два поглавља

И прима као ударци у лице

 

Са много штива и мало речи

 

Болест одбијања у лудници се лечи

Нова дијагноза у музеј шаље стратиште

Госпођу гиљотину ни слепа гомила не иште

 

Само још лудак одбија надокнаде прогреса

Од обећаног сунца добија сунчаницу

 

Онај распети

Кога држе само за реч

Церекао се

У часу галскогерманског кермеса

 

Земљаци моји

Добро вам стоји

Све се више једе меса.

 

 

БРАНКО МИЉКОВИЋ (1934 – 1961)

 

 

БОЛАНИ ДОЈЧИН

 

 

Је ли истинито оно што је стварно

Ил само влада? Победници беже.

Празан је празник биће је утварно

Док достојни шетње кроз врт мртви леже.

Сунце је болест и слабост је стрела

У сну одвојени водом док се мрзну.

У висини ватре хладно је без тела.

Ко поједе своје срце тај се дрзну

Да песник буде пределу без памћења,

Цвет недовршен кад пролеће већ прође.

Свет ће спознати онај ко га мења.

Слаби су позвани да постану вође.

Дозивај пепео без страха јер нема

Пепела већ само пламен који спава

У камену мутном што потајно спрема

Излазак сунца изнад мртвих глава.

 

 

ВИТОМИР НИКОЛИЋ (1934 – 1994)

 

 

ВРЛО ВАЖАН ПОДАТАК ЗА МОЈУ ИСТОРИЈУ БОЛЕСТИ

 

 

Читава та историја моје болести

коју стрпљиво водите из дана у дан

лажна је од почетка до краја као булеварска вијест и

за сву ту писанију ни пару не дам.

Ипак у сву ту историју нетачну и непотпуну

унесите један истинит податак који ће бар нешто да поправи

(учините то да вас касније песници не куну

када се буду окупљали негдје на мојој трави).

 

Напишите да ја живим из најобичније учтивости

јер држим да је непристојно умријети пред тако лијепом женом

а као добро васпитан пијесник то никада не бих могао

себи да опростим

па ма колико ми иначе било опроштено

по самој логици ствари

ђаво да је носи.

 

 

ПЕТРЕ М. АНДРЕЕВСКИ (19342006), Македонија

 

 

ДЕЦЕНИЈИНА БОЛЕСТ

 

 

Тамо где је боловала она

тамо је и град најгушће насељен био.

Позоришта су је разгаљивала представама

у којима се безболно умирало.

Али се она приближавала смрти

и гласала за пламен у мртвим стварима.

Дрвеће је почело да се клевеће у ветровима,

а животиње да се воле док им траје мржња.

 

Ја сам завидео свим љубавницима

који су у пољупцу крили свој отров

и бројао: једном, два пута, четири пута,

оздравиће, умреће, оздравиће, умреће.

Налазио сам је у киши, губио је у магли

неће се вратити, вратиће се, неће.

Моја је птица губила равнотежу

док је откључавала ваздух нада мном.

Већ нисам нигде пристао, јер су сви знали шта не знам,

а нисам знао да ли њена глава

у мојој глави размишља

или од њене болести ја почињем умирати.

Једна се лањска вода ухваћена у клопку

даноноћно мучила на небу,

јао какав мрак у мрак повезан,

тада сам се бојао да се видим у огледалу

да не би од тога заборавила да се буди и говори.

Палио сам свећу у лимуну који је јела

и упоређивао је

са свиленом љубичицом одмотаном из ваздуха.

Убијајући своје срце могао сам свет убити,

али ја већ нисам имао времена ни за шта,

јер ми је она улазила у мисли

и кад сам мисао напуштао,

а свако ко није могао да мисли на њу

могао је остати без револуционарне прошлости.

 

            Превео с македонског Слободан Мицковић

 

 

ГЕНАДИЈ АЈГИ (1934 – 2007), Русија

 

 

ЦВЕТАЊЕ РУЖА ЗА ВРЕМЕ БОЛЕСТИ

 

 

много која

ружа-магла

(и налик на плетење светлошћу

моја невештина

да појмим)

 

(ту сам

и ја

као божји

једном

чист)

 

у одсевима

као у враташцима

па ипак

магла

у понављању

и у одсевима

 

слабост

у шару претварајући

у лактовима

 

(као да је

са оне

иза ране удаљене

стране)

 

нешто о крви (као шапат)

 

у простор завијајући (дрхтавицом)

као да пропланка

мене

у понављању

напред

пребацујући

 

као да пропланка

у кретању и крицима

 

(дуго – у болу грозничавог бескраја)

 

1979.

 

            Превео с руског Миливоје Јовановић

 

 

ВЛАДА УРОШЕВИЋ (1934), Македонија

 

 

ГЕРОНТОКРАТИЈА

 

 

Вашљиви, млитави, балави,

старци се тетурају

по задњим двориштима палата

брбљајући сами са собом. По сву ноћ

читали су звезде и знају

све унапред. Жмиркају пошто их пролеће

заслепљује сјајем; бране се

успоменама, старудијама, детињаријама.

Кувају себи коприве и

ушавши са сатаром у кокошарник

газе незграпно

по јајима

из којих би се сутра можда испилио

ратоборан млад петао.

 

 

БОЛАНИ ДОЈЧИН

 

 

Једе слаткише од сусама и глади

јаја од оникса која је куповао по Леванту.

Плаши се од промаје. Тешко

може да му се угоди: час тражи

да не буде узнемираван,

а час да му свирају зурле и таламбаси.

Данима седи поред прозора

као да чека некога или нешто.

Долазак пролећа чини га нервозним

и раздражљивим: мрмља,

шмрче незадовољно, диже галаму

ни за шта. Постаје неподношљив.

Размишља како би било добро

да се разболи да би могао на миру да чита

дебеле романе о Црном Арапину.

 

            Превео с македонског Влада Урошевић

 

 

МАРК СТРЕНД (1934), САД

 

 

ЕЛЕГИЈА ЗА МОГА ОЦА

 

(Роберта Стренда, 1908 68)

 

 

3. Твоје умирање

 

 

Ништа те није могло зауставити.

Ни најпогоднији дан. Ни тишина. Ни љуљушкање океана.

Ни дрвеће

Испод кога си ходао, ни дрвеће које је над тобом

                                                ширило свој хлад.

Ни лекар

Који те је упозоравао, проседи млади лекар који те

                                                је једном спасао.

Настављао си да умиреш.

Ништа те није могло зауставити. Ни твој син.

                                                Ни твоја кћи

Која те је хранила и опет претворила у дете.

Ни твој син који је мислио да ћеш живети вечно.

Ни ветар који ти је заносио ревере.

Ни тишина што се подавала твојим покретима.

Ни твоје ципеле које су отежавале.

Ни твоје очи које су одбијале да гледају унапред.

Ништа те није могло зауставити.

Седео си у својој соби и зурио у град

И настављао да умиреш.

Одлазио си на посао и допуштао хладноћи да ти се

                                                увлачи под одело.

Пуштао си да ти крв цури у чарапе.

Лице ти је бледело.

Глас ти се располутио.

Наслањао си се на штап. 

Али те ништа није могло зауставити.

Ни твоји пријатељи што су те саветовали.

Ни твој син. Ни твоја кћи што те гледала како се

                                                смањујеш.

Ни умор што је обитавао у твојим уздасима.

Ни твоја плућа што су се пунила водом.

Ни твоји рукави што су сносили болове твојих руку.

Ништа те није могло зауставити,

Настављао си да умиреш.

Настављао си да умиреш и кад си се играо с децом.

Када си седао да једеш,

Кад си се будио ноћу, сав у сузама, док ти је тело

                                                            грцало,

Настављао си да умиреш.

Ништа те није могло зауставити.

Ни прошлост.

Ни будућност ни њено лепо време.

Ни поглед са твог прозора, поглед на гробље.

Ни град. Тај страшан град са дрвеним зградама.

Ни пораз. Нити успех.

Само си настављао да умиреш.

Приносио си сат своме уву.

Осећао си како отклизаваш.

Лежао си на постељи.

Прекрстио би руке на грудима и сањарио

                                    о свету без тебе.

О простору испод дрвећа.

О простору у твојој соби. О просторима који ће бити празни без тебе,

И настављао си да умиреш.

 

Ништа те није могло зауставити.

Ни твоје дисање. Ни твој живот.

Ни живот који си хтео.

Ни живот који си имао.

Ништа те није могло зауставити.

 

            Превео с енглеског Драгослав Андрић

 

 

МОТОО АНДО (1934), Јапан

 

 

КИША ПАДА

 

 

Причекај док се не приближи  она последња

безгласна прилика

што у бескрајно дугој  црној поворци

промиче пред тобом.

Док Он не дође, Ти

само чекај!

 

А кад се приближи, не очекуј

да реч изусти.

Ни главу дићи неће,

као да те нема, ни поздравити.

Као и други што напред иду,

корачаће попут дрвета,

без главе и без руку.

Препознаћеш га

јер биће

у поворци последњи.

 

Мора то бити Он, нико

други!

А кад га препознаш,

да га заволиш мораш.

Излети пред њега, руке рашири

и задржи га у наручју!

Као човек који је изашао из реке

биће мокар до голе коже.

Ти немој да се чудиш,

Јер сви су такви.

 

Заволи!

Заволи његове спуштене капке!

Заволи тврде лактове

прекрштених руку!

Заволи воду што кваси његове табане

у журном покрету.

Окренуће се. Шириће се простор

са његовог чела.

 

А ако се поколебаш

и трен пропустиш да га држиш у наручју,

тад бићеш заробљен

сам у молитви.

И долази ноћ, долази вечност Твоја,

а Ти за њим,

главе погнуте, на прстима скрштених руку,

део мрака,

мораш корачати на зачељу поворке,

без наде да Те ико задржи рукама,

да Те ико следи.

Пожури, пожури!

 

 

НОЋНИ ЗВУЦИ

 

 

Ноћас мој врт посећују

Умрла деца

Бића чија лица нисам видео

Али их не могу заборавити

Прате их тихо мајке

И саме мртве

Очеви, где су очеви?

Мук се одбија од црвене живице

Ни мачје очи не светле из дубоких јама

 

Сећаш се када смо

Малим корацима кружили

Из собе у собу?

Тап тап тап

Да трчимо за нечим великим

И тражимо непостојеће

Мекоту да омиришемо

За то смо били рођени

А једном рођени

Не нестају

 

Немој се сећати ако не желиш

Али пусти да наше безгласне забрађене сени

Чуче под прозором

Јер оне тихо, да не сметају

Прослављају ову ноћ

Да би се окупиле поново у сутрашњем врту

 

 

ТРИ СЕНИ

 

 

Прва сен:

Зар и земља лагано трули

као презрело воће?

Не назирем више ни место

где би ми тело потонуло.

Како да ми тек раку у овој тами ископају?

Једва се држим, ври под табанима,

само се шапат шири.

Неће ли ускоро течност све да покрије,

Заталасаће се, запенушати и то ће бити крај.

 

Друга сен:

Зар и земља лагано трули

као презрело воће?

Не назирем више ни место

где би ми тело потонуло.

Како да ми тек раку у овој тами ископају?

Једва се држим, ври под табанима,

само се шапат шири

Неће ли ускоро течност све да покрије,

заталасаће се, запенушати и то ће бити крај.

 

 

Трећа сен:

Зар и земља лагано трули

као презрело воће?

Не назирем више ни место

где би ми тело потонуло.

Како да ми тек раку у овој тами ископају?

Једва се држим, ври под табанима,

само се шапат шири

Неће ли ускоро течност све да покрије,

заталасаће се, запенушати и то ће бити крај.

 

Поново сен прва:

Па, толико за ову ноћ.

 

            Превела с јапанског Кајоко Јамасаки Вукелић

 

Comments